Предраг Лепетић: Против народа и државе (1)

Анализа деструкције Србије и процеса отуђења Косова и Метохије

1. Завера и издаја

На виделу је континуирано урушавање позиција своје државе према делу територије и народа, Косову и Метохији, његовог статуса, права и фактичког стања. Уз све изговоре и рационализације на крају остаје коначни избор своје отаџбине, одбране државе и народа уједно важећег унутрашњег и међународног правног поретка, Устава и Резулуције 1244 СБ УН или предаје, окупације и сарадње са окупатором у растакању државе и жртвовању народа. Ту танке линије између одбране и издаје нема ни са становишта интереса народа ни спољњег непријатеља. Суштинска одлика прозападне елите је немоћ и послушност, губитничко и капитулантско опредељење да неће да бранe државу и народ. Ипак, они би да представе бирачима своје црвене линије и створе утисак „реализма“, да раде управо „највише што се може у датим околностима“ а стварно чине све што наноси директну штету држави и остацима њене суверености. Не ради се о мањем злу и најбољем у датим околностима, већ о лошој намери и сарадњи са агресором у остварењу његовог деструктивног и окупационог завереничког плана отимања српске земље, подређивања и уништења целог српског народа. И ту је на неделу и квислиншки демократски режим и марионетска прозападна опозиција.

Данас се води противуставни заклоњени процес сукцесије, симулација одбране и десимуловани процес изградње институција „Косова“, мирном предајом ингеренција државе и узајамним признањем елемената државности, личних исправа, права власништва, царине, границе и територије, као и пристанка на легитимно самостално представљање „Косова“ у међународним организацијама и скуповима, које води ка свршеном чину и пуном формалном признању независности.

А ево и само неких прилога о прикривеној политици и стварним намерама као и карактерима лидера, за пропалу садашњост и евроатланску будућност Србије. То су прилози за срамне биографијe и скривену историју националне пропасти из објављених званичних Америчких дипломатских депеша.

Врзић Н. Викиликс: Тајне београдских депеша. Београд: Наш печат: Фонд Слободан Јовановић, 2011 :

„Шта све Тадићев Београд има да уради, заправо, набројано је у демаршу заведеном под ознаком 10STATE9661, 30. јануар 2010. У 8 тачака, од Београда се у прве две тражи да одустане од резолуције која позива на нове преговоре о статусу Косова, понавља подршка ЕУ аспирацијама Србије али под условом да Србија „превазиђе питање Косова“, позива Београд да престане да лобира против признавања косовске независности и подстиче да се ангажује на решавању практичних питања, истиче се потреба за коегзистенцијом Србије и Косова, омогућавање Косову да учествује на међународним скуповима под сопственим ознакама, и подсећа да Србија зарад својих ЕУ тежњи мора да покаже да уме да изгради и одржи добросуседске односе…“

„Тадић још једном показао своју наклоњеност разматрању будућности Србије после Косова.Он је посвећен успостављању ближих односа са САД и Европом, иако није увек спреман да одлучно погура у правом смеру“… „Тадић вероватно најбољи саговорник кога имамо за управљање последњом фазом косовског процеса.. „Ми због тога имамо јасан интерес да га подржимо… “ (06 BELGRADE 1294) од 16.августа 2006.

„Српски председник Тадић је, у приватним разговорима, рекао да је спреман да се окрене на другу страну док „ми завршимо с тим““ (07LISBON1858) стр. 32.

„Јер, како сам Тадић рече помоћнику америчког државног секретара Данијелу Фриду, „независност Косова не мора нужно да значи ‘губитак’, ако се подесно одреди у умовима бирача“ (06 BELGRADE 988) од 25. септембра 2006…“

„Тадић заиста жели да „после Косова“ Србију поведе ка (светлој) евро-атланској будућности, „али брине да би цена независности Косова могао да буде његов сопствени политички опстанак. ““ (07BELGRADE1566) стр. 31.

„Ту Боркову (нап. Стефановић) доследност открива нам, наиме, Викиликсова депеша 07 BELGRADE1632, од 10. децембра 2007. Политички директор српског Министарства спољних послова тада је Американцима открио детаље Акционог плана Владе Србије у настајању, који ће бити усвојен 14. јануара 2008. и добити статус „највишег степена државне тајне“.

„Јеремић, у приватном разговору с америчким амбасадором, према белешци од 22. октобра 2008, признао да ће српске власти „морати да прихвате било какав исход преговора“ о замени УНМИК-а ЕУЛЕКС-ом, а да ће онда „морати то да представе као успех Србије“.

„Јеремић је изразио жаљење што Србија 2007. није истражила „креативну идеју“ Вофганга Ишингера о моделу Источне и Западне Немачке за Србију и Косово, у коме би два ентитета могла да коегзистирају без међусобног признавања… на шта је Јеремић одговорио да је такав немачки модел најбоље чему Србија може да се нада, „ако будемо имали среће““ (08 BELGRADE 1338) од 29. децембра 2008.

„А већ 18. априла (избори су 11. маја) написана је белешка с насловом „Социјалисти жељни дила“. У њој се наводи да је, „упркос јавним коментарима, Дачић рекао службенику амбасаде да СПС ‘жели да сарађује’ са САД и ЕУ“, и да је, „иако није одговорио на питање о коалиционим партнерима, устврдио да је вођство СПС-а подржало председника Тадића и Демократску странку“.

