ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Ураним јутарњим часовима 29-ог августа окупило се преко тридесет душа у порти манастира светог Николаја у Лозници код Чачка. Све нас је окупио исти мотив, љубав према нашим прецима, захваљујући иницијативи сестре Љиљaне Стојковић из Чачка. Иако смо били свесни да нас чека дуг пут пун изазова, будући да први пут идемо на такво путовање без искуства на непознат терен, сама помисао на наше претке и на њихову надљуску жртву грејала је наша срца и стишавала сваку бурну помисао. После прочитане заједничке молитве за пут кренули смо око 2:00 часа после поноћи.
Пут је трајао неколико сати, а првa станица је био Солун. Пре Солуна паузу смо правили у околини Куманова, са места одакле се јасно видео Зебрњак – место где се одиграла Кумановска битка. С великим пијететом смо гледали на то место одакле је синула слобода Старој Србији, где се славна српска војска осветила за Косово сломивши кичму турске војске и омогућивши протеривање Турака са Балкана. После овог предаха нисмо стајали до Солуна. Пре уласка у Солун отишли смо у једно од највећих српских светилишта које се налази у предграђу овог великог града. Српско војничко гробље на Зејтинлику је незаобилазно место за сваког Србина који се нашао у Грчкој. То је место где су сахрањивани погинули на Солунском фронту. Поред Срба ту су сахрањени француски, италијански, енглески и руски војници. Лепа осећања изазивала мисао да је српски део гробља најлепши и највелелепнији. Ту је сахрањен 7 441 српски витез. Нажалост због болести нисмо могли да сретнемо 94-годишњег Ђорђа Михаиловића који је за живота ушао у легенду, као трећа генерација Михаиловића која је чувала ово светилиште. Уместо њега Крстимир Цопас (по мајци Србин, по оцу Грк) нас је упознао са овим светилиштем српског народа. Ту је хорепископ Николај са оцем Никодимом одржао мали помен српским јунацима. Одмах затим смо кренули у Солун. Белина града помешана са плаветнилом Егејског мора нас је запљуснула чим смо ушли град. Архитектонска скоцканост, уређеност, чистоћа града као и спој историјског и модерног одмах су били приметни за све нас. Али нисмо имали много времена да уживамо у лепотама овог града, већ смо журно хитали ка највеличанственијем месту у граду, ка катедралном храму где су мошти светог Димитрија Солунског. Ту смо се смирено поклонили пред благодатним земним остацима овог светитеља, помолили за све наше ближње и наш народ и помазали светим уљем из кандила испред његових моштију. Затим смо се поклонили моштима велике светитељке и веома поштоване Солуњанке св. Анисије. После чега смо кренули на нимало кратак пут ка западном делу Грчке, ка острву Крфу. И на овом делу пута ко није спавао могао је да ужива посматрајући бајковите планине Епира дивећи се њиховом и нашем Творцу. После 21:00 час смо стигли у градић луку Игуменицу одакле смо се трајектом упутили према острву Крф где смо се сместили у касним вечерњим часовима.
Одмах у јутарњим часовима све лепоте овог дивног острва које су били скривене у вечерњим часовима постале су лако доступне нашим очима. Из Ипсоса (места где смо одсели) упутили смо се у главни град острва Крф или како би Грци рекли Керкиру. Одатле смо сели на бродић обојен у боје српске заставе и отисли се на пучину Јонског мора хитајући ка месту које спада у највећа српска светилишта. Ка месту које је подједнако велико и свето као Косово поље или Јасеновац. Док смо се кретали ка гробним местима за хиљаде Срба – острву Виду и његовој Плавој гробници Грци су нам наизменично пуштали песме Тамо далеко, Пукни зоро и легендарну рецитацију Драгана Николића једне од највећих српских песама Плаве гробнице. Док смо се приближавали осећала се свечана и узвишена тишина, а од лица накапаних сузама понеких ходочасника одбијали су се зраци медитеранског сунца. Код маузолеја гробнице владика Николај и отац Никодим су одслужили мали помен. Владика Николај је после одржао надахнуту беседу. И он као и Радољуб Кнежевић наш водич говор је одржао уз снажне емоције које су биле видне. Ми млађи смо се спустили до саме обале „Плаве гробнице“, где се заиста осећао мир који није од ове земље. Тај необјашњиви мир су тихо и нежно прекидали таласи утапајући се у њега, стицао се утисак да и само море неће да нарушава тај свети мир. Полазак наше групе је поново покренуо време које је за нас на тренутке стало. Под снажним емоцијама смо се упутили ка обали где је требао да стигне бродић. Када смо ушли у бродић Грци су се опет упутили ка Плавој гробници. Тада је владика Николај поново почео да врши помен. Грци су одмах угасили бродиће видеши како смо попут војске у секунди сви устали као један и заузели молитвени став. И они су са нама учествовали у помену. Било је интересантно видети реакције странаца у том бродићу. Једна странкиња, којој су у почетку биле смешне наше жене са марамама, видећи побожност нашег народа и љубав према прецима променила расположење. Када је видела како српске жене са сузама на лицу одају почаст својим прецима и сама је заплакала. Тај мир који се са овог светог места излио у наше душе изливао се изобилно и на друге људе. Снажна туга у душама нашим се необјашњиво извила у неку дубоку радост, за коју није могуће исказати речима. Осећале су наше душе, иако недостојне, захвалност наших предака које нисмо заборавили.
