Предавање Хорепископа Наума на тему “Грех у православном предању“

ГРЕХ У ПРАВОСЛАВНОМ ПРЕДАЊУ

Троједини Бог је савршена доброта, љубав, светлост, истина и живот. Бог је сам по себи савршена пуноћа блаженства, славе, мудрости и силе, апсолутно Добро и Творац свега доброга. Будући да је Бог једини добар и извор доброте, Он као такав не може истовремено бити и извор зла. Бог само предвиђа и допушта зло, али га не подржава, јер га Он није створио.

Као што светлост има своју суштину, тако и добро има своју суштину. Као што тама нема своју суштину, него је тама само одсуство светлости, тако и зло нема своју суштину, него је зло само одсуство добра. Зло је удаљавање од добра, од Бога, утапање у небиће, таму, како вели Свети Григорије Ниски¹. Зло је својевољно отсту­пање од богоздане природе, неразуман бунт против ње, и присаједињење противприродном, што у ствари и јесте грех.

Творци зла и греха су демони. Они су били у почетку добри анђели, али су касније, због непослушности Богу и Творцу, по својој слободној вољи, отпали од Бога и драговољно се и непоправљиво утврдили и усавршили у злу и постали лаж. Они покрећу човека на зло и грех. Грех је изум слободне воље ђаволове.

Суштина свакога греха јесте непослушност према Богу, а узрок те непослушности је самољуби­ва гордост. Гордост је врхунац зала, говори Свети Јован Златоуст². Гордост је, дакле, корен сваког греха уопште, било демонског било људског. Гордост је душа сваког греха, она је мајка сваке страсти и страст која је Богу најодвратнија. Први светлоносац, Деница (Lucifer) отпао је од Бога и постао тама због гордости, због своје горде жеље да се изједначи са Богом. Гордост је Сатану и њему послушне анђеле одвојила од Бога, вечног живота, светлости и истине и сурвала их у пакао.

Да би попунио места палих анђела Бог је створио човека и настанио га је у Рају. А створио га је по образу и подобију своме, тј. створио га је безгрешним, дао му је разум и слободну вољу и украсио га сваком врлином. У рају су први људи, Адам и Ева, били одевени у вишњу славу и част, живели су у заједници са Богом, у рајској наслади: у молитви, у виђењима, разговарали са Богом, имали радост, мир, блаженство, мудрост, силу и све остале свете особине. Били су као неки други Анђели.

Човек је био створен по лику Божјем да би сличним могао видети слично, јер се живот душе састоји у созерцању Бога, вели Свети Григорије Богослов³. Створивши човека по образу своме Бог је самим тим одредио и циљ човековог постојања, – да уз помоћ Божју, постане Бог по благодати, да своје биће уподоби Богу, усличи Богу, да постане савршен као Бог што је савршен, да се обожи.

Ради човековог вежбања у добру и духовног усавршавања и узрастања растом Божјим у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4, 13), у човека Христолика, као и ради телесног обесмрћења, Бог је у Рају дао човеку заповест да не једе са дрвета познања добра и зла (1. Мојс. 2, 17). Циљ ове заповести је био утврђење човека у послушности вољи Божјој. У послушности вољи Божјој садржи се сав закон и све заповести Божје које су дате људима у Светом Откривењу. Зато је света послушност мајка свих врлина и испуњење Закона Божјег.

Покренут завишћу према човеку лукави ђаво је у Рају навео наше прародитеље на преступање заповести Божје о неједењу од дрвета познања добра и зла. Преступивши заповест Божју о посту, зажелевши да постану богови без Бога, са ђаволом, наши прародитељи су отпали од Бога, светлости, живота, и пали у грех, таму, смрт. Уместо да се кроз послушност крећу ка Богу, да се уподобљавају Богу, почели су да се кроз непослушност крећу ка ђаволу, да се уподобљавају ђаволу. Једном речју, промашили су свој циљ – обожење.

Због оваквог „промашаја“ у раном хришћанству се за реч ,,грех” користила грчка реч ,,амартиjа”, која се користила у стреличарском спорту и значила је промашај мете, циља. Дакле, грех означава промашај, кретање човека ка ђаволу а не ка Богу, живот усмерен ка погрешном циљу. Грех је гласник неразумног човековог опредељења да живи без Бога, мимо Бога, да живи у свом паклу, јер живот без Бога и јесте пакао. Сваким својим грехом човек говори Богу: „Иди од мене, не требаш ми, ја могу живети без тебе“. Грех је побуна против Бога, злоупотреба слободне воље, отпадање од Бога, духовна прљавштина, кривица, гажење савести, духовно лутање, одлазак из топлог очевог дома у земљу далеку, како описује Господ у јеванђелској причи о блудном сину (Лк. 15, 11-32).