„06 BELGRADE 1644: У свом седмичном састанку са службеницима амбасаде 29. септембра, Љајић није имао ништа ново да извести.“

„Заједно су, у тадашњем сазиву српског Парламента, имали уверљиву већину. Ево зашто није (08 BELGRADE 143, 5. фебруар 2008): „Контакти су нам рекли за гласину да је Коштуница понудио СРС-у да формирају привремену владу, с генералним секретаром СРС-а Вучићем као председником Парламента, али је СРС одбила ту идеју“.

„Што се пак (бивших) радикала тиче, колико је искрена њихова борба за одбрану Србије и српских националних интереса Американцима је постало јасно макар годину и по дана раније. Открива то белешка од 19. априла 2006. године: „Генерални секретар СРС-а Александар Вучић рекао је кључном контакту амбасаде (…) да је стратегија СРС-а да делује (на рушењу владе – прим. Н. В) после црногорског референдума, пошто је Младић изручен Хагу, и пошто су преговори о коначном статусу Косова у највећој мери решени“.

„И, као што је познато, радикали пристају на Тадићеве председничке изборе (нап. пре самопроглашења „Kosova“ а не после што би умањило шансе Б. Тадићу). За њима и социјалисти, да их не заборавимо. Косово 17. фебруара, два дана после председничке инаугурације Бориса Тадића, проглашава независност.“

„Депеша 08 BELGRADE 928 од 9. септембра: „Браца Грубачић тврди да је Николић одлучио да подржи ССП после састанка с председником Тадићем крајем августа, који је наводно организовао власник ‘Делте’ Мирослав Мишковић (…) Градоначелник Београда Драган Ђилас рекао нам је 5. септембра, пре Николићеве оставке, да је СРС заузела далеко конструктивнији, проевропскији став од ДСС-а (…)“ Амбасада САД-а, 16. октобра 2008, наводи и да „осматрачи и дипломатски контакти тврде да Николић добија подршку француских донатора и да тренутно преговара с једном немачком партијском фондацијом о пакету помоћи.“

„Депеша 08BELGRADE11899 од 19. новембра 2008: „…Миодраг Ракић, блиски саветник председника Тадића, рекао је заменику шефа мисије 3.новембра да га је Тадић шест месеци раније задужио да охрабри Николића да се разиђе са СРС, зато што би подршка СНС-а била важна за напредак проевропске агенде Србије.“

„У разговору са службеником амбасаде средином октобра“ наводи се у већ спомињаној депеши 08BELGRADE1189, портпарол СНС-а и члан Председништва Небојша Стефановић напомиње да се СНС „не држи идеологије већ партијске „идеје“ која је мање ригидна од идеологије и једноставно даје људима нешто за шта ће се заложити“, и потврђује „жељу његове партије за српским учлањењем у ЕУ, и проценио да би трајно решење Косова могло да буде достигнуто у наредних 4-5 година. ЕУ, ипак, мора да пошаље више позитивних сигнала пре него што бирачко тело буде припремљено да прихвати решење Косова.“

„У истом правцу је вршена и реформа армије. У депешама се констатује да су главни реформатори армије према НАТО-стандардима, које би водиле доцнијем ступању у НАТО, начелник Генералштаба генерал-мајор Здравко Понош и министар одбране Драган Шутановац. У јуну 2007. године Шутановац је рекао амбасадору САД у Београду да је „његова мисија да припрема српске оружане снаге за ступање у НАТО“ (стр. 96). У депеши од 7.05.2009. године констатује се да „министар одбране Драган Шутановац… приљежно ради на измени друштвеног мишљења о НАТО и САД“ (стр. 96 – 97). За Американце је такође било врло важна чињеница да им је министар одбране обећао да „српска армија нема ни планова, ни интереса да се меша у послове Косова, без обзира како ће се сценарио развијати“ (стр. 98). Американци су сигурни да се однос Србије према НАТО-у неће променити чак ни ако у Министарству одбране дође до промена и премештаја.“

10BELGRADE3 од 12. јануара 2010: „…Љајић је наиме, Американцима рекао да „Србија не може једноставно да заборави Косово због страха да ће бројна и гласна опозиција оптужити Тадића за издају.“

Свим политичким чиниоцима унутар западног блока подељене су улоге у реализацији истог циља уништења територијалне целовитости Србије и ломљења јединства и кохерентности народа у одбрани државе. На истим позицијама нашли су се и режим и прозападна опозиција, ДС, СПС, СНС, ЛДП, УРС(Г17) СПО,… поједине мањине и невладине организације и „угледни појединци“ уз синхронизацију са спољним подршкама и очекивањима „одлучности“ и „храбрих“ (антидржавних) потеза и доношења „тешких одлука“. ДС нуди „План од 4 тачке“ са специјалним статусом „севера Косова“[1], СНС предлаже поделу КиМа и припајање „севера Косова“ „Т.Николић: То значи да је…, да је тешка борба за поделу Косова сада“ (БН Пулс од 29.09.2011), СПС тражи разграничење[2] и нико се од њих не залаже за целовито Косово у саставу Србије у складу са Уставом и Резолуцијом 1244 СБ УН, већ признају „реалност“ сепаратистичих институција и придају право суверенитета националној мањини, прећутном сагласношћу са Ахтисаријевим планом. Не само да су ти кључни капитулантски актери против државноправног поретка Србије већ су тиме последично и неимари изградње велике Албаније.[3]

2. Резолуција 1244 СБ УН и међународни протекторат над КиМ

Резолуција 1244 СБ УН од 10. јуна 1999. године[4], настала као резултат противправне агресије на СР Југославију-Србију, има двоструку природу као политичко правни акт и израз је односа снага у тренутку доношења све са споредним и уметнутим елементом позивања на „споразум у Рамбујеу“, који није могао да по себи уруши суверенитет и територијални интегритет Србије који се темељно штити и преамбулом која одређује циљ и карактер акта, као и главним одредбама Резолуције.

