Преподобна Ефросинија Полоцка

23. МАЈ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ

ЕФРОСИНИЈЕ,

игуманије Полоцке (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за мај)

 

У граду Полоцку живљаше кнез, по имену Всеслав[1]; он имађаше сина Георгија, од кога се роди ова блажена Ефросинија. Пре монаштва она се звала Предислава. Од малена она се научила писмености, и усрдно је изучавала Свето Писмо и друге свете књиге. Помоћу тога она се научи страху Божјем и топлој љубави к Богу, Саздатељу своме.

Предислава беше врло лепа. И кад напуни дванаест година стадоше је многи славни кнезови просити од њеног оца за своје синове[2]. Али она нипошто не пристајаше да се уда за земаљског смртног мужа, пошто беше обручила себе Бесмртном Женику, Господу Исусу Христу, и сав ум свој пренела у љубав божанску. Но отац њен одлучи да је, и против њене воље, уда за једног дивног младића, кнежевог сина. Када сазнаде за то, Предислава оде тајно у женски манастир к преподобној игуманији кнегињи Романи и мољаше је да је постриже у свети монашки образ. Но преподобна Романа дуго не пристајаше на то, једно – што Предислава беше веома млада, а друго – бојаше се њеног оца. И саветоваше јој да тако млада и лепа ступи у световни живот. Затим, увидевши да Предислава има велику љубав према Господу Христу и непоколебљиву жељу да девство своје сачува ради Небеског Царства, преподобна Романа нареди свештенику своје обитељи да Предиславу обуче у свети монашки анђелски образ, и даде јој име Ефросинија.

Када о томе сазнадоше Ефросинијини родитељи, велика их туга и жалост обузеше, и они одмах пожурише у манастир. А кад тамо угледаше своју кћер у монашком образу, стадоше силно плакати и ридати. Но блажена Ефросинија, не узнемирујући се родитељским сузама, саветоваше им да не плачу него да се радују што им је кћер заручена Небеском Цару.

У манастиру преподобна Ефросинија са осталим црноризицама провођаше време у посту и молитвама и у свима манастирским пословима, потчињавајући се свима са великим смирењем. А после извесног времена преподобна Ефросинија моли епископа полоцког Илију да јој допусти да се настани у одаји у трему саборне цркве полоцке Свете Софије (поступајући на овај начин, блажена Ефросинија се угледала на древне јерусалимске девојке, међу којима је била и Пресвета Дјева Богородица, које су живеле при Соломоновом храму у нарочитим одајама за то удешеним). Епископ, видећи њено сличноангелно живљење и серафимску љубав к Богу, не успротиви се доброј жељи срца њеног. И обитаваше света Ефросинија, као анђео Божји, затворивши се у одаји при цркви, непрестано дан и ноћ молећи се и славославећи Бога. А у време слободно од молитве, она преписиваше књиге, и даваше те их продаваху, и што за њих добијаше, то раздаваше сиротињи.

Пошто се блажена Ефросинија дуго времена подвизавала при цркви свете Софије, једне ноћи она виде у сну анђела Божјег, који је узе за руку, изведе ван града на место звано Сељце, где беше метох свете Софије и мала дрвена црквица, и рече јој: Ти треба да обитаваш овде, јер Бог хоће да на овом месту преко тебе упути многе на спасење.

Ово виђење преподобној Ефросинији би не једанпут, него се понови и други пут и трећи пут. Преподобна се чуђаше и беше у недоумици односно виђења, и благодараше Бога што ју је удостојио таквог виђења. Но, повинујући се вољи Господњој, она говораше: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје!

Анђео се јави и епископу у виђењу, и рече му: Води слушкињу Господњу Ефросинију к цркви Спаситељевој што је у Сељцу, и настани је при тој цркви, да би тамо био манастир за девице посвећене Богу, које Бог хоће да спасе преко ове слушкиње своје. Њене молитве као миро узлазе к Богу, и на њој почива Дух Свети као круна на глави царевој; и као што сунце сија у васељени, тако живот њен засија пред анђелима Божјим.

