Преподобна Синклитикија

5. ЈАНУАР

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ И БЛАЖЕНЕ МАТЕРЕ И УЧИТЕЉИЦЕ НАШЕ

СИНКЛИТИКИЈЕ[1] (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија светих за Јануар)

 

1. Требало би да сви људи буду упућени у оно што је добро, јер, увежбани у добрим стварима, они не би имали губитке у животу. Међутим, многа добра непозната су простима и неупућенима. To им се пак дешава због тога што им је ум постао туп од немарности. Јер често се дешавало да драго камење дође у руке сиромаха, и они не знајући о томе ништа, гледали су то камење као ништавно и непотребно. Тако и ми, имајући детињасту и неискусну душу, сретнемо ли се са овим драгоценим бисером, не сматрамо га низашта велико, јер гледамо само на његов спољашњи облик, док је познавање његове природе далеко од нас. Ако нас пак неко од наших ближњих поучи мало о његовој вредности, у нама се тада рађа божанствена жеља за њим, јер сама та ствар подстиче наш ум ка тој жељи.

2. Ја и себе убрајам у такве; зашто онда говорити о нама као да ми нешто знамо да кажемо о блаженој и славној овој Синклитикији? Сматрам да никакво људско биће није у стању да прикаже њена добра дела. А ако неко и покуша да каже нешто о њој, макар био и мудар и учен, бескрајно много ће изостати иза онога што је потребно рећи о њој. Јер као што они који хоће га гледају у сунце кваре своје очи, тако и оне који покушавају да се огледају на њеном житију хвата вртоглавица од величине њених подвига, и отступају или раслабљују себе због помућења мисли ума.

3. Ми пак, иследивши по својим моћима оно што се односи на личност блажене Синклитикије, и чувши донекле од њених вршњака оно што се тиче њеног првог живота, и просветивши се донекле од самих чињеница, решисмо да ово пишемо скупљајући себи спасоносну духовну храну. Но говорити достојно о њој, немогуће је не само нама, него је то неостварљиво и за многе друге.

4. Ова света имењакиња небеског савета[2] беше из Македонске земље. Њени преци, чувши за богољубље и христољубље Александринаца, одоше из Македоније у град Александра Македонца[3]. Дошавши у земљу Александријску и нашавши да је стварност изврснија него што се причало, са радошћу се настанише у њој. Но нису се они радовали многобројности људства, нити су се дивили величини граћевина, него су се радовали што су нашли чврсту и јединствену веру уз искрену љубав, и зато су своју нову отаџбину стављали испред старе.

5. Но блажена Синклитикија беше и пореклом знаменита, и притом украшена и другим, по светском схватању, раскошним стварима. Имала је она и једну истомислену сестру, и два брата, који су такође проводили честит живот. Један од њих умре још као дете, а други, када му би 25 година, хтедоше родитељи да га ожене. Када је већ све било готово за свадбу, и обављени сви народни обичаји, младић изненада одлете као птица са стене, заменивши земаљску невесту пречистим и слободним сабором Светих на небу.

6. Блажена пак Синклитикија, будући још у наручју родитељском, упражњаваше пре свега душу у богољубљу; и није толико водила бригу о телу, колико је бдила над природним нагонима.

7. Она беше и по телу изванредно лепа, тако да су јој многи просиоци долазили још од најранијег узраста, привлачени или њеним богатством, или угледом њених родитеља, или их је распаљивала лепота ове девице. Родитељи су је свесрдно пострекавали на брак, настојећи да им се од ње очува потомство. Но она, целомудрена и племенита душом, никако се није слагала са таквим саветима родитеља, већ је, слушајући о светском браку, замишљала у уму брак божански, и, презревши многе просиоце, тежила једино Небеском Женику.

8. У њој се могла видети достојна ученица блажене Текле, која је следовала једној и истој науци и поукама. Уосталом, обема беше један исти заручник – Христос, и један исти невестоукраситељ – Павле. Мислим такође да им се ни соба није разликовала, јер им обема брачна соба беше Црква, и један исти Давид обадвема певаше честне и божанске песме. Јер он благозвучним кимвалима весели душе посвећене Богу, и тимпанима и псалтирским лирама узноси најсавршенију песму. Маријам пак доводи играчице на ове свештене свадбе, говорећи: „Певајмо Господу, јер се славно прослави“ (2 Мојс. 15, 1). И јестива су ове божанске вечере заједничка свима који једу: „Окусите и видите да је благ Господ“ (Пс. 33, 9). Исто тако једна је и иста тканина њихових брачних одећа: „Јер који се у Христа крстише, у Христа се обукоше“ (Гал. 3, 27). Истоветна је дакле у њима двема била љубав ка Господу, јер су се обе удостојиле истих дарова и истим су се подвизима подвизавале. Страдања блажене Текле, мислим да су сваком позната, како се она са огњем и дивљим зверовима борила; Синклитикијини врлински трудови и муке нису скривени од многих. Јер ако им је обема био један жељени и вољени Спаситељ, онда им је несумљиво био и један исти противник. Сматрам чак да су Теклине муке биле лакше, јер је злоба врага малаксавала од тога што је споља на њу нападао, док је овде силнију своју злобу показао нападајући изнутра кроз противне и пагубне своје помисли.

9. Синклитикијино око није очарала разноврсна тканина хаљина, нити разне боје драгог камења; њено ухо није обманула музика, нити је свирала могла раслабити њену душевну снагу. Њу такође није разнежила суза родитеља, нити неки други савет њених сродника. Имајући дијамантску мисао у себи, она се није поколебала умом, него је сва своја чула као врата затворила и насамо са својим Жеником разговарала, говорећи ону реч Светога Писма: „Као што ја припадам љубљеноме моме, тако и мој љубљени мени“ (Пес. над Пес. 2, 16). Она је избегавала загонетне и помрачујуће душу разговоре повлачећи се у унутрашње одаје душе своје. А када би пак чула светле и корисне поуке, она је напрезала своју мисао да то схвати и прихвати.

10. Преподобна Синклитикија није пренебрегавала ни онај спасоносни лек за тело – пост, јер је тако волела пост да ништа од постојећега није сматрала равним њему. Она је сматрала пост за чувара и темељ свега другог. Ако би се некад десило да мора јести ван уобичајеног времена, тада се са њом збивало нешто супротно ономе што бива код других: лице јој је постајало жуто, а тело мршавије. Јер када покретач бива без задовољства, онда за њим следује и покретано. И како узрок буде постављен, тако за њим следује и све што зависи од њега. Јер онима којима xpaнa доноси уживање, њихово тело расте и дебља; којима пак бива супротно, тело им бива мршаво и танано. Ову моју реч потврђују болесници. Тако дакле блажена Синклитикија, настојећи да јој тело побољева, даваше души могућност да цвета. Радећи тако она поступаше по речима св. апостола: „Јер уколико се наш спољашњи човек распада, утолико се унутрашњи обнавља“ (2 Кор. 4, 16). Тако се у тајности подвизаваше преподобна.

11. Када родитељи преп. Синклитикије скончаше, она још већма занета божанском мишљу, узе са собом и сестру, која беше лишена очњега вида, оде из родитељске куће и настани се у једном удаљеном од града гробу неког њеног сродника. Распродавши све своје наслеђено богатство и раздавши сиротињи, она позва једног свештеника те је он постриже. На тај начин она скиде са себе сваки украс, јер је у жена обичај да косу називају својим украсом. Овај њен поступак беше знак да јој је душа постала проста и чиста. Тек тада се по први пут она удостоји назвати се девственица (тј. монахиња).

12. Раздавши сво своје богатство сиромашнима, преподобна говораше: Великог сам се имена удостојила, али немам ништа вредностно чиме бих могла узвратити Дародавцу. Јер ако у спољашњим светским стварима људи напуштају сво своје богатство ради неког пролазног звања, колико сам већма ја, удостојена толике благодати, требала да заједно са пролазном имовином предам и тело своје? Али зашто и говорим о давању имања и тела, кад је и онако све Божје: „Јер је Господња земља и све што је на њој“ (Пс. 23, 1). Тим речима упражњавајући се у смиреноумљу, преподобна Синклитикија молитвено подвижнички тиховаше.

13. Још у очевом дому преподобна беше прилично навикла на подвиге, те сада изишавши на само поприште подвига, она напредоваше у врлинама. Јер они који неприпремљени и неодлучни ступише у ову божанску тајну подвижништва, не достигоше циља, пошто не беху предвидели све њене појединости. Као што се они, који желе да пешаче на далеко, старају најпре да се снабдеју за пут, тако и она својим ранијим подвизима снабде себе и обезбеди за пут, те сада лако напредоваше путем који води на небо. Јер она, поставивши добре темеље за подизање куће, сагради себи веома јаку кулу. Али зграда куће прави се од спољашњег материјала, док ова блажена чињаше супротно: не скупљаше спољашњи материјал, него шта више раздаде сву своју унутрашњу сопственост. Јер раздавши имање своје сиромашнима, и напустивши гњев и злопамтљивост, и одбацивши уз то и завист и славољубље, она сагради своју кућу на камену, те јој кула би велелепна и кућа неразрушива (ср. Мат. 7, 24-25).

14. И чему много говорити? Преподобна Синклитикија још у самом почетку превазилажаше оне које су већ стекле навику монашког живота. Јер као што се природно обдарена деца, док још такорећи муцају, такмиче са одраслом децом која се већ дуже времена уче код учитеља, тако и она, горећи духом, претицаше друге.

15. Ми нисмо у стању да опишемо свакодневно подвижничко живљење преподобне Синклитикије, пошто она није допуштала никоме да види то њено живљење, нити је хтела да јој зналци тога буду разглашивачи њених добрих дела. Није се толико старала да добро чини, колико да то чува и скрива. To je пак чинила не обузета завишћу, него захваћена божанском благодаћу. У своме уму носила је ону Господњу реч која вели: „Ако што чини десница твоја, нека то не зна левица твоја“ (Мат. 6, 3). И тако скривајући своје подвиге, она је вршила оно што доликује њеном позиву.

16. Од своје најраније младости па све до саме старости, преподобна је не само избегавала сусрет са било којим мушкарцем, него је већином избегавала и свој женски род. A то је чинила са два разлога: или да не буде слављена због великих подвига, или да се не лиши врлине због телесне потребе.

17. Тако је она будно мотрила на прве покрете душе своје, не дозвољавајући им да се поводе за телесним жељама. Као што се поткресава неко бујно дрво, тако је она одсецала младице бесплодних грана, јер је трновите израслине помисли одсецала постом и молитвом. Ако је пак неко од њих ускоро прорастало, онда им је она наносила разне казне, морећи тело разноврсним трудовима. Није се само задовољавала гладовањем без хлеба, нeгo и пијењем врло мало воде.

18. Када пак непријатељ подизаше рат против ње, она је најпре молитвом призивала Господа свога у помоћ, јер се лављи напад не може савладати голим подвигом. На усрдну молитву њену Господ долажаше и напад престајаше; но често непријатељ продужаваше дуго свој напад, а Господ не брањаше борца свог, да би тиме повећао искуство врлине душе. Но преподобна се и тада још јаче борила да победи нeпријатеља, као да је добила нове снаге. Она није себе умртвљивала само узимањем врло мало хране, него је избегавала јела која дају уживање. Хлеба је узимала само мало парченце, а воде често није ни пила, и спавала је на земљи кратко. Док је бивала у борби, она је употребљавала ово оружје: узимала је молитву уместо оружја и штита, а шлем око главе био јој је од вере, наде и љубави. Јер вера иде испред свега, уједињујући чврсто сва друга њена оружја. Присутна је била и милостиња, мада не на самом делу, него по расположењу преподобне.

