Рајица М: Повратак Светосављу – путу истинског живота

Коју реалну тежину има морање на које се, готово сваког дана, позивају многи незвани гости који куцају на вратима сваког од нас милионски незапослених житеља Србије. Коју тежину има то морање које се углавном заклања позивањем на децу која морају да живе, као сав нормалан свет. Да ли се ти приморавани сморови запитају шта је са нашом децом, са децом нас, који нисмо били њихове среће, или нисмо имали добре везе као они, или, што да не, због људске искрености нисмо ни тражили нешто што нам већ није омогућено легалним путем. Не ти се не питају ни где их шаљу, ни ко иза тих врата на која их шаљу живи. Таквима је једино важно да своје плаћеничко морање изврше, и за извршено добију загарантовану плату.

То плаћеничко морање нема никаквих додирних тачака са људским морањем, где савест нагони човека да чини нешто противно својој вољи. Ових дана у крагујевачком Корман пољу петсто полицајаца је асистирало геометрима да изврше размеру туђег земљишта које град Крагујевац продаје за своје потребе, по цени коју је сам одредио. Град који има плаћеничку силу нема намеру никога да пита хоће ли или неће, уместо хоћеш, нећеш, ту је морање. Дакле пљачка, уз оружану асистенцију полиције то више није обична него оружана пљачка. То је демократија која хара Србијом, руши све србско за рачун страног налогодавца. Морање с врха до морања на самом дну. Да видимо сад шта и кога имамо на другој страни врата.

Миран човек, кротак, никоме се никад није замерио. Остао без посла после двадесет, тридесет година стажа у фабрици, коју су изграђивали његови преци и он. Вишечлана породица, којој је он глава и која у њему види једину сигурност и заштиту. И таквом човеку дође на врата неки смор, који мора, да приморава друге.
Распита се мало, види да је тај смор за службу смарања, поред плате, награђен и станом, и то не једним, него са два. Присећа се како је сам радио за стамбени фонд из кога ништа није добио ни он ни ико његов, како су му и отац и стриц као и сви његови ближњи и даљњи радили за овај исти фонд и као он, ништа нису добили. Сети се, са сетом, оног времена зајмова и изградњи комуналних предузећа од јавног значаја којима сад газдују неки нови људи, па га праведни гнев, лецка, стегне за гушу. Још ако му до ува дође, ил прочита у новинама, како ти нови људи продају радна места неким његовим комшијама, на пример, који за разлику од њега, немају моралних обзира и прекора савести. Опет га мало праведни гнев стегне за гушу. Из дана у дан праведни гнев расте, желудац се стеже на свако куцање на вратима.

Недужних нема сви смо криви за све беде и невоље које нам се натоварише на леђа и сви их требамо братски изделити. Тако резонује човек сачуване свести у простору и времену. На жалост таквих је данас најмање, а највише је оних који играју улоге, подељене од невидљивог режисера, ове погане представе у којој су главни глумци само бедни статисти међу осталим статистима и кулисама.

Крај ове представе може се назрети у једном болном и скупом отрежњењу свих оних статиста надувених сатанском силом и гурнутим у главне глумце и потонућем у непролазну несвест свих оних сила несвесних простора и времана. Дакле милион и по обесправљених људи у чија срца свакога дана праведни гнев долива по још коју кап на једној страни, и насупрот њих, разноразним пацовским каналима угурани у табор привилегованих, добро ухрањени плаћеници на другој. Кад се муком и невољом у овом првом табору оним капима гнева пробуди свест о безизлазу који простор и време једино нуде и кад се успостави оно морање звано борба за опстанак, многи први и последњи биће принуђени на преконоћну промену места.

Најављивани штрајкови који по правилу почињу од највећих поданика свих режима такозваних просветних радника, покушаће, надам се, овог пута, безуспешно, да замуте воду и уведу контролу у преко сваке мере нарасло незадовољство. За њима ће се укључивати плаћенички синдикати и преплаћене странке социјалдемократског опредељења, све у истој функцији замагљивања и контроле. Овај добитни милион транзиционих губитника не треба се дати никоме у руке, уместо тога ваља успоставити живи организам од овог милионског тела унутрашњим повезивањем свих појединачних чланова. Овом телу потребан је искрени Дух који ће га покретати по Божијем морању а то данас може једино преосвећени Владика Артемије.

Погледа Господ са неба да види има ли у Србији који разуман и тражи ли који Бога. И виде милионе људи како лутају, поред погаче гладни, поред воде жедни, од буџака до трњака, од невере до издаје, од издаје до преваре. Са државницима без државе, с пастирима без пастира. Без посла, без хлеба, без наде у свету. Без сестре и брата, без пријатеља и друга. Гледа Господ очи оних што не виде, уши оних што не чују, срца она неразумна потамнела лажним сјајем сребрњака. Гледа оне који се сиромаштвом народним обогатише како окрећу главе од народа, на народ данас гадљиви, до јуче на његово лакоми. Гледа Господ безнадежне, неутешне, гледа с њим и Свети Сава из Србије са Небеса. Гледа народ како лута, своје стадо распуђено, десно, лево, низ стрмени. Никог нема да га врати с пута смрти и расапа, на Пут Христов, Православни, Светосавски. Никог нема да га тражи залуталог у времену, изгубљеног у простору. Сви купују и продају, добра кола, сјајне дворце, родне њиве! Ко још стадом да се бави? Смилова се Господ благи на молитве Светог Саве, па прогнаном и по трњу распршеном србском стаду кроз Савино срце Свето, Духом сиђе са Небеса у Пастира Артемија и омразу фарисејску на Крст Часни натовари, да још једном са њим прође калдрмом виа Долорес. Да сњим гоњеним и Он гоњен све прогнано силом Крста Часног крепи. Да утеши безнадежне, да исцели раслабљене, Да развеже све сапете. Камен угла у камену, око себе угаоног све сабере распршене, све утеши неутешне, тело вишемилионско у своје да уобличи, живо тело мученичко, Богочовечанско Свето. Да задрхте пред њим моћним врата пакла разваљена, да се Србин из прашине у Царске висине вине, где ја часно Србин бити.

Ово што недостојан написах изли ми се у срце на Светога Саву ове 2011. године у храму Светог Јована у Љуљацима при примању Светог благослаова од Преосвећеног Епископа Артемија. У његовим очима, очима свога срца видех и Христа Господа и Светога Саву и то морадох да посведочим.

Грешни раб Христове Слободе
Рајица Марковић