Пробудивши се из сна, епископ оде к преподобној Ефросинији и саопшти јој вољу Господњу. А и она исприча епископу о свом виђењу. И обоје заблагодарише Богу.

Затим епископ позва кнеза Бориса, стрица Ефросинијиног, и кнеза Георгија, оца њеног, и многе бојаре и угледне људе, и испричавши им о виђењу, рече: Ево ја у вашем присуству дајем Ефросинији место светога Спаса у Сељцу, да тамо буде женски манастир. Нека јој нико не чини сметње у томе и нека јој не дира оно што јој ја дадох – и сви пристадоше на епископов предлог.

После тога одведоше свету Ефросинију у Сељце, сместише је при цркви Спаситељевој, и саградише манастир за девојке које желе да у чистоти служе Господу Христу. И преподобна Ефросинија постаде наставница и предводница ка спасењу многим девојкама које се одрицаху света и узимаху на се монашки чин. Гледајући на врлински живот блажене Ефросиније као на образац, све се девојке веома коришћаху и потстицаху на богоугодне подвиге.

После неког времена преподобна Ефросинија посла своме оцу овакву поруку: Пусти к мени сестру моју Градиславу, да је научим светим књигама. – Отац пусти Градиславу. Света Ефросинија научи своју млађу сестру читању књига и, поучивши је многим душеспасоносним разговорима, она је уневести Христу, јер је замонаши и даде јој име Евдокија. Пошто прође доста времена, отац Ефросинијин посла к њој овакву поруку: Пусти нам сестру своју. А Ефросинија му одговори: Нека остане код мене још неко време, пошто није сасвим добро изучила Свето Писмо.

Али родитељи Ефросинијини убрзо сазнадоше за пострижење и друге кћери своје. То им удвостручи тугу, и они дођоше у манастир, и говораху светој Ефросинији са гневом и болом: О, чедо наше! шта то уради с нама? Додала си нам тугу, и жалост на жалост! Зар ти не беше доста што нас ти остави, па нам на превару оте и друго мило чедо наше? Ради тога ли вас родисмо, ради тога ли вас одгајисмо, да се пре смрти као мртве затворите у гробу, у тим црним ризама, да се закључате у манастирском затвору, и нас лишите утеха које смо очекивали од вас? – Преподобна Ефросинија им онда говори душеспасоносне речи из Божанствених Књига, и утеши их донекле. И они се вратише своме дому, разблажујући своју природну родитељску тугу духовном радошћу.

Убрзо потом к преподобној Ефросинији дође њена рођака кнегиња Звенислава, кћи њеног стрица кнеза Бориса, и донесе све своје скупоцене хаљине и наките, спремљене за удадбу, и рече блаженој Ефросинији: Госпођо и сестро моја, све красоте овога света сматрам ништавним, а ове украсе спремљене за брак дајем цркви Спаситељевој, и сама желим обручити се с Њиме у духовни брак и подклонити главу моју под Његов благи и лаки јарам. – Преподобна Ефросинија прими је с радошћу, и одмах је постриже, и даде јој име Евпраксија. И подвижнице провођаху заједно у пошћењима и свуноћним молитвама, једнодушно служећи Господу у светости и правди.

Видећи да се из дана у дан умножавају сестре и обитељ проширује, преподобна Ефросинија намисли да зида од камена цркву у име Спаситеља. Њено усрђе, уз Божју помоћ, би крунисано успехом: за годину дана би сазидана прекрасна црква од камена. Надзорник у томе послу беше један знаменит човек, по имену Јован. Он је много пута ноћу у сну чуо глас који му је говорио: Јоване, устани и иди те ради на зидању храма у част Сведржитеља! – Кад му тај глас додија, он се једнога дана диже и дође к преподобној игуманији: Ти ли то шаљеш за мном да ме приморавају на посао? А Ефросинија, схвативши да је тај глас не од људи него од Бога, одговори Јовану: Иако ја нисам слала да те буде и приморавају на посао, ипак послушај глас који те позива на работу, и брзо се прихвати посла, јер је ово дело Божје.

