”Практични Екуменизам” у Дабробосанској Епархији

У наставку доносимо путопис са „пута практичног екуменизма“, који су обавили „чланови Вијећа за екуменизма и дијалог међу религијама и културама при БК“, међу којима су били бискуп Перо Судар, монс. Мато Зовкић, фра Милан Лончар и други.

Током свог путовања посетили су православне светиње у Дабробосанској Митрополији.

Уредништво

Папистичко ходочашће с поруком

Добро расположени за стјецања нових искустава и помало знатижељни кренули смо на пут практичног екуменизма, како смо и планирали, ујутро у четвртак 9. листопада. У комбију Католичког школског центра удобно су се смјестили: бискуп Перо Судар, монс. Мато Зовкић, проф. Миленко Бркић, фра Милан Лончар и возач фра Маријан Караула, све чланови Вијећа за екуменизам и дијалог међу религијама и културама при БК.

Прва постаја нашега ходочашћа по источној Босни била је Равна Романија, гђе нас је, насмијан, дочекао млади јеромонах Андреј (Зоран Ковачевић). Показао нам храм св. Георгија, спомен-капелу и манастир, открио да је на мјесту гђе се они сада поносно дижу све до недавно била ледина, почастио нас кавом и слаткишима, те нам се придружио и цијело нам вријеме био угодан и користан водич на путовању.

На оближњем Сокоцу посјетили смо најприје Српско војничко гробље с укупно 958 истовјетних бијелих гробова војника Сарајевско-романијске регије погинулих у недавном рату, а које је направљено по узору на војничко гробље у Солуну, а потом се свратили у храм св. Илије Пророка. О цркви-храму, најстаријем вјерском објекту на ширем романијском подручју, исцрпно нам је проговорио парох Милорад Љубинац, који је на Сокоцу већ 31 годину и који нас је, заједно са својим сурадницима, угостио богатим доручком у свом парохијском дому.

Пут до Горажда мало се развукао или нам се тако чинило. Срећом да је дан био пун топлог јесенског сунца а ми смо очима уживали у прекрасним тоновима рујанско-листопадских боја ођеће којом је било обучено дрвеће/шума свуд уоколо цесте покрај Дрине. У мјесту Сопотници, два-три километра прије Горажда, још увијек на територију Републике Српске, посјетили смо храм св. Великомученика Георгија, задужбину херцега Стјепана Вукчића Косаче из 1446. године. У храму је, каже с оправданим поносом наш домаћин, 1519. године била смјештена прва тискара на Балкану.

У федерацијском пак Горажду свратили смо се у обновљену црквицу св. Ивана Апостола. Мала скупина српских повратника пјесмом је и скромним ручком у добро оштећеном парохијском дому, још незатворених прозора и пуном пропуха, управо славила дан свога свеца (славу). Силно су се обрадовали нашем доласку и барем успутном судиоништву у њиховој прослави.

Чајниче је била доиста дојмљива постаја овога нашег путовања. Овђе су, једна уз другу, већ одавно двије православне цркве: Стари чајнички храм из 15. стољећа и Нова чајничка црква, која се почела градити 1857. и довршена 1863. године. Занимљиво: обје су посвећене Успенију Пресвете Богородице! Ова нова црква значајна је и надалеко позната по том што се у њој „од незапамћеног времена“ чува Чудотворна икона Свете Богомајке (Чајничка Красница). Према народној и црквеној предаји икона је једно од три сликарска ђела св. Луке Еванђелиста. На полеђини ове иконе, у задње се вријеме „показао“ и лик св. Луке. Иначе, Чајниче је подијељено на двије парохије, а наши су домаћини били оба пароха, свештеници Тихомир Мотика и Зоран Калајџић, који су нас почастили богатим ручком и нескривеном срдачношћу.

Ипак, круна овога нашег једнодневног ходочашћења од једне православне цркве до друге у источном дијелу дабро-босанске митрополије био је Добрун, насеље неких десетак километара удаљено од Вишеграда према Ужицу. Овђе је на повијесним темељима недавно подигнут потпуно нови манастир испред којег нас је те вечери дочекао добро расположен митрополит дабро-босански Николај. Сам је особно представио нам прастару црквицу, новоосновани музеј Првог српског устанка, галерију са умјетничким ђелима и друге просторије манастира. Опет смо били почашћени, овај пут „само“ кавом, ракијом и медом.

Ваља ми на крају још казати, а то није само мој дојам, да се исплатило кренути на ово ходочашће и да је идеја била пуни погодак, једино се нисмо усугласили чија је била. Имало се, наиме, што виђети, свугђе смо срдачно  примани и угошћавани, те смо своје џепове напунили новим сазнањима и драгим искуством. Више него задовољни, како су у једном тренутку спонтано казали сви који су путовали, вратили смо се навечер у Сарајево истом цестом којом смо из њега тог јутра и отишли.

02.12.2008.
Маријан КАРАУЛА