19. Када је кроза све то непријатељ доживљавао пораз, онда је и она ублаживала суровост подвига, чинећи то да јој се удови тела не би раслабили, што би био знак пораза. Јер ако оружје пропадне, каква је нада војнику за борбу? Док неки други, изнуривши себе прекомерном и неразумном глађу, нанеше себи смртоносну рану, и предавши такорећи себе непријатељу, упропастише себе. Преподобна није поступала тако, него је све радила са расуђивањем: и са непријатељем се храбро борила молитвама и подвизима, и старала се о телу ради сигурности своје лађе. Јер и морнари, када их захвати невреме и бура, остају дуго гладни, јер мобилишу сву своју вештину против опасности која им прети; а када спасу животе своје, тек се онда постарају да задовоље ову другу потребу. He троше они сво своје време борећи се с морском буром, него имају и кратко спокојство као одмор од својих трудова, мада ни тада нису безбрижни, нити се предају дубоком сну, имајући искуство из прошлости и мислећи на будућност. Јер иако је ветар престао да дува, море се од тога није смањило; и ако је једно прошло, остало је друго. Да, догађај је већ прошао, али свагда остаје узрочник. Тако је и у овоме случају: мада се дух похоте удаљио, но није далеко онај који влада њоме. Стога се треба свагда молити због несигурности мора и због слане злобе непријатеља. Блажена Синклитикија, знајући добро ову садашњу буру живота и предвиђајући унапред многе олујне буре, пажљиво је побожношћу управљала своју лађу према Богу и довела је неповређену у спасоносно пристаниште, укотвивши се вером у Бога као неком најсигурнијом котвом.

20. Живот преподобне беше апостолски, вером и сиромаштвољубљем утврђен, и уз то просијаваше љубављу и смиреноумљем. Она у животу доживе спасоносност речи Божје: „Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије, и на сву силу вражију“ (Пс. 90, 13; Лук. 10, 19). Она је с правом чула ону реч Божју: „Добро, слуго добри и верни; у маломе си био веран, над многим ћу те поставити“ (Мат. 25, 21). Ту пак реч, мада се она односи на добра која се дају, ипак овде треба разумети овако: Јер си победила у телесној борби, и однећеш победу и у бестелесној борби, пошто ћу те и ја бранити. Нека познају величину вере она начала и власти које спомиње служитељ мој Павле. Јер победивши противне силе, присајединићеш се оним бољим силама – Анђелима.

21. Поставши на тај начин усамљена отшелница преподобна Синклитикија постаде творитељ добрих дела. А после извесног времена, када се расцветаше њене врлине, миомирис њених сјајних подвига допре до многих. Јер речено је: „Ништа нема сакривено што се неће објавити“ (Мат. 10, 26). Сам Бог зна често да објављује оне који Га љубе, да би се поправили они који то чују. У то време долажаху к преподобној неке жене, желећи да са науче нечему узвишенијем, И посећиваху је ради духовне користи. Јер кроз њене речи добијаху корист од њеног таквог живота, и зато, желећи се већма користити, долажаху к њој све више. Као што је то већ уобичајено, питаху је говорећи: Како се спасти? А она, уздишући дубоко и лијући мноштво суза, повлачила се у себе, и као да је сузама одговор давала опет је поново ћутала. Посетитељке је међутим нагоњаху да им говори о великим делима Божјим. И дивећи се самом изгледу њеном опет је мољаху да им што каже. И пошто би блажену дуго салетале, она би, после дугог времена када се све утишају, рекла смиреним гласом ону реч Светога Писма: „Немој давити бедника, јер је сиромах“ (Приче 22, 22). Посетитељке су с радошћу примале ту реч, као да су меда и саћа окусиле, па су још више тражиле од ње да им говори. Притом је самим изрекама Светог Писма салетаху, јер јој говораху: „Забадава си примила, забадава и даји“ (Мат. 10, 8). Још јој говораху: Пази да не даш одговор због скривања таланта као онај слуга. А она им одговараше: Што тако мислите о мени грешној, као да ја нешто чиним или поучавам? Сви имамо заједничког учитеља – Господа; из једног истог извора црпемо духовне воде: из истих сиса млеком се хранимо, из Старог и Новог Завета. А посетитељке јој одговараху: Знамо и ми да нам је један васпитач – Свето Писмо, и један исти Учитељ, но ти си свесрдним старањем узнапредовала у врлинама. Оне које су стекле навику добрих дела треба, као јаче, да помогну малој деци, јер је то заповедио наш општи Учитељ. Слушајући све то, ова блажена плакаше као мало дете, а присутне, престајући са питањима, мољаху је да престане плакати. И када би она престала плакати, опет би настала тишина задуго. Потом би посетитељке опет навалиле са питањима. На крају блажена, сажаливши се, и схвативши да оно што говори не доноси њој похвалу, него присутнима пружа корист, поче им говорити овако:

22. Чеда, сви људи и све ми знамо како се треба спасти, али нашом сопственом немарношћу далеко смо од спасења. Треба нам прво држати оно што нам је кроз благодат Господњу објављено, a то je: „Љуби Господа Бога свога из све душе своје, и ближњега свога као себе самога“ (Мат. 22, 37.39). О те две заповести држи се почетак Закона, и у њима пуноћа благодати почива. Малобројне су ове речи, али је велика и бескрајна сила у њима. Јер све оно што је корисно за душу, у зависности је од ове две заповести, као што сведочи и св. Павле говорећи да је љубав циљ закона (ср. 1 Тим. 1, 5). Све оно што људи по благодати Духа Светога кажу корисно, из љубави потиче и у љубав утиче. Ето, то је спасење – та двострука љубав.

23. А треба још и ово додати, што такође произилази из љубави, a то je да свака од нас треба да зна шта значи стремити за оним што је веће. Но посетитељке, не могући да схвате те речи, поново је питаху. А она им одговори: Зар не знате ону причу из Еванђеља: о стотини, и о шездесет, и о тридесет? Стотина означава наш позив (монашки-девственички), шездесет означава оне који се уздржавају, а тридесет означава оне који разумно живе. Прећи од тридесет на шездесет јесте ствар добра, јер је добро напредовати од мањега ка већему. Али је врло опасно срозати се са већега на мање. Јер ко једном крене ка горем не може се ни на оном мањем зауставити, него као да пада у бездну пропасти. Тако неке особе, давши завет девствености, попуштају помишљу својој слабој вољи, и на тај начин само траже изговор за грехе. Јер такве саме себи, или боље рећи ђаволу говоре, да ако разумно (боље рећи неразумно) поживимо, удостојићемо се макар оних тридесет. Јер и сав Стари Завет држао се рађања деце. Треба међутим знати да тако схватање потиче од ђавола. Јер онај ко се од већега спушта на мање бива нападан од противника. Као што војник који побегне бива суђен за то, и не добија опроштај што је отишао к мањој војсци, него добија казну што је уопште бежао. Стога, као што рекох, треба ићи од мањега ка већему. To и Апостол учи када каже: „Оно што је иза мене заборављам, а ономе што је испред нас томе треба стремити“ (Фил. 3, 13). Треба дакле они који имају стотину да je y себи стално задржавају и да не дају крај томе броју, јер је речено: Ако и све што вам је заповеђено учините, реците: Слуге смо непотребне (Лук. 17, 10).

24. Ми које смо узеле на себе монашки позив треба да се држимо крајњег целомудрија и разумности. Јер и жене у свету изгледа да имају целомудреност и разумност, али оне имају истовремено и нецеломудрије и неразумност због тога што греше свим другим чулима. Јер и гледају очима непристојно, и смеју се раскалашно. Ми пак треба све то да оставимо иза себе и да се уздижемо врлинама, и од очију да одбацимо сујетно сањарење. Јер Свето Писмо вели: „Очи твоје нека гледају право“ (Приче 4, 25). Језик такође треба да чувамо од таквих грехова, јер није добро да орган којим славимо Бога, изговара срамне речи. И не само да не треба говорити срамне речи, него их не треба ни слушати.

25. Све то ми не можемо сачувати ако будемо често излазиле у свет, јер кроз чула наша, макар и не хтели, улазе лопови. Јер како може да не поцрни кућа ако је око ње споља дим а прозори су јој отворени? Зато је дакле потребно одрећи се излажења на тргове. Јер ако нам је непристојно и непријатно гледати браћу или родитеља када су наги, далеко више нам наноси штету када на трговима видимо многе непристојно обнажене и слушамо њихове срамне речи? Од тога бива да произилазе гадна и заразна маштања у души.

26. Но када и у куће себе затворимо, ни тада не треба да смо безбрижне, него треба да стражимо, као што је и написано: „Стражите!“ (Мат. 24, 42). Уколико већма себе обезбеђујемо у целомудрености, утолико нас више нападају рђаве помисли. Јер се каже: „Ко придодаје знање, придодаје муку“ (Књ. Пропов. 1, 18). Тако исто и борци: што више напредују, то се сусрећу с већим противницима. Погледај колико си узлетела, па ти неће бити тешка садашња борба. Ако си победила телесни блуд на делу, непријатељ ће ти предложити блуд кроз чула. А када себе обезбедиш и од тога, онда се враг завлачи у сами ум, покрећући духовну борбу. Јер он тада и у нашој усамљености наводи нам на ум лепа лица и раније разговоре. Но не треба прихватати те маштарије, као што је написано: „Ако дух властодршца наиђе на те, ти немој напуштати своје место“ (Књ. Проп. 10, 4). Јер пристајање на те маштарије равно је мирском блуду. Јер је написано: „Силни ће бити испитани силно“ (Прем. Сол. 6, 6). Велика је дакле борба са духом блуда, јер је блуд основно ђаволово зло за упропашћење душе. To је имао у виду блажени Јов кад је говорио за ђавола да он „има силу у пупку стомака“ (ср. Јов 40, 16).

27. На многе разне и лукаве начине покреће ђаво жалац блуда против христољубивих људи. Често је и братску љубав употребио овај зломислитељ за свој зли циљ. Јер је и девственице, које су избегле брак и сваку житејску маштарију, често спотакао помоћу братских односа; и монахе, који су на сваки начин избегли сваки вид блуда, успео је да рани и обмане кроз пријатељско дружење. Јер посао непријатеља се и састоји у томе да своје зло тајно протура под видом туђег добра. Он пружа некоме зрно пшенице, а иза тога поставља замку (као што бива са птицама). И ја мислим да је Господ о томе баш говорио када је рекао: Долазе вам у одећи овчијој, а унутра су вуци грабљивци“ (Мат. 7, 15).

28. Шта ћемо онда при свему томе ми да радимо? „Будимо мудре као змије, а безазлене као голубови“ (Мат. 10, 16), те покренимо против његове замке лукаво – разбориту мисао. To јест речи: „Будите мудри као змије“, речене су у смислу да нам не буду непознати ђаволови напади, те тако слично (тј. наша лукава разборитост) брзо увиђа оно што му је слично (тј. ђавољу лукавост). А речи пак о безазлености голубијој показују да наши поступци треба да су беспрекорни. Свако добро дело бива у избегавању злога, а како ћемо избећи оно што незнамо? Треба дакле, имајући на уму лукаву способност непријатеља, чувати се његове злобне препредености, јер је речено да ђаво „ходи и тражи кога да прогута“ (1 Петр. 5, 8) и: „његова су јела она изабрана“ (Ав. 1, 16). Зато треба увек стражити, јер ђаво напада и кроз спољашње ствари, и кроз унутрашње помисли неда мира. И то већма кроз унутрашње, јер нас даноноћно невидљиво напада.

29. А шта нам је потребно за ову борбу? Очигледно: потребан је напоран подвиг и чиста молитва. Ова су средства несумњиво добра за уништење сваке рђаве помисли, али је потребно и неко посебно оштроумље да би се одагнала ова зараза од душе, те када срамна помисао дође извести против ње оно што јој је супротно. Ако нам, например, наиђе у машти слика неког лепог лица, онда треба мислено наружити ту слику: ископати јој очи, унаказити образе, расећи јој уста, и онда ће се видети ружно месо и кости, и схватићемо шта је у ствари оно за чим смо жудели. Тако ће дакле наша мисао моћи да заустави ову прелест, ову самообману. Јер оно што смо тобож волели није ништа друго него измешана крв и месо, због чега и животиње носе на себи руно да се оно под кожом не би видело. Тако ћемо дакле и таквом врстом помисли успети да одагнамо ту нечисту страст, јер као што се клин клином избија, тако треба одгонити демона. Уз то још треба замислити онога кога волимо како по целом телу има смрдљиве и гнојне чиреве; кратко речено: упоређивати га и изједначивати са мртвацем у нашим унутрашњим очима душе. Најбоље пак од свега је владати својим стомаком, јер ћемо само тако моћи да владамо и телесним страстима.