Када зидање цркве беше при крају недостадоше цигле. Тада се преподобна помоли Богу, говорећи: Хвала Ти, Господе човекољубиви, Боже свесилни, Ти си нам даровао веће, молим се Твојој доброти, подај нам и оно што је мање, да бисмо довршили цркву коју зидамо у славу пресветог имена Твог.

Сутрадан изјутра, по дејству силе Божје, зидари нађоше пећ пуну печених цигала, и већ остинулих, и то веома чврстих. Ове цигле беху направљене невидљивом руком, и то само за једну ноћ. И испуни се радошћу преподобна, и сви прославише Бога. И тако црква би довршена. После тога дође тамо ради освећења цркве епископ са клиром и са кнезовима, и сви грађани. Сви радосно отпразноваше освећење цркве. А преподобна Ефросинија паде ничице у цркви, и са сузама се мољаше Богу говорећи: Ти Господе срцезналче, Боже Сведржитељу, погледај на овај храм, подигнут у име Твоје, као што си некада погледао на храм Соломонов; погледај и на духовно стадо, сабрано при храму Твом. Буди милостив према нама које Ти служимо при овом светом храму, и пружај нам помоћ, да бисмо успешно носиле јарам Твој који смо узеле на себе и ишле за Тобом, Жеником нашим. Ти сам чувај овај тор духовних оваца Твојих, и буди нам Пастир, и Вратар, и Стражар, да не би ни једна од нас била уграбљена вуком погубитељем – ђаволом. Ти, Господе, буди нам оружје и одбрана, да не дође на нас зло, и не приближи се мука телима нашим, и не погуби нас са безакоњима нашим. Ми сву наду положисмо у Тебе, јер си Ти Бог жалостив и милостив према онима који верују у Тебе; и ми ћемо Теби узносити славу до последњег даха нашег.

Преподобна Ефросинија поучаваше сестре своје, говорећи: Ето, ја вас окупих Господа ради, као што кокош скупља пилиће под крила своја; окупих вас као овце Божје на божанствену пашу: напасајте дакле себе у заповестима Господњим, и растите кроз врлине из силе у силу, да би се и ја с радошћу а не с уздисањем трудила око спасења вашег и учила вас, и да бих се веселила духом видећи духовне плодове трудова ваших. Ето, старам се да помоћу толиких поука посејем речи Божје по срцима вашим, али њиве срца ваших као да стоје на истом – не расту у врлинама, а време жетве се приближује, и лопата је већ на гумну и она ће одвојити кукољ од пшенице. Бојим се, сестре моје, да се међу вама не нађе кукољ, и ви будете предане огњу неугасивом. Постарајте се, молим вас, постарајте се, сестре моје, да се сачувате од кукоља греха, да бисте избегле огањ неугасиви. Начините од себе чисту пшеницу Христову; самељите себе у воденици смирења подвижничким трудовима својим, чистотом, љубављу и молитвама, да бисте постале хлеб сладак Богу.

Тако блажена Ефросинија, као чедољубива мати, поучаваше духовну децу своју. И благодарећи поукама њеним и молитвама њеним све монахиње напредоваху у подвизима духовним и постајаху изабрани сасуди Светога Духа.

Преподобна Ефросинија подиже и другу цркву од камена у част и славу Пресвете Богородице. Украсивши је иконама и свим осталим благољепијем, она је предаде монасима, па им и манастир подиже поред цркве.

Преподобна Ефросинија зажеле да види и има у својој обитељи икону Пресвете Богородице, звану Одигитрија (= Путеводитељка), – наиме, једну од оних икона коју свети апостол и еванђелист Лука изради још за живота Пречисте Богоматере. Јер преподобна беше чула да се три иконе Пресвете Богородице, израђене светим Луком, налазе: једна у Јерусалиму, друга у Цариграду, трећа у Ефесу. Помоливши се Богу са сузама да јој испуни жељу, она посла слугу своје обитељи Михаила у Цариград к благочестивом цару Мануилу[3] и к свјатјејшем патријарху Луки[4] са многим даровима и великим молбама, молећи их да јој пошаљу једну од тих трију икона Пресвете Богородшде, и то ону што је у Ефесу. Цар и патријарх, осетивши велику љубав и усрђе блажене Ефросиније према Богу и Пречистој Мајци Божјој, решише да јој испуне молбу, и послаше у Азију, те из Ефеса донеше у Цариград чудесну икону Пресвете Богородице. Предавши икону слузи Михаилу, цар и патријарх му дадоше и писмо своје за преподобну Ефросинију, у коме хваљаху слушкињу Христову, и патријарх јој шиљаше свој благослов. Добивши жељену икону, блажена Ефросинија се испуни неисказане радости, и узнесе велику благодарност Господу Христу и Његовој Пречистој Матери, и постави је у својој обитељи у цркви светога Спаса, украсивши је златом и драгим камењем.