И Адам и Ева учествовали су у своме паду својом пуном слободом, јер ван слободне воље не­ма греха, нема зла, како учи Свети Григорије Ниски⁴. Ђаво нема моћи да човека примора на грех, да наметне грех, да принуђује на грех. Он само предлаже, наговара, побуђује на грех.

Претступањем заповести Божје, то јест воље доброг и предоброг Бога, први људи су преступили закон Божји и ступили у безакоње, јер је грех — безакоње, како вели Свети апостол Јован Богослов (1. Јн. 3, 4). За­кон Божји заменили су законом ђавољим, законом греха. Живот у светлости и добру заменили су животом у тами и сенци смрти, животом у злу.

Због греха човек је најпре умро душом. Душа се није распала, као тело што се распада без душе, него је била лишена Божје благодати, духовне светости, богочежњивости, радости и блаженства и остала је у тами, тузи и страдању, далеко од Бога који је живот душе.

Грех је помрачио разум наших прародитеља а он је око душе. Разум је остао без мудрости, проницљивости, видовитости, замаха и богочежњивости; у њему се помрачило и само сазнање о свудаприсутности Божјој, одвратио се од Творца и окренуо твари, од богоцентричног постао егоцентричан, почео је да рађа грешне мисли и робује гордости.

Грех је искварио и раслабио вољу на­ших прародитеља. Она више није била света, богољубива и богочежњива него зла и грехољубива, више склона злу него добру.

Грех је њихово чисто и свето срце оскрнавио те они нису више видели Бога. Осећање љубави према Богу замењено је осећањем страха од Бога. Срце је постало роб неразумних чежњи и страсних жеља.

Катран греха је у великој мери прекрио икону Божју у човеку, онаказио је лик Божји у човеку али га није потпуно уништио.

Због присне и тесне везе душе са телом првородни грех је и телу прародитеља донео растројство, тј. болести, муке и после много година и смрт. Савршена хармонија између душе и тела је престала, наступио је рат тела са душом.

Првородни грех је одузео прародитељима у многоме власт над природом и над животињама. Због греха човека, цара земље, земља је постала проклета, почела је да рађа трње и коров.

Као што је ђаво због гордости збачен са неба тако су и наши прародитељи Адам и Ева због гордости избачени из раја. Бог је то учинио, вели Свети Златоуст, из љубави према њима, да не би они, једући род са дрвета живота, остали бесмртни у гресима и невољама⁵, да зло не би постало бесмртно. Због гордости живимо у мукама, напорима, тузи невољи и смрти. То су горки лекови којима нас Господ лечи од гордости од самог изгнања из раја.

Пошто сви људи воде порекло од Адама, то је прародитељска греховност, путем рађања, пренета на све људе као и све последице греха које горе наведосмо. Нико од људи не може бити чист од греховне прљавштине макар један дан поживео на земљи. Нико од људи није слободан од прародитељског греха осим јединог безгрешног Богочовека Христа, који је рођен на натприродан начин, не путем природног, семеног, греховног зачећа, већ путем безсеменог зачећа од свете Деве и Духа Светог. Он греха не учини, нити се превара нађе у устима његовим (1. Петр. 2, 22).

Наслеђена греховност као греховна сила вуче људе да слободном вољом греше, слично Адаму. Због тога, сваки лични грех сваког човека има свој корен у прародитељском греху. Првородни грех је као ганглија у коју се стичу сви нерви свих грехова, стога он, по речима блаженог Августина, и јесте „неисказано отступништво (ineffabilis apostasia)“.

Додајући своје личне грехе прародитељском греху, људи развијају и умножавају последице греха. И својим најмањим мисленим грехом човек утиче на све људе и читав космос. Због тога је сваки човек делимично крив за невоље које сналазе не само њега него и друге људе. Сви људи су криви за све, сваки пред свима и сви пред сваким.