30. Овај разговор беше божанска гозба за присутне девственице, јер пијаху из чаше премудрости, а блажена им Синклитикија наливаше божанско вино и пиће. Свака је од њих узимала оно што је хтела; а једна од присутних запита је говорећи: Је ли сиромаштвољубље савршено добро? А она рече: Сасвим је савршено онима који то могу да издрже. Јер оне које упражњавају сиромаштвољубље имају невоље у телу, али у души лакоћу. Као што се тврда и груба одећа брзим провлачењем кроз воду и лупањем пракљачом пере и убељује, тако се и јака душа кроз добровољно сиромаштво још више учвршћује и оснажује, док оне које имају слабу одлучност доживљавају супротно овима првим. Јер оне, чим их мало снађе невоља, раслабљују се још више, као поцепане хаљине, не подносећи потребно прање ради веће врлине. И мада је исти онај ко их је направио, ипак хаљине имају различити свршетак: једне се цепају и пропадају, а друге се убељују и обнављају. Према томе, сиромаштвољубље се може назвати драгоценим благом храбре одлучности, јер је оно узда која спречава чињење греха на делу.

31. Прво је потребно увежбати се у трудовима, то јест у посту и лежању на земљи, и у другим појединачним подвизима, и тек онда стицати ову врлину. А они који не поступају тако, нeгo одједном одбаце од себе све ствари, бивају најчешће захваћени раскајањем (то јест враћају се понова на поседовање ствари).

32. Јер поседовање ствари бива средство за живот у задовољствима. Ти дакле прво уништи твоју страст, то јест угађање стомаку и уживање у лепим јелима, и тако ћеш после лако моћи да се одрекнеш од поседовања ствари. Иначе мислим да је тешко кад постоји страст да нема и средства за њу. И како ће онај ко се није одрекао страсти моћи да одбаци ово друго? Зато и Спаситељ, разговарајући са оним богатим младићем, није му одмах заповедио да се одрекне имања, него га прво пита да ли је испунио заповести Закона. Имајући улогу правог учитеља, Господ га пита: Ако си азбуку научио, ако си научио слогове да изговараш, и уопште ако си већ потпуно научио речи, ходи онда да научиш и савршено читање; то јест: „Иди и продај своје имање, и хајде за мном“ (Мат. 19, 21). Мени се чини да младић није рекао како је већ извршио све што га је Спас питао, Господ не би га потстрекао на сиромаштвољубље. Јер како би могао почети да чита кад ни смисао слогова није знао?

33. Сиромаштвољубље је дакле добро онима који су стекли навику добра, јер одбадивши све сувишно стреме само ка Господу, певајући чисто ону божанску реч, која каже: „Очи се наше на тебе уздају, и ти дајеш кад треба храну онима који те љубе“ (Пс. 144, 15).

34. С друге стране, они добијају велику корист; јер немајући ум привезан за земаљско благо, одевају се у царство небеско, и очигледно испуњавају ону реч псалмопевца Давида, који каже: „Постадох у тебе као живинче“ (Пс. 72, 23). Јер као што се стока у јарму када врши свој посао, задовољава само основном храном за живот, тако и трудбеници сиромаштвољубља не сматрају употребу новца низашта, и једино за свакодневну храну раде телесни посао. Овакви поседују камен вере, и њима је речено од Господа да се не брину за сутра, као и оно: „Птице небеске не сеју нити жању, и Отац небески их храни“ (Мат. 6, 26). Поуздавши се у те речи, јер су речи Божје, са смелошћу говоре ону реч Светог Писма, која каже: „Веровах, зато и говорих“ (Пс. 115, 1).

35. Исто тако и враг бива лакше побеђен од ових сиромаштвољубаца, јер нема чиме да им нанесе штету. Јер већина штета и искушења бивају због лишавања ствари, док код сиромаштвољубаца нема шта да оштети. Да им запали села? Немају их. Да им помори стоку? Али, ни ње немају? Да им се дотакне до вољених ствари? Али су се и од њих веома удаљили. Са свих тих разлога сиромаштвољубље је заиста сјајно оружје против непријатеља и скупоцено благо души.

36. Но колико год је сиромаштвољубље дивно и корисно за врлину, толико исто је среброљубље зло и пагубно у стицању порока. И с правом је божански Павле за среброљубље рекао да је оно узрок свих зала (ср. 1 Тим. 6, 10). Јер је познато да је среброљубље узрок свих страсти: похлепности за богатством, кривоклетства, крађе, отмице, блуда, зависти, братомржње, свађе, идолопоклонства, грамзивости и њиховога порода: лицемерја, улизивања, подсмевања. Зато га с правом Апостол назва мајком свих порока. Јер среброљупце не само да Бог кажњава, него они и сами себе упропашћују. Јер имајући у себи ненаситу страст, они никада не достижу до циља, те зато имају неизлечиву рану у себи. Када среброљубац ништа нема он мало и жели, а када то мало добије онда жели нешто више. Има ли сто златника, он већ облизује усне; и када на њима заради, тада стреми ка бескрајном богатству. И среброљупци, не могући тако да достигну до једног циља, увек кукају да су сиромашни. Среброљубље такође увек доноси са собом и завист, а завист разједа прво свога имаоца. Као што змија отровница кад се рађа, прво своју мајку упропашћује пре но икога другог, тако и завист сатире прво свога имаоца, пре него што се распростре на суседе.

37. Велика би ствар била када бисмо ми, тражећи оно право сребро, могли поднети толико трудова колико узалудних напора подносе трговци у сујетном свету. Они подносе бродоломе, западају често међу морске разбојнике и разбојнике на суву, подносе затим буре и олује, и мада често зарађују, ипак због завидљиваца говоре да су сиромашни. Међутим ми се не усућујемо изложити се таквим опасностима ради истините добити. Ако некад и зарадимо нешто, одмах хвалимо себе и показујемо се људима. Међутим често не успевамо ни да испричамо то другима, а већ нам ђаво украде и ону малу варницу добра што мислимо да имамо. И још, трговци и кад зараде много, теже за још већим, и све што имају сматрају за ништа, него се пружају за оним што још немају. А ми, и немајући ништа од онога што иштемо, не тражимо опет ништа да стекнемо; болујући од крајње духовне беде ми себе проглашавамо за богате! Зато је добро да онај који чини добро, никоме то не објављује, јер особито такви претрпљују штету, будући да „оно што мисле да имају, и то ће им се одузети“ (Лук. 8, 18).

38. Потребно је дакле старати се на сваки начин да се сакрије свака добит. Они пак који причају о својим достигнућима нека пробају да говоре истовремено и о својим манама и недостатцима; па ако ове скривају да не би их слушаоци критиковали, колико већма треба да чувају она прва, пошто отуђују од Бога. Они који стварно живе врлински, они чине обратно: казују и најмање своје грехе додајући и оне које нису учинили, одбацујући тако људску славу, а своја добра скривајући на обезбеђење душе. Јер као што се откривено благо умањује, тако и врлина, упозната и објављена, ишчезава. И као што се восак топи на домаку огња, тако се и душа раслабљује од похвале и губи своју духовну моћ.

39. И опет, супротно томе такође важи овде: ако топлота растапа восак, онда значи да га хладноћа стеже; ако похвала одузима духовну силу душе, онда увреда и понижење свакога узводе душу у већу врлину. Јер је речено: „Радујте се и веселите се када против вас људи реку сваку лаж“ (Мат. 5, 12). И на другом месту вели се: „У невољи распротранио си ме“ (Пс. 4, 2). И опет: „Увреди се надаше душа моја и невољи“ (Пс. 68, 21). И још многа друга безбројна блага такве врсте могуће је наћи у Светом Писму за душу.

40. Постоји жалост корисна, и постоји жалост пагубна. Корисна жалост има то својство да уздише због сопствених грехова и због духовног незнања наших ближњих, и још да не отпадне од своје добре намере и да достигне до савршене доброте. To cy дакле врсте праве и добре жалости. Друга пак жалост, по подметању ђавољем, зна да се прикрада споменутим жалостима. Јер непријатељ зна да убаци у душу жалост пуну неразумности, коју неки називају унинијем, чамотињом. Овога духа треба одгонити особито молитвом и певањем псалама.

41. Бавећи се добрим бригама не треба да мислимо да има неко ко је у животу без брига. Јер Свето Писмо вели: „Свака глава је на бол и свако срце на тугу“ (Ис. 1, 5). Једном речју је описао Дух Свети и монашки живот, и живот светски. Јер говорећи о „болу главе“ указује на монашки начин живљења. Јер глава је оно што управља: „Мудрацу су, вели, очи у глави његовој“ (Књ. Проп. 2, 14), и тиме, као што мислим, указује да се у глави налази прозорљивост. А што вели за „бол“, то вели зато што свака младица врлине постиже се трудовима. Говорећи пак о „жалости у срцу“ указује на колебљиви и лењиви начин живота. Јер срце су неки назвали обиталиштем воље и жалости, те кад такве људе не хвале, они се жалосте; кад нешто туђе желе, то их једе; када су у немаштини – не подносе то; кад се богате – разбешњују се, јер због бдења око богатства немају кад ни да спавају.

42. Немојте дакле да попуштамо у нашој одлуци, говорећи да они у свету живе безбрижно. Шта више, ако бисмо сравњивали, они се скоро више труде од нас. Посебно пак жене у свету имају још већу невољу, јер рађају са великим тешкоћама и под великим опасностима; и после се муче да доје, и разбољевају се сваки пут кад им деца болују, и све то трпећи нема краја њиховом труду. Јер или им се деца телесно разбољевају, или кад одрасту злоумљем убијају родитеље. Знајући то, не дозволимо да нас непријатељ заварава као да оне проводе лак и безбрижан живот. Јер оне ако рађају – тело им се боловима раслабљује; a ако не рађају – разједа их стид и увреде због тога што су нероткиње.

43. Ово говорим вама да би се осигурале против врага нашег. Ово што говорим не одговара свима, него само онима које желе монашки живот. Јер као што животињама није иста храна, тако ни људима није на корист једна и иста реч. „He треба, вели се вино ново левати у мехове старе“ (Мат. 9, 17). Јер друкчије ће узимати храну они који су испуњени созерцањем и духовним познањем, друкчије пак они који се баве подвижничким и опитним начином, а друкчије они који у свету према моћи својој живе праведно. Као што међу животињама: неке су на суву, неке у води, а неке су птице; тако су и људи: неки се држе средњег живота, као жива бића на копну; неки су усмерили очи увис, као птице; а неки су пак покривени водама грехова, као рибе. Јер вели се: „Дођох у дубину морску, и бура ме потопи“ (Пс. 68, 3). Таква је дакле природа живих бића. Ми пак, као орлови са развијеним крилима узлетимо на висине и „згазимо лава и змаја“ (Пс. 90, 13) и завладајмо над некадашњим владатељем (ђаволом). To ћемо пак успети ако сав ум свој предамо Спаситељу.

44. Али уколико ми будемо дизали себе ка висини, утолико ће се и ђаво паштити да нас омета својим замкама. И шта је чудно ако ми, које смо кренуле ка добру, будемо имале противнике, кад они завиде и на безначајним стварима, па чак не допуштају људима да узму благо скривено у земљу. Па кад се они противе и обичној земаљској сујети, колико ли већма завиде на царству небеском?