После смрти својих родитеља, и после многољетног монаховања свог преподобна Ефросинија зажеле да види света места у Јерусалиму и да се поклони живоносном гробу Христовом, а мишљаше да тамо и живот свој заврши; и о томе се усрдно Богу мољаше. Сазнавши за њену намеру, духовне и световне власти се веома ожалостише, и дошавши к њој мољаху је са сузама да не оставља отаџбину своју. Блажена их мудрим и душекорисним речима тешаше као матер децу своју. Између осталих дође код ње и њен љубљени брат Вјачеслав са својом супругом и децом. Поклонивши јој се, он јој са сузама говораше: Госпођо, сестро и мати моја, зашто хоћеш да нас напустиш, светлости очију мојих и управитељко душе моје? А светитељка му одговараше: Ја нећу да вас напустим, него хоћу да се на светим местима помолим Господу за себе и за вас.

Када блажена Ефросинија заврши духовни разговор са братом својим, кнезом Вјачеславом, она му нареди да две кћери своје Киринију и Олгу, остави код сестре своје Евдокије. Јер блажена Ефросинија имађаше такав духовни дар, да чим на кога погледа, одмах је дознавала има ли у њему духа врлинског и може ли бити изабрани сасуд Богу. Тако она провиде да ће ове две девојчице, њене братанице, својим врлинским животом угодити Христу.

Када кнез Вјачеслав оде од Ефросиније, она рече његовим кћерима: Хоћу да вас обручим Бесмртном Женику и да вас уведем у дворе Његовог Царства. – А девојчице, усхићене богонадахнутим речима њеним, припадоше јој к ногама и рекоше: Нека буде воља Господња! И нека нас твоја света молитва устроји како хоће! – А Ефросинија, радујући се духом због доброг настројења ових девојчица, даваше им душекорисне поуке и развијаше у срцима њиховим љубав Христову.

Затим, после извесног времена, преподобна Ефросинија позва к себи свога брата Вјачеслава и рече: Хоћу децу твоју да пострижем у монаштво, да буду невесте Христове. – Ове речи узнемирише кнеза Вјачеслава, и он рече: Госпођо мати наша, шта си то намислила да урадиш са мном? Ти хоћеш два плача да дометнеш души мојој: прво, да плачем што нас ти остављаш и одлазиш у далеку земљу; и друго, да плачем због деце своје, јер сам лишен утехе њихове. – А кнегиња Вјачеславова, мати тих девојчица, још се више кидаше него муж њен, и силно плакаше и ридаше. Али се ипак не могаху супротставити вољи преподобне Ефросиније, пошто њене речи сматраху као речи самога Христа, и знађаху тачно да је она истинита слушкиња Христова и да у њој живи Дух Свети. После тога блажена Ефросинија замоли тамошњег епископа Дионисија да дође у њен манастир, да девојчице уведе у Цркву и постриже их. При томе Киринији би дато име Агатија, а Олги Јевтимија. И благослови их епископ благословом светих отаца и матера који од памтивека угодише Богу.