Резолуција 1244 СБ УН гарантује „приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и осталих држава региона, како је постављено у Хелсиншком завршном документу и Додатку 2“ (увод), дакле, оквир сваког политичког договора представља сувереност српског народа а не албанске националне мањине већ „Косову“ „народу Косова“ и „свим становницима“ којима се гарантује „будућа значајна аутономија и знатна самоуправа“, а не сувереност и самосталност, независност које се намеће једностраним самопроглашењем и наметањема од западних сила Ахтисаријевог плана као прелазног политичког решења од надгледане ка ненадгледаној независности.

Даље, „Одлучује да ће политичко решавање косовске кризе да се заснива на општим начелима Додатка 1 и како је додатно разрађено у начелима и осталим захтеваним елементима у Додатку 2.“ (тач.1) Политички процес као резултат „преговора страна“ засниваће се на привременом оквирном споразуму и договору којим би се постигло трајно политичко решење. Али док се не постигне такав договор „Одлучује о распоређивању цивилног и безбедносног пристуства на Косову под покровитељством УН“ уз именовање „Специјалног представника“ (тач. 5. и 6.) „Овлашћује генералног секретара, да уз помоћ одговарајућих међународних организација, успостави међународно цивилно присуство на Косову, како би се обзебедила привремена управа на Косову, при чему ће народ Косова, моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије, и које ће обезбедити прелазну управу при чему ће успостављати и надгледати развој привремених демократских институција самоуправе како би се обезбедили услови за миран и нормалан живот свих становника Косова“ (тач.10) Дакле, аутономија у оквиру СР Југославије и привремене демократске институције самоуправе, уз пуну равноправност за „све становнике на Косову“ које треба да им „осигурају услове за миран и нормалан живот“, а не ексклузивна права само албанској националној мањини која би се промовисала у народ а остали у дискриминисане мањине.

При овоме се одлуком даје налог међународном цивилном присуству „унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову, узимајући у потпуности у обзир анекс 2 и споразуме из Рамбујеа (С/1999/648) (тач. 11. ал. а).

ц) организовање и надгледање развоја привремених институција за демократску и аутономну самоуправу, до коначног политичког решења, укључујући и одржавање избора; e) олакшавање политичког процеса чији је циљ дефинисање будућег статуса Косова, узимајући у обзир споразуме из Рамбујеа (С/1999/648); ф) у коначној фази, надгледање преноса власти са привремених институција Косова на институције које ће бити успостављене у складу са политичким решењем; дакле, као резултат двостраног а не једностраног процеса наметања воље и политике уцене, свршеног чина произвођења нових реалности у корист сепаратистичке творевине и независности од СР Југославије одн. Србије.

Привремене институције засноване на демократској основи и суштинска аутономија уз равноправност свих становника Косова под међународним протекторатом, искључујуе једностране и дискриминаторске акте и злоупотребу демократских процеса, а камоли једнострано проглашење независности и наметање политичког решења без унтрашњег консензуса и сагласности друге стране јер је оквир суверенитета СР Југославије-Србије обавезујући за обе стране и све чиниоце који нуде добре услуге у доношењу привременог и коначног политичког решења унутрашње организације АП КиМ.

Налози се своде на унутрашњу организацију у оквиру привременог стања широке самоуправе у циљу омогућавања политичког процеса замишљеног да одреди будући статус Косова узимајући у обзир споразум из Рамбујеа али само као унутрашњи квалитет који има „да обезбеди значајну самоуправу на Косову,“ уз везано ограничење на више места наведено „начела суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије и осталих држава у региону и демилитаризацију ОВК“ (ст. 2. ал.6. Анекс 1) као и „Политички процес у циљу успостављања споразума о привременом политичком оквиру који ће обезбедити суштинску самоуправу за Косово, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља региона, као и демилитаризацију ОВК. Преговори између страна у правцу постизања решења не треба да одлажу или ометају успостављање демократских самоуправних институција.“ (тач. 8. Анекс 2) А ова привремена администрација за Косово везана је за суштинску аутономију у оквиру СР Југославије а не ван ње, како се наводи у тач. 5. Анекса 2. „Успостављање привремене администрације за Косово као дела међународног цивилног присуства под којим ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије о чему ће одлуку донети Савет безбедности УН. Привремена администрација треба да обезбеди прелазну управу, и да при томе успоставља и надгледа развој привремених демократских самоуправних институција како би се обезбедили услови за миран и нормалан живот свих становника Косова.“

Према томе, споразуми из Рамбујеа само су део принципа а не одлучни, они су део Одлуке који има само да обезбеди значајну унутрашњу аутономију и самоуправу уз главно поштовање начела суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије и осталих држава у региону како при успостављању привременог оквирног споразума тако и при коначном будућем статусу Косова, које поставља границу на демократским и самоуправним правима и искључује право националне мањине на самоопредељење и отцепљење од матичне државе и централне власти. Тиме је тај разорни сепаратистички и окупациони чинилац који је једнострано промовисан у Рамбујеу[5] који није потписан од Србије и на сумњив начин доспео у документ Резолуције. Исти је имао првобитно да омогући референдумско изјашњавање једне националне мањине о отцепљењу и запоседање Нато трупа, а Резолуцијом сведен на ограничену меру и на локални ниво потврде коначног решења постигнутог у политичком договору две стране, при чему другу не чини само албанска национална мањина већ равноправно и без дискриминације сви становници Косова, јер је главном одредбом одређен оквир и неприкосновена примарност суверенитета СР Југославије одн. Србије као изворног носиоца и српског народа као јединог државотворног чиниоца а не и истог права једне или више националних мањина.