45. Треба нам се против њих потпуно наоружати. Јер и споља нам придолазе, и ништа мање изнутра се крећу. И душа наша као лађа, некад се потапа од спољних валова, а некад због унутрашње воде потоњује. Тако исто и ми: некад пропадамо кроз спољашње делима почињене грехове, а некад нас упропашћују унутрашње помисли. Зато треба будно мотрити и на спољашње нападе нечистих духова и одстрањивати унутрашње нечистоте помисли; особито увек треба стражити над помислима, пошто оне непрестано нападају. Јер при спољашњој бури, ако морнари почну да вичу, дешава се да им спасење дође од суседних лађа; а при унутрашњој провали воде дешава се често да их смрт прогута док они спавају и док је море мирно.

46. Треба дакле ум све брижљивије наоружавати против помисли. Јер непријатељ, хотећи да душу сруши као неку кућу, успева да је потпуно сруши било да почне од темеља, или са крова; или пак ушавши кроз прозоре најпре везује домаћина, и онда све редом упропашћује. Темељ су душе добра дела, кров је вера, а прозори су чула; и непријатељ кроза све то напада. Отуда многоочит треба да је онај који жели да се спасе. Овде на земљи нисмо безбрижни, јер вели Св. Писмо: „Који стоји нека се чува да не падне“ (1 Кор. 10, 12).

47. Ми пловимо по непознатоме мору, јер је живот наш назван морем устима свештеног псалмопевца Давида. Mope пак има нека места са подводним камењем, а нека пуна животиња, нека пак тиха и спокојна. Ми монаси изгледа пловимо по мирном делу мора, а људи у свету по оним опасним деловима; и ми пловимо по дану руковођени Сунцем правде, а они плове по ноћи ношени незнањем. Међутим често пута бива да мирјанин, будући у бури и у тами, завапи и почне да стражи, те спасе своју лађу, а ми у тишини бивамо потопљени због наше немарности и због напуштања крме правде.

48. Зато нека пази онај који стоји, да не падне. Јер онај ко је пао има само једну бригу: како да устане, а онај који стоји нека се чува да не падне. Јер падови су разни: они који су пали лишени су стајања, и лежећи нису нешто много оштећени; онај пак који стоји нека не ниподаштава онога који је пао, него нека се боји за себе да не би павши пропао и упао у дубљу јаму. Јер дешава се и то да неко, упавши у јаму, не може да довикне помоћ, пошто му се глас изгуби у дубини јаме. Зато вели праведник у Св. Писму: „Нека ме не прогута дубина, и јама нек не затвори уста своја нада мном“ (Пс. 68, 16). Онај први је и павши остао, а ти пази на себе да не би и ти павши постао плен зверова. Онај који је пао не замандаљује врата, а ти немој никако да задремаш, него свагда певај ону божанску реч, која каже: „Просветли очи моје, да не бих некад уснуо на смрт“ (Пс. 12, 4). Стражи непрестано због лава који риче.

49. Ове речи помажу да се не гордимо: „Онај који је пао, ако се поврати и завапи, спашће се“. Пази на себе ти која стојиш, јер ти предстоји двоструки страх: или страх да те кроз малодушност нападне враг, и ти се повратиш на пређашњи живот, или страх да се не спотакнеш хитајући напред. Јер наши непријатељи ђаволи или вуку к себи назад, када виде трому и лењу душу; или, када је виде да изгледа вредна и трудољубива у подвизима, они јој подилазе потајно и препредено кроз гордост, и на тај начин душу погубљују потпуно. Гордост је последње и најодличније оруђе свих зала. Њоме је ђаво срушен с неба и њоме он покушава да сруши најјаче између људи. Јер као што најборбенији између војника, када потроше све танке стреле, а преостаје још да се боре са противницима, потежу онда најјачи мач, тако исто и ђаво, пошто потроши све своје прве замке, употребљава тада свој последњи мач – гордост. Које су то пак његове прве замке? To cy стомакоугађање, сластољубље, блуд. Ови зли духови особито нападају у млађем узрасту. За овима опет следи среброљубље, грамзивост, и томе слично. Несрећна душа када победи те страсти, када стомак укроти, када блудна задовољства надвлада чистотом, када среброљубље презре, тада овај зломисленик, не имајући ништа друго, подмеће души немиран покрет гордости, тј. потстиче је на надменост да се над браћом превазноси. Тежак је и пагубан тај отров непријатељев; многе је брзо оборио помрачивши их тиме. Јер он подмеће души мисао лажну и смртоносну (зато називам гордост отровом). Он наводи човека те замишља да је достигао оно што многи други још и не знају, да је у посту све превазишао, и још мноштво других добрих дела му приписује, а даје му заборав свих његових грехова, да би се тако гордио над ближњима. Јер он му подкрада из ума све учињеце грехе, и чини то не на корист овога, него да не би могао изговорити онај целебни глас: „Теби јединоме сагреших, помилуј ме“ (Пс 50, 6.1; 6, 3; 9, 14). Такође му не дозвољава да каже: „Исповедаћу ти се, Господе, свим срцем својим“ (Пс. 101, 1), него као што је он (ђаво) у уму своме рекао: „Изаћи ћу на висину, и поставићу престо свој“ (Ис. 14, 13), тако и овога наводи на мисли о власти и о првенству, и још о учитељству и о давању исцељења. Обманута на тај начин, душа се распада и пропада, задобивши неизлечиву рану.

50. Шта нам треба радити када наиђу такве помисли? Треба непрестано размишљати о оној божанској речи којом блажени Давид вапијаше, говорећи: „Ја сам црв, а не човек“ (Пс. 21, 7). И на другом месту: „Да сам земља и прах“ (1 Мојс. 18, 27). Исто тако треба чути и ону реч Исаијину, која каже. „Свака праведност човекова је као крпа одбачена“ (Ис. 64, 4). Када такве помисли дођу отшелници, нека иде у општежиће; нека примора себе да једе и двапут дневно, ако је пала у ту страст због превеликих подвига; нека је њене врснице укоравају и вређају, и то нек’ је укоравају силно као ону која ништа велико није учинила; нека такође она ради све послове у манастиру. Исто тако нека јој се читају Житија светих која су пригодна као поука; остале пак сестре нека удвоструче своје трудове ради подвига за неко време, да би она, видећи величину врлина, сматрала себе нижом од свих.

51. Овој болести претходи један други порок, тј. непослушање, зато је могуће кроз супротну врлину, тј. кроз послушање гнојаву рану душе очистити. Јер је речено: „Послушање је изнад жртве“ (1 Цар. 15, 22).

52. Потребно је некад уништавати велику славу, а некад опет хвалити и дивити се. Јер ако је нека душа немарна и лењива, и још заспала и задоцнила у напредовању у добру, онда такву треба хвалити када и најмање добро учини; треба јој се дивити и величати је, а њене опаке и нечовечне грехе називати малим и ништавним. Јер ђаво, хотећи да све упропасти, настоји да трудољубивима и подвижницима скрива њихове раније грехе, еда би увећао њихову гордост; а неискусним и слабим душама он све њихове грехе ставља пред очи. Једној таквој слабој души он говори: пошто си пала у блуд, где ћеш наћи опроштај? А другој вели: Пошто си се толико награбила, немогуће ти је задобити спасење. Такве слабе и колебљиве душе треба тешити и говорити им овако: Раав је била блудница, но спасла се кроз веру; Павле је био гонитељ, но постао је сасуд избрани; Матеј је био цариник, но свима нам је позната његова благодат; и разбојник је пљачкао и убијао, међутим он први отвори врата раја. Зато и ти, гледајући на све њих, немој очајавати над својом душом.

53. Пошто си таквим душама нашао такве лекове, треба и заробљенима од гордости притећи у помоћ погодним леком. Таквој особи треба говорити: Зашто се надимаш? Што меса не једеш? – Други рибу ни видели нису. Ако вина не пијеш, гле, други ни уље не једу. Постиш се до вечера? – Неке особе по два и три дана остају гладне. Или, високо мислиш о себи што се не купаш? Многи и због телесне болести то уопште не чини. Или се дивиш себи што спаваш у пећини, и на тврдој неудобној постељи? – Друге спавају стално на земљи. А ако и ти то учиниш, то није ништа велико, јер други и камење стављају подасе, да не би са уживањем користили оно што им по природи припада, а други су по сву ноћ вешали себе. Али ако и све то учиниш и најузвишеније подвижништво оствариш, немој ни онда високо мислити о себи, јер и ђаводи далеко више чине од твојих подвига: нити једу, нити пију, нити се жене, нити спавају, и у пустињи живе, ако ти, живећи у пећини, мислиш да нешто велико чиниш.

54. Тако дакле, и таквим мислима могуће је излечити супротне страсти, тј. велим за очајање и за гордост. Јер као што јако распаљена ватра, када се растури, престаје да гори, и ако нема ветра гаси се, тако се и врлина повлачи због надмености, макар имала велике и силне подвиге; такође и добро пропада због немарљивости, ако себе ни мало не покренемо ка распиривању божанског Духа. И најоштрији нож брзо се затупи о камен, тако и дуготрајни подвизи брзо пропадају због горђења. Зато треба одасвуд обезбеђивати душу, и највеће подвижништво, опаљивано јаром гордости, склањати у хладовита места, а понекад и отсецати што је непотребно, да би се корен боље развијао.

55. Онога пак који је заробљен очајањем – да га помоћу напред наведених мисли подстакнемо старати се да тежи небеском, јер је таква душа склона да пада наниже. Тако и добри земљоделци, када виде малу и слабу воћку, често је заливају и поклањају јој велику пажњу да би порасла; а када на воћки примете неку прерану младицу, отсецају оно што је сувишно на њој иначе би се брзо осушила. Исто тако и лекари неке од болесника изобилно хране и пострекавају их на шетњу, док друге спречавају и дуго држе гладне.

56. Очигледно је, дакле, да је гордост највеће између свих зала, а то показује и њена супротност – смиреноумље. Тешко је да неко стече смиреноумље. Јер док човек не ослободи себе сваке славе, не може задобити ово благо. Смиреноумље је тако велико да ђаво настоји да подражава све друге врлине, а ову чак не зна ни шта је она. Видећи чврстоћу и постојаност ове врлине Апостол нам заповеда да њу пригрлимо (1 Петр. 5, 5) и, било шта корисно да чинимо, да се сви у њу оденемо. Постио ти, или чинио милостињу, или поучавао, или био чак целомудрен и разборит, – огради себе њоме као тврдим зидом. Нека ти смиреноумље, та најлепша од свих врлина, утврђује и обухвата све остале врлине. Погледај и песму светих трију Младића: они друге врлине нису много спомињали, нити су поменули целомудрене и сиромаштвољупце, него су баш смирене убројали у оне који хвале Бога (Дан. 3, 64). Јер као што је немогуће направити лађу без дасака, тако је немогуће спасти се без смиреноумља.

57. Да је смирење добро и спасоносно види се из тога што је Господ, извршујући домострој спасења људи, оденуо себе у њега. Јер вели: „Научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем“ (Мат. 11, 29). Погледај ко то говори, и научи се потпуно и савршено. Нека ти смиреноумље буде почетак и крај добара. Када пак кажем „смирени ум“, не мисли се на спољашњи облик, него се подразумева унутрашњи човек, а за овим ће поћи и спољашњи човек. Извршио си све врлине? Господ то зна; ал’ Он ти исти заповеда да опет од почетка почнеш посао слуге. Јер каже: „Када све извршите, реците ми смо залудне слуге“ (Лук. 17, 10).

58. Смиреноумље се стиче кроз увреде, кроз ружења, кроз ране. Треба да чујеш од других да си безуман и лудак, бедник и сиромах, слабић и ништаван, ненапредан у делима, глуцан у говору, сраман по изгледу, слабић по снази. To cy нерви смиреноумља. Све је то Господ наш доживео и претрпео. Јер говораху да је Самарјанин и да демона има; Он узе обличје слуге, би тучен, ранама мучен.