Носећи дубоко у срцу урезане стихове Плаве гробнице прошетали смо Крфом и отишли до Српске куће која је ради до 14 часова. Закаснивши ту нас је са раширеним рукама сачекао брат Жељко Поповић из Српског клуба пoрeд Српске куће. То је човек који се труди да сачува од заборава живот нашег народа на Крфу. Његова продавница је место које је отворено за сваког Србина који се ту нађе. Убрзо смо се осетили као у својој кући, као у својој земљи. Жељко и његова супруга су нас дочекали уз ораховачу и кафу. У топлом разговору смо провели немало времена.
У среду 31. августа смо прво посетили место Гувију. Баш у тој луци се искрцавала српска војска. Ту је одслужен кратак помен и кратак говор нашег водича Радољуба Кнежевића Затим смо се упутили у живописно село Агиос Матеос где је била улогорена Дринска дивизија. Ту је своје имање једна грчка породица поклонила да буде спомен место за српске војнике. Нажалост нисмо стигли да свратимо у ресторан код потомака породице која је то поклонила, јер нам је речено да се искрено радују сваком Србину који дође код њих. Они спадају у многе грчке породице које чувају најлепше успомене на српске војнике, будући да је на Крфу била општа жалост када су наши преци отишли на Солунски фронт, да се боре за отаџбину која је „Тамо далеко“. Треба похвалити однос Грка према нашој историји. На свим овим местима вијоре се српска и грчка застава и налазе се спомен плоче на српског и грчком језику и Грци се односе према тим местима са поштовањем. Затим смо отишли у Српску кућу где је кустос Љубомир Сарамандић одржао надахнут говор о српској војсци и народу током Првог светског рата, стављајући акценат на њихов живот на Крфу. У повратку Српски клуб је био незаобилазан, опет нас је Жељко са својом супругом угостио на српски начин. Затим смо сви скупа отишли у централни храм у цркву светог Спиридона где су похрањене његове чудотворне мошти. Сазнавши у које време ће бити отварање кивота сачекали смо у цркви и поклонили се његовим светим моштима.
Следећи дан је био слободан, па је свако тај дан провео онако како му је одговарало. Неко је изнова ишао у цркву светог Спиридона, неко је обилазио музеје, неко је већи део времена провео одмарајући се у морској води, а неки су изнајмили бицикле па стигли до западне обале Крфа ка Италији.. 2. септембра смо нерадо напустили ово дивно острво, освећено српском крвљу и кренули пут Едесе. Овај чудесан градић на северу Грчке, некадашње седиште команде српске војске, налази се на једном брежуљку. Реку која је текла кроз овај град расцепао је земљотрес на више делова, па је сада град пребогат речицама од којих свака има свој водопад. Ти моћни водопади су највећи туристички потенцијал овог града. Прво смо обишли прелепу цркву Успенија Пресвете Богородице из 14. века задужбину нашег цара Душана. Одмах затим смо кренули у обилазак тераријума и центра града, да бисмо на крају уживали у једном од поменутих водопада. Изненадни пљусак који нас је оставио мокре за кратко време био је облачак искушења који брзо прошао. Овде треба напоменути то како Грци системастки уништавају сваки спомен словенског постојања на овим просторима, иако је словенско становиштво било већинско. Овај град се кроз историју називао Воден или Водно (због много воде), данас се назива Едеса. Село у коме смо одсели се називало Чеган а данас се назива Агиос Атанасиос. То село на падинама величанствене и моћне планине Ниџе, чиј је највећи врх Кајмакчалан било је наша следећа станица. И ту су нас Грци топло дочекали. То изузетно сређено село изграђено за туристе од камених хотела, ресторана и продавница подсећа на наш Андрићград или Дрвенград. Изморени од пута, опијени свежим планинским ваздухом добро смо се одморили за активност која нам је предстојила.