Али, примена и даља судбина Резолуције биће одређена тадашњим и будућим односом снага великих сила и понашањем Србије, да ли ће својим поступцима јачати главну позицију или је потискивати у корист споредног елемента који јој проширењем значаја и извртањем тумачења нарушава суверенитет и територијални интегритет и изграђује сепаратистичку творевину у независну државу.

Управо тај глобални однос снага са једне стране није дозволио спровођење делова који иду у корист Србије и практично потврђују њен суверенитет, од повратка полиције и војске (Увод, тач. 4. и тач. 6. Анекса 2) до повратка свих избеглица и расељених лица па и 200.000 прогнаних Срба (Увод, тач. 9.ц)к) 13, ст.2.ал.5 Анекса 1,ст.1.тач.4), а са друге стране опортунистичко понашање власти у Београду које нису стајале на становишту да треба покренути питања која иду насупрот једностране политике запада.

Такође, и када је светска доминација западних сила била на врхунцу моћи, ипак нису могли једнострано наметнути решења директно противна Резолуцији 1244 СБ УН где се на темељу заштитничке улоге Русије чувао њен интегритет, па је шест пута у различитим верзијама одбациван тзв. Ахтисаријев план западне алијансе о надгледаној независности „Косова“. Успоставом власти прозападног режима у Београду, настају далекосежне промене по статус Србије и одбрану КиМа. Због својих личних и групних користи везаних за стимулисане евроатланске интеграције као главни правац режимске политике чине се штетни споразуми и уступци на плану очувања суверенитета и територијалног интегритета које уз помоћ својих западних ментора и медијски монопол пропагандно претварају у доследну борбу за очување КиМа, чак и када су стварне последице сасвим супротне. Али нико није стигао до циља тако што се од њега удаљава и користи методе које подривају могућност његовог остварења. А управо то се дешава са тзв. Косовском политиком назови демократског режима и његовог репрезента Б. Тадића. Постављени су као предрадници са одређеном улогом коју су им наменили исти они који су урушили равнотежу у свету ради успоставе своје доминације и новог светског поретка, па им је и био потребан полигон и преседан који ће променити основе међународних односа и права заснованог на постојању националних држава и поштовању њиховог суверенитета и територијалног интегритета. То је и разлог трибалистичке политике САД и западних земаља чијим користима представља ограничење и које спутава стари поредак и кога свесно урушавају да би имали несметан простор да раде шта хоће. Тако у тим дуплим стандардима, Ал Каида када ради против Руса није терористичка организација али јесте када се окрене против САД, тако и ОВК све до почетка 1998. стоји на листи ЦИА терористичких организација а када постане средство остварења политике САД и усмери се против Срба постаје легитимна организација бораца за слободу[6]

3. Урушавање Резолуције 1244 СБ УН

После успоставе цивилне и војне мисије, сепаратистичко руководство албанске националне мањине, подстрекнуто и подржано од САД и ЕУ, 17. фебруара. 2008. године, противправно, (по унутрашењем и међународном праву) једнострано доноси декларацију којом врши самопроглашење независности и отцепљења дела територије РС – КиМa, које се налази под међународном управом на основу Резолуције Савета безбедности Уједињених нација 1244 од 10. јуна 1999. године. Након тога наступила су појединачна признања (до данас 88) и ако побуњеничка власт нема контролу ни над територијом ни над собом, јер је под међународном протекторатом, цивилном и војном управом и не испуњава елементарне услове и да би постојала а камоли била независна.

Одговор Србије је био поништавање такве одлуке и доношење Резолуција народне Скупштине којима се и у правном и политичком смислу дерогирају акти побуне албанске сепратистичке мањине на делу територије Србије под привременим међународним протекторатом и тиме формално штити унутрашњи поредак.

Али, после избора 2008. године, и консолидације прозападног квислиншког режима започиње се процес фингирања борбе за КиМ а стварног и формалног удаљавања појединачним мерама и актима у договору са САД и ЕУ уз потпуну економску колонизацију на унутрашњем плану (ССП), стављање инфраструктуре у функцију потреба Нато-а и САД (SOFA)[7] и кретања у правцу припајања ЕУ (кандидатура за чланство у ЕУ).