Квасац прародитељског греха постепеним умножавањем и разрастањем у људима је учинио да је цело човечанство ускисло злом, јер сви сагрешише и лишени су славе Божије (Рим. 3, 23). Сви људи су се давили у мору греха, сви су зашли, сви се покварили, сви су постали робови греха, смрти и ђавола.

Од тог ужасног троструког ропства Тројични Бог је човека спасао оваплоћењем Сина Божјег. Оваплоћени Син Божји, Богочовек Господ Христос је једини Спаситељ људи. Нема другог Имена под небом данога људима којима би се ми могли спасти (Дап. 4, 12). И само Његово име: Исус, значи Спаситељ. Св. Атанасије Велики богословствује: „Од Спаситеља је спасење као од светлости осветљење“⁶.

Богочовек Христос је обновио лик Божји, икону Божју у палом човеку и својом жртвом на Крсту спасао род људски од греха и смрти. Он је жртва помирења за грехе наше и грехе целога света (1. Јн 2, 2). Он је Јагње Божје које узима грех света за спасење света (Уп. Јн. 1, 29). У Њему имамо избављење крвљу Његовом, опроштење грехова по богатству благодати Његове (Еф. 1, 7), искупљење и спасење од греха и смрти.

Безгрешни Господ Христос је Крстом сатро грех и смрт и васкрснувши из гроба, васкрсао је са собом сав род људски ⁷, јер све што се односи на Њега преноси се на род људски силом Његовог Божанства. Својим васкрсењем Христос нас је превео из смрти у живот, и од земље на небо. Од Његовог васкрсења смрт је капија после које нас чекају анђели да нас уведу у рај.

Наше спасење од греха је у благодатном и духовном сједињењу са Спаситељем. Са Њим, безгрешним и бесмртним Богочовеком, који је пут, истина и живот (Јн. 14, 6), сједињујемо се вером у Њега као Спаситеља и животом по Његовим светим заповестима. Тада нас Божанска Истина освећује и чува од свакога греха као непробојни штит. Наше спасење је, другим речима, у Православљу и Правоживљу. Само помоћу њих ми побеђујемо грех и постижемо Богом нам постављени циљ – божанско савршенство, обожење. Само помоћу њих ми задобијамо живот вечни, и то још овде на земљи, у телу.

Нема спасења изван Православља, изван Свете Православне Цркве. Коме Црква није мајка, томе Бог није Отац, вели Свети Кипријан Картагински⁸. Чеда Цркве, хришћани, постајемо Светом Тајном крштења. У њој се човек очишћава од прародитељског греха и свих личних грехова, умире за грех и грешни живот и поново рађа у духовни, свети живот. Самим примањем крштења сједињује се са Христом, постаје уд Христов, члан Цркве Христове.

У Светој Тајни миропомазања хришћанин се испуњује силом Духа Светога и запечаћује у новом духовном животу. На то указују речи које свештеник изговара при вршењу тајне миропомазања: „Печат дара Духа Светога“. Дух Свети укрепљује, просвећује, умудрује човека за живот у Христу, за духовно усавршавање, за борбу против греха. Дух Свети својом благодатном силом освећује и спасава све истинске чланове Цркве од греха. Господ Христос је, по благовољењу Бога Оца, учинио све што је било потребно за наше спасење, а Дух Свети, који од Оца исходи и Сином се шаље, наставља дело освећења и спасавања људи. Дух Свети постаје душа наше душе и освећује, обнавља и препорађа наш ум, савест и сва осећања. У освећењу и спасењу човека, дакле, учествује и Бог Отац и Бог Син и Бог Дух Свети, јер све у Цркви бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. „Благодат, давана Светом Тројицом, даје се од Оца кроз Сина у Духу Светом“, пише Св. Атанасије Велики ⁹. А даје се само онима који желе спасење.

„Према томе, благодат Божија и воља човекова садејствују заједнички у спасењу човековом, тако што је благодат Божија и на почетку и на крају, а воља човекова – у средини. Благодат Божија призива, охрабрује и укрепљује, а воља човекова одлучује и благодат Божија онда врши спасење човеково. Да би смо се спасли морамо се одазвати на призивни глас Божији. Бог свагда призива све грешнике на покајање и исправљање, зато што жели да се сви спасу, али и човек треба да хоће да се покаје и да буде спасен“, благовести Свети Нектарије Егински¹⁰.

