Миладин Петровић: Поклони са погодбом

Сећамо ли се Матавуљевог Пилипенде

Кад год чујем наша свештена лица да похвално говоре о свејереси званој екуменизам, сетим се Матавуљеве приче „Пилипенда“ и њених јунака – богобојажљивих сиромаха, Пилипа Баклине и жене му Јеле. Њихов тадашњи положај (1843) у горњој Далмацији могао би да се упореди са садашњим положајем српског народа. Слаба летина, иде зима, бездушни трговци ударили превелике цене…

Шумовити и сточни предели продају дрва и стоку у бесцење, али Пилипово и Јелино Петрово Поље, нема ни шума ни стоке. Општина дрнишка плаћала је раднике кукурузом, а Пилипенда је, као вредан радник, могао да заради пола оке на дан. Толико им је било довољно да преживе јер су оба сина послали у Приморје, у најам.

Али, после неколико недеља, општина прекиде радове а среска власт набави доста жита и поче га делити народу на два начина: католицима на почек, да отплаћују у ратама, а православнима на „поклон“, под погодбом: сваки кућни старешина који буде примао кукуруз мора прећи у унијатску веру.

Кад сам први пут читао ову причу (у основној школи) читао сам је наглас. Слушаоци су били моји родитељи који су волели да им читам приче, народне јуначке песме, славарицу и молитве. Плакао сам тада због кокошке Пирге и магарца Курјела; због Пирге јер хоће да је продају, а Курјела, јер га је Пилипенда тако јако ударио да се после расплакао.

Био сам исувише мали да схватим главну поруку приче. Јован Кљако, онај старчић што се под старост преверио и што Пилипенду наговара да се упише у „царску веру“ био ми је смешан. Можда су ми баш због тога данас смешни и јадни сви ти силни активисти, верски аналитичари, екуменски пропагатори, следбеници Јована Кљака, који мисле да се уценама, притисцима и прогонима може задобити небеско благо.

Шта би им Пилипенда данас одговорио кад би га питали: „Хоћеш ли да се упишеш у екумену..? Нећеш морати Јели да купујеш повезачу!? Хоћеш ли на заједничку молитву?“ Не мораш да се исповедаш!? Мораш прихватити реалност!? Пилипенда би сигурно замахнуо својим штапом и одговорио им као што је онда одговорио Јовану Кљаку: „Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу!“

А екуменисти би данас у Пилипенди сигурно видели зилота, екстремисту, особењака или секташа, и његова јака вера би им сметала јер би их стално опомињала да су се удаљили од Православне вере, од Писма, Предања и учења светих отаца Цркве. Тако исто им смета и Његово преосвештенство владика Артемије који смирено и храбро сведочи да је екуменизам свејерес као што је сведочио његов духовни отац ава Јустин Поповић, потоњи светитељ. Владику Артемија није нападао само један Јован Кљако, нападало га је и још напада на хиљаде Кљака којима се придружила једна огромна медијска сила овога света. Моћници су га, заједно са многобројним монасима, оклеветали и прогнали из Епархије, али нису их могли да избришу из срца верног народа који зна да Бог није у сили него у правди.

Матавуља и његовог Пилипенду данас избацују из уџбеника као што избацују све друге књижевнике и песнике чија је душа певала песме Богу и роду, о богољубљу и родољубљу, и нема никакве сумње у то да ће се прогони наставити и умножавати. Свети оци нас уче да се тога не треба бојати, него се чврсто држати Писма, Предања и учења светих отаца Цркве. А наш велики песник Алекса Шантић овако је песмом-молитвом одговарао на гоњења:

Велики Боже Истине и Правде
Који ме диже из гнуснога кала
У крви огањ у руци мач даде
И рече: „Пркоси вихорима зала!“
Боже који си у простор бескрајни
Дао ми свијет који не зна нико
У душу моју унио луч сјајни
И на болове ме и страдања свик’о…
Дај ми у срцу кап твоје милости
И стишај буру подивљале ћуди:
Да могу праштат гоњења и злости
И цио свијет пригрлит на груди…

Миладин М. Петровић