Уследили су синхронизовани маневри Београда удаљавања и омогућавања признавања владе криминалаца под заштитом западних ментора који су чак формирали и 28. фебруара 2008. године, у Бечу Међународну управљачку групу за Косово (ISG), предвиђену планом М. Ахтисарија о надгледаној независности Косова (одбаченом 03. априла 2007. године у СБ УН), коју чини коалиција држава (15) које су признале независност Косова у циљу реализације плана, а Питер Фејт, високи представник ЕУ за Косово, који је именован за Међународног цивилног представника, изјављује да је чине „значајна коалиција земаља пријатеља независне државе Косово, пет земаља Контакт групе („КВИНТА“) САД, В. Британија, Француска, Немачка, Италија (без Русије), као и Аустрија, Чешка, Шведска, Турска, Финска, Белгија, Данска, Мађарска, Словенија и Швајцарска“. Такође, наводи да је отворена и за друге чланице, али да је критеријум то да „морају бити земље пријатељи независног Косова“. „ISG“ је највиша међународна инстанца за остваривање Ахтисаријевог плана са циљем да надгледа процес транзиције и испуњавања обавеза косовских власти за шта ће успоставити Међународну цивилну канцеларију.

03. априла 2007. године у СБ УН одбачен је Покушај прихватања Планa Мартија Aхтисарија[8] надгледане независности „Косова“. „Планом“ од 12 поглавља, предложеним од стране западних земаља изашло се са актом који је имао да прихватањем у СБ УН изврши замену цивилне и војне управе на „Косову“ и утелови у прелазном периоду од 120 дана независност ентитета и тако оконча започети процес агресијом. Њиме се предвиђа од институција албанске сеператистичке мањине доношење Уставa (Анекс I) и законодавства „Скупштина Косова званично усваја неопходно законодавство како би имплементирала услове овог предлога решења током периода транзиције“ (Анекс XII) с тим што ће се уместо КФОРа под мандатом Резолуције 1244 СБ УН отворено дати мандат Међународним војним снагама –Нато „Косово даје МВС-у статус, привилегије и имунитет који тренутно има КФОР на основу УНМИК Уредбе 2000/47.“ „уз ангажовање са косовских снагa безбедности (КБС-ом) да пруже савет који има за циљ даљу интеграцију у северноатлантске структуре“ „МВС поступаће под надлежношћу и биће предмет контроле и политичке контроле северноатлантског савета кроз НАТО ланац команде. МВП имаће обједињени ланац команде.“ (Анекс XI)

29. Априла 2008. године, потписан је у име Србије Споразум о стабилизацији и придруживању ССП (и ПСТ) са ЕУ, чијим се чланом 135 ставом 2, утврђује непримењивање овог међународног уговора на део територије Србије, Косову, које је под међународном управом, „што не доводи у питање садашњи статус нити одређивање његовог коначног положаја према Резолуцији СБ УН 1244“, да би потом кроз појединачна признања од стране држава чланица коначног статуса а пре регулисања положаја према Резолуцији отворено био прекршен парафирани ССП и преварно понуђен на потпис суштински другачији акт од претходно усаглашеног.

Дакле, уколико се у време парафирања ССП-а чланом 135 обострано уважило легално међународно правно стање успостављено Резолуцијом СБ УН 1244 које не прејудицира статус Косова, то прихватањем Ахтисаријевог плана о надгледаној независности и једностраном одлуком о имплементацији кроз слање мисије Еулекс-а од стране свих чланица ЕУ, а потом и појединачним признањем међународно правног субјективитета Косова од стране већине чланица ЕУ (22 од 27), не само да је једнострано дерогиран став 2. члана 135 ССП-а, већ је експлицитно од друге стране уговорнице и њених чланова коначно решен статус и прекршен парафирани споразум којим је сагласном вољом страна другачије предвиђено. Потписивањем ССП-а Србија је упала у замку и накнадно свесно одобрила споразум са непримењивим и непризнатим од друге уговорнице ставом 2 члана 135, и јасно ставила до знања осталим државама да њихово признање Косова није препрека за нормалну сарадњу и потписивање међународних уговора у којима се Србија третира без дела територије, КиМа.

Овим је јасније инсистирање Европске Комисије у препоруци о давању статуса кандидата Србији од 12.10.2012. године, којим се позвала на ССП као уговорни основ за условљавање Србије да „нормализује односе са Косовом“ као другом признатом страном.

Мишљење Међународног суда правде, МСП од 22. јул. 2010. године.

„Суд је закључио да усвајањем декларације о независности од 17. фебруара 2008. није нарушено опште међународно право, ни резолуција 1244 Савета безбедности УН, нити уставни оквир (на Косову). Сходно томе, усвајање те декларације није прекршило ниједно примењиво правило међународног права“, (саветодавно мишљење суда)[9]. Судија Овада назначио је и „да принцип заштите територијалног интегритета и суверенитета, по међународном праву, важи за односе међу државама …да аутори декларације нису биле „привремене институције самоуправе на Косову“, већ група које је себе дефинисала као „демократски изабране лидере народа Косова“ и да су „деловали ван правног оквира УН установљеног резолуцијом 1244“. Дакле, ради се о сепаратистичкој групи „демократских представника“ албанске националне мањине која је деловала „ван привременог међународног поретка УН“ „и изван оквира привремне администрације“ са циљем да једностраном политичком декларацијом прејудицира политичко решење противно унутрашењем поретку Србије и да наметне коначни статус својом интерном одлуком. То што је њихово мишљење и став формулисано кроз сепаратистичку декларацију само је наставак оружане побуне која је и била узрок легалних безбедносних активности Србије на успостави правног поретка и грађанског мира, што је послужило као повод спољне противправне агресије и злочина против мира, и као таква примарно представља политички акт против унутрашњег поретка Србије, док према мишљењу МСПа представља само израз интерне политичке воље дела становништва, али не и акт који је релевантан да одреди коначни статус према Резолуцији 1244 СБ УН и општег међународног права које штити суверенитет и територијални интегритет држава а Косово као део Србије под привременим међународним протекторатом, то није ни формално ни суштински. Ово „Мишљење“ је, и ако није обавезујуће и не даје правни, послужило као политички основ за даља појединачна признања а пре свих вероломним квислинзима у Црној Гори. Према депеши 10STATE 9661 од 30. јануара 2010, говори о полазним мотивима режима: „Септембра 2008, на састанку са тадашњом државном секретарком Рајс, српски шеф дипломатије Јеремић устврдио је да српска стратегија с Међународним судом правде представља само паметан дипломатски и политички потез који ће омогућити српској влади да изађе из косовског проблема и фокусира се на домаће реформе и евро-атланске интеграције. Случај пред МСП омогућава влади да одржи своје предизборно обећање, а да се притом не упусти у агресивније акције.“