Следећи дан у раним јутарњим часовима кренули смо аутобуском до Ски центра планине Ниџе дошавши до падина моћног и поносног врха ове планине. Око 4 километра је био наш успон на Кајмакчалан врх од 2 521 метар надморске висине који је током већег дела године под снегом или у облаку. Док смо се пењали ка врху нисмо могли да се отргнемо осећају дивљења према нашим прецима. Они су морали да савлађују велики успон на чистини овог суровог места док су их бугарски митраљези и артиљерија сурово косили. Тада нам је постало јасно да су наши див јунаци то могли да ураде само са једном мишљу. Да се помире са чињеницом да је њихов живот жртвован за слободу отаџбине и да са својим живим месом штите своје саборце. Заиста та епска сцена отписаних војника, још у албанским планинама, који не бојећи се смрти јуриша натерала је у бег бугарске и немачке војнике. Арчибалд Рајс задивљен таквим надљуским херојством које извире из православља кроз речи Богочовека Христа да нема веће љубави да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15, 13) оставио је аманет да када он умре његово срце сахране са чудесним српским војницима. Заиста свако од нас је могао да ускликне да је баш његов предак пролио крв за слободу нас недостојних њихових потомака баш на неком од места које смо посетили током путовања. Када смо се нашли на врху који је чак 4 метра смањен од силних детонација затекли смо у облаку црквицу-маузолеј. Ту је владика Николај са о. Никодимом одржао мали помен, а брат Раде веома надахнут говор. Отпевавши песму Тамо далеко док нас је шибао нимало благ планински ветар спустили смо се истим путем којим смо дошли, налазећи како на путу, тако у бугарским бункерима остатке од митраљеза, граната, меткова, тане итд. Треба напоменути да се наше ходочашће на ову свету планину, Божијим промислом, поклопило са другом литијом. Наиме у исти дан су наши епархиоти после пешачења од 10 километара одржали помен српским јунацима из Великог рата на другој светој планини, на Гучеву. Увече смо стигли у Битољ где смо могли лепо да се одморимо после ове експедиције.
Увече и рано ујутру смо обишли прелепи Битољ, да бисмо се затим упутили на српско војничко гробље у том граду. Највећи део коплекса градског гробља припада Српском војничком гробљу. Ту су нас сачекале поражавајуће чињенице, да се поред гробља налази Зоолошки врт и да једна албанска породица која живи поред гробља да би дошла у свој дом мора да прође кроз гробље. Одмах се осетило како Македонци немају поштовање попут Грка према српским јунацима, који су управо њима донели слободу ослободивши их од Турака у биткама код Куманова и Битоља. Нажалост Титов пројекат прављења вештачких нација од корпуса српског народа овде је успешно спроведен, иако сви знају да та нација никада није постојала. Ког су порекла најречитије говори чињеница да готово сви славе славу, а свима је јасно да су Срби једини народ на свету који слави славу. Али истине ради треба рећи да су нас сви топло дочекали и да су нам се искрено радовали. Чак је полицајац на улици викао за нама да смо „најдобри народ на свету“. Затим смо посетили Српско војничко гробље у предивном селу Добровенима подно Кајмакчалана ушушканом у долину Црне Реке. И ту смо се сусрели са поражавајућом чињеницом да су Македонци раскопавали гробља тражећи златнике код српских војника. После одржаног малог помена и изузетно надахнутог говора брата Рада упутили смо се ка сјајно уређеном Француском војничког гробљу код Битоља. Затим смо се упутили ка отаџбини. И током тог пута у неудобном аутобусу нас је срамила мисао да су сав тај пут наши преци претрчали под ратном опремом јурећи за непријатељем и ослобађајући нашу земљу.
Заиста сви смо били веома захвални сестри Љиљи захваљујући чијој иницијативи и љубави према прецима је организован овај пут. Горану Антићу власнику превозничке фирме Џо који је са својим колегом веома професионално изнео овај нимало лак пут. Огроман захвалност иде нашем брату Радољубу Кнежевићу без кога овај пут не би био реализован овако сјајно. Он је био као сјајан водич знао је маршуте до свих ових места. Као неко ко годинама води туре на ова места и пише научне радове посвећене српској војсци на овим локалитетима сјајно нам је описао сва дешавања. Посебну захвалност дугујемо владици Николају духовном вођи пута. Његовим светим молитвама овај пут реализован по први пут, а ми се надамо да ће постати традиција у нашој епархији.
