Преподобни Антоније Велики

17. ЈАНУАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

АНТОНИЈА ВЕЛИКОГ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

 

Преподобни Антоније родио се 251 године у Египту, у некоме селу Коми[1], близу Хераклеје од родитеља високородних и угледних, и чувених хришћанском побожношћу. Би тако васпитан, да ништа није знао осим родитеља и њиховог родитељског дома. У детињству свом није се учио писмености, нити поклањао пажњу дечјим бајкама, него је, загрејан жељом за божанским, живео у незлобивости срца свог у дому свом. Често је с родитељима одлазио у цркву, а није волео дечје игре. Много је волео да му родитељи читају поучне књиге. И живео је онако како су га родитељи упућивали. Није досаћивао својима односно слаткиша, као што деца имају обичај. Нити је изискивао нарочита јела; јео је што су му давали, и тиме био задовољан, не тражећи ништа више. Родитељи му умреше кад њему беше 20 година. Он остаде са малолетном сестром; и стараше се око имања, и сестриног доброг васпитања.

Одлазећи пo свом обичају често у цркву, и слушајући пажљиво што се чита из божанских књига, он чу како су апостоли оставили све и пошли за Спаситељем. Исто тако чу из Дела Апостолских да су многи продавали своја имања, и доносили новац и метали пред ноге апостолима, да би га они делили потребитима (Д. А. 4, 34-35). И размишљаше у себи, каква је и колика њихова нада била, и то – на небесима. Бавећи се таквим мислима, он опет чу из светог Еванђеља Христове речи, упућене богатоме младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном (Мт. 19, 21). Чувши то, он примени на себе, као да је Христос њему самоме упутио те речи, и одмах изиђе из цркве: продаде целокупно имање своје, доби огроман новац, и раздаде га сиромасима. Само нешто мало остави од новца за малолетну сестру. А воћњак са триста врло родних и укусних палми поклони суседима, да он и сестра не би имали никакве бриге. А кад поново оде у цркву, чу Господа где говори у Еванђељу: He брините се за сутра (Мт. 6, 34). И одмах раздаде сиромасима и оно мало новаца што беше оставио за сестру. А сестру предаде верујућим и познатим девственицама[2], које се беху Христу уневестиле, да је оне у своме духу васпитавају.

Пошто се тако ослободи свих замки овога света, Антоније донесе одлуку да више ни у дому свом не остане, него изабра суров и тегобан живот. У то време још не бејаше у Египту много манастира. Отуда нико не знађаше пустињачки живот, него који год је желео да служи Христу и да се спасава, усамљивао би се у близини свога насеља, и тамо обучавао себе врлинама. Тако, недалеко борављаше један старац, који је од младости проводио усамљенички монашки живот. Антоније га упознаде, и угледајући се на њега стаде живети по усамљеним местима у околини сво га села. А кад год би чуо да се неко подвизава таквим животом, он би га, као благоразумна пчела, тражио, и не би се враћао док га не пронађе и добије од њега неку духовну корист, као из саћа меда.

Такви беху први подвизи блаженога. Руководећи се тиме сваки дан, он утврђиваше своју мисао у предузетом добру. A бављаше се рукодељем, знајући да у Светом Писму: пише: Ко неће да ради нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Новцем, који би добио за своје рукотворине куповао је хлеб и хранио гладне. И непрестано се мољаше Богу, пошто беше сазнао из Светога Писма да се треба непрестано молити (1 Сол. 5, 18). A y слушању читања из књига Светога Писма толико је био ревностан, да ништа није могло умаћи његовој пажњи, већ држећи све заповести Господње, место књига имао је памћење. Водећи такав живот, он беше вољен од све братије, којима је одлазио ради духовне користи. Одлазио им је, и био им послушан, учећи се у њих врлинама: у једнога се учио уздржању, у другога утеси, у трећега кротости, у четвртога трежњењу, у петога пажљивом слушању онога што се чита, у шестога посту, у седмога лежању на земљи, у осмога трпљењу, у деветога смирењу. Обогаћен љубављу и духовном коришћу од свију њих, он се враћао у своју ћелију, и у њој размишљао о свему. Много се трудио да у себи одгаји све врлине и старао се да се у споменутим врлинама не обрете последњи. Тако радећи, иако је све превазилазио славом, ипак су га сви волели. Јер и суседи и монаси, којима је често одлазио, називаху га богољупцем; и једни га вољаху као сина, а други као брата.

Тако Антоније напредоваше у добру. Али непријатељ имена хришћанског, ђаво, пошто није могао да подноси толике врлине у једноме младићу, устаде на њега својим древним замкама, покушавајући да помоћу саблазни сруши његову племениту намеру и скрене га с правога пута. Зато му убациваше у душу сећање на продата и раздата имања, на сестрину тугу, на славно порекло, на сујетну славу света, на сласт разних јела, и на остале саблазни световнога живота. Исто тако потсећаше га на тешкоће врлинског живота, на претешки труд подвижништва, на немоћ тела, на мноштво година; и навођаше му на душу мрак многих других помисли, старајући се на све могуће начине да га разврати. Али ђаво увиде да је исмејан од Антонија, његовим молитвама Богу, трпљењем и вером.

Тада ђаво употреби против Антонија уобичајена против младића искушења. Досађиваше му маштањима, застрашивањима, привиђењима, хуком и необичном грајом и страшном виком, плашећи га. Па га и дању јавно нападаше. А Антоније се силно противљаше ђаволу. Баво му убациваше рђаве помисли, а Антоније их прогањаше непрестаном молитвом; ђаво му природним узбуђивањем и распаљивањем тела наслађиваше чула, а Антоније вером, бдењем и постом брањаше своје тело; ђаво се по ноћима претвараше у лепе жене, помоћу сваковрсних лукавстава изазивајући похоту, а Антоније им противстављаше: осветнички пламен пакла и патње од неуспављивог црва; ђаво му препоручиваше клизави пут младости, на коме се лако пада и брзо у провалију упада, а Антоније извођаше против тога бесконачне муке Страшнога суда, и тако очуваваше чистоту душе неповређеном од искушења.

Свим тим би исмејан и осрамоћен ђаво. Јер он који уображава да је раван Богу, би јадник исмејан од младића. И ратујући против тела и крви, би побеђен од телесног човека. Јер слугу свога крепљаше Господ, који нас ради узе тело на себе, и подари телу победу над непријатељем, да би сви, посебно тако кушани, понављали апостолску реч: He ja него благодат Божја која је самном (1 Кор. 15, 10).

Пошто опака змија не могаде таквим својим лукавствима да обори Антонија, а виде како је он стално прогони, јарост је збузе и шкргуташе зубима. Затим му се ђаво јави на видљив начин y облику црног и страшног дечака, који плакаше и говораие човечјим гласом: Многе сам искушао, многе саблазнио, a caда сам побеђен од твојих трудова, као и од осталих светитеља. – Ово пак лукавац говораше, желећи да високоумљем саплете смиреноумног младића. Упита га блажени Антоније: Ко си ти што гако говориш? – Одговори ђаво: Ја сам наводитељ на блуд; ја заводим сваковрсне нечистоте на све младиће, зато се и називам демон блуда. Колико њих, који су се зарекли да живе у чистоти, вргох у нечистоту! Колико њих, који су почели да воде живот уздржања, наговорих да се врате на пређашње скарадности! Ја сам, ради кога пророк Осија укорава пале, говорећи: дух блуда заведе их (Ос. 4, 12). И заиста ја их заведох. Ја сам који и тебе често кушах, али сам увек био прогнан. – Када ово чу Христов војник, узнесе благодарност Богу, и наоружавши се огромном смелошћу против врага, рече: У многоме си дакле исмејан, и у многоме си згажен, јер и црноћа твоја, и дечачки облик, знаци су твоје немоћи. Уосталом, шта ми ти можеш? Господ ми је помоћник, и ја ћу слободно гледати у непријатеље моје. – И одмах на ову реч привиђење, које беше видљиво, ишчезе.

Ово би прва Антонијева силом Христовом победа над ђаволом. Али нити се Антоније због ове једне победе предаде нехату, нити ђаво због овог једног пораза изнеможе. Јер ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Птр. 5, 8). Али и Антоније, сећајући се речи Светог Писма, да су лукавства ђаволова мнообројна (Еф. 6, 11), продужи да и даље живи у суровим подвизимa. Јер мишљаше да Сатана, побеђен у телесним искушењима, може предузети друга страшнија лукавства. Стога све више и више притешњиваше тело своје, да не би у чему год био побеђен. I навикаваше себе на најсуровији живот. У добровољном служењу Богу он многе подвиге претвори у навике, а навике претвори у природу. Сваки дан постио је до сунчевог заласка, а сваку ноћ проводио је у молитви. Некада по два дана храну не узимаше, и тек четвртога дана помало спаваше. Храна му беше хлеб и со, и мало воде; а постеља – рогожа и власеница, понекад гола земља. Јелеј није јео, a o месу и вину не треба ни говорити, јер се о не сусреће ни код најлењих монаха. Блажени је говорио да младићском телу није лако надјачати и савладати врага, ако се разнежи слашћу јелеја; стога треба налагати на тело најсуровије подвиге, да би дух надјачао изнемогло тело, по речи апостола: Када сам слаб, онда сам силан (2 Кор. 12, 10). А свакога дана предавајући се новим подвизима, блажени Антоније се сећао пророка Илије који говори: Жив је Господ сила, пред којим данас стојим (3 Цар. 18, 15). И размишљаше у себи, говорећи: He налази се узалуд у Светом Писму ова реч „данас“, јер Илија не рачунаше прошло време, у које се подвизавао, него као да сваки дан изнова почињаше подвиге. Он ревноваше да буде чист срцем пред Богом, еда би био достојан виђења Божјих, и готов испунити вољу Његову. И још сматраше да слуга Божји треба да се угледа на великога Илију, њега да има за узор, и да у њему као у огледалу огледа свој живот.