А како је од стране Београда искоришћено мишљење МСП у синхронизваној акцији превођења симболичког ка стварном преносу посредничких овлашћења на ЕУ кроз доношење Резолуције Ген. Скупштине УН од 09.09.2010. године. Влада је поднела један предлог Скупштини која је изгласала декларацију у једном тексту 26. јула 2010, да би се потом поднети текст Ген. Скупштини УН повукао и у договору са ЕУ предложила и акламациојом изгласала другачијег садржаја, која даје посредничка овлашћења ЕУ. Србија је тиме сагласна да не само пасивно трпи једностране акте западних сила и Приштине већ и да активно доприноси у изградњу „независне државе Косово“. После чега отпочиње даље урушавање суверенитета кроз „техничке преговоре“ између симетричних страна.

Првобитни Предлог резолуције Генералној скупштини УН-а[10] садржао је текст:

„Генерална скупштина… свесна да није постигнут договор између страна о последицама једностраног проглашења независности Косова од Србије, водећи рачуна о чињеници да једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања, …прима на знање Саветодавно мишљење Међународног суда правде донето 22. јула 2010. …позива стране да пронађу узајамно прихватљиво решење за сва отворена питања путем мирног дијалога…“, што је имплицирало да статус још није решен.

Усвојени текст Резолуције Г. скупштине УНа од 09.09.2010. год.[11], садржи текст:

„…Примивши са уважавањем саветодавно мишљење Међународног суда правде од 22. јула 2010. године.“ „Прима к знању садржај саветодавног мишљења Међународног суда правде“. „Поздравља спремност Европске уније да олакша процес дијалога између страна… Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и побољша животе људи.“ Што имплицира да је статус између страна решен и да је улога ЕУ да омогући дијалог на њиховом путу ка ЕУ.

Шест тачака Бан ки Муна и ЕУЛЕКС

`Правни основ Мисије ЕУЛЕКС је заједничка одлука Савета 2008/124/ЗВСП од 4. фебруара 2008. године, Мисија владавине права Европске уније на Косову – ЕУЛЕКС КОСОВО[12], која представља мисију полиције и цивилне администрације ЕУ како би омогућила спровођење независности Косова по плану Мартија Ахтисарија. Мисија укључује 2000 полицајаца и судија и на терету је буџета ЕУ. 14. фебруара 2008. године Скупштина Србије једногласно потврдила одлуку којом „Влада Републике Србије проглашава ништавним све одлуке органа Европске уније о слању мисије на Косово и Метохију. Као противправне, ове одлуке за Републику Србију немају никакво правно дејство и не производе било какве обавезе Републике Србије према Европској унији, нити према било коме ко би их спроводио“. Председник Републике Србије Борис Тадић, је 7. новембра 2008. године изјавио: „Нико не преговара са ЕУ о међународном присуство на Косову“, да „Србија не одустаје од својих принципа очувања властитог интегритета“.[13] Високи представник Европске уније за спољну политику и безбедност Хавијер Солана изјавио је данас у Бриселу да ће, уколико Савет безбедности УН не донесе одлуку о размештају мисије Еулекс на Косову, то учинити генерални секретар УН Бан Ки-Мун и да ће „Европска унија то приметити“.[14] О седници Савета безбедности УН о преобликовању Унмика заказане за 11. новембар 2008. године, министар иностраних послова Републике Србије, Вук Јеремић је 4. новембра изјавио: „За договор је потребно да мисија Еулекс буде статусно неутрална, да не примењује план Ахтисарија и да има одобрење УН“.[15] Шеф делегације Европског парламента за југоисточну Европу Дорис Пак је 7. новембра 2008. године изјавила: „Еулекс ће деловати на основу плана Мартија Ахтисарија, али неће прејудицирати статус Косова. Мисија ЕУ долази на основу Резолуције 1244, али ће да ради на Ахтисаријевом плану“ и „да је у интересу Србије и Срба да Београд са ЕУ постигне споразум о Еулексу“, да је „сарадња Србије са ЕУ по том питању пожељна, ако жели да изабере прави пут и убрза интеграције ка ЕУ“. А високи представник ЕУ Хавијер Солана припретио је: „У противном Србија ће се суочити са одређеним проблемима“.[16]