раним јутарњим часовима 29-ог августа окупило се преко тридесет душа у порти манастира светог Николаја у Лозници код Чачка. Све нас је окупио исти мотив, љубав према нашим прецима, захваљујући иницијативи сестре Љиљaне Стојковић из Чачка. Иако смо били свесни да нас чека дуг пут пун изазова, будући да први пут идемо на такво путовање без искуства на непознат терен, сама помисао на наше претке и на њихову надљуску жртву грејала је наша срца и стишавала сваку бурну помисао. После прочитане заједничке молитве за пут кренули смо око 2:00 часа после поноћи.
Пут је трајао неколико сати, а првa станица је био Солун. Пре Солуна паузу смо правили у околини Куманова, са места одакле се јасно видео Зебрњак – место где се одиграла Кумановска битка. С великим пијететом смо гледали на то место одакле је синула слобода Старој Србији, где се славна српска војска осветила за Косово сломивши кичму турске војске и омогућивши протеривање Турака са Балкана. После овог предаха нисмо стајали до Солуна. Пре уласка у Солун отишли смо у једно од највећих српских светилишта које се налази у предграђу овог великог града. Српско војничко гробље на Зејтинлику је незаобилазно место за сваког Србина који се нашао у Грчкој. То је место где су сахрањивани погинули на Солунском фронту. Поред Срба ту су сахрањени француски, италијански, енглески и руски војници. Лепа осећања изазивала мисао да је српски део гробља најлепши и највелелепнији. Ту је сахрањен 7 441 српски витез. Нажалост због болести нисмо могли да сретнемо 94-годишњег Ђорђа Михаиловића који је за живота ушао у легенду, као трећа генерација Михаиловића која је чувала ово светилиште. Уместо њега Крстимир Цопас (по мајци Србин, по оцу Грк) нас је упознао са овим светилиштем српског народа. Ту је хорепископ Николај са оцем Никодимом одржао мали помен српским јунацима. Одмах затим смо кренули у Солун. Белина града помешана са плаветнилом Егејског мора нас је запљуснула чим смо ушли град. Архитектонска скоцканост, уређеност, чистоћа града као и спој историјског и модерног одмах су били приметни за све нас. Али нисмо имали много времена да уживамо у лепотама овог града, већ смо журно хитали ка највеличанственијем месту у граду, ка катедралном храму где су мошти светог Димитрија Солунског. Ту смо се смирено поклонили пред благодатним земним остацима овог светитеља, помолили за све наше ближње и наш народ и помазали чудотворним уљем које мироточе његове свете мошти. Одмах смо затим кренули на нимало кратак пут ка западном делу Грчке, ка острву Крфу. И на овом делу пута ко није спавао могао је да ужива посматрајући бајковите планине Епира дивећи се њиховом и нашем Творцу. После 21:00 час смо стигли у градић луку Игуменицу одакле смо се трајектом упутили према острву Крф где смо се сместили у касним вечерњим часовима.
Одмах у јутарњим часовима све лепоте овог дивног острва које су били скривене у вечерњим часовима постале су лако доступне нашим очима. Из Ипсоса (места где смо одсели) упутили смо се у главни град острва Крф или како би Грци рекли Керкиру. Одатле смо сели на бродић обојен у боје српске заставе и отисли се на пучину Јонског мора хитајући ка месту које спада у највећа српска светилишта. Ка месту које је подједнако велико и свето као Косово поље или Јасеновац. Док смо се кретали ка гробним местима за хиљаде Срба – острву Виду и његовој Плавој гробници Грци су нам наизменично пуштали песме Тамо далеко, Пукни зоро и легендарну рецитацију Драгана Николића једне од највећих српских песама Плаве гробнице. Док смо се приближавали осећала се свечана и узвишена тишина, а од лица накапаних сузама понеких ходочасника одбијали су се зраци медитеранског сунца. Код маузолеја гробнице владика Николај и отац Никодим су одслужили мали помен. Владика Николај је после одржао надахнуту беседу. И он као и Радољуб Кнежевић наш водич говор је одржао уз снажне емоције које су биле видне. Ми млађи смо се спустили до саме обале „Плаве гробнице“, где се заиста осећао мир који није од ове земље. Тај необјашњиви мир су тихо и нежно прекидали таласи утапајући се у њега, стицао се утисак да и само море неће да нарушава тај свети мир. Полазак наше групе је поново покренуо време које је за нас на тренутке стало. Под снажним емоцијама смо се упутили ка обали где је требао да стигне бродић. Када смо ушли у бродић Грци су се опет упутили ка Плавој гробници. Тада је владика Николај поново почео да врши помен. Грци су одмах угасили бродиће видеши како смо попут војске у секунди сви устали као један и заузели молитвени став. И они су са нама учествовали у помену. Било је интересантно видети реакције странаца у том бродићу. Једна странкиња, којој су у почетку биле смешне наше жене са марамама, видећи побожност нашег народа и љубав према прецима променила расположење. Када је видела како српске жене са сузама на лицу одају почаст својим прецима и сама је заплакала. Тај мир који се са овог светог места излио у наше душе изливао се изобилно и на друге људе. Снажна туга у душама нашим се необјашњиво извила у неку дубоку радост, за коју није могуће исказати речима. Осећале су наше душе, иако недостојне, захвалност наших предака које нисмо заборавили.