Затим, после кратког времена, блажена Ефросинија предаде обитељ своју сестри својој Евдокији и, целивавши све, она се помоли Богу, и уздајући се у Њега, она крену за Јерусалим, испраћена далеко од свих горко уплаканих. Са собом поведе свог другог брата Давида и рођаку Евпраксију, и дође најпре у Цариград. Ту би чесно примљена од цара и патријарха. И пошто се поклони светим црквама и многим моштима светих она отпутова за Јерусалим. Стигавши у Јерусалим, она се поклони живоносном гробу Христовом и постави на њему златно кандило. И много дарова подари цркви јерусалимској и патријарху. Обиђе блажена Ефросинија и сва света места у околини Јерусалима, са великим умилењем клањајући се свуда и молећи се. И настани се у манастиру, званом Руски, при цркви Пресвете Богородице. Затим дошавши поново на гроб Господњи, она се стаде са сузама и свесрдним уздасима молити, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Божји, рођени од Пресвете Приснодјеве Марије ради спасења нашег, Ти си рекао: Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Благодарим самилосној доброти Твојој, што ја грешна добих оно што исках у Тебе: удостојих се видети ова света места, која си Ти осветио пречистим ногама Твојим; удостојих се целивати свети гроб Твој, у коме си почивао пречистим телом Твојим, примивши смрт ради нас. Но још један дар, о преблаги Господе, иштем од Тебе: удостоји ме да скончам у овим светим местима; не презри смирену молитву моју, Саздатељу мој! прими дух мој у овом светом граду Твом, и настани ме са онима који су угодили Теби, у наручју Авраамовом.

Помоливши се тако, света Ефросинија оде у гореспоменуту цркву, при којој обитаваше. Ту она паде у телесни недуг, и леже на одар болеснички, рекавши: Хвала Ти, Господе мој Исусе Христе, што си и у овоме послушао мене, недостојну слушкињу Твоју, и учинио са мном како си хтео.

Жељаше блажена Ефросинија да буде и на Јордану, али већ не беше у стању због болести своје. Стога испрати на Јордан брата свог Давида и Евпраксију. Вративши се отуда, они јој донеше воде јорданске. Блажена прими ту воду са великом радошћу и благодарношћу. И пи од ње, и окрепи њоме цело тело своје. Затим, легавши на одар, рече: Благословен Бог који просвећује и освећује свакога човека који долази на свет.

У току те болести преподобној се јави Анђео и извести је од Бога о блаженој кончини њеној, и о покоју који јој је припремљен. И весељаше се душом преподобна о Богу Спаситељу свом, хвалећи и благодарећи Његову доброту. Онда посла у лавру светог Саве Освећеног, молећи архимандрита и братију да допусте да буде сахрањена у њиховој обитељи. Они одговорише: Ми имамо заповест од светог оца нашег Саве, да никада не сахрањујемо жене у обитељи његовој. Има Теодосијев општежићни манастир Пресвете Богородице. Тамо почивају многе свете жене. Тамо почива и мати светога Саве, и мати светога Теодосија, и мати светих Бесребрника Теодотија, и многе друге. Стога доликује да тамо буде сахрањена и богоугодна Ефросинија.

Чувши такав одговор, преподобна Ефросинија заблагодари Богу што ће тело њено бити положено заједно са моштима светих жена, и одмах посла молбу у обитељ светог Теодосија да јој се додели место за погреб. Монаси те обитељи одредише место у паперти, и ту би спремљен гроб за свету Ефросинију.

Пошто болова двадесет и четири дана, и приближи се кончини, преподобна Ефросинија позва презвитера, причести се Божанским Тајнама, и молећи се предаде своју свету душу у руке Божје, 23. маја 1173. године. Свето тело њено би чесно положено у обитељи преподобног Теодосија у паперти цркве Пресвете Богородице. А брат њен Давид и сродница Евпраксија вратише се у своју земљу, у град Полоцк, и донеше вест о блаженој кончини и чесном погребењу преподобне Ефросиније. Оплакавши кончину блажене Ефросиније сви, установише да се њен спомен празнује сваке године у славу Бога Оца и Сина и Светога Духа, хваљеног и прослављеног од свеколике твари, сада и увек и кроза све векове, амин.

———————————————–
[1] Всеслав Брјачиславич, син Брјачислава Изјаславича, кнезовао у Полоцку од 1044. до 1101. године.

[2] Рано удавање било је обична појава у древној Русији.

[3] Цар Мануил Комнен царовао од 1143. до 1180. године.

[4] Лука Хрисоверг патријарховао од 1156. до 1169. године.