Са том мишљу он се повуче на гробље, које се налазило недалеко од села. А замоли једнога познаника да му у одређене дане доноси хране. И познаник га тај затвори у једној гробници, и усамљен молитвено тиховаше тамо блажени. А када то виде ђаво, уплаши се да се временом он не наоружа против њега пустињачким боравком. И допусти Бог, те ђаво сабра своје другове, и тако истукоше блаженог Антонија, да се од великих болова није могао мрднути нити говорити. Ране беху тако страшне, да су болови превазилазили сва људска страдања. О томе је сам блажени касније много пута причао. Али, милосрђем Бога, који никада не оставља оне који се у Њега уздају, Антоније би сачуван од смрти. Једнога дана дође онај познаник носећи Антонију уобичајену храну, и отворивши врата нађе га где лежи на земљи као мртав. Узе га на леђа и однесе у село. Када то чуше суседи и ближњи, са великом тугом приредише му службу као покојнику. A пo поноћи сви они, уморни од бдења, чврсто поспаше. Тада Антоније, пошто му се снага помало поврати, уздахну, подиже главу и виде да не спава његов познаник који га беше донео. Дозва га к себи и замоли, да га полако, не разбудивши никога, однесе одакле га је донео.

Однесен тамо, Антоније продужи да по свом обичају и даље живи усамљенички. Пошто због рана није могао да стоји, он лежаше ничице молећи се. И по молитви громко викну: О демони, ево овде сам ја Антоније! He бежим од борбе с вама, макар ми још страшније ствари приредили. Нико ме не може раставити од љубави Христове. – И певаше говорећи: Ако војска навали на мене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3).

Када он ово говораше, ненавидник добра, ђаво, зачуди се како се Антоније усудио да се врати после толиких рана. И сазвавши своје псе, с јарошћу им говораше: Видите, да га ни дух блуда ни ране не могоше победити. Штавише, дрско нам се руга. Узмите сва оружја, јер ће се он љуто борити с нама. Нека увиди, кога позива у борбу противу себе.

Када ђаво ово објави, све мноштво демона полете, јер ђаво има безбројна оружја за борбу. И изненада настаде таква хука, да се све из темеља тресло, и зидови попадаше. И разнолико мноштво демона одмах упаде, и васцело обиталиште Антонијево испунише привидима: појавише се у облику лавова, вукбва, гуја, змија, шкорпија, рисова и медведа, и сваки је на свој начин беснео: лав је рикао хотећи да прождере Антонија, биво је својом риком и роговима хтео да га уплаши, змија је шиштећи претила, вукови су силно скачући наваљивали, рис по својој нарави чинио је разна лукавства; сваковрсна страшила носила су се пред очима, и разлегали се ужасни и језиви гласови. Бијен и изранављен, Антоније, добијајући најсвирепије болове у телу, ипак остаде непоплашен у трезвеном уму. Иако му телесне ране причињаваху болове, он ипак беше непоколебљив душом, и, ругајући се демонима, говораше: Када бисте имали моћи, доста би био и један за борбу. Али пошто вас је Господ раслабио, ви сте немоћни, па зато и покушавате да својом множином изазовете страх. И то баш, што сте узели на себе облике неразумних зверова, и јесте очигледан знак немоћи ваше.

И јунак, опет говораше: Господ вам је допустио да устанете на мене; ако што можете, ево мене, пождерите ме! Ако пак не можете, зашто се онда узалуд трудите? Јер је крсни знак, и вера у Бога, неосвојива тврђава. – А демони, изводећи против блаженог Антонија многа лукавства и страшила, шкргутаху зубима, јер ниједан од њих не могаше ништа учинити помоћу искушења. Напротив, сваки биваше побеђен и исмејан од Антонија. А благи Господ Исус не напусти у таквој борби слугу свога, већ му беше и покровитељ. Јер када Атоније подиже очи своје, виде горе кров отворен, тама беше ишчезла, а на њега сијаше светлост. Чим га светлост обасја, ниједан демон не остаде, и болови телесни наједном нестадоше, а разрушена гробница опет се сагради. Сазнавши по томе долазак Господњи, уздишући из дубине срца, блажени овако збораше Светлости која га обасјаваше: Где си био, благи Исусе, где си био? Зашто ниси у почетку дошао да исцелиш ране моје? – И би глас к њему, говорећи: Антоније, овде бејах, али сам чекао да видим твоје јунаштво. Сада пак, пошто си се јуначки борио, увек ћу те помагати, и учинићу те чувеним у целоме свету. – Чувши то, Антоније устаде, и беше толико окрепљен, да се осећао далеко снажнији него што је био раније. А тада блаженом Антонију беше тридесет и пет година.

После тога Антоније отиде гореспоменутом старцу, од кога беше добио прве духовне користи, и замоли га да иде с њим у пустињу, да тамо заједно живе у непроходним местима. Али старац не пристаде због старости и новине предлога. Антоније онда одбаци страх и крену сам на дуг и тежак пут: и отиде у једну пусту гору, која још не беше позната монасима. А противник га не престаде кушати, желећи да му осујети намеру. Да би га уловио среброљубљем, он баци на пут сребрни тањир. Када га Антоније опази, он виде у томе лукавство врага; а би мало и у недоумици. Посматрајући сребро, он прекораваше кушача за ову опсену, и овако размишљаше: Откуда у пустињи овај тањир? Ово је само пут за звериње и птице; нема никаквог трага од путника. Ако је испао из бисага, пошто је велики, не би могао остати непримећен, и онај који га је изгубио, вративши се, нашао би га лако. Ово је твоја замка, ђаволе, али ми нећеш осујетити намеру; сребро твоје нека иде с тобом у погибао!

И чим то рече, тањир као дим пред лицем огња ишчезе. Затим он опет на путу угледа велику количину злата. Он га прескочи и, бежећи као од огња, он зађе дубоко у пустињу. И тамо, прешавши реку, нађе у гори један пуст кућерак, који, зато што је био дуго запуштен, беше пун гмизаваца и змија. Антоније се настани у њему као нови житељ[3], и намах побегоше из њега све шкорпије. Он камењем загради улаз, a ca собом је имао хлеба и мало воде за шест месеци. Обичај је код Тивејаца да тако чувају хлеб у резерви, и он се не квари у току целе године. Ту се Антоније затвори, никуда не излазећи одатле, нити кога примајући. Само двапут у години кроз кров му је спуштао хлеб пријатељ, са којим се био договорио о томе, али ни речи није проговарао с њим. Многи пак, који су желели да га виде ради духовне користи и долазили пред његова враташца, чули би често разне гласове нечистих духова против Антонија, и вику, и протесте: „Што си дошао у наша обиталишта? Шта је теби до ове пустиње? Иди из туђих крајева; не можеш овде становати, нити поднети наше нападе!“ – У такој непрестаној борби са демонима, у таком усамљеништву и удаљености од очију људских, проведе преподобни Антоније двадесет година.

А када дође време да Антоније живи не само ради свога спасења него и другима на корист, сабраше се многи који су желели да подражавају његово житије, и насилно отворише врата његовог затвора. И угледаше га лицем светла и телом здрава. И чуђаху се, како се од толиких постова и подвига, и од толике борбе са демонима, не измени у лицу и телу. Отада преподобни Антоније постаде другима наставник и пастир, и учитељ подвижничког живота, и вођ ка небу. А Бог му толико помагаше, да се временом силно умножише његови ученици, које он привођаше одрицању од света и презрењу себе самих. И за кратко време бише основани врло многи манастири, у којима он родитељском љубављу руковођаше и нове и старе иноке.

Једнога дана скупи се братија код њега, и замолише га да им пропише монашка правила. А он им повишеним гласом рече: Свето Писмо је довољно да нас научи испуњењу свих заповести Божјих. Али и ова је врлина прекрасна: да се братија узајамно теше речима. Стога ми ви, као деца оцу откривајте што знате, a ја ћу вам као синовима казивати оно што дугим искуством стекох. Ово пак нека свима буде прво опште правило: нека ниједан не попушта у подвигу који је узео на себе, него треба непрестано да се све јаче труди у њему као да га је тек почео. – И продужи реч, и говораше им о многим корисним стварима, што је све опширно изложено у његовом Житију који је написао свети Атанасије Велики. Овде ћемо поменути само неке од тих ствари.

О вечном животу блажени Антоније говораше овако: У овом животу продајна цена одговара роби, јер продајеш ли нешто, од купца ћеш добити онолико колико та ствар вреди. A обећање вечнога живота даје се за малу цену, јер нам се продаје за кратковремени живот. Као што стоји написано: Дана година наших свега има до седамдесет година, а више од тога – мука је и патња (Пс. 89, 10). Ако дакле поживимо осамдесет или сто година трудећи се у делу Божјем, у будућем животу цароваћемо не само толико година, него ћемо царовати кроза све векове; наследићемо не земљу него небо; оставићемо трулежно тело, а примићемо га као бесмртно небо. Стога, дечице, не падајте духом због невоља: јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18).

О онима што се одричу света а преувеличавају значај тог свог подвига он говораше: Нека нико не мисли о себи да је нешто велико оставио, ако је презрео свет. Јер сва земља, упорећена са наслеђем небеским, кратка је и мала. И када цео свет оставимо, не чинимо ништа достојно небеских обитељи. Утолико пре, нека сваки размисли, и одмах ће схватити, да ни рећи не може да је оставио нешто велико када се одрекао својих малих винограда, и њива, и ништавног злата; нити треба да тугује, као да ће за то добити нешто мало. Као кад неко за једну бакарну драхму добије сто златника, тако вам је и ово: ко се одрекао царовања над читавим светом, добиће сто пута боље награде у небеском царству.

О таштини богатства и драгоцености врлина говораше: Треба нарочито да размишљамо о овоме: ако неко и жели да своја богатства задржи за себе, смрт ће му их насилно отети. Зашто онда не упражњавамо врлину кад нам је неопходна? Зашто царства ради небеског не остављамо добровољно своја имања, која ћемо на крају овога живота изгубити? Нека се хришћани не брину о ономе што не могу понети са собом. Иштимо свом душом оно што нас води к небу, то јест: мудрост, чистоту, правду, врлину, ум трезвен, старање о сиротињи, јаку веру у Христа, срце које јарост савлађује, гостољубље. Иштући то, ми ћемо себи устројити на земљи живот без туге.