59. Зато и ми треба да подражавамо ово смиреноумље, показано на делу. Имају неки који се и спољашњим обличјем прикривају; и смирујући себе уствари они тиме лове људску славу. Но такви се по плодовима познају; јер кад их ма и овлаш увредише, они то не поднеше, него одмах змија отровница избљува свој отров.

60. На те речи ове блажене присутне девственице се веома радоваху, и опет сеђаху уз њу не заситивши се тих добара. И опет и њима говораше ова блажена: У почетку је велика борба и труд, у оних који прилазе Богу, а касније – радост неисказана. Јер као што се они, који желе да упале ватру, у почетку надимљују и сузе им иду, па тек после тога добијају оно што су желели, јер се и вели да је „Бог наш огањ који спаљује“ (Јевр. 12, 29). Тако и ми треба са сузама и трудом да запалимо у нама божански огањ. Јер сам Господ вели: „Ја дођох да бацим огањ на земљу“ (Лук. 12, 49). Неки су се по својој малодушности само дима нагутали, али огањ нису распалили, зато што нису имали дуготрпељивости, или боље рећи зато што им је веза са Богом била слабачка и паучинаста.

61. Отуда је велика драгоценост љубав, и говорећи о њој Апостол је рекао: „Ако све своје имање раздаш и тело измучиш, a љубави немаш, постао си звонце које звони и прапорац који звечи“ (ср. 1 Кор. 13, 1). Велика је дакле међу добрима љубав, као што је страшан међу залима гњев; јер он помрачи и озвери сву душу, и одводи је у безумље. Господ, старајући се у сваком погледу о нашем спасењу, није допустио да ни најмањи део душе наше буде незаштићен. Тако покрене ли враг против нас похоту, Господ нас наоружа целомудријем; изазове ли гордост, смиреноумље није далеко; усађује ли мржњу, љубав нам је ту. Колико год дакле враг слао на нас стрела, Господ нас у толико већим бројем оружја снабдева на наше спасење а на пораз врагу.

62. Зло је дакле међу пороцима гњев, јер је речено: „Гњев човечији не чини правде Божје“ (Јак. 1, 20). Гњев треба држати на узди, јер некад он бива користан. Тако: корисно је гњевити се и јуришати на демоне. На човека се не треба жестоко гњевити, макар он и учинио грех, него га треба одвраћати од тога пошто прође страст гњева.

63. Гњевити се мањи је међу пороцима, док је злопамтљивост тежа од свих порока. Јер гњев, пошто као дим помрачи душу на кратко време, престаје; а кад се злопамтљивост устали у души, чини је гором од звера. Ето и пас, када се окоми на некога, мења своју јарост чим му се пружи храна, док човек обузет злопамтљивошћу нити се молбама убеђује, нити се храном укроћује, нити чак време, које све мења, може да исцели ту страст. Такви људи су најнечастивији и најбезаконији. Јер они не слушају Спаситеља који говори: „Иди прво и помири се са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“ (Мат. 5, 24). И на другом месту: „Сунце да не зађе у гњеву вашем“ (Еф. 4, 26).

64. Добро је не гњевити се, али ако се и деси да се човек разгњеви, није допуштено ни један цео дан остати у тој страсти, јер св. Апостол вели: „сунце да не зађе“. Ти пак чекаш док ти сво твоје време зађе. He знаш да речеш: „Доста је сваком дану зла свога“ (Мат. 6, 34). Зашто мрзиш човека који ти је нажао учинио? Није ти он нажао учинио, него ђаво. Омрзни болест, a не болесника. „Зашто се хвалиш у злу, силни“? (Пс. 51, 3). За нас то говори Псалам. Јер вели: „Грех је мој једнако предамном“ (Пс. 51, 3), то јест сво време живота свога не слушаш Законодавца, који говори: Нека не зађе сунце у гњеву вашем. И још: Неправду је помислио језик мој (Пс. 51, 4), јер не престајеш ружити брата свог. Због тога ти се праведна казна одређује од Духа Светог кроз Псалмопевца: Јер ће те Бог зато казнити до краја, избрисати те и преселити из насеља твога и искоренити корен твој из земље живих“ (Пс. 51, 7). Такви су дарови злопамтљивоме, такве су награде пороку.

65. Треба се дакле чувати од злопамтљивости, јер за њом долазе многа зла: завист, мрзовоља, оговарање; и њихова злоћа је смртоносна, иако изгледа да су то мали пороци. Напротив, они су као танане стреле ђаволове. И често се деси да ране од ножа са две оштрице, и ране од великог мача – као што су: страст блуда, грамзивост и убиство, – бивају излечене спасоносним леком покајања; док гордост, или злопамтљивост, или оговарање, – који изгледају као мале стреле, – потајно убијају човека, настанивши се у најважнијим деловима душе. Ове страсти убијају не величином ране коју наносе, него немарношћу оних који су рањени; јер они, не сматрајући ниушта оговарање и остале страсти, бивају од њих постепено уништени.

66. Нема сумње, оговарање је тешка и опасна страст, али баш оно и бива храна и задовољство неких људи. Но ти немој прихватати таште главе, немој бити сасуд туђих зала. Учини душу своју једноставном. Јер примиш ли смрдљиву нечистоту таштих речи, навешћех себи кроз помисли мрље у време молитве, и без разлога ћеш омрзнути те људе. И још, привикне ли ти ухо на нечовечност клеветника, онда ћеш на све бестидно гледати, као што око заслепљено неком јаком бојом после тога не разликује изглед свега другог што види.

67. Треба чувати и језик и слух, те нити говорити тако нешто, нити слушати пристрасно. Јер је написано: „Немој да прихваташ глас сујетан“ (2 Мој. 23, 1); и: „Онога који оговара тајно ближњега свога, тога изагнах“ (Пс. 100, 5). А и Псалмопевац каже: „Уста моја нека не говоре дела људска“ (Пс. 16, 4). Ми међутим говоримо и оно што људи нису учинили. Зато не треба веровати ономе што се говори, нити осуђивати оне који говоре, него по Божанском Писму поступати и говорити: „А ја као глув не слушах, и као нем не отварах уста своја“ (Пс. 37, 14).

68. He треба се радовати несрећи човека, макар био врло грешан. Неки пак, видећи где таквога кажњавају или хапсе, одмах неразборито понављају ону светску пословицу која вели: Ко је зло поставио као трпезу, снаћи ће га беда за вечером. А ти која си добро за себе поставила ствари, мислиш ли да ћеш благовати у животу? Шта ћемо онда рећи ономе ко је изрекао следеће речи: „Један је свршетак праведнику и грешнику“ (Књ. Проп. 9, 2). Јер овдашњи наш живот један је, иако га проводимо на разне начине.

69. He треба мрзети непријатеље, јер је сам Господ сопственим гласом нама заповедио: „Немојте љубити само оне који вас љубе, јер то чине и грешници и цариници“ (Мат. 5, 46). Јер добро не изискује вештину и труд ла би придобило себи, оно само привлачи љубитеље; међутим, зло да би се уништило, потребује божанску науку и велики труд. Јер царство небеско не припада дембеланима и безбрижнима, него подвижницима.

70. Као што непријатеље не треба мрзети, тако ни немарљиве и лењиве не треба избегавати и ружити. Неки наводе за себе ону реч Светог Писма: „Са светима ћеш бити свет, и са неваљалима покварићеш се“ (Пс. 17, 26-27). Говоре неки да избегавају грешнике зато да се не би од њих покварили. Но такви људи непознавањем душе уствари чине супротно. Јер Дух Свети заповеда не да са неваљалима застраниш, него да њих са странпутице изведеш на прави пут, то јест да их привучеш себи, с левог пута на десни пут.

71. Постоје три врсте расположења у људском животу: прво од њих јесте крајња злођа; друго – неко средње стање, које пошто посматра и једно и друго има удела и у једном и у другом; а треће, будући да се уздигло на висину созерцања, не само да се држи себе самога, него се стара да руководи и она два претходна стања. Тако, зли људи, дружећи се са рђавима, само још више повећавају зла; они средњи настоје да избегавају ове покварене, бојећи се тога да опет од њих не буду свучени доле, јер су још одојчад у врлини; ови пак трећи, имајући храбру вољу и постојану разборитост, друже се и имају са рђавима везе, желећи да их спасу. Такве многи од оних споља вређају, и потсмевају им се што се друже са неваљалима, и оптужују их да су и они слични њима. Они пак таква људска мишљења сматрају за похвале и са радошћу извршују божанско дело. Јер је речено: „Радујте се и веселите се када људи реку против вас сваку лаж“ (Мат. 5, 11-12). Њихов поступак је поступак Господњи, јер је и Господ јео са цариницима и грешницима; њихово расположење је више братољубиво него себељубиво. Јер такви, видећи грешнике као неке запаљене куће пренебрегоше своје сопствене, и настоје свим силама да спасу туђе куће које пропадају, трпећи опекотине од тих врелих увреда, док они средњи, ако виде брата да гори од греха, избегавају га бојећи се да ватра не пређе и на њих. Они пак трећи, тј. рђави, личе на зле комшије који запаљене куће још више распаљују, пружајући своју сопствену злоћу као материјал за већи пожар. Јер они, кад ватра узме смоласту лађу, уместо воде стављају кедровину. А добри, који су њима супротни, спасење грешника сматрају за важније од сопственог имања. Ето то су докази истините љубави, и такви су чувари искрене љубави.

72. Као што се зла држе једно за друго, јер за среброљубљем долази завист, подлост, кривоклетство, гњев, злопамтљивост; тако се и њима противне врлине држе љубави, тј. кротост и дуготрпељивост и безазленост, и само савршено добро – сиромаштвољубље. Јер је немогуће да неко достигне до ове врлине, то јест до љубави, осим преко сиромаштвољубља. Господ није заповедио љубав према једном човеку, него према свима људима, зато не треба, кад поседујемо имање, да пренебрегавамо потребите, јер тако љубав бива поткрадана. Моћи пак задовољити све људе немогуће је човеку, то је само Божје дело.

73. Шта дакле, рећи ће неко, ако немаш имовине, а стараш се да чиниш милостињу, зар ће ти то бити изговор да стичеш? – To je заповеђено мирјанима. Јер милостиња није толико наређена ради нахрањења сиротиње, колико ради љубави. Јер Бог који распоређује богатство, Он и сиромаха храни. Онда, значи, заповест о милостињи је сувишна? He дај Боже, него напротив она постаје почетак љубави онима који је не знају. Јер као што је обрезање било пример за обрезање срца, тако и милостиња бива учитељ љубави. Онима пак којима је дана љубав од благодати, њима је милостиња сувишна.

74. Ово говорим не да осуђујем милостивост, него показујем чистоту сиромаштвољубља. Нека дакле не буде препрека мање већему. Зачас си ово мало постигао, тј. милостињу – јер си све одједном раздао; зато сада тежи ка већему, тј. ка љубави. Јер си постао крстоносац. Ти треба да речеш онај слободни глас: „Ето, ми смо оставили све и за тобом идемо“ (Мат. 19, 27). Ти си се удостојио да ову смелу реч апостолску подражаваш. Јер рекоше Петар и Јован: „Злата и сребра нема у мене“ (Д. Ап. 3, 6). Овде су два језика, али је истоветна вера.

75. И међу мирјанима нека се милостиња не чини тако просто. Јер се каже: „Јелеј грешника нека не помаже главе моје“ (Пс 140, 5). Треба дакле онај који чини милостињу да има аврамовско расположење, и као он да праведно чини правду. Јер овај праведник, угошћавајући госте, са јелом је изнео пред њих и своју добру вољу. Јер се вели да је стајао служећи их, не хотећи да слуге буду удеоничари у његовој добити. Такви ће заиста добити плату за милостињу, макар и били у другом (тј. мирском) реду. Јер Господ је, саздавши васељену, поставио у њој две врсте становника. Једнима је, који честито живе, заповедио брак ради рађања деце, а другима је ради чистоте живота заповедио девичанску чистоту, чинећи их равноангелнима. И једнима је дао законе, и обрачун, и учења, а другима је рекао: „Мој је обрачун, ја ћу узвратити, вели Господ“ (Рм. 12, 19). Онима је рекао: „Обрађуј земљу“ (1 Мојс. 3, 23), а овима заповеда: „He брини се за сутра“ (Мат. 6, 34). Онима је закон дао, а нама је благодаћу лично заповести објавио.