Покајање је једини начин да задобијемо опроштај грехова и после крштења. Зато што много пута грешимо сваки дан, потребно је да се непрекидно и кајемо и себе сматрамо грешнима и недостојнима до саме смрти. Сузе покајања нам доносе опроштај грехова и сваку врлину, оне нам доносе сједињење са Господом.

Опроштај грехова које учини после Крштења хришћанин добија у Светој Тајни покајања и исповести, која је „друго крштење“, и то ако се искрено и скрушено каје за своје грехе, ако их смирено исповеди свештенику, ако има одлучну намеру да се поправи и ако је уверен у безмерно милосрђе Спаситељево. Плодови искрене исповести јесу: душевни мир, прочишћење, радост, а често и исцељење од телесне болести, која је последица греха. Пост и молитва су јеванђелски израз човековог покајања и утврђују га у покајничком расположењу. Прави покајник има мржњу према гресима, одриче их се и са радошћу чини еванђелска добра дела. 

Знак да је Бог опростио неки грех човеку је тај што човек осећа гнушање према том греху и не понавља га. Другим речима, човек се односи према греху као према прљавој хаљини коју је одбацио и које се гнуша.

Да би се правилно борио против греха, тог највишег, чак јединог, противника и непријатељ његовог, човек мора знати шта је све грех и како се против њега борити.

Грех је преступање заповести Божјих делом, речју, мислима, жељама и осећањима; или пак не вршење истих делом, речју, мислима, жељама и осећањима. Грех је не само чињење зла, него и не чињење добра. Свети апостол Јаков пише: „Ко зна доборо чинити и не чини, грех му је“ (Јак. 4, 17), а Свети пророк Давид саветује: „Уклањај се од зла и чини добро“ (Пс. 36, 27). На дан Страшнога суда у муку вечну ће отићи не само они који су чинили зло, него и они који гладнога нису нахранили, жеднога нису напојили, странца нису примили, нагог нису оденули, болесног и у тамници нису посетили, по речима самога Законодавца и Судије Господа Христа. „Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учисте“, рећи ће Господ немилостивима (Мт. 25, 5).

По Светом Максиму Исповеднику постоје три узрока који човека покрећу на зло и грех: демони, наша зла воља и страсти¹¹.

Демон или ђаво, је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44). Он човека подстиче на грех злим мислима, жељама и представама. Он покреће у нама страсти. Ми падамо у искушењима услед нашег духовног немара и нестражења над собом, одбацивања молитве и сазрцања Бога. Пажња над собом, молитва и сазрцање Бога чине непробојни оклоп душе. Док смо у тај оклоп обучени, грешне мисли, те стреле ђаволске, не могу да нас повреде. Када га по забораву, лењости или незнању одбацимо, оне рањавају душу. Због тога је Господ често заповедао својим ученицима да бдију и да се моле да не би пали у искушење (Мт. 26, 41) .

Свети Јефрем Сирин пише: „Човек не чини грех, док њим не овладају заборав, лењост и незнање. А њих рађају: сластољубив и безбрижан живот, привезаност људској слави и разоноди. А праузрок и мајка свему томе је самољубље, то јест неразумна и страсна приврженост телу, расејавање ума, изговарање злих и срамних речи, који доводе до много чега рђавог¹².

Грех се зачиње пристанком на грешну мисао, развија се у срдачну жељу, остварује се на делу или речима и утврђује као страст. Зато је Господ рекао да из срца излазе зла дела: прељуба, убиства, крађе, лажна сведочанства, хуле (Мт. 15, 19).

Други узрочник греха је наша огреховљена воља која, знајући за добро изабира зло. Због греховне помрачености ума човек није у стању да препозна приступање грешне помисли, те удице и замке ђаволове, не може увек и сигурно да разликује добро од зла, истину од лажи, светлост од таме, пут од странпутице. Окамењено срце људско је пријемчивије за зло него за добро, привлачнији му је грех од врлине, те човек веома лако, слободном вољом греши, свесно и несвесно, примајући и усвајајући грешне помисли.

Трећи узрок греха су страсти. Страст је грех који се учестало понавља и који се током дужег времена прикрива у души. Сраст је грех који је овладао човеком, навикнутост на грех, друга природа, рђав господар човечанске природе, демон који мучи душу. „Страст добија власт над човеком или због његовог пада у смртни грех, или због безаконог и добровољног наслађивања грехом у скривеној одаји душе посвећеној Христу“, вели Свети Игњатије Брјанчанинов¹³. Страсти су природне силе душе које су се исквариле грехом и нашим удаљавањем од Бога.