О ревносном и непрекидном служењу Христу Богу свети Антоније говораше овако: Расудимо: ми смо слуге Христове, и треба да служимо Њему који нас је створио. Јер слуга због прошлога посла не одбацује садашње и будуће заповести, нити сме рећи да је уморан од прошлога посла и да треба да га ослободе од садашњег посла. Он непрестаним старањем свагда обавља исту работу, да би и вољу господара свог испунио, и избегао батине и казне за лењост. Тако и ми треба да се повињавамо заповестима божанским, знајући да је Бог праведни наградитељ: кога у чему затече, по томе ће му и судити. Јер нам Бог преко пророка Језекиља говори о томе: Праведнога неће избавити правда његова кад згреши, и безбожник неће пропасти са безбожности своје кад се врати од безбожности своје, као што праведник не може с ње живети кад згреши. Кад речем праведнику да ће доиста живети, а он се поузда у правду своју па учини неправду, од све правде његове ништа се неће споменути. Него ће погинути с неправде своје коју учини (Јез. 33, 12-13). Јер и бедни Јуда, због безакоња које учини у једну ноћ, упропасти сав свој ранији труд. Тога ради дужни смо да се непрестано будно старамо око заповести Господњих, имајући Бога за помоћника. Као што стоји написано: Онима који љубе Бога све иде на добро (Рм. 8, 28). А учаше да се лењост савлађује сећањем на смрт, потсећајући на апостола који умире сваки дан. Јер апостол каже: Невоље подносимо сваки час, јер сваки дан умиремо (1 Кор, 15, 30-31). Пошто смо и ми људи, то исправљајмо свој живот, сећајући се стално смрти, да не бисмо грешили. Јер уставши од спавања, не надајмо се да ћемо доживети вече. И одлазећи на спавање, не очекујмо сутрашњи дан. Нећемо сагрешити, нити ћемо се загрејати неким пагубним жељама, ако смо свуда и свагда свесни да не знамо шта нас чека и да је Бог над свима нама. Тада се ни гневити нећемо један на другога, ни узжелети да сабирамо земаљска блага, јер ћемо непрекидним сећањем на смрт уништавати све што је трулежно. Престаће љубав према женама, и угасиће се пламен похоте, и опростићемо један другоме грехе, ако стално будемо имали пред очима Страшни суд. Страх од Суда, и плашња од мука, и трепет од вечних казни лако уништава жудњу за телесним сластима, и душу, која пада као са неке литице, повраћа.

И још о царству Божјем преподобни Антоније говораше: Јелини мудрости траже, и по туђим земљама распитују учитеље о таштим учењима, а ми немамо потребе да тумарамо по туђим земљама или да море преходимо ради царства небеског, јер Господ наш Исус Христос рече у Еванђељу: Царство је Божје унутра у вама (Лк. 17, 51). Нама је потребно само ово: добра воља срца нашег.

О борби са демонима блажени Антоније говораше: Заповест је уста Божјих да непрестано будно мотримо шта се збива у нашој души, јер имамо вичне борби непријатеље, демоне. По сведочанству апостола, наше војевање с њима је непрекидно (Еф. 6, 11-12). Огромно мноштво демона пролећу кроз наш ваздух; војске њихове не пролазе далеко од нас: разноврсност њихову убогост моја ни исказати не може, али ћу укратко навести оне саблазни које они против нас измишљају. Пре свега дужни смо стално имати на уму ово. Бог не створи никакво зло, нити почетак своме злу демони узеше од Његове воље; тај преокрет настаде у њима не од њихове природе већ од њихове воље. Јер они беху добри, пошто беху саздани од доброг Бога, али својим гордоумљем бише збачени с неба на земљу. И боравећи на земљи у смрдљивом муљу, они заведоше народе сањаријама и научише их идолопоклонству. А нама хришћанима завидећи, бесне против нас, и не престају туткати на нас сва зла, да не бисмо ми заузели некадање престоле њихове на небу. Разноврсно је и многоструко њихово зло: неки од њих достигоше врхунац неваљалства, а други изгледају мање зли, али сви они, према својим моћима, воде разне борбе против сваке врлине. Због тога потребно нам је много молитве и уздржања, да бисмо добили од Бога дар расуђивања, како бисмо могли уочавати разлике међу духовима зла и знати њихова лукавства и саблазни, и у свакој борби са њима истављати једну заставу: крст Господњи. Добивши овај дар расуђивања, свети апостол Павле учаше, говорећи: Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли (2 Кор. 2, 11). Потребно је да и ми постанемо слични апостолу, и да казујемо другима оно што смо сами искусили, и да поучавамо један другога. Што се мене тиче, ја сам кушан од многих демонских лукавстава, и као деци вам казујем, да бисте се умели опрезно чувати од њих. Опака је мржња њихова на све хришћане, нарочито на монахе и девственице Христове. Они на путевима њиховим постављају замке, и упињу се да им срца упропасте богомрским и смрдљивим помислима. Али нека вас то ништа не плаши, јер све то одмах обарају топле молитве к Богу и пост побожних. Али ако и престану демони са искушењима, немојте мислити да сте однели коначну победу над њима, јер су они навикли да и рањени жестоко нападају. Када са помислима не могу ништа да учине, они онда обично мењају начин борбе: искушавају помоћу сањарија, и застрашују преображавајући се некад у женско, некад у шкорпију, некад у неку огромну прилику чија глава допире до крова храма, некад у безбројна обличја, некад у огромну војску. Но све то одмах нестаје чим се прекрстимо. А пошто се обелодане сва та њихова лукавства, они почињу да претсказују догађаје будућности, узимајући на себе улогу пророка. A када и у томе доживе срамоту, они онда дозивају у помоћ врховну силу свих зала – самог Поглавара зла.

Преподобни отац наш Антоније Велики много пута је казивао да му је Господ открио, и он је, као некада праведни Јов, очима својим видео самог Сатану: Из уста му излазе пламени лучеви, и искре огњене скачу. Из ноздрва му излази дим као из усијане пећи; дах му је као жеравица, и пламен му сукља из уста (Jов. 41, 9-12). Тако страшилан изгледа Поглавар демона, који би хтео да сав свет за трен ока уништи, али не може ништа, јер је везан Божјом силом, као коњ уздом, и као роб окован у вериге. А боји се крсног знака и чистог живота праведних, као што нам казује исти свети Антоније, говорећи: Љубљени, моћно оружје против ђавола јесте чист живот и беспрекорна вера у Бога. Верујте мени који сам то искусио: Сатана дрхће од бдења, молитава и постова оних који праведно живе; и од њихове кротости, добровољног сиромаштва, нехвалисавости, смирења, љубави, негневљивости, а нарочито од љубави према Христу чистог срца њиховог. Јер зна надувени дракон, да је осуђен да буде гажен ногама праведника, по заповести Бога који рече: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражју (Лк. 10, 19).

Преподобни Антоније исприча и ово ради користи онима што слушају: Колико пута су ми претили демони, претварајући се у наоружане војнике, у скорпије, у коње, у звериње и различне змије; и опкољаваху ме, и испуњаваху обиталиште у коме бејах. А чим бих ја запевао: Једни се хвале колима, други коњма, а ми именом Господа Бога свога (Пс. 20, 7), они би се помоћу Божјом одмах разбежали. Једанпут пак дођоше са великом светлошћу, говорећи: Доћосмо, Антоније, да ти подаримо нашу светлост. – А ја затворих очи, не хотећи да гледам ђавољу светлост, и мољах се Богу, и светлост богомрзаца одједном се угаси. После неког времена они опет дођоше певајући преда мном, и наводећи речи Светог Писма; и препираху се међу собом, a ja као глув не слушах. Једном затресоше мој манастир, а ја се непоколебљивим срцем мољах Господу. Често приређиваху игре и појање, често и свирање; али ја тада певах, и њихови се гласови претвараху у кукњаву, а ја слављах Господа који сатире њихову силу и бес. Верујте ми, децо, што ћу вам рећи: Једном видех ђавола висока тела, који се усуди рећи: ја сам Божја сила и премудрост. – И обрати се мени речима: Шта желиш да ти дам, Антоније? – А ја му снажно пљунух у уста, и наоружавши се именом Христовим полетех на њега, и он, велики по изгледу, одмах ишчезе из мојих руку.

Једном, када сам постио, он ми дође као црноризац, донесе ми хлеба и предложи да једем. И ти си човек, рече ми, људском слабошћу спутан, окрепи своје тело да се не разболиш. – A ја приметих вешту замку лукаве змије, и чим прибегох обичном оружју Христовом, он постаде као дим и ишчезе кроз прозорче. – Често ми демони у пустињи показиваху привид злата, да би ме уловили или гледањем у злато или додиром. He тајим и то да су ме демони много пута тукли, a ja виках: Нико ме не може раставити од љубави Христове. – А они, чујући то, беснијаху један на другога; и биваху прогоњени, не мојим, већ наређењем Бога, који рече: Видех Сатану где спаде с неба као муња (Лк. 10, 18).

Једном залупа демон на манастирску капију; ја изађох, и видех човека преко мере високог, глава му допираше до неба; и кад га упитах: Ко си? он одговори: Ја сам Сатана. – A ja му рекох: Шта тражиш овде? Он одговори: Сви ме монаси низашта окривљују. Зашто ме сви хришћански нараштаји проклињу? – Ја одговорих: Право чине, јер их ти својим саблазнима често саплићеш. – А он ће на то: Ја им ништа не чиним, већ они сами смућују један другога. A ja сам постао бедник. Ниси ли чуо шта каже Свето Писмо: Врагу нестаде оружја сасвим; градове ти си развалио (Пс. 9, 7). Ето, немам ниједно место, не држим ниједан град, већ ми и оружја нестаде, у свима нараштајима и земљама слави се име Христово, а пустиње се напунише монасима. Сами дакле нека се пазе, и нека ме без разлога не проклињу. – Тада се ја веома удивих благодати Божјој, и рекох му: He твојој истини, које у тебе нема нимало, него Божјој сили приписујем тако нову и нечувену изјаву, јер ти, глава лажи, приморан си да то кажеш, и ето, сада си и не хотећи, изрекао истину. Јер је Христос, дошавши, потпуно изнурио твоје силе; и ти, лишен анђелске славе, ваљаш се у смрдљивом муљу. – Тек што изрекох ове речи, демон ишчезе.

Казујући такве ствари, преподобни учаше братију да се не боје демонске силе, јер је немоћна, и Христом побеђена, него треба да се наоружају јунаштвом у Господу, утврђујући у Христу своја срца. А братија, слушајући то, радоваху се оваквим поукама оца свога, и много се коришћаху. Јер у једних растијаше жеља за врлинама, у других се слаба вера учвршћиваше, од осталих бегаху рђаве помисли, a y неких из срца им нестајаху ужасна страшила. И тако ослобођени демонских саблазни, сви се дивљаху толикој Антонијевој благодати за разликовање духова, коју му даде Господ.