Носећи дубоко у срцу урезане стихове Плаве гробнице прошетали смо Крфом и отишли до Српске куће која је ради до 14 часова. Закаснивши ту нас је са раширеним рукама сачекао брат Жељко Поповић из Српског клуба пoрeд Српске куће. То је човек који се труди да сачува од заборава живот нашег народа на Крфу. Његова продавница је место које је отворено за сваког Србина који се ту нађе. Убрзо смо се осетили као у својој кући, као у својој земљи. Жељко и његова супруга су нас дочекали уз ораховачу и кафу. У топлом разговору смо провели немало времена.
У среду 31. августа смо прво посетили место Гувију. Баш у тој луци се искрцавала српска војска. Ту је одслужен кратак помен и кратак говор нашег водича Радољуба Кнежевића Затим смо се упутили у живописно село Агиос Матеос где је била улогорена Дринска дивизија. Ту је своје имање једна грчка породица поклонила да буде спомен место за српске војнике. Нажалост нисмо стигли да свратимо у ресторан код потомака породице која је то поклонила, јер нам је речено да се искрено радују сваком Србину који дође код њих. Они спадају у многе грчке породице које чувају најлепше успомене на српске војнике, будући да је на Крфу била општа жалост када су наши преци отишли на Солунски фронт, да се боре за отаџбину која је „Тамо далеко“. Треба похвалити однос Грка према нашој историји. На свим овим местима вијоре се српска и грчка застава и налазе се спомен плоче на српског и грчком језику и Грци се односе према тим местима са поштовањем. Затим смо отишли у Српску кућу где је кустос Љубомир Сарамандић одржао надахнут говор о српској војсци и народу током Првог светског рата, стављајући акценат на њихов живот на Крфу. У повратку Српски клуб је био незаобилазан, опет нас је Жељко са својом супругом угостио на српски начин. Затим смо сви скупа отишли у централни храм у цркву светог Спиридона где су похрањене његове чудотворне мошти. Сазнавши у које време ће бити отварање кивота сачекали смо у цркви и поклонили се његовим светим моштима.
Следећи дан је био слободан, па је свако тај дан провео онако како му је одговарало. Неко је изнова ишао у цркву светог Спиридона, неко је обилазио музеје, неко је већи део времена провео одмарајући се у морској води, а неки су изнајмили бицикле па стигли до западне обале Крфа ка Италији.. 2. септембра смо нерадо напустили ово дивно острво, освећено српском крвљу и кренули пут Едесе. Овај чудесан градић на северу Грчке, некадашње седиште команде српске војске, налази се на једном брежуљку. Реку која је текла кроз овај град расцепао је земљотрес на више делова, па је сада град пребогат речицама од којих свака има свој водопад. Ти моћни водопади су највећи туристички потенцијал овог града. Обишавши цркву, тераријум и центар града уживали смо у једном од ових водопада. Изненадни пљусак који нас је оставио мокре за кратко време био је облачак искушења који брзо прошао. Овде треба напоменути то како Грци системастки уништавају сваки спомен словенског постојања на овим просторима, иако је словенско становиштво било већинско. Овај град се кроз историју називао Воден или Водно (због много воде), данас се назива Едеса. Село у коме смо одсели се називало Чеган а данас се назива Агиос Атанасиос. То село на падинама величанствене и моћне планине Ниџе, чиј је највећи врх Кајмакчалан било је наша следећа станица. И ту су нас Грци топло дочекали. То изузетно сређено село изграђено за туристе од камених хотела, ресторана и продавница подсећа на наш Андрићград или Дрвенград. Изморени од пута, опијени свежим планинским ваздухом добро смо се одморили за активност која нам је предстојила.