Воља острашћеног човека је потпуно раслабљена и сваки покушај супротстављања страсној навици пропада. „Онај који се налази под влашћу навике живи, понаша се, дела као роб, лишен сопствене воље. Он почиње да поступа противно својој вољи, он дела противно својим хтењима и жељама, и чини управо оно што радије не би чинио“, пише Свети Нектарије Егински¹⁴. Свака страст је страдање, мучење. Самар реч „страст“ (το πάθος) означава патњу (страдање, трпљење) и потиче од глагола „пасхо“ (πάσχο), што указује на унутрашњу болест. Према Св. Филотеју Синајском, „страшћу се обично назива оно, што се током дужег периода страствено прикрива у души“¹⁵. 

Ропство страстима је најтеже ропство. Потребно је много времена крвавог подвига, као и нарочито милосрђе Божје и помоћ да би се јарам тог ропства збацио. Хришћанин који је тај јарам збацио, који се очистио од страсти, чврсто стоји у слободи којом нас Христос ослободи (Гал. 5, 1), слободи од греха. Ова слобода је права слобода човекова и њу су стекли сви хришћански светитељи, ти храмови Духа Светог и Боговидци.

Страсти се деле на телесне и душевне. У телесне страсти спадају: стомакоугађање или сластољубље и блуд. У душевне страсти спадају: среброљубље, гнев, жалост овога света, униније, сујета и гордост. Ова подела сматра се условном јер не постоје греси који би се чинили искључиво телом или искључиво душом. Страст подлеже вечним мукама.

Живот у греховном ропству, живот без покајања, може довести и до тога да Бог одступи од човека, а тада каменосрдни човек више није у стању да се покаје, јер се врата покајања отварају не само кључем воље човекове него и кључем благодати Божије. Без благодати Божје изгубљена је свака нада на спасење. Од таквог пакленог стања, савршене пропасти, нека Господ сачува све нас.

Због тога је потребно избегавати грех свом снагом а када починимо и најмањи грех у мислима да се брзо покајањем очистимо. Средства да се избегне грех јесу: честа, чиста и смирена молитва, страх Божји, сећање на смрт, избегавање прилика и случајева који доводе до греха, чување свих чула, чување и од најмањих грехова у мислима, јер се преко њих долази до великих, сећање на Бога, мисао да сваким својим грехом распињемо човекољубивог Господа Христа, гледање и на садашње казне Божје за грехе и на оне раније попут потопа, спаљених Содома и Гомора и друге, усрдно читање Светог Писма, Житија Светих и поука Светих Отаца, не обраћање пажње на оно што људи овога света раде и говоре, него шта Црква учи и шта истински пастири Цркве проповедају.

Сваки грех нас одваја од Бога, сваки грех има силу и моћ да нас рине у пакао, у вечну смрт, због увреде бескрајне величине Божје. „Плата за грех је смрт“, опомиње Свети апостол Павле (Рим. 6, 23). Учињен грех означава објаву рата Богу и свим добрим силама. Због тога нема малог и великог греха. Ипак, Свети оци, праве разлику у тежини греха па грехе деле на смртне и оне који нису смртни тј. опростиве.

Смртни грех је онај грех који вечном смрћу убија душу преступника. Ако човек умре у смртном греху без покајања, онда његова душа одлази у ад, на вечно мучење. Она нема никакве наде на спасење. Смртни греси по светим Оцима су следећи: јерес, раскол, одступништво од хришћанства, богохуљење, врачање и магија, убиство и самоубиство, блуд, прељуба, родоскврнуће, пијанство, светогрђе, пљачка, крађа и свака друга љута нечовечна увреда. Ако човек макар једном падне у сртни грех, он умире душом. Сви смртни греси, осим самоубиства, по великој милости Божјој, лече се покајањем. Смртни грех је сличан великом камену који, обешен о врат, потопа човека на дно пакла.