На тој гори, на којој преподобни Антоније живљаше, беху манастири као шатори начичкани, пуни божанствених монаха, који су појали, читали, молили се, гладовали, веселили се надом на будућа блага, и радили рукама својим да би делили милостињу. Љубав и слога беху међу њима: и њихова насеља беху као град, удаљен од светске вреве, испуњен побожности и правде. Међу њима не беше ниједног завидљивца, ни ругача, ни непријатеља, ни клеветника, ни роптача, већ мноштво оних који се уздржавају и једнодушно служе Богу. И који год је видео те манастире, и овакав поредак њихов, могао је узвикнути речима Светога Писма: Како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу! Пружили су. се као потоци, као вртови крај реке, као мирисава дрвета која је посадио Господ (4 Мојс. 24, 5-6).

Док је време тако пролазило, и преподобни Антоније се предавао многобројним подвизима, настаде љуто гоњење на Цркву Христову од безбожног цара Максимина[4]. И довођаху свете мученике у Александрију на мучење. Тада и преподобни Антоније остави свој манастир и пође к овим Христовим жртвама, говорећи: „Хајдемо на славно весеље браће наше, да се или с њима удостојимо тог истог славља или видимо друге како војују“ – И беше преподобни љубављу и вољом заиста мученик, али кад хтеде да пострада за име Господње, мучеништво му не би дано. Јер Господ, промишљајући о ономе што је корисно за његово стадо, сачува учитеља и наставника Антонија. Усрдно и ревносно се држаше светих мученика; везан љубављу за њих он им окованима служаше, и на судиште с њима долажаше, и пред мучитеље иступаше, и јасно објављиваше да је хришћанин, устремљен сав мукама за Христа. Али не би руке која се усуди да га дарне. Тако је Бог хтео, чувајући га на велику корист другима. А када се пресвети Петар, архиепископ александриски, овенча мучеништвом, и гоњење престаде, блажени Антоније се врати у свој манастир. И сваког дана чезнуђи за вером и надом светих мученика, он измождаваше себе најсуровијим постовима и бдењима. Носио је власеницу, и преко ње кожу. Никада није своје тело прао, осим кад је морао да гази воду. И до краја живота његовог нико никада није видео његово тело обнажено.

У једно време, када се од свих очију сакри, и закључа своју обитељ, и никога не примаше, дође војсковођа Мартинијан са својом бесомучном ћерком. И куцајући на врата, мољаше га да изађе и помогне његовој кћери, помоливши се за њу Господу Богу. Али он нипошто не хтеде да отвори. Само помоливши се одозго кроз прозорче, рече: „Човече, зашто тражиш моју помоћ? И ја сам смртан, и немоћан као и ти. А ако верујеш у Хрисга, коме ја служим, иди, и по вери моли се Богу, и оздравиће кћи твоја“. – И он одмах отиде верујући, и призивајућн име Христово, и оздрави кћи његова.

А многа и друга чудеса чињаше Господ преко слуге свог Антонија. Заиста, као што је и обећао у Еванђељу: Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Јер нађе ли достојнога благодати Своје, Он му не ускраћује ни чудотворну силу Своју. Тако, многи који су патили од нечистих духова, долажаху пред обитељ блаженог Антонија. Али пошто је улаз био затворен, они су лежали пред вратима, и он их је исцељивао својим благопријатним Христу молитвама.

Пошто је силан свет долазио и нарушавао му жуђено безмолвије, подвижничко молитвено тиховање, преподобни се уплаши да се не погорди због великог дара чудотворства и донесе одлуку да отпутује у Горњу Тиваиду, где га нико не познаје. И узевши хлеб оде на обалу реке, и стаде чекати лађу да наиђе реком. Али утом би му глас с неба: Антоније, куда и зашто идеш? – А он, као да обичан глас чу, одговори без страха: Пошто ми свет не да мира, реших се да идем у Горњу Тиваиду, да се више не бих бавио оним што је изнад мојих сила. А они ми нарушавају ћутање. – И опет му прозбори глас одозго: Ако пођеш у Тиваиду, то је врло велики и напоран пут. Ако пак заиста желиш да ћутиш, онда иди сада у унутрашњу пустињу. – Онда Антоније упита: А ко ће ми пут показати? Јер не знам у које место да идем. – И одмах му вишњи глас указа на Сарацене, који су се враћали из Египта, где су били ради трговине. Антоније их срете, и замоли их да га поведу са собом и одведу у пустињу. Они га примише као Богом посланог сапутника, и наставише пут. Пошто је блажени Антоније са Сараценима путовао три дана и три ноћи, стигоше до једне горе врло високе, у чијем подножју избијаше врело воде слатке, и невелико поље пружаше се крај горе са нешто пустињских палми. To место допаде се Антонију као од Бога указано. Јер на обали реке Бог му невидљиво говораше одозго, и показа му то место за његов боравак. И узевши од сапутника хлеб, настани се у тој гори сам самцит.

А Сарацени, његови сапутници, видећи какав живот води Антоније, доношаху му хлеба; а понекад јеђаше и по коју урму. Затим братија сазнаде за боравиште блаженог Антонија, и као деца оцу с љубављу му слаху храну. Видећи да се братија труде око њега, и желећи да их ослободи таквог труда, Антоније замоли једнога од њих, кад му беше дошао, да му донесе лопату, мотику и семе. А када му то донесе, преподобни пође гором и нађе једно месташце згодно за обрађивање, које се могло и натапати водом која је у близини протицала.То месташце он окопа и засеја. И отада је сваке године имао хлеба који је сам привређивао. И радоваше се што се у пустињи и хранио од труда руку својих, и што другима није био на терету. Али пошто су га и ту неки често похађали, он посеја мало зеља, боба, пасуља и другог поврћа, да би имао чиме гостити своје посетиоце. Но испрва долажаше звериње ради воде, и гажаше му поврће и јеђаше. Тако, када једнога дана по свом обичају дођоше, преподобни удари по грудима штапићем једну звер, и обрати се свима овим речима: Зашто ми штету наносите, када вам ништа нажао нисам учинио? Удаљите се ради имена Господњег, и више не долазите овамо. – И отада, уплашивши се претње, зверови више не долажаху на то место.

Тако преподобни сам живљаше на том месту, упражњавајући се у молитвама и уздржању. А братија га љубљаше; долажаше му, и служаше му. И сваки му доношаше маслине и уље, лећу и остало поврће. И мољаху га да тиме поткрепи своје престарело тело. А колико је блажени Антоније, живећи тамо, искушења поднео! Заиста се на њему збило оно што је у Светом Писму речено: Наш рат није с крвљу и телом, него с духовима зла испод неба (Еф. 6, 12). А ово се дознаде преко оних што су га посећивали. И какве су се тамо страхоте чуле, и граје, и звека оружја! Сва је гора била преплављена демонима. А преподобни Антоније беше тврд као град, и сам их све савлађиваше, јер клечањем и оружјем молитава одгоњаше сву војску Сатанину. Заиста је достојно дивљења, како се у непроходној пустињи један човек, сам самцит, не уплаши од свагдашњих демонских најезда, од толиких зверова, од толиких отровних гмизаваца. С правом је Давид певао: Ко се узда у Господа, он је као гора Сион; не помешта се довека (Пс. 124, 1).

Једне ноћи, служећи Господу у молитви и бдењу, Антоније виде сав манастир испуњен чопорима зверова, као и цела пустиња. Сви беху разјапили чељусти и шкргутаху зубима, еда би уплашили блаженог Антонија. А он одмах познаде вражје лукавство, и рече: Ако вам је Господ дао власт нада мном, прождерите ме; а ако вас је Сатана натуткао на мене, одмах се удаљите, јер сам слуга Христов. – И на ову заповест сви зверови побегоше од силе Божје, као да их моткама туку и јуре.

Но после неколико дана опет свети имађаше борбу са истим врагом. У светог Антонија је био обичај да посетиоцима, који су му доносили поклоне, да на благослов понеки дар. Ради тога плетући корпу повуче врвцу и устаде, и утом угледа звера необичног изгледа: до пола имао је облик човечји, а доњи део тела био је магарећи. Преподобни прекрсти своје чело, и рече ово: Ја сам слуга Христов, ако си послан к мени, не бегам. – И тог часа привиђење оно, са мноштвом других демона, урличући побеже, и нестаде га.

После извесног времена братија замолише преподобнога да их посети. И он, побеђен очинском љубављу, пристаде. Онда заједнички натоварише на камилу воде и хлеба, јер воде успут нема нигде. И кренуше на пут. Али на половини пута нестаде им воде, и беху у опасности да сви од жеге помру. Обиђоше сву околину тражећи по јаругама коју кап воде, али не нађоше. А и камила већ беше на издисају од жеге. Старац када виде ову муку, прибеже уобичајеној молитвеној помоћи: удаљи се мало од њих, клече, и подигавши руке ка Господу помоли се, и одмах на том истом месту изби извор. И сви се напише воде; и напунише суд, па кренуше на пут, и стигоше к жељеној братији. А сва братија изиђе у сусрет старцу, и чесно га целивајући радоваху се његовом благослову. Он пак, као закон или жељени дар доносећи с горе, пружи им духовну храну. Похвали подвиге остарелих, и поучи младе. Онда, као да се дуго задржао, он похита натраг у своје место.

Имајући власт над нечистим дусима, преподобни је многе избавио од тих мука, изгонећи демонску силу из људи, као штоо томе опширно пише у његовом Житију свети Атанасије Велики. И друге разне болести исцељивао је молитвом.

Преподобни је имао у изобиљу и пророчки дар, прозирући у будућност, и далеке догађаје гледајући као да се ту, око њега збивају. Једном два брата беху пошли к њему из далека. Пошто на путу не беше воде, један од њих умре од жеђи, – таква је била воља Господња, – а други лежаше на земљи очекујући смрт. Антоније пак сеђаше на гори, и брзо дозва два инока који беху код њега, и нареди им да узму крчаг воде и трче путем ка Егапту, рекавши им: Један брат, идући овамо, претстави се Господу; а и други ће исто тако умрети, ако му не похитате у помоћ. – И по наређењу његовом монаси похиташе, и нађоше као што им рече старац: изнемоглог од жеђи брата напојише, и са собом узеше, а преминулог сахранише. – Опет, једном другом приликом он сеђаше на гори и, гледајући у небо, виде једну душу где узлази гope, a Анђели је весели прате на небо. Чудећи се овоме, он се помоли да му се објасни ово вићење, и одмах му дође глас: Ово је душа монаха Амона, који у Нитрији живљаше. – A Амон беше стар човек, који је од младости до своје кончине поживео праведно и свето, као што у његовом житију под четвртим октобром пише. Место пак, где Антоније сеђаше, било је удаљено од Нитрије тридесет дана хода. Када ученици Антонијеви видеше свога старца весела, чуђаху се, и приступише му молећи га да им каже разлог своје веселости и усхићености. И он им рече: Сада се Амон упокоји. – А они знађаху Амона, јер је често долазио к њима. И они забележише тај дан. А после тридесет дана дођоше братија из Нитрије, и сазнадоше од њих да се Амон упокојио оног дана и часа, у који старац виде душу његову где је Анђели носе. И дивљаху се веома чистоти Антонијеве душе, која тако брзо виде оно што се десило на толикој даљини.