76. Нама је крст оруђе победе. Јер наш позив ништа друго није него одрицање од живота, размишљање о смрти. Као што мртви не чине ништа телом, тако и ми. Јер оно што је требало телом учинити, то учинисмо кад бејасмо деца. Јер вели Апостол: „Мени се свет разапе, и ја свету“ (Гал. 6, 14). Ми живимо душом; њоме покажимо врлине; умом чинимо милостињу, јер: „Блажени су милостиви“ душом (Мат. 5, 7). И као што Господ у Еванђељу каже да онај ко је са жељом погледао на лепоту жене, тиме је и без дела невидљиво учинио грех (ср. Мт. 5, 28); тако се и овде назива милостињом када намером чинимо дело макар не имали у рукама сребро, и већом вредношћу смо почашћени.

77. Јер као што господари у свету имају слуге са разним службама, па једне шаљу у поља да обрађују земљу и да одржавају продужење рода, а друге, које између њих виде да су кротки и лепи, доводе у своје сопствене куће да им служе; тако и Господ, оне који су изабрали чесни брак поставио је на њиву света, а оне који су бољи од ових, особито оне који имају десну намеру (тј. добру вољу), њих је поставио на службу Себи. Ови су отуђени од свих земаљских ствари, јер су се удостојили Владичанске трпезе. Они се не старају о одевању, јер су у Христа оденути.

78. Тих двеју врста људи један је Владар и Господ. Као што су од једне и исте биљке и струк и зрно, тако су од једног истог Бога и они који у свету честито живе, и они који су изабрали монашки живот. Код биља је и једно и друго потребно: лишће и стабло је потребно за нужду семена и његово одржање, а само семе је потребно, што се све друго од њега рађа. И као што је немогуће да једно исто буде и биљка и семе, тако је немогуће и нама да, имајући са собом светску славу, донесемо род небески. Тек када лишће опадне и стабљика се сасуши, влат је готов за жетву. И ми дакле, одбацивши уместо лишћа земаљску сујету и осушивши своје тело као стабљику и подигнувши горе своју мисао, можемо родити семе спасења.

79. Опасно је да покушава учити онај ко се није уздигао делатним животом. Јер као што ће неко, имајући кућу склону паду, па прими госте у њу, нанети падом куће штету њима, тако и ови, не изградивши претходно себе добро, упропастиће и себе и оне који су дошли да се уче у њих. Јер такви речима позивају слушаоце ка спасењу, али им порочношћу живота свог наносе већу штету. Њихово учење голим речима личи на цртеж на зиду, урађен слабим бојама, које у најкраћем времену ветрови и кише збришу, док учење на делу ни читав век не може да уништи. Јер реч Божја код ових, улазећи у чврста места душе, дарује верним слушаоцима вечно обличје Христово.

80. Стога и ми, немојмо површно лечити душу, него је сву наскроз украшавајмо; особито немојмо пренебрегавати дубину душе. Постригли смо власи на глави, одбацимо заједно са тим и црве који су у глави, јер ће нам они, ако их оставимо, причињавати још веће болове. Јер коса – то нам је био светски живот: почасти, славе, имовина, раскошне хаљине, купатила, уживања у јелима. To смо изгледа одбацили, али је потребније да избацимо душегубне црве. А шта су ти црви? To cy: оговарање, кривоклетство, среброљубље. Глава наша то је душа наша, па док су те зле животиње биле покривене материјалом светских ствари изгледало је да су скривене; сада међутим, разголићене, постале су свима јавне. Зато код девственице или код монаха видљиви бивају и најмањи греси, као што у чистој кући свима пада у очи нека бубa, макар била и најмања; док код светских људи, као у нечистим пећинама, скривају се унутра највеће отровнице, покриване стално неким материјалом. Зато ми треба да непрестано чистимо нашу кућу, и да пазимо да се не увуче нека душегубна животињица у ризнице наше душе, и да кадимо сва места душе наше божанским тамјаном молитве. Јер као што најјачи лекови убијају отровне животиње, тако и нечисте помисли одгони молитва са постом.

81. Један од душегубних зверова јесте повести се за онима који говоре да постоји судбина, коју називају и „постанком“. И ово је једна врло опасна жаока ђаволова. У вредним душама ђаво често само покрене у уму заразну преставу о томе, па побегне, a у немарним душама он и господари таквим схватањем. Јер нико од оних који живе у врлинама, не верује нити прихвата то сулудо и глупо схватање и признаје Бога као почетак свих бивалих и свих бивајућих добара, а затим као друго после Бога сматра своју вољу, тог старешину и судију и врлине и порока. Они пак који од безвољности доживеше падове због лењости, такви одмах прибегавају овоме веровању у демона судбине. Као деца, која напуштају и беже од родитеља не подносећи њихово корисно васпитавање, тако и овакве особе, одбегнувши одлазе у пуста места и придружују се дивљим и пустињским демонима, јер их је стид да признају да је њихова воља узрок свега онога што су учинили, и зато клеветају и измишљају непостојеће.

82. Уз то још, удаљивши себе од Бога, они веле да им нечиста уживања долазе од тога што су створени такви. Јер блудничећи и крадући, болујући од среброљубља и сплеткарења, они се стиде својих дела, и одступише од истине. А крај тог њиховог циља јесте душегубно очајање. Њима је било потребно да таквим схватањима уствари искључе Бога из свог живота и Божји суд. Јер говоре: Ако је мени тако суђено да блудничим или да сам грамжљив, онда је суд сувишан; јер праведна казна бива за добровољно учињене грехе, док човек није одговоран за дело учињено не по његовој вољи него што је тако суђено, те према томе укида се сваки суд Божји.

83. Како пак они веровањем у судбину одричу и Божанство чућете сада: Треба их прво навести да кажу да ли је Божанство старије, или млађе од те њихове таште судбине, или је савечно са њом. Затим им рећи: ако је Бог старији, онда је несумњиво све од Бога постало, јер је он у свему; према томе Бог је господар и судбине. У том случају пак, ако постоји и судбина по којој је неко од рођења грамзивац или блудник, онда је стварањем таквог човека сам Бог узрок зла, што је неумесно. Ако пак кажу да је Божанство млађе од судбине, онда значи да је и Бог подчињен њој, и све што судбина хоће Божанство мора да је слуша, што опет значи да је Бог по таквом њиховом схватању узрок зла; a то је такође неумесно. А ако, на крају, кажу да је Божанство савечно са судбином, онда значи да Бог и судбина међусобно непрестано ратују, пошто су им природе супротне. Ето, дакле, из таквих се мисли њихових види колико је глупо то њихово лакомислено схватање. За њих је и речено у Светом Писму: „Рече безумни у срцу свом: нема Бога“ (Пс. 13, 1); и још: „Говорише безакоња на висини“ (Пс. 72, 8).

84. Они измишљају себи изговоре за грехе. Јер, заслепљени, они поткресавају речи Светога Писма, желећи да њима потврде своје зло схватање. Тако, најпре почињу да Јеванђеља изврћу, бљујући уствари свој отров. Јеванђеље вели: „А Христово рођење овако би“ (Мат. 1, 18). Они узимају ову реч „рођење“, која означава Христово рођење и Христов домострој спасења људи, и онда је злоупотребљавају. Такође злоупотребљавају и лажно тумаче оно што Јеванђеље каже за звезду Витлејемску, а уствари требало би да из тога сазнају славни Христов долазак у свет. Јер та пресветла звезда постала нам је проповедник истине, а њихова сујетна намера говори о многим звездама које обележавају људско рођење. Очигледно је из тога да злоћа свуда сама себи противуречи. Такође наводе и пророка Исаију као потврду за своје безумље. Јер веле да је он рекао ону реч: „Господ гради мир и ствара зло“ (Ис. 45, 7). Што се тиче мира сви признају да је он дело Божје, а што се тиче зла такви заиста живе у злу, тј. у злу душе, које и јесте право зло. Зла пак која попушта на нас Бог, за нас су она веома корисна. Јер глади и суше и болести и сиромаштво и неке друге невоље бивају на спасење душе и на уразумљење тела. Јер „који је то син којега отац не кара?“ (Јевр. 12, 7). Поред тога они још наводе следеће речи из Светога Писма: „Његови путеви нису по човеку“ (Јерем. 10, 23), хотећи тиме, на своју погибију, да кажу да кад неко нема „путеве“ по човеку, значи да их треба тражити у судбини. A то пo њиховом схватању значи ово: путеве нема страст грамзивости, чревоугодија, блуда и друге страсти, које немају своје сопствено биће. Међутим Свето Писмо назива путевима живот и смрт, који су заједнички свима. Јер живот и смрт и јесу путеви који нас воде, и то: живот нас уводи у овај свет, а смрт из овога вештаственог света нас преводи у други свет.

85. Тако дакле ови сујеверци све чине да би одрекли да имају слободну вољу, и старају се да слободу замене робовањем. To и јесте посао зла да себе увек вуче доле, у све горе и гope стање, и ови људи сами су себи сведоци да су себе продали злу. Управо то је ђаволова лукава вештина: он се стара да немарљиве душе лажним учењем вуче доле не дозвољавајући им да се уздигну гope y познање истине. Као што лађа кад без крме плови бива увек у валовима и бури, тако овим људима стално се носи опасност над главом; и не могу они ни да доспеју у спасоносно пристаниште, јер су напустили Господа који управља свим. Ето тако ђаво обмањује душе које му се предају. Но ђаво често покушава да узнемирује оваквим стварима и марљиве душе, хотећи да и пресече њихов добри пут. Јер им убацује мисао да и чињење добра долази од кретања звезда. Особито овакву помисао убацује ђаво онима који су изучавали светску мудрост па после ступили у монаштво. Јер ђаво је мудар у злу и према расположењима људи поставља им своје замке. Неке он стално напада очајањем, друге вуче доле кроз славољубље, треће поткопава кроз среброљубље. Јер ђаво, као неки смртоносни лекар, пружа људима разне отрове: некога од људи он убија тиме што му у јетру даје отров похоте; другога убија у срце распаљујући му у срцу гњев; некима пак упропашћује силу ума било незнањем, које им даје, било духом радозналости.

86. Неке је пак ђаво скренуо с пута разним неправилним испитивањима и мудровањима. Такви, желећи да реше нека питања о Богу и Божјој суштини, упропастише себе. Јер они, не прошавши како треба подвижнички живот на делу кретоше одмах у созерцање, и добивши вртоглавицу падоше. He обавивши како треба ово прво (тј. практичне подвиге), они промашише и ово друго (тј. созерцање). Они који уче азбуку, прво се баве првим словом, па уче најпре како се оно пише, па онда како се зове и како се изговара, па затим какво значење бројчано има, и на крају какав тон му се даје. Па када је за прво слово азбуке потребно толико усрђе и знање, колико је више потребно уложити претходно много труда и времена када се ради о Творцу, да би се удостојили созерцања Његове неизрециве славе? Нека се нико не упиње да схвати божанске тајне полазећи од спољашње светске учености. Јер такав, прелашћен од демона, обмањује себе у свом уму. Јер Псалмопевац вели: „Из уста деце и одојчади начинио си себи хвалу“ (Пс. 8, 3). Исто тако и Господ у Јеванђељу: „Пустите децу нека долазе к мени, јер је такових царство небеско“ (Лук. 18, 16). И још на другом месту вели: „Ако не будете као деца, нећете ући у царство небеско“ (Мат. 18, 3). Оно што си ти научио, то је било за свет; сада постани луд ради Бога; отсеци оно старо, да би ново засадио; поруши труле темеље, да би поставио дијамантски темељ Господњи, те тако и ти као Апостол био саграђен на чврстој стени.