Савет безбедности УН-а дао је у среду (26. новембра) подршку плану за реконфигурацију међународне цивилне мисије на КиМ, који је садржао и план од шест тачака (а који Приштина никада није прихватила у целости већ у 4 тачке) – УНМИК-а и размештање европске полицијске и правосудне мисије- ЕУЛЕКС на Косову. Чланови Савета су једногласно, у форми председничког саопштења, одобрили план генералног секретара УН-а Бан Ки-Муна од шест тачака којим се мисија ЕУЛЕКС овлашћује да се распореди на целој територији Косова.[17] Влада Србије усвојила је закључак о распоређивању Еулекса – Мисије ЕУ за владавину права – на целој територији јужне покрајине, потврђивању плана о шест тачака генералног секретара УН и заштити интереса Републике Србије, рекао је министар за Косово и Метохију Горан Богдановић.[18] Представница САД Розмари ди Карло поздрављајући долазак мисије ЕУ подвукла „неопходност поштовања територијалног интегритета и суверенитета Косова“ наводећи да САД охрабрују косовске лидере да примене Ахтисаријев план. Слична су била и излагања представника Велике Британије, Француске, Италије. Представник Хрватске је рекао да очекује да ће мисија Еулекса помоћи и ојачати независност Косова.[19] Према речима Роберта Купера формат председничког саопштења најбољи је да се Русији не би „отворила могућност да се супротстави, упркос уверавањима Србије да ће је Русија испратити“ (Викиликс, стр. 114. Н. Врзић) Извештај ген. сек. је редовно саопштење СБ о УНМИКу уз навођење резултата разговора представника УН и Београда о шест тема који немају уговорни однос са ЕУ уз прилог Анекса 1. саопштења Приштине у 4 тачке којима „институције Косова одбацују читав документ од шест тачака“ и поздрављају ангажовање ЕУЛЕКСа, на основу косовске декларације независности и Ахтисаријевог плана… да ће сарађивати са Еулексом… „као и увек“ са САД, ЕУ и Нато-ом.“ (Викиликс, стр. 112. Н. Врзић)

У питању је још један „договор“ у корист својих западних пријатеља а на штету државе који је медијски покривен декларативним позивањем на формални и везани мандат под Резолуцијом 1244 јер формулисана обавеза непристрасности (тач. 50. Извештаја о „обавези поштовања Резолуције 1244 и статусно неутралном оквиру УН“) нема практичне инструменте за контролу и санкционисање непоштовања одредбе, а који стварно урушава првобитни и директни мандат цивилне мисије УНМИК, умеће субјекта ЕУЛЕКС, који је и формиран да спроводи непријатељски концепт и који је на терену потиснуо изворну управу да би са сепаратистичим албанским институцијама градио независност на делу територије Србије. Цела операција је део ширег сценарија урушавања Резолуције 1244 СБ УН и привременог поретка међународног протектората који гарантује суверенитет Србије а на који се одмах кренуло по њеном доношењу. Наравно, у овом извођењу морала је да се има сагласност и српске стране јер се Еулекс, није могао распоредити на КиМу једностраном одлуком ЕУ. Србија је омогућила ангажовање непријатељске мисије ничим изазвана сем потребом да се изађе у сусрет интересима западних сила. Договор Београда и ген. сек УН о реконфигурацији цивилне управе и преносу цивилне управе на ЕУЛЕКС, уз статусну неутралност, послужио је да се за унутрашње потребе добије политичко покриће и лажна представа о успеху а да ЕУ уз договор УН и Србије уђе на терен и истисне Унмик, да би се потом окренуо изградњи институција независног Косова. Пракса која је обележила поступање ЕУЛЕКСа доказала је да ова мисија није статусно неутрална већ пристрасна у корист сепаратистичке албанске мањине којој изграђује државност противно међународном праву и вољи сувереног српског народа, који и у целини и у делу, на целој територији Србије, увек задржава своје конститутивно суверено државотворно право, а кога насилним одвајањем покушавају да сведу на мањински статус и ограничена права.

Имајући у виду и улогу западних влада а пре свега САД и ЕУ у стварању и прикривању улоге ОВК као терористичке оружане формације албанских побуњеника, која је показала геноцидну праксу убиствима, протеривањем 200.000 Срба и других са територије КиМа, уништењем културних добара Срба и СПЦ, и присвајањем имовине Србије и прогнаних као и културне баштине Срба и Србије а које западни ментори штите пред Хашким судом за бившу Југославију остављајући без осуде доказане криминалце албанске сепаратистичке елите који уз помоћ њих уклањају трагове злочина и сведоке, западне подршке у СБ УН да се не истраже непристрасно злочини трговине људским органима Срба који би их довели до западних метропола као купаца и поред доказа Дика Мартија и Савета Европе, овим постаје јаснија слика агресивне пропаганде против српског народа. Западне владе то чине не само да би остварили своје интересе и покрили агресију већ и да би оправдали и приказали актуелну власт албанске мањине као легитимну и цивилизовану која заслужује државу и ако је настала на побуни, агресији и окупацији, и ако јој је пракса злочиначка и заснована на терору према преосталим Србима и свим становницима а економија заснована на криминалу, трговини дрогом, људима и њиховим органима на челу са Х. Тачијем.[20]