Следећи дан у раним јутарњим часовима кренули смо аутобуском до Ски центра планине Ниџе дошавши до падина моћног и поносног врха ове планине. Око 4 километра је био наш успон на Кајмакчалан врх од 2 521 метар надморске висине који је током већег дела године под снегом или у облаку. Док смо се пењали ка врху нисмо могли да се отргнемо осећају дивљења према нашим прецима. Они су морали да савлађују велики успон на чистини овог суровог места док су их бугарски митраљези и артиљерија сурово косили. Тада нам је постало јасно да су наши див јунаци то могли да ураде само са једном мишљу. Да се помире са чињеницом да је њихов живот жртвован за слободу отаџбине и да са својим живим месом штите своје саборце. Заиста та епска сцена отписаних војника, још у албанским планинама, који не бојећи се смрти јуриша натерала је у бег бугарске и немачке војнике. Арчибалд Рајс задивљен таквим надљуским херојством које извире из православља кроз речи Богочовека Христа да нема веће љубави да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15, 13) оставио је аманет да када он умре његово срце сахране са чудесним српским војницима. Заиста свако од нас је могао да ускликне да је баш његов предак пролио крв за слободу нас недостојних њихових потомака баш на неком од места које смо посетили током путовања. Када смо се нашли на врху који је чак 4 метра смањен од силних детонација затекли смо у облаку црквицу-маузолеј. Ту је владика Николај са о. Никодимом одржао мали помен, а брат Раде веома надахнут говор. Отпевавши песму Тамо далеко док нас је шибао нимало благ планински ветар спустили смо се истим путем којим смо дошли, налазећи како на путу, тако у бугарским бункерима остатке од митраљеза, граната, меткова, тане итд. Увече смо стигли у Битољ где смо могли лепо да се одморимо после ове експедиције.
Увече и рано ујутру смо обишли прелепи Битољ, да бисмо се затим упутили на српско војничко гробље у том граду. Највећи део коплекса градског гробља припада Српском војничком гробљу. Ту су нас сачекале поражавајуће чињенице, да се поред гробља налази Зоолошки врт и да једна албанска породица која живи поред гробља да би дошла у свој дом мора да прође кроз гробље. Одмах се осетило како Македонци немају поштовање попут Грка према српским јунацима, који су управо њима донели слободу ослободивши их од Турака у биткама код Куманова и Битоља. Нажалост Титов пројекат прављења вештачких нација од корпуса српског народа овде је успешно спроведен, иако сви знају да та нација никада није постојала. Ког су порекла најречитије говори чињеница да готово сви славе славу, а свима је јасно да су Срби једини народ на свету који слави славу. Али истине ради треба рећи да су нас сви топло дочекали и да су нам се искрено радовали. Чак је полицајац на улици викао за нама да смо „најдобри народ на свету“. Затим смо посетили Српско војничко гробље у предивном селу Добровенима подно Кајмакчалана ушушканом у долину Црне Реке. И ту смо се сусрели са поражавајућом чињеницом да су Македонци раскопавали гробља тражећи златнике код српских војника. После одржаног малог помена и изузетно надахнутог говора брата Рада упутили смо се ка сјајно уређеном Француском војничког гробљу код Битоља. Затим смо се упутили ка отаџбини. И током тог пута у неудобном аутобусу нас је срамила мисао да су сав тај пут наши преци претрчали под ратном опремом јурећи за непријатељем и ослобађајући нашу земљу.
Заиста сви смо били веома захвални сестри Љиљи захваљујући чијој иницијативи и љубави према прецима је организован овај пут. Горану Антићу власнику превозничке фирме Џо који је са својим колегом веома професионално изнео овај нимало лак пут. Огроман захвалност иде нашем брату Радољубу Кнежевићу без кога овај пут не би био реализован овако сјајно. Он је био као сјајан водич знао је маршуте до свих ових места. Као неко ко годинама води туре на ова места и пише научне радове посвећене српској војсци на овим локалитетима сјајно нам је описао сва дешавања. Посебну захвалност дугујемо владици Николају духовном вођи пута. Његовим светим молитвама овај пут реализован по први пут, а ми се надамо да ће постати традиција у нашој епархији.
Милан Бојић