Једнога дана у три сата по подне преподобни Антоније хтеде да једе, и уставши да се помоли, паде у екстазу (би ван себе) и виде себе где се носи по ваздуху. И ваздушни демони испречаваху му се на путу, и не даваху му да прође мимо; а анђели им се противљаху и тражаху разлог зашто га задржавају. Они пак паштаху се да пронађу све Антонијеве грехе од његовог рођења. И анђели им запушише уста, говорећи: Господ их уништи. А ако знате неке његове грехе откако постаде монах и заветова се Богу, те треба овде да изнесете. – Тада демони у бесу свом стадоше клеветати Антонија, износећи лажне оптужбе, али пошто то беху очигледне лажи, мораху ослободити пут Антонију. – И одмах Антоније дође себи, и виде себе на свом месту. Али заборави да једе, и сву ноћ проведе у умилној молитви и свесрдним уздасима, размишљајући у себи о мноштву непријатеља људских и о томе како је врло тежак пут кроз ваздух ка небу. Једне ноћи дође Антонију глас одозго, говорећи: Антоније, устани, изићи, и види. – И уставши изађе, и подигавши очи к небу виде неког огромног и страшног, глава му је досезала до облака; а виде и друга нека бића, као крилата, где хоће да узлете к небу, али онај страшни ширећи руке своје, спречаваше им узлаз, и једни, обарани њиме, падаху на земљу, а неки не обраћајући пажњу на њега пролетаху смело. На ове он беше киван, и шкргуташе зубима. – И опет би глас Антонију: Потруди се да схватиш што видиш. – И стаде просвећеним срцем разумевати да је то узлажење душа: оне што ђаво спречава и обара, то су грешници које он задржава за себе; а свете – не може да ухвати нити да задржи.

О таквим откривењима казиваше преподобни братији, не из славољубља, него ради користи њихове. Штавише, чим би приметили да се он за време молитве чуди нечему, одмах би га молбама салетали и приморавали да им каже шта је видео. А и лице његово, имајући благодат велику и преславну, сијаше, те га је и у великој гомили могао распознати онај који га никад видео није. Душевна чистота његова одражаваше се у веселости лица његова, те је он, изнутра озараван боговиђењем, свагда био радостан, по Светом Писму: од веселог срца лице цвета (Прич. Сол. 15, 13).

Као што је по спољашњости био мио, тако је и у вери био чист и диван. Никада се није мешао са отступницама од вере, знајући њихову добровољну поквареност и пропаст. Ни са манихејцима ни са другим јеретицима није љубазно разговарао, осим кад би било изгледа да се неки може ослободити од заблуде. Говорио је, да пријатељство и разговори са њима шкоде души. Нарочито пак одбацивао је аријанце, и наређивао правовернима да им се и не приближују. Јер кад једном дођоше к њему неки аријанци, и из њиховог разговора увиде њихово зловерје, он одмах побеже од њих с горе, говорећи: Речи су им далеко отровније од змија. – А када аријанци почеше протурати лажне гласове као да свети Антоније одржава општење с њима, он се зачуди њиховој дрскости. И разјарен праведном јарошћу, отиде у Александрију, и тамо пред архиепископом и целим народом прокле аријанце, називајући их претечама антихриста, а проповедајући да је Син Божји не створење већ Творац, једносуштан са Оцем. И радоваху се правоверни, што стуб Цркве проклиње аријанску јерес као противну и непријатељску Христу. Тада ни велико ни мало, ни мушко ни женско, не остаде код својих кућа. He само хришћани, него и јеретици, па чак и идолопоклоници, слегаху се к преподобноме, говорећи: „Волимо да видимо Божјег човека“. Јер Антонијево име беше чувено и прослављено. И жељаху да се макар краја од хаљине његове дотакну, верујући да ће им бити од велике помоћи. Колико се тада исцели бесомучних и других разноврсних болесника! Колико се идолских храмова испразни од идола! И колико људи, због Антонијевог доласка у град, напусти незнабожачку заблуду и придружи се стаду Христовом! Заиста се његове речи и чудеса не могу испричати[5]. Док се силан свет тискао око светитеља и притешњавао га, неки почеше одбијати народ, сматрајући да је то светитељу тешко и досадно. А он им кротка срца рече: Зар је ово стадо многобројније од демонских војски са којима стално ратујемо на гори?

А када се из Александрије враћаше у своју обитељ, ми га испраћасмо, – вели писац његовог Житија, свети Атанасије Велики, – а позади вапијаше нека жена говорећи: Стани, молим те, човече Божји, стани, моју кћер силно мучи ђаво! Стани, молим те, да не бих, трчећи, настрадала! – To чу дивни старац, и ми га замолисмо, те он застаде иако није желео. И кад стиже жена са ћерком, падоше пред њим на земљу, светитељ се помоли тајно Господу нашем Исусу Христу, и тог часа изиђе дух нечисти из болеснице. Мајка захваљиваше Богу, и народ беше раздраган; а светитељ се радоваше што се враћа вољеној пустињи.

Још је и ово било чудно код преподобног: он није учио књиге, али је био веома мудар и паметан. Једном дођоше к њему два философа Грка, желећи да искушају и победе Антонија. Он се тада налазио на високој гори. А кад их угледа, одмах виде шта је посреди, и изишавши пред њих рече преко тумача: Што ви мудраци толики пут превалисте и дођосте глупоме човеку, и хоћете да се препирете са незналицом? – А они одговорише: Ниси глуп, него си веома мудар. – Светитељ им опет слободно рече: Ако сам ја, као што кажете, мудар, и поседујем мудрост, онда је добро за вас да следујете ономе за кога велите да је мудар, јер мудрима треба следовати и на добро се угледати. Да сам ја к вама дошао, ја бих се угледао на вас. Али пошто сте ви дошли к мени као мудрацу, онда будите хришћани као и ја што сам. – И удаљише се философи, чудећи се и оштрини његовог разума и изгнању ђавола, што сами видеше.

Другом једном приликом дођоше преподобноме неки учењаци, са намером да га исмеју као некњижевна и неписмена. A он их запетља оваквим питањем: Одговорите ми шта је првобитније: разум или слова? И шта је од њих почетак другоме? Да ли разум би састављен од слова, или слова произађоше од разума? – Они одговорише: Разум је проналазач и давач слова. – Антоније рече: Зато коме је разум здрав, њему нису потребна слова.

Тако и трећи пут дођоше преподобном Антонију неки људи, заслепљени мраком свакојаких мудрости светских. Својим знањем они превазилажаху све мудраце. И својим питањима вештим они истраживаху од преподобнога разлоге за веру коју у Христа имамо, желећи да исмеју крст Христов. Старац поћута мало, срце га је болело због њихове заблуде, и стаде им преко тумача, који је добро знао грчки, говорити: Шта је боље и честитије: поштовати крст Христов, или величати прељубе, децеубиства и родоскрнављење богова ваших? да ли славити у крсту презирање смрти, чувену врлину над врлинама, или хвалити ваше порочно зловерје, које учи свему рђавом? Шта је боље него веровати и проповедати ово: Бог Логос ради спасења нашег узе на себе тело људско, да би, сјединивши се са смртнима, узвео нас на небо, и начинио нас заједничарима небеске природе? Како се усуђујете смејати се хришћанима што верују и исповедају, да Христос Син Божји не умањујући себе постаде што не беше и остаде што беше? Зар и ви сами не учите да душа силази с неба, и облачи се не само у људска него и у животињска тела, и тврдите да се она усељује понекад у човека, понекад у животињу, у птицу и у друге животиње? Хришћанска вера, као што почитује свемогућство и милосрђе Божје, тако исто каже да је могуће и оваплоћење Бога. А ви булазните како душа истиче из светлог извора Божјег па пада доле, смањује се, мења и претвара. Но овде је реч о крсту Христа Бога нашег. Зар није боље претрпети крст или ма какву смрт, него веровати вашим бесмисленим булажњењима и клањати се египатској богињи Изиди, која плаче за Озирисом[6] братом и мужем својим? Застидите се, молим вас, због замки Тифона, брата вашег бога Озириса, који оскврни Изиду. Нека вас је стид због Сатурнових похода и злочиначког прождирања деце[7]. Засрамите се због Зевсовог родоубиства, и прељубе његове, и похотљивости према женама и малишанима! Он се, како казују ваши пророци, сав истрошио у поганој похотљивости: на крилу данајске девојке он се од похоте претворио у прљаву кишу; он се у птицу превратио, да би своју прљаву страст задовољио на туђој жени Лидији; он се и на свој мушки пол распалио, и оскврнио царског слугу. Ето, у такве ствари ви верујете, такви су ваши богови, такви су украси ваших храмова. А ругате се Крсту и страдању Господњем. Но зашто прећуткујете васкрсење Његово? Зашто превиђате чудеса Његова, као што су: давање вида слепима, слуха глувима, хода хромима, очишћење губавцима, идење по мору, изгоњење демона, васкрсавање мртвих, и друга многобројна чудеса, која показују Његову божанску славу и силу? И када бисте напустили завист којом сте испуњени, одмах бисте познали да је Исус Христос – истинити Бог, који је ради спасења људи узео на себе немоћну природу нашу. – Ово, и многе друге ствари изговори преподобни, и тако посрами ове љубитеље препирки философе, да му ниједну реч не могаху одговорити.