87. He треба бити свадљив, и немој се због многоговорљивости бавити много чим. Јер ђаво може да наштети и кроз неблаговремено причање. Он има многе замке и опасан је ловац: малим птичицама он поставља мале замке, а великим птицама он припрема велике замке. Једна таква велика и смртоносна замка јесте и веровање у судбину. Зато треба избегавати и саму помисао такву. Ако ти се чини да се мисао да постоји судбина потврђује кроз ствари и провиђања, знај да је то само нагађање и да такво схватање није сигурно. Јер оно што они предвиђају унапред не долази увек неминовно. Као што обични људи и морепловци из посматрања кретања облака стичу извесно бледо знање о ветровима и кишама, тако и овима долази лажно предвиђање унапред од демона. Уз то и они сами говоре понешто нагађајући као врачаре, и то је већ довољно да може разбити њихову луцкасту мисао. Јер ако та њихова лажна нагађања долазе од демона, онда је узалудно сво њихово доказивање.

88. Ако пак непријатељ, правдајући се, и даље настоји да доказује таква схватања, можеш га изобличити самим тим што он у разна времена различитим мислима и схватањима напада душу. А то је доказ његове колебљивости, а колебљивост – његове непостојаности. Оно пак што је непостојано, близу је пропасти. Јер ђаво не остаје задовољан тим својим првим злом (тј. тим злим схватањем), него потура души учење о аутоматичности свега (тј. да је све у свету само собом постало). Тако он говори да је све само од себе и да је ум наш уствари производ природе, и када тело наше умре и распадне се, онда се и душа и ум распадају. Све пак то ђаво нам подмеће, да би нам немарношћу упропастио душу. Када нам наиђу те и такве магловите маштарије, не треба да се саглашавамо са њима као да су истините. Јер те маштарије само показују злобу ђавољу, и налећу у разна времена на разне начине, и опет у трен ока ишчезавају. Знам једног слугу Божјег који проводи врлински живот, који, седећи једном у келији својој, посматраше наилажење потајних помисли и рачунаше која је помисао прва и која друга, и колико времена свака од њих траје, и да ли је ишчезла или је достигла до следећег дана; тако је он тачно сазнао Божју благодат и своју издржљивост и силу, а такође и немоћ и пораз врага.

89. Потребно је, дакле, да ми примимо и држимо ова правила. Јер када трговци пролазних ствари свакодневно мере и премеравају своју зараду, и с радошћу прихватају већу зараду, a с тугом штету, далеко већма него они треба да бдимо ми који смо трговци истинитог блага, и ка већим благима стално тежимо; a деси ли нам се нека мала штета од врага, онда да то с тешкоћом подносимо, јер ћемо бити суђени. Али, немојмо очајавати због тога, и због тог невољног греха напуштати све остало. Јер кад већ имаш деведесет девет оваца, тражи и ону изгубљену. Немој се уплашити због те једне, немој побећи од Господара, иначе ће ти крвожедни ђаво заробити и уништити сво твоје стадо добрих дела. Немој дакле да побегнеш због једнога, јер је Владика добар, и јер говори кроз Псалмопевца: „Ако и падне, неће пропасти, јер га Господ држи за руку“ (Пс. 36, 24).

90. Ма колико учинили или зарадили на земљи, треба да то сматрамо за мало у односу на будуће вечно богатство. Јер на овој земљи ми се налазимо као у другој мајчиној утроби. Као што у оној првој мајчиној утроби нисмо имали свој садашњи живот, нити смо тамо имали овакву чврсту храну као сада, нити смо могли да радимо овако као сада овде, и још смо тамо били без сунчеве светлости и сваког зрака; и уопште речено: тамо смо се лишавали много чега што овде имамо. Тако и у овом садашњем свету треба да се обогаћујемо ка царству небеском: окусили смо овдашњу храну – зажелимо ону божанску; уживали смо у овдашњој светлости – зажелимо и заволимо оно Сунце правде; сматрајмо горњи Јерусалим за свој град и своју мајку, а Бога назовимо својим Оцем; живимо овде целомудрено, да наследимо вечни живот.

91. Јер као што деца у мајчиној утроби, када, узимањем тамошње слабе хране и живљењем тамошњим скученијим животом, одрасту и постану савршенија, онда се кроз то стреме ка већем и бољем стању, тако и праведници од овога начина живљења у свету узносе се ка вишњем путовању, по ономе што је написано: „из силе у силу“ (Пс. 83, 8). Грешници пак, као и умрла у утроби матере недоношчад, тако и они прелазе из једне таме у другу таму. Јер се они већ на земљи умртвљују, јер покривани мноштвом грехова, и отшпавши из овог живота, они бивају бачени у тамна и ледена места. Три пута се рађамо у живот: Прво рођење, то је излазак из мајчине утробе, када долазимо из земље у земљу; друга пак два рођења узводе нас од земље на небо. Прво од та два рођења јесте рођење од благодати, које нам бива од божанског крштења, и то називамо истинским новим рођењем. Треће пак рођење бива нам од покајања и од наших добрих подвига. У овом трећем ми сада стојимо.

92. Ми које смо приступиле истинском Женику треба да се лепше украсимо. Поучимо се од разматрања светскога брака. Када девојке у свету, сједињујући се са мужем који се лако придобија, улажу толики труд око купања, и мазања мирисима, и разноврсног украшавања, – јер тиме мисле да себе учине привлачнијима; – када дакле оне које живе по телу имају толико старање, колико треба да их превазиђемо у усрђу ми које смо обручене за небеског Женика, и да трудољубивим подвигом сперемо нечистоту грехова, и телесне хаљине да заменимо духовним. Оне украшују тело светским и земаљским цвећем, а ми украсимо душу врлинама, и уместо драгог камења ставимо око главе троструки венац: веру, наду и љубав; око врата пак ставимо онај честити украс – смиреноумље; уместо појаса опашимо се целомудреношћу; сиромаштвољубље нека нам буде светла одежда, а на трпези нека буде непропадљива храна, тј. молитве и псалми. Но као што вели Апостол, немој у молитви и појању само језик да покрећеш, него и духом разумевај оно што говориш. Јер често бива да уста говоре, а срце се бави помислима. Треба такође пазити да нам се не деси да, када дођемо на божанску свадбу, нама нестане уља у жишцима нашим, тј. нестане врлина. Женик ће нас омрзнути и неће нас уопште примити, ако не буде добио од нас оно што смо му обећале. А шта је то? – Да се мање бринемо о телу, а више да заливамо и обрађујемо душу, – ето то су наша обећања Њему.

93. На бунару који има две кофе на чекрку, па се једна спушта празна а истовремено се друга чекрком извлачи пуна; на таквом бунару немогуће је истовремено извући обе кофе пуне с водом. Тако је исто и са нама: када сво старање посветимо души, онда она, испуњена добрима, успиње се тежећи ка висини; тело пак наше, поставши подвизима лако, не спречава силу која њиме руководи. Сведок је тога Апостол, који вели: „Уколико се наш спољашњи човек распада, утолико се унутрашњи обнавља“ (2 Кор. 4, 16).

94. Ако се налазиш у општежићном манастиру, немој мењати место, јер ћеш себи много наудити. Јер као што квочка, устајући често са јаја, квари их и претвара у мућкове, тако и девственица или монах охлађује и умртвљује се у вери ако прелази с места на место.

95. Немој да те обмањује уживање богатих у свету као да од тога неке користи има. Они уважавају вештину рибарења ради задовољства, а ти постом и скромним јелима надмаши њихово изобиље у храни. Јер је речено: „Душа која се налази у раскалашности, руга се меду“ (Приче 27, 7). Немој се насићивати хлеба, па нећеш зажелети вина.

96. Враг има три основне ствари из којих произилази сваки порок. To cy: похота, уживање, жалост. Ово троје једно од другога зависи и једно за другим следује. Уживање је могуће делимично савладати, но похоту је немогуће. Јер уживање се извршује кроз тело, док похота почиње од душе. Жалост је пак састављена од обадвога. Не допусти похоти да ступи у дејство, и тиме ћеш и остало уништити. А ако допустиш да узнапредује ово прво (тј. похота) и да се распростре на друго, онда ће они створити узајамни круг и подршку међу собом, те уопште неће допустити души да им се отме. Јер је написано: „Не дај води излаз“ (Прем. Сирах. 25, 25).

97. Не користи свима све, зато нека сваки умом својим научи шта му користи. Јер многима користи у општежићу, а другима је корисно отшелништво у самоћи. Као што међу биљкама: неке на влажном земљишту брзо бујају, а неке више воле суво земљиште; тако и међу људима: неки добро чине на високим местима, а неки се спасавају на нижим. Многи су се спасли у граду, мислећи на пустињски живот, док су многи у гори, чинећн оно што и световњаци, пропадали. Јер је могуће и живећи са многима монаховати душом; и живећи усамљен – умом својим боравити са масама.

98. Многе жаоке има ђаво. Ако немаштином није покварио душу – онда поставља богатство као замку. Не успе ли ништа кроз увреде и ружења – он тада истиче похвале и славу. Претрпи ли пораз од здравља – он наводи болест на тело. Не успевши да обмане уживањима – он онда покушава да нежељени преврат душе изврши кроз немила страдања. Јер наводи неке тешке болести, да би помоћу њих изазвао малодушност и помрачио њихову љубав према Богу. Али, ако ти се тело разболи и захвати га тешка врућица са страховитом жеђи, ти онда, ако то трпиш што си грешник, сети се оног будућег мучења и вечног огња и казне од суда, и тада нећеш очајавати због ових садашњих мука. Радуј се што те Господ посетио и имај увек на језику ону радосну реч: „Наказујући наказа ме Господ, но не предаде ме смрти греховној“ (ср. Пс. 117, 18). Јер си у том случају као гвожђе које помоћу огња збацује са себе рђу. Ако си пак и праведан па болујеш, знај да напредујеш од великих ка још већим висинама. Био си злато, но кроз огањ постани још чистији. Дат ти је анђео Сатанин у тело; радуј се и види коме си сличан постао. Јер си се удостојио Павловог дара. Мучи ли те врућица и страдаш од грознице, али о томе Свето Писмо вели: „Прођосмо кроз огањ и воду“ (Пс. 65, 12). После те очекује одмор и освежење. Сад те снашло ово прво, очекуј и оно друго. Остварујући оне свете речи Давидове: „Бејах бедник и сиромах и болесник“ (Пс. 68, 30), постаћеш савршен кроз то троје. Зато он исти вели: „У невољи си ме раширио (тј. усавршио)“ (Пс. 4, 2). У тим подвизима особито увежбајмо душу своју, јер тада баш пред самим очима видимо нашег непријатеља.

99. Немој да се жалостимо што због болести и рана на телу не можемо да стојимо на молитви или да гласно певамо. Све нам је то дато за очишћење од похотљивих жеља; јер и пост и лежање на земљи заповеђени су нам ради срамних страсти. Ако пак болест одузме силу страстима, онда је труд сувишан. А зашто велим сувишан? Зато што се пагубне страсти умртвљују болешћу као неким већим и јачим леком. To и јесте велики подвиг да у болестима трпимо, и благодарне песме Вишњему узносимо. Ако нам се и очи изваде, немојмо ни то тешко подносити, јер смо уствари ослобођени од незаситих органа, и унутрашњим очима созерцавајмо славу Господњу. Ако смо оглувели, заблагодаримо Богу, одбацивши сасвим наш сујетни слух. Руке су нам отсечене? Но имамо унутрашње руке, наоружане за борбу са врагом. Болест нам овладала целим телом? – Ho y унутрашњем човеку већма цвета здравље.