Дакле, Резолуцијом 1244 СБ УН је успостављен привремени поредак и стање којим није угрожен темељни, конститутивни суверенитет Србије и државна целокупност предвиђена Уставом Србије. Сврха протектората је смиривање стања у складу са Поглављем VII Повеље УН као разлога успоставе и то преко привремене цивилне управе УНМИКа и војне управе КФОРа који у свом мандату морају бити статусно неутрални односно не стављати се на страну побуњеника ни државне власти. Тиме што су се у пракси отворено стављали на страну сепаратистичке мањине директно су угрожавали мандат, јер се стварно иза форме све време крију исти протагонисти агресије САД-ЕУ и НАТО који је на Косову по двоструком основу као легални КФОР и илегални окупатор без мандата са фактичком војном базом „Бондстил“. И када је извршена „реконфигурација“ и цивилна управа пренета на ЕУЛЕКС он је морао да настави мандат УНМИКа који није напустио територију али је надлежност свео на надгледање а не оперативно деловање. Дакле, остала је и даље форма која их ограничава и спречава да се покажу у правом светлу и зато све време мењају стање на признају независни статус самопроглашене творевине а на терену помажу успоставу институција сепаратистичке албанске мањине, сузбијају елементе државно правног поретка Србије како би темељни акт Резолуције 1244 СБ УН свели на голу форму и обесмислили њен садржај до потпуне практичне неделотворности и отварања врата уласка „Косова“ у УН.

Зато нема расправе о статусу после самопроглашења сепаратистичке творевине која је за запад коначна.[21], већ само имплементације елемената Ахтисаријевог плана и сукцесије уз сагласност и контролисани.[22] „договор“ марионетског режима у Србији са „Косовом“ а ради „добросуседских односа“ и „бољег живота свих грађана Косова“.

Такође, нема ни реакције ни поништавања нове сепаратистичке „Резолуцијe о окончању надзиране независности Косова.“[23] која је нужно морала уследити и од Владе и од Скупштине Србије нити следственог стављања пред СБ УН као акта противног Резолуцији 1244.СБ УН. Очито је да се прећутно пристаје на рокове постављене од Међународнe управљачкe групe за Косово (ISG) да се до краја 2012. оконча процес независности Косова.[24]

Предраг Лепетић

Напомена:
Против народа и државе 2

——————————————————————————————————————–
[1] http://www.novimagazin.rs/vesti/kompromisom-resavati-konflikt

[2] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:350860-Dacic-Merkelova-predlagala-federaciju

[3] http://www.smedia.rs/vesti/vest/66120/Boris-Tadic-Velika-Albanija-Kosovo-Tadic-Mogli-bismo-da-prihvatimo-Veliku-Albaniju.html

[4] http://www.tuzilastvorz.org.rs/html_trz/PROPISI/rezolucija_1244_lat.pdf

[5] http://emperors-clothes.com/serbo-croatian/articles/zlocinci.htm

[6] http://www.fas.org/irp/world/para/docs/fr033199.htm.

[7] http://www.antiglobalizam.com/cyr/nsp/SporazumSofa.pdf

[8] http://www.glas-javnosti.rs/dodaci/plan-martija-ahtisarija-za-kosovo-i-metohiju

[9] http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/msp:-deklaracija-o-nezavisnosti-kim-nije-protivna-medjunarodnom-pravu_201974.html

[10] http://www.slobodnaevropa.org/content/kosovo_srbija_rezolucija_un_medjunarodni_sud_pravde/2113303.html

[11] http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Zajednicka-rezolucija-Srbije-i-EU.lt.html

[12] http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/Council_JA_on_EULEX_Kosovo-Serbian-(Final).pdf

[13] http://www.glas-javnosti.rs/pismo/52340/pregovori-srbije-sa-eu-ili-un-o-euleksu

[14] http://naslovi.ha.rs/2008-06-23/press/solana-ako-nema-odluke-o-euleksu-u-sbun-ban-ki-mun-odlucuje/718037

[15] http://www.glas-javnosti.rs/pismo/52340/pregovori-srbije-sa-eu-ili-un-o-euleksu

[16] http://www.glas-javnosti.rs/pismo/52340/pregovori-srbije-sa-eu-ili-un-o-euleksu

[17] http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/177360/Tekst+Ban+Ki+Munovog+plana+od+%C5%A1est+ta%C4%8Daka+za+Kosovo.html

[18] http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/177360/Tekst+Ban+Ki+Munovog+plana+od+%C5%A1est+ta%C4%8Daka+za+Kosovo.html

[19] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Moze-li-Ban-Ki-Mun-vratiti-Euleks-na-sest-tacaka.lt.html

[20] http://www.politika.rs/rubrike/dosije-Hasim-Taci/Dokumenti/Nehumana-postupanja-sa-ljudima-i-ilegalna-trgovina-ljudskim-organima-na-Kosovu.sr.html

[21] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Hilari-Klinton-SAD-nepokolebljivo-podrzavaju-Kosovo.lt.html
http://www.nspm.rs/hronika/meri-vorlik-sad-podrzavaju-suverenitet-kosova-na-celoj-teritoriji.html
http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/merkel_srbija_moze_u_eu_ali_da_uredi_odnose_sa_kosovom.83.html?news_id=37165
http://www.vesti011.com/2011/11/2011/11/nemacka-srbija-treba-da-ukine-svoje-institucije-na-kim/ http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/173838/Francuska+podr%C5%BEava+teritorijalni+integritet+Kosova.html

[22] http://www.vesti011.com/2011/11/ketrin-eston-tadic-zna-sta-mora-da-uradi-oko-kim/

[23] http://www.nspm.rs/hronika/pristina-usvojena-rezolucija-o-okoncanju-nadzirane-nezavisnosti-kosova.html

[24]http://www.blic.rs/Vesti/Politika/304704/Fejt-o-zavrsetku-svog-mandata-na-Kosovu