У преподобном Антонију достојно је дивљења и ово. Иако је живео далеко у усамљености, цар Константин и његови синови Констанс и Констанције имађаху велику љубав према њему, и мољаху га преко писама својих као оца да дође к њима, да га виде. А он упита своје ученике, говорећи: Да ли да идем царевима, или да не идем? – Они му одговорише: Ако идеш, бићеш Антоније; ако пак не идеш, бићеш авва Антоније. – И рече преподобни: Дакле, не идем, и нећу бити ава. – И не отиде. A цареви га молише да их бар преко писама благослови и утеши. И отписа им преподобни, саветујући им оно што је корисно по њихово спасење. Похвали најпре код њих веру њихову у Христа. Онда их поучаваше: да се не горде овдашњом влашћу и не поносе царском славом; да не заборављају да су људи, него да се сећају Страшног суда, на коме ће имати дати одговор за своју власт; да буду милостиви према људима, и да се старају да буду праведне судије; да убогима и јадној сиротињи буду као родитељи. – Примивши овакав Антонијев одговор, цареви се много радоваху.

Једном седећи међу братијом и радећи, преподобни Антоније дође ван себе, и пажљиво гледајући у небо уздисаше, и са умилењем преклањаше колена на земљу и плакаше дуго. Сви око њега беху уплашени, и свесрдно га мољаху да им каже шта то види. А он, уздахнувши дубоко, рече: Боље је, децо, умрети пре но што настане ово зло. – Пошто га опет мољаху, он заплака и рече: Неисказано страдање постићи ће Цркву Христову. Вера васељенска даће се људима који ће бити као неразумне животиње. Јер видех олтар храма Господња препун мазги, које опколише свети престо и све што беше на њему свирепо пообараше, разбацаше и згазише. И чух глас који говори: Опустеће олтар мој! – Ето, то је разлог мога уздисања и плача.

Ово виђење преподобног Антонија зби се након две године: настаде љуто гоњење од стране аријанаца, цркве бише опљачкане, божански сасуди попљувани, погане руке незнабожачке оскрнавише Свете Тајне. Тада се руље непобожних окомише на Христа; примораваху православне да са палмовим гранама иду у цркве, јер су у Александрији идолопоклоници имали обичај да са палмовим гранама улазе у своја идолиштва. А аријанци беху позвали идолопоклонике у помоћ противу православних. Угледајући се на њих, аријанци су одлазили у своје цркве са гранама. Пошто се сложише да униште православне хришћане, аријанци упражњаваху обичаје идолопоклоника, а идолопоклоници – обичаје аријанаца. Стога примораваху и православне на такав обичај незнабожачки, да би их сматрали за аријанце. О ужаса неисказаног! О дела свебезаконог! девојке и жене бише осрамоћене, крв православних по црквама проливана попрска престоле, крстионице бише оскрнављене похотљивошћу незнабожачком. Тада сви видеше да се зби Антонијево виђење, у коме он виде како мазге прегазише олтар Божји. И многи слабићи тада из страха од аријанаца приступаху јереси.

Али односно предстојеће опасности свети Антоније утеши братију, рекавши: He тугујте, децо, јер као што се Господ разгневио, тако ће се и на милост склонити, и Црква ће опет добити красоту своју, и по обичају свом процветати и ојачати. И оне који су за време гоњења сачували веру Господњу, видећете где сијају светлошћу благодати. А змије ће се вратити у своје јазбине, док ће се побожност много повећати. Само пазите да се не оскврните са аријанцима. Јер аријанско учење није апостолско, већ ђаволско, и оца њиховог Сатане.

У то време у Египту беше војвода, по имену Валакије, који због аријанаца љуто гоњаше хришћане. И он беше толико бесан, да је девственице и монахе тукао голе на позорници. Њему преподобни Антоније посла писмо овако написано: Видим где гнев Божји иде на тебе; престани са гоњењем хришћана, да би те мимоишла погибао која ти се приближава. – Несрећни Валакије прочита писмо, и насмејавши се, пљуну на њега и баци на земљу. А оне што му беху донели писмо силно изружи, и јаросно грдећи преподобног разметаше се. Али, као што беше прорекао преподобни, овог безбожника брзо постиже казна Божја. И то на овај начин. У пети дан, откако беше добио писмо, он заједно са египатским кнезом Нестором изјаха на врло кротким и питомим коњима, са намером да отиду до места званог Хереум, у Александрији. Коњи под њима стадоше подигравати. И коњ, на коме јахаше Нестор, изненада дохвати зубима Валакија, обори га на земљу, и зубима му искида бедра и утробу. И однесоше га скоро мртва у град, где трећега дана испусти своју несрећну душу. И сви увидеше да се на гонитељу заслужено зби пророштво Антонијево.

Но већ је време да испричамо кончину преподобног Антонија.

Блажени отац Антоније имађаше обичај да са врха горе, где он живљаше, силази и посећује братију који живљаху у подножју горе. А кад им једном, по обичају, дође у посету, каза им о својој смрти што му Бог беше открио, говорећи: Ето, децо, учинио сам вам последњу родитељску посету. He очекујем да вас опет видим у овом животу. Већ је време да идем из овог живота и отпочинем, јер проживех сто и пет година. – Чувши то, братија од туге срца зајецаше, и са сузама љубљаху старца као онога који већ одлази из света. А он их саветоваше да не попуптају у подвизима, и да им не дотужи уздржање, него да живе као они који сваки дан умиру; да чувају душу од нечистих полисли, да се угледају на светитеље; да се не друже са расколницима мелетијанцима нити опште са безбожним аријанцима; да чувају отачка предања и побожно држе чисту веру у Господа нашег Исуса Христа.

После ове поуке братија га веома молише да остане код ћих, јер жељаху да се удостоје видети чесну кончину оца свог. Али он не пристаде, јер је знао да они хоће тело његово после његове смрти, свечано да сахране. И бојећи се људског поштовања и славе после смрти, журио је да сакрије себе у самоћи. И пшто се опрости са братијом, крену на врх гope y своје обиталиште, место својих омиљених подвига. А после неколико месеци разболе се. И позва два инока који се већ педесет последњих годена подвизаваху са њим, трпећи у уздржању и служећи старости старчевој. И рече им: Децо, као што стоји у Светом Писму, а идем куда иде све на земљи (3 Цар 2, 2), јер ме већ зове Господ и желим да видим небеса. А вас, срце моје, саветујем да не упропастите своје многогодишње уздржање. Напредујте у подвизима као да сте тек сад почели монашки живот. Познате су вам разне замке које демони постављају, али се ви не плашите немоћне силе њихове. Наду полажите у Исуса Христа; у душама својим тврдите веру у име Његово, јер од истинске вере сви демони беже. Сећајте се заповести мојих, и сваког дана исправљајте живот свој, да би вам награда била дата без закашњења. Са расколницима, јеретицима и аријанцима немојте имати никакве везе, јер вам је познато да ниједан разговор мој с њима није прошао у миру због рђаве нарави њихове и због христоборног става њиховог. Нарочито се старајте да заповести Господње држите, да би вас, после смрти ваше, сви светитељи примили у своја вечна насеља као пријатеље и познанике. О томе мислите, о томе мудрујте, о томе размишљајте. И ако се истински бринете о мени, акo имате љубави за оца свог, ако хоћете да ми учините по вољи, постарајте се свим срцем да нико моје мошти не пренесе у Египат, како не би тело моје сахранили уз сујетне почасти, јер сам се због тога и повукао на ову гору. Ви децо, сами сахраните тело оца свог, и држите ову заповест старца свог; да нико сем љубави ваше не зна гроб мој, у коме ћете сакрити тело моје. A ja верујем у Господа, да ће при васкрсењу мртвих ово тело васкрснути нетљено. Моју пак одећу поделите: мантију и подерану ризу на коој лежим подајте епископу Атанасију[8], другу мантију дајте епископу Серапиону[9], а ви узмите моју власеницу. И – остајте ми здраво, срце моје, јер Антоније одлази и неће више бити с вама у овом животу.

Рекавши то, ученици га целиваше, а он испружи ноге, а лице му прели тиха радост, јер он као на пријатеље своје гледаше на Анђеле који беху дошли да му душу пренесу. И одмах усну, и придружи се светим оцима[10]. А ученици, као што им он беше заповедио, погребоше у земљу тело његово, и осим њих нико до данас не сазнаде где се налази гроб преподобног Антонија. Атанасије пак доби од ученика његових вету ризу са мантијом, и прими их као да је самог Антонија добио. И са радошћу гледаше на њих, свагда се сећајући светог лика оца светог.

Такав беше живот и таква кончина преподобног Антонија, чија љубав и слава прође све земље. Но он се прослави не књижевним делима, ни светском мудрошћу и дијалектиком, ни знаменитошћу порекла, ни великим богатством, већ богоугодним животом. И зби се на њему Спаситељева реч: Прославићу онога који мене слави. – Он није провео живот на неком истакнутом месту, већ у непроходној пустињи; и одатле се прочуо у Шпанији, у Африци, у Италији, у Илирику, и у Старом Риму. Но то није ни желео ни тражио сам Антоније, који се трудио да се од свију сакрије у пустој гори, него је Господ показао свима овај светилник, да би се други учили од њега врлини, и дивећи се таквом животу преподобнога оца прослављали Оца небеског, коме са једнородним Сином Његовим и свесветим Духом, част, слава, благодарност и поклоњење вавек, амин.

* * *

Осим овог Житија светог Антонија, које је написао његов свети ученик, свети Атанасије Велики, постоје и у другим светоотачким књигама подаци о другим чудесима и доживљајима светог Антонија. Овде ћемо навести још један од тих чудесних доживљаја ваистину Великог Антонија:

Преподобни Антоније, велики међу савршеним оцима, беше прозорљив. Пошто је искусио демонска кушања, он ни у шта не рачунаше више њихова лукавства. И много пута је својим телесним очима виђао и анђеле и ђаволе како се труде око људи, да их привуку сваки на своју страну. Он беше толико велики и моћан у врлинама, да се ругаше нечистим дусима и исмеваше их. Понекад их и огорчаваше, потсећајући их на то како су збачени с неба, и како се имају вечито мучити у огњу.

А једном се деси ово: Два демона се договараху како да отиду славном старцу Антонију. И разговараху међу собом како нико од њих не сме да му се приближи, бојећи се да му старац не зада тешке ране. Јер старац беше достигао велико бестрашће и савршено житије, и беше се обожио Пресветим Духом. И један од те двојице демона говораше другу свом: Брате Серефере, (јер тако беше име овоме демону), ако би се који од нас покајао, да ли би Бог примио његово покајање? Може ли то бити или не? – Одговори други: Ко то може знати? – А Серефер рече: Хоћеш ли да отидемо старцу Антонију, који се нас не боји, те да се од њега обавестимо о томе и сазнамо? – Одговори му други: Отиди, отиди, али се добро пази, јер је старац прозорљив, и видеће да га кушаш, па неће хтети да пита Бога о томе. Ипак, иди, еда би на неки начин сазнао што желиш.