Опростиви грех или грех који није смртан је грех помишљу, речју и делом, у знању и незнању, који не убија душу, него је само више или мање рањава. Ови греси нису страни ни светима; али свети пазе на себе и када примете грех у који их је увела њихова људска слабост, истога часа лече га покајањем, вели Свети Игњатије Брјанчанинов¹⁶. Дакле, и савршенство савршених је несавршено. Због тога што непрестаним покајањем чисте душу, ови лакши греси немају готово никаквог утицаја на вечну судбину светих. Опростиви греси су слични зрну песка које погађа човека. Међутим, и ови лакши, опростиви греси, ако се не очисте покајањем, могу због своје многобројности, души немарног човека да донесу исту пропаст као и неки смртни грех, баш као што врећа набијена ситним песком и везана човеку о врат може да га потопи једнако лако као и велики камен.

Опростиви греси су: смућење грешним помислима, празнословље, сквернословље, осуђивање, преједање, стомакоугађање, расипништво, подсмевање, лаж, лицемерје, неискреност, подозрење, и слично.

По речима Преподобог Јустина Ћелијског, ако је човек учинио неки тежак, смртни грех, онда му се на исповести налаже епитимија одлучења од Причешћа на извесно време¹⁷. А само Свето Причешће је лек бесмртности. У Светој Тајни Причешћа сједињујемо се са Господом а од Њега добијамо опроштај грехова, обожење, освећење душе и тела, просвећење разума и чула, здравље душе и тела, духовне дарове, спасење. Сва ова добра дају се само онима који се за причешће припремају постом и молитвом¹⁸, испитујући себе и савест своју очистивши од грехова покајањем. Без овакве припреме Причешће бива на осуду. „Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“, упозорава Апостол Павле хришћане у Коринту (1. Кор. 11, 29-30).

Исцељење од греха, а понекад и од телесне болести, доноси нам и Света Тајна јелеосвећења или Свештање масла. Ова Света Тајна нас чисти од грехова које смо заборавили и за које нисмо сигурни да су греси. Она је истовремено и покајање, и молитва за исцелење, и завет да ће се након исцељења водити богоугодан живот, измољење благодати Божије која би дала снагу да се то све испуни.

Видимо, дакле, да је покајање срце духовне борбе са грехом. Ова борба траје до краја живота и не може се успешно водити без савета, подршке и молитава духовног оца, који у томе има опитно знање и благослов Цркве тј. благослов Божји. Духовник је стога сарадник Божји у лечењу душе од греха и страсти. Од послушника се тражи да буде послушан свом духовном оцу јер је, по речима Светог Василија Великог „Христос изабрао ученике и одредио баш овај начин живота; зато што је наставник (старешина), као човек који собом преставља самога Спаситеља, постао посредник између Бога и људи, и свештенодејствује пред Богом за спасење оних који му се потчињавају¹⁹.

Ми сами не можемо себе лечити од греха због урођеног самољубља које пристрасношћу изврће правилан суд о себи. При доношењу суда о другима самољубље не смета, због тога нас духовни отац може боље познавати и лакше лечити. Послушност духовном оцу, спољашња и унутрашња, је услов успешне борбе са грехом и напретка у хришћанском животу, услов нашег спасења.

Преподобни старац Јосиф Исихаста је говорио: „Ни свештенство, ни Божанско Причешће, ни умне молитве, ни пост, ни бдење – не спасавају без послушања. Оно што бива по својој вољи, без послушања, односи ђаво“. А старац Јефрем, његов ученик, учи нас: „Послушање чини чуда; Послушање је смирење; Послушање доноси све дарове. Преко послушања Христос даје молитву. Молитва не спасава; послушање спасава“.

Прави послушник је у свему сличан Господу Христу који је сишао с неба не да твори вољу Своју, него вољу Оца који Га посла (Јн. 5, 30) и није дошао да Му служе него да служи (Мт. 20, 28).

Света послушност доводи човека до савршенства, учи човека разликовању добра и зла. Непослушност је Адама избацила из раја, послушност нас поново уводи у рај, који нам други Адам, Богочовек Христос, отвори Васкрсењем Својим. Кроз Господа Христа, ми не само да можемо да се вратимо у стање у којем је Адам био пре пада, него можемо да се узнесемо и до стања узвишенијег од тога, односно до стања које би Адам задобио да није било пада. Творац свега, Отац Милосрђа и Бог милости, нас је бољим обновио у Сину Своме, и узнео на Небеса, изнад свих анђелских сила, на равно са Васкрслим Христом.

Господу Исусу Христу, Јединородном Сину Божјем, Спаситељу нашем, победитељу греха, смрти и ђавола, и од нас нека је част, слава, благодарење и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

——————————–