100. Ако живимо у општежићу претпоставимо послушање подвигу. Јер подвизи воде преузношењу, а послушање – смиреноумљу. А постоји и од врага наложени подвиг, и њега упражњавају ђавољи ученици. Како ћемо онда ми разликовати божански и царски подвиг од тираниновог и демонског? – Једино по разумној мери. Нека ти сво време буде потчињено једном правилу поста; немој да постиш четири или пет дана па следећег дана обиљем хране да све упропастиш. A то је баш мило врагу. Неумереност свугде бива пагубна. Немој одједном да истрошиш сво оружје, па да се у време борбе обретеш без оружја и будеш лако заробљен; оружје пак то је тело, а борац то је душа. Зато се старај о обадвома према потреби. Ако си млад и здрав, онда пости, јер доћи ће старост са болешћу. На тај начин, уколико можеш, скупљај хране, да је наћеш кад онемоћаш. Пости се са разумношћу и тачношћу. Пази да ти непријатељ не подиђе баш кроз лакоћу поста. Мислим да се на то односе Спаситељеве речи: „Будите мудри трговци…, то јест: препознајте тачно царски лик на новцу, јер постоји и фалсификовани новац; природа злата је једна иста, али се разликује по лику на њему. Злато је пост, уздржање, милостиња, али и незнабошци свој непријатељски лик утискују у њих, као што се такође и сви јеретици хвале тим истим подвизима. Но на такве подвиге треба пазити, и избегавати их као фалсификоване. Пази да неискусно не упаднеш у такву врсту подвига и претрпиш штету. Зато примај са сигурношћу крст Христов утиснут у врлине, то јест: праву веру са чистим делима.

101. Потребно нам је да са сваким расуђивањем управљамо душом својом. И живећи у општежићу немојмо тражити своје, нити робовати својој вољи, него се потчињавајмо нашој матери по вери. Себе смо послале у изгнанство, то јест изашле смо изван светских граница; према томе одрекле смо се себе, и немојмо тражити опет једно исто. Тамо у свету смо имале славу, овде понижење; тамо изобиље јела, овде ни хлеба довољно. Они који су учинили преступе, у свету се и не хотећи стављају у тамнице; и ми треба себе, ради грехова наших, да затворимо у тамницу, да бисмо добровољно отклониле будућу казну.

102. Ако постиш, немој говорити да ћеш се разболети, јер и они који нису постили добијали су исте болести. Ако си отпочео добро дело немој отступати што те непријатељ омета, јер ће он бити побеђен твојим стрпљењем. И они који полазе на пловидбу, имајући у почетку погодан ветар, разапињу једра, а кад им убрзо наиђе супротан ветар морепловци се због њега не враћају натраг нити истоварају лаћу, него причекају мало или се одупру бури, па продуже пловидбу. Тако и ми када нас нападне супротни ветар, разапнимо крст уместо једра, па ћемо лако обавити нашу пловидбу.

103. To cy, ето, поуке ове чесне и свеврлинске Синклитикије, које су пре дела него речи. И још многе друге велике ствари објавила је она на корист оних који су је чули и видели. Толико је мноштво добара проистекло од ње, да их људски језик просто не може изразити.

104. А мрзитељ добра ђаво, не подносећи толико богатство добара, мучио је се и себе сама кидао, еда би на неки начин замутио тај извор добара. Зато накрају он изазива ову храбру девственицу да изађе у последњу битку; и толико је непријатељство према њој гајио да јој није отпочео задавати ране на спољашње удове, него је се дотакао саме сржи костију, јер је навео на њу такву унутрашњу дубоку болест, да је било немогуће олакшати јој никаквим људским лековима.

105. Прво јој је ранио најнужнији за живот орган, тј. плућа, и пагубним болестима је постепено распаљивао злоћу. Јер могао је и кроз неку силну болест да јој нанесе кончину, међутим, као крволочни џелат, хтео је кроз многе ране и кроз дуго време да покаже своју способност. Он је постепено разједао плућа, и кроз стална пљувања уништио их. А имала је она и непрекидну врућицу која јој је као црв потпуно оболестила тело.

106. Било јој је 80 година када је ђаво навео на њу Јовљева страдања, и још тада је употребио страшне муке, а сада јој скраћује време силно јој погоршавајући болест и болове. Тридесет и пет година је блажени Јов провео у ранама; а овде непријатељ је скратио рок трајања рана на њеном свештеном телу на три и по године, узевши сваку Јовљеву десетину као једну годину. И она се храбро борила са непријатељем кроз ове славне болове пуне те три и по године. Против Јова је ђаво отпочео прво са спољашњим ранама, а против ове блажене отпочео је са унутрашњим мучењима. Јер тиме што се дотакао кошчане сржи он јој је наносио велике и страшне болове. Чини ми се да се храбри мученици нису тако подвизавали као блажена Синклитикија. Јер против њих је проклетник споља наступао. Било да их је нападао мачем или огњем, то је било блаже од ових њених мука. Уместо ужарене пећи он јој је сагоревао утробу, распаљујући постепено огањ унутра, и као црв током дугог времена разједао јој тело. Заиста је тешко и нечовечно рећи ово: они којима је поверена судска власт, када хоће да преступницима наложе теже казне, уништавају их спаљујући их на тихој ватри; тако је и овде непријатељ, покрећући у Блаженој изнутра ватру врућице која постепено тиња, даноноћно јој је наносио непрестани бол.

107. Подносећи јуначки ту болест, ова блажена није клонула духом, него се и надаље борила против врага. И опет је она својим добрим поукама исцељивала оне које је враг рањавао, и као из уста крвожедног лава отимала душе нерањене. Рањене пак лечила је спасоносним лековима Господњим, а неке је нетакнуте очувала, јер им је указивала на подмукле замке ђавоље и тиме их сачувала слободне од греха.

108. Ова дивна подвижница говораше да никада не треба да се предају безбрижности душе посвећене Богу. Јер управо њих особито напада ђаво. Када су оне у молитвеном тиховању, он шкрипи зубима, и кад бива побеђен он бесни, а затим се мало удаљи и мотри, па ако види да оне само мало задремају, одмах почиње да подилази. Јер као што је немогуће да и у најгорим људима нема ни искре добра, тако је супротан случај и са добрима. Јер у стварима које су међусобно супротне постоји по неки њихов делић у оној супротној страни. Тако бива да неки човек, иако окружен свим оним што је најсрамније и утонуо у сваки разврат ипак чини милостињу; а такође међу добрима бива да често живе у целомудрију, посту, напорном подвигу, па ипак бивају тврдице и оговарачи.

109. Не треба дакле да пренебрегавамо мале ствари као да оне не могу нанети штету. Јер и вода у току времена разбије камен. Велика добра која бивају у људи, долази им од божанске благодати; а оно што се чини да је мало, научени смо да то треба својим силама уништити. Онај ко се за велико кроз благодат изборио, а мало пренебрегао, подвргнуће себе великој штети. Јер Господ наш као прави Отац, видећи да дечица Његова желе да ходају како треба, пружа своју руку и, ослобађајући нас потпуно од великих опасности, оставља нас да се сами од себе крећемо у ономе што је мало, показујући да треба тим својим кретањима да покажемо наше расположење. Јер онај ко је лако превртљив у маломе, како ће моћи сачувати оно што је веће?

110. Мрзитељ добра, гледајући ову блажену где се опет оснажује против њега, бивао је бесан; и увиђајући да његово насиље доживљује пораз, он измишља неки други начин злобе и удара блажену по гласним органима, да би јој пресекао говорну реч, мислећи да ће тиме изазвати несташицу божанских речи за монахиње које су се скупљале око ње. Али, мада је успео да њихов слух лиши даље користи, он им је остварио већу корист, јер су се оне гледањем њених страдања обнављале и још више утврђивале у вери. Јер ране њенога тела исцељиваху рањене душе, и могло се видети како величина душе и трпљења ове блажене бивају предохрана нерањенима и лек онима који су је посматрали.

111. Као повод за њену болест враг узе ово: он учини да јој једна кошчица западне у грло, и грло се загноји; гнојење се брзо прошири и настаде труљење по телу. Након два месеца поцрнеше многа места на телу. Притом гној и тежак смрад захватише јој цело тело. А од тога су више него она страдале монахиње које беху око ње и прислуживаху јој. Не будући у стању подносити страшну воњу, монахиње су се често одвајале од ње. Када је пак требало да јој приђу, за понеку потребу, оне су тада палиле много тамјана, и опет се удаљивале због неподношљивог смрада. Блажена пак Синклитикија сигурно да је видела свог врага, и никако није дозвољавала да јој се указује људска помоћ, показујући и на тај начин своју храброст. Присутне су је молиле да макар мирисима помажу смрдљиве ране, пошто им је било тешко подносити, али она то није допуштала. Јер, она је сматрала да том спољашњом помоћи губи ову славну битку. Присутне девственице нађоше и доведоше једног лекара, не би ли је он могао убедити да прихвати лечење. Но она то није допуштала, говорећи; Зашто ме лишавате ове корисне битке? Зашто тражите ово видљиво, не знајући оно невидљиво? Зашто се толико интересујете за ово што се са мном дешава, а не видите онога који то проузрокује? На то јој присутни лекар рече: Не предлажемо ти лек ради лечења или утехе, него да иструлели и мртви део тела по обичају одсечемо да не би заразио остале делове. Јер и ми сада чинимо оно што други чине мртвацима, тј. доносимо ти да ставимо алој и измирну и мирту, са вином помешане. Примивши овај савет она је пристала, сажаливши се тиме уствари на присутне девственице. Јер тиме је уклоњена она прекомерност смрада.

112. Ко се није ужаснуо видећи толике ране? Ко се није корисно поучио видећи дуготрпељивост ове блажене и у њој пopaз врага? Враг је блаженој баш онде задао рану одакле је извирао спасоносни и слатки извор поучних речи; и на тај начин велика његова опакост онемогућила је сваку утеху другима, јер је као нека крволочна звер растурио све старање оних који су се око ње сакупљали, да би тако могао да растргне лов који му западне у чељусти. Међутим, тражећи плен, ђаво сам постаде жртва. Јер би обманут слабошћу њеног тела као неким мамцем; видећи да је женско, презрео ју је, јер није знао њену мушку одлучност. Он је само гледао на њене болесне удове, и ослепљен, није могао да види њену најјачу мисао. Она је пак тако и ову борбу издржала још три месеца, а тело јој ее притом само силом Божанском одржавало. Јер је оно што доприноси одржавању тела било сведено на најмању меру. Она ништа није јела. Јер како је могла узимати храну кад је владала таква трулеж и смрад? А и сан ју је напустио, разбијан толиким боловима.

113. Међутим кад је она коначно однела победу, и кад се сасвим приближила венцу победничком, она је онда имала и виђења и посете Анђела, и позиве светих девственица с неба да узађе к њима, и обасјана неисказаном светлошћу и виђење раја. И пошто је све то видела, она, дошавши опет к себи, препоручи присутним девственицама да све храбро подносе и да не буду малодушне. Рече им и ово: Кроз три дана одвојићу се од тела. И не само то, него им је рекла и час одласка одавде. И када се то време испуни, отиде блажена Синклитикија ка Господу, примивши од Њега као награду за своје подвиге царство небеско, на славу и хвалу Господа нашег Исуса Христа, и са Њим Оца и Светога Духа у векове векова. Амин[4].

—————————————————————————————-
[1] Житије свете Синклитикије приписује се светом Атанасију Великом. За свету Синклитикију се прича да је она била девственица, Koja је у близини Александрије скривала више година светог Атанасија од аријанаца. – Наш превод њеног житија (Βίο καί πολιτεία τής άγίας καί μακαρίας καί διδασκάλου Συγκλητικής) je из дела св. Атанасија изданих у Migne, Patrol. Graeca, том. 28, с. 1488 и даље.

[2] Име Синклитикија долази од речи „СИНКЛИТ“ (σύγκλητος) што значи: савет, скупштина.

[3] Град Александрију је основао Александар Македонски 397. пре Христа, по коме је и добио име.

[4] Испод текста стоји: „Овде се завршавају речи које су изашле из уста Свете Синклитикије кроз блаженог Арсенија Пигадског, и то онако како све ове речи стоје по ритму“.