И Серефер се претвори у човека, и отиде к старцу Антонију, и стаде плакати пред њим и ридати. А Бог, желећи да покаже да ни од кога који се каје не окреће главу него прима све који My прибегавају, и дајући пример човеку грешнику како не би окренуо главу и од ђавола, поглавара зла, када би се овај истински покајао, привремено сакри од старца намеру овога демона. И преподобни, видећи пред собом човека а не неког демона, упита га: Зашто, човече, тако од срца ридаш и плачеш, те и моју душу потресаш својим сузама? – А препредени демон одговори: Оче свети, ја нисам човек већ демон, и то због мноштва безакоња мојих. – Упита га старац: шта хоћеш да ти учиним, брате? (Јер преподобни сматраше да он из велике смирености назива себе демоном. А Бог му још не беше ништа открио о овоме). – Демон одговори: Оче свети, молим те само за једно: помоли се усрдно Богу да ти каже, да ли би примио ђавола ако се покаје, или не? Јер ако би примио ђавола, примио би и мене, пошто сам учннио дела која и он. – Старац на то рече: Испунићу ти вољу. Али, иди данас дому свом, па сутра дођи овамо, и ја ћу ти рећи шта о томе Господ каже.

И демон оде. А кад паде ноћ, старац подиже к небу своје свете руке, и помоли се човекољубивом Богу, да му каже да ли би примио ђавола ако се покаје. И одмах Анђео Господњи стаде пред старца и рече: Овако каже Господ Бог наш: Зашто ме молиш за демона? Он је дошао да те лукаво искуша. – А старац рече Анђелу: Зашто ми онда Господ Бог не откри то, него сакри од мене, да не прозрем демоново лукавство? Анђео одговори: Нека те то не буни, јер је ово неко дивно промишљање Божје у корист грешника, да грешници, који су починили многа безакоња, не би очајавали него се кајали, знајући, да свеблаги Бог не окреће главу ни од кога који му прибегава, па макар то био и сам лукави ђаво, ако то истински учини. Осим тога, Бог ти није то открио, да би се на овај начин обелоданила окорелост и очајање демона. Стога, када ти дође кушач, и упита те, ти га немој одмах пресећи, него му реци овако: Бог је толико човекољубив, да не окреће главу ни од кога који My прибегава, па макар то био и сам ђаво. Ето, обећава да ће и тебе примити, само ако будеш испунио оно што ти буде наредио. А ако те упита: Шта ми он наређује? реци му: Овако каже Господ Бог: Знам те ко си, и одакле си дошао са кушањем. Ти си стара злоћа и не можеш бити нова врлина; ти си издавна поглавар зла, и нећеш сада стати добро творити. Навикнут на гордост, како се можеш смирити до у покајање, и наћи милост? Али, да не би на дан Суда имао овај изговор, како си хтео да се покајеш но Бог те није примио, ево, благи и милостиви Господ и теби одређује (само ако сам пристајеш) покајање, јер каже: Стојећи на једном месту три године, и то окренут Истоку, вичи и говори и дању и ноћу ово: Боже, смилуј се на мене, стару злоћу! – Ово да говориш сто пута. И опет другу молитву: Боже, спаси мене, помрачену прелест! – И ово исто тако да говориш сто пута. И опет: Боже, смилуј се на мене, мрзост опустошења! – Говори и то сто пута. Тако вичи ка Господу непрестано, јер немаш тела, да би се заморио или малаксао. A када то извршиш са смиреноумљем, онда ћеш бити примљен у своје првобитно достојанство и увршћен међу Анђеле Божје. – И ако ти обећа да ће ово учинити, ти га прими на покајање. Но знам, да старо зло не може постати ново добро. А ово нека се напише за последње нараштаје, да не би очајавали грешници који хоће да се кају. Јер ће се из овога људи врло лако уверити да не треба да очајавају за своје спасење.

Пошто Анђео то рече преподобном Антонију, узиђе на небо. А када свану дође ђаво, који још издалека стаде плакати и ридати као човек. И приступивши старцу, поклони се. Старац га у почетку не изобличи, али у уму свом говораше: У зао час си дошао лажове, ђаволе, скорпијо, творче зала, стародревно зло, гујо свелукава! – Онда му свети рече: Као што ти обеђах, молио сам се Господу Богу моме. Он ће те примити на покајање, ако усвојиш оно што ти преко мене заповеда силни и свемоћни Господ мој. – Демон упита: А шта је то што ми Бог нареди да урадим? – Старац одговори: Бог ти заповеда овако: Да, окренут Истоку, три године непокретно стојиш на једном месту, вичући дан и ноћ: Боже: смилуј се на мене, старо зло! – Ово имаш говорити сто пута. Затим стотину пута говори овако: Боже, смилуј се на мене, мрзост опустошења! – А после тога опет сто пута ово: Боже смилуј се на мене, помрачену прелест! – И када будеш извршио све то што ти наређује Бог, бићеш увршћен међу Анђеле Божје, и бићеш у оном чину у коме си и раније био.

Серефер одмах збаци са себе оно лажно покајничко обличје, грохотом се насмеја, и рече старцу: О калуђере! да сам хтео да назовем себе старом злоћом, и мрзошћу опустошења, и помраченом прелешћу, ја бих то учинио раније, у почетку, да бих се спасао. Сада ли да назовем себе старим злом? Нипошто! И ко то говори? О, та ја сам све до овога часа диван у слави својој, и сви ми се плашљивци покоравају! И зашто бих ја сам себе назвао мрзошћу опустошења или помраченом прелешћу? Нипошто, калуђере, нипошто! Јер ја још владам грешницима, и они ме воле, и ја сам им у срцу, и они живе по мојој вољи. Зар покајања ради ја да будем непотребан и рђав слуга? Никада, зла старче, никада, никада то бити неће да ја себе од тако велике части гурнем у такво бешчашће!

Рекавши то, и кликнувши, ђаво постаде невидљив. А старац стаде на молитву, и благодараше Бога говорећи: Истину си рекао, Господе, да древна злоћа не може постати нова врлина; творац зала не може бити творитељ нових добара.

Потрудисмо се, браћо, да вам ово испричамо не узалуд, него да бисте познали благост и милосрђе Господње. Јер, када је готов да и ђавола прими због покајања, онда уколико пре човека, за кога је крв Своју пролио! Јеси ли грешан, – покај се! Ако се не покајеш, онда ћеш се страшније од демона вечито мучити у паклу, не што си згрешио – (јер сви грешисмо, и нико није без греха осим једнога Бога) – већ што се ниси хтео пре своје смрти покајати и молити Судију. Јер какве нас затече смрт, такве ће нас и одаслати тамо. Ако умреш без покајања, служећи ђаволу помоћу разноврсних и различитих грехова, зацело ћеш са њим и осуђен бити на огањ вечни, приправљен ђаволу и анђелима његовим. А ако пре смрти побегнеш од греха, и угодиш Господу покајањем и вером, о! колика ћеш блага после смрти уживати! Јер ћеш наћи милостивог Судију, и удостојићеш се блаженства, и настанићеш се са светлим Анђелима, где је за све који су угодили Богу неисказана красота и вечна радост и весеље. Нека бисмо сви ми добили то у Христу Исусу Господу нашем, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

* * *

Свети писац, преподобни Паладије, у своме чувеном делу „Лавсаик“ пише о светом Антонију Великом следеће:

„Презвитер нитријски Кроније причао ми је ово: У раној младости својој ја, због унинија, побегох из обитељи свога архимандрита и, лутајући, дођох до горе светога Антонија. А овај блажени човек живљаше између Вавилона и Ираклије у великој пустињи која се простире до Црвеног Мора, на тридесет миља од реке. Када дођох у његов манастир који се налази поред реке, у месту званом Писпир, где живљаху два његова ученика, Макарије и Аматас (који касније и сахранише блаженог Антоније када се упокојио), ја сам пет дана чекао да видим светога Антонија. Говорили су ми да он посећује манастир у размацима понекад од десет дана, понекад од двадесет, понекад од пет, како му кад Бог стави у срце да помогне онима што долазе у манастир. Овога пута беше се сабрало много братије са разним нуждама. Међу њима бејаше и Евлогије, један александријски монах, и са њим неки богаљ човек. Они беху дошли због следеће ствари:

Овај Евлогије беше учен човек, са широким образовањем; рањен божанском љубављу и жељом за бесмртношћу, он се одрече светске буке и, пошто раздаде све своје имање остави за себе нешто мало новца, јер беше неспособан за рад. Опхрван унинијем због тога, он не хтеде нити да ступи у општежиће нити да се ода усамљеничком животу, него нађе на тргу богаља који не имађаше ни руке ни ноге, и у кога само језик беше неповређен, да би могао молити пролазнике за милостињу. Евлогије се заустави, загледа се у њега, помоли се Богу, и даде овакав обет Богу: „Господе, у име Твоје узећу овог богаља и стараћу се о њему до смрти његове, да би се помоћу њега и ја спасао. Даруј ми, Христе, трпљење, да би му послужио“. И пришавши богаљу, рече му: „Хоћеш ли, пријатељу, да те узмем у свој дом и да се старам о теби?“ Он му рече: „О, када би ме удостојио тога! али ја не заслужујем то“. „Ја ћу дакле отићи, рече Евлогије, довешћу магарца и узећу те одавде“. Богаљ пристаде на ово са великом радошћу. Евлогије доведе магарца, посади богаља на њега, одведе га своме дому, и стаде се старати о њему у сваком погледу.

Тако богаљ проведе петнаест година. Евлогије се старао о њему као о оцу, с љубављу га умивао, мазао уљем, угађао му у свему, носао га на својим рукама, чувао га више но што је овај заслуживао, и старао се о њему како је то захтевала његова болест. Али по истеку петнаест година, демон уђе у богаља са жељом: и да Евлогија одврати од његовог обета и намере, и да богаља лиши збринутости и захвалности Богу. Богаљ устаде против Евлогија, поче га ружити и многим погрдама обасипати, додајући: „Крвниче, бегунче; ти си туђе новце покрао. Ти си можда, будући робом, похарао свога господара, и хоћеш да се иза мене сакријеш, примивши ме у свој дом под видом доброчинства, и хоћеш да се помоћу мене спасеш.“ А Евлогије га мољаше и умириваше му срце, говорећи: „He пријатељу мој, немој говорити тако, него боље реци, чиме сам те увредио, и ја ћу се поправити“. А богаљ говораше дрско: , Ја нећу ову твоју негу; однеси ме и баци на трг, где ми је пре било тако угодно“. „Молим те, пријатељу мој, говораше Евлогије, умири се, иако сам те што увредио“. А богаљ, сав бесан од гнева, говораше му: „He могу да подносим твоју подлу и лицемерну негу. Мени је одвратан овај бедни и цицијашки живот; ја хоћу да једем меса!“ И великодушни Евлогије донесе му и меса. Када то угледа, зловољни богаљ повика: „Досадно ми је да живим само са тобом; хоћу да гледам гомиле људи“. Рече му Евлогије: „Ја ћу ти одмах довести много братије“. А овај опет с негодовањем рече: „Тешко мени кукавноме! ја не могу да гледам твоје лице, а ти још хоћеш да ми доведеш сличне себи лењивце“. И кидајући себе, повика помамно: „Ја нећу, ја нећу! ја хоћу на трг! О, насиља! Баци ме тамо одакле си ме узео“. И да је имао руке, богаљ не би пропустио да себе задави или да мачем лиши себе живота. Толико га демон беше разбеснео.

После тога Евлогије отиде суседним подвижницима и упита их: „Шта да радим; овај богаљ довео ме до очајања?“ Они му рекоше: Због чега? он им одговори: „Страшно ме је бацио у бригу, и просто не знам шта да радим. Да га избацим? бојим се, јер сам дао обет Богу. Да га не избацим? али он ми неће дати мира ни дању ни ноћу. He знам шта да чиним са њим. Они му рекоше: „Пошто је још у животу Велики (тако су називали светог Антонија), отиди к њему: метни богаља у чамац, однеси га у манастир, почекај тамо док Велики изађе из пештере, и нека он да своје мишљење. Како ти он каже, ти тако поступи, јер ће ти Бог говорити кроз њега“.

Евлогије радо послуша савет подвижника: сажали се на богаља, метну га у чобански чамац и, отпловивши ноћу из града, стиже са њим у манастир великога Антонија. Догоди се да Велики дође у свој манастир, како казиваше Кроније, другог дана касно увече, обучен у кожни огртач. Чим дође у манастир он, по своме обичају, дозва Макарија и упита га: „Брате Макарије, нису ли овде дошли нека братија?“ Макарије одговори: „Дошли су“. „Јесу ли Египћани или Јерусалимљани?“ упита Велики. А велики Антоније раније беше дао на знање Макарију: „Када видиш да су у манастир дошли неки немарни људи, онда реци себи: то су Египћани; а када видиш да су благочестиви и разборити, ти говори себи: To cy Јерусалимљани“. Тако велики, по свом обичају, упита свог ученика Макарија. „Јесу ли ова браћа Египћани или Јерусалимљани?“ Макарије му одговори: „И једни и други“. Када би Макарије рекао: „Египћани су“, свети Антоније би му наређивао: „Спреми им леће, и дај им да једу“, па би их отпустио, помоливши се за њих. А када би Макарије рекао: .Јерусалимљани су“, светитељ би провео са њима по сву ноћ, говорећи им о спасењу.

Тако оне вечери, прича Кроније, Велики седе и дозва к себи све. Већ је било врло касно увече када он три пута викну: „Евлогије, Евлогије, Евлогије“, иако му нико не беше казао име оног ученог човека. Али Евлогије не одговори, мислећи да тако зову још неког другог. Антоније му опет рече: „Теби говорим, Евлогије, што си дошао из Александрије“. Тада му рече Евлогије: „Шта заповедаш, молим те?“ Рече му Велики: „Зашто си дошао овамо?“ Одговори му Евлогије: „Онај који ти је открио моје име, откриће ти и ствар ради које сам дошао“. Рече му свети Антоније: „Знам ради чега си дошао, али испричај пред братијом да и они чују“.

Повинујући се наредби Великога, слуга Христов Евлогије рече пред свима: „Овог богаља ја нађох на тргу, где лежи бачен и незбринут. Сажаливши се на њега, ја се помолих Богу да ми дарује благодат трпљења у служењу богаљу; и узевши га к себи, ја дадох обет Христу да ћу га неговати, да бих се и ја спасао помоћу њега и он збринуо помоћу мене. И ето, петнаест је година како ми живимо заједно, што је твојој светости, разуме се, све откривено. Али сада, после толико година, он ме страшно вређа, не знам због какве моје кривице. И ја сам решио да га напустим, јер ме он сам приморава на то. Ето, због тога сам дошао твојој светости, да ме посаветујеш шта да радим, и да се помолиш за мене, јер ме он ужасно вређа“.

Велики Антоније рече му врло строгим и суровим гласом: „Евлогије, ти ћеш га одбацити? Али онај који га је створио неће га одбацити. Ти ћеш га одбацити, али ће Бог наћи бољега но што си ти, и он ће га помоћи“. Када ово чу, Евлогије ућута и уплаши се. А велики Антоније поче речима шибати богаља и викати на њега: „Сакатуро, гаде, недостојни и земље и неба, хоћеш ли престати да ратујеш са Богом и да љутиш брата? Зар не знаш да теби служи Христос? Како се усуђујеш да тако против Христа говориш? Није ли он Христа ради посветио себе служењу теби?“ – Пошто таквим прекорним речима изобличи богаља, Антоније их остави, и поче разговарати са свом братијом о нуждама свакога од њих. Затим се опет обрати Евлогију и богаљу, и рече им: „He тумарајте више, децо, него идите с миром; не растајте се један од другога; одбаците сваку увреду коју демон убацује у вас, и с чистом љубављу вратите се у келију, у којој сте толико времена проживели. Бог већ шаље по вас. Ово је искушење навео на вас Сатана, јер он зна да сте обојица већ при крају живота и да ћете се удостојити Христових венаца: он помоћу тебе, ти помоћу њега. Тако дакле, не мислите ни о чему другом. Ако Анђео, када по вас дође, не нађе вас на једном и истом месту, ви ћете бити лишени венаца“. – Тако они отпутоваше хитно, и дођоше у своју келију испуњени савршеном љубављу. He прође ни четрдесет дана а блажени се Евлогије престави и отиде ка Господу; три дана после њега упокоји се и сакати телом, али крепак душом, и предаде дух свој у руке Божје.

Кроније, пошто неко време беше провео у Тиваиди, сиђе у манастире александриске. Догоди се да братија већ беше отслужила четрдесетодневни помен за блаженог Евлогија и тродневни за богаља. Када Кроније сазнаде то, би поражен, и узевши Еванђеље метну га усред братије ради удостоверења оних што га слушаху, и исприча им како је велики Антоније унапред знао за њих и за све што се десило, и додаде са заклетвом: „При овом њиховом разговору ја сам био тумач, јер блажени Антоније не зна грчки; a ja знам оба језика, те сам речи Великога преводио на грчки блаженом Евлогију и богаљу, а речи Евлогија и богаља на египатски – светом, блаженом и великом Антонију.

И још Кроније исприча и ово: „Оне ноћи када велики Антоније отпусти блаженог Евлогија, пошто га помири са богаљем, исприча ми ово: „целу годину дана ја сам се молио да ми се открије место праведних и грешних. И ја видех огромног црног исполина где досеже до облака и рукама додирује небо; испод њега беше језеро, велико као море. Затим видех душе људске где лете као птице, и оне које прелетеше руке и главу исполина, беху сачуване он Анђела; а оне које удараше својим рукама, падаху у језеро. И дође ми глас говорећи: ове душе које видиш да прелећу руке и главу исполина, јесу душе праведника, њих Анђели чувају у рају; а оне душе које црни исполин удара рукама, потапају се у ад, јер су их телесне жеље вукле доле, и оне су се предавале злопамћењу“.

—————————————————————————————-
[1] Село Кома налазило се на северној граници Тиваиде (јужне области Египта), у Хераклеопољској области. Родитељи светог Антонија били су коптски хришћани.

[2] У старој Цркви, до појаве женских манастира и у прво време после њихове појаие, постојала је нарочигта врста девојака, које су потпуно посвећивале себе на службу Богу и давале завет девствености. Такве девојке називале су се девственице (παρθένοι), и оне су уживале у Цркви велики углед и сматране су као украс Цркве. Оне су се сабирале по приватним кућама ради подвига безмолвија, богоразмишљања и молитве под руководством опитних у духовном животу старица – наставница. Врло често Црква их је поверавала руководству и надзору најугледнијих ђакониса.

[3] To je било године 285.

[4] Максимин Дака – источни римски цар; владао је Сиријом и Египтом; царовао од 305. до 313. год. Жестоко гоњење подигао на хришћане 311. године.

[5] Према сведочанству светог Атанасија Великог, Александријског, боравком својим од неколико дана у Александрији свети Антоније је обратио у хришћанство више незнабожаца него што их се обратило за читаву годину дана.

[6] Озирис, египатски бог, обожаван заједно са Изидом у целом Епшту, био је, по веровању старих Египћана, супруг и уједно брат Изидин. Брат Озирисов Тифон преваром метну Озириса у сандук, закова сандук, залеми га калајем и баци у Нил; Изода пронађе сандук и сакри га, али Тифон ноћу отвори сандук, и исече тело на 14 делова које развеја на све стране; но Изида покупи те делове и погребе, а Тифон, после дуге борбе, би потпуно побеђен.

[7] Сатурн или Кронос, грчкоримски бог, сматран за сина Урана (Неба) и Гее (Земље); по свргнућу с престола оца његова, он се, по веровању старих незнабожаца, докопао власти над светом; он је ступио у брак са својом сестром Реом; али, пошто му беше претсказано да ће га његова деца свргнути с престола, он је одмах гутао децу своју чим би се родила; касније он би свргнут сином својим Зевсом.

[8] То јест светом Атанасију Великом, патријарху Александриском.

[9] Овде се подразумева свети Серапион, епископ Тмуитски (у Египту), Празнује се 24. маја.

[10] Преподобни Антоније Велики скончао 17. јануара 356. год., у сто петој години живота. Свете мошти преподобног Аигонија откривене су и пренесене у Александрију 561. год., при византијском цару Јустинијану (527-565. год.); затим, када Сарацени заузеше Египат, бише пренете у Цариград око 635. год.; одатле их око 980. год. пренесоше у дијацезу Биенаку (у Галији, данашња Француска), а године 1491. у Арч (главни град Провансе, у југоисточ. Франц.), у цркву св. Јулијана, где и сада почивају.