Преподобни Григорије Синаит

6. АПРИЛ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ

ГРИГОРИЈА СИНАИТА[1] (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за април)

 

Божанствени Григорије родио се у Асији (1255. г), у месташцу Кукули, у близини Смирне , од родитеља богатих, а што је најважније добродетељних. Када одрасте, Григорије доби дивно образовање како у световним наукама тако и у истинама Светога Писма. То је било за царовања старијег Андроника Палеолога[2]. У то време Турци већ надираху у Асију, пљачкаху насеља, међу којима опљачкаше и родно место Григоријево. Том приликом са другим хришћанима одведоше и Григорија и родитеље његове у ропство у Лаодикију. Тамо им варвари допустише да посећују цркву лаодикијских хришћана. Дирнути несрећним положајем своје браће, Лаодикијци, да би им олакшали тешки јарам ропства, замолише Турке да робљу даду слободу предложивши им за то новчани откуп. Турци примише откуп, и хришћанско робље доби слободу и право да располаже собом по својој вољи. Тада Григорије отпутова на Кипар. Тамо он за кратко време скрену на себе пажњу Кипрана, и својим дивним особинама учини те га скоро сви стадоше уважавати и волети, јер он по природи беше благолик, а притом лепота његове душе превазилажаше спољашњу лепоту његову.

Господ, који зна Своје (2 Тм. 2, 19) и помаже им у свему добром, удеси те се Григорије на острву Кипру срете са једним добродетељним иноком који живљаше у безмолвију, спријатељи се с њим, придружи му се у усамљеништву, и убрзо с великом радошћу прими од овог инока иночки анђелски образ. Побожно самујући и тихујући са овим иноком и хранећи се духовним поукама његовим, он ускоро постаде искусан у монашком животу. Жудећи за већим подвизима, он се одатле удаљи на гору Синај, и тамо прими велики анђелски образ. За кратко време он удиви и запрепасти тамошње подвижнике својим скоро бестелесним анђелским животом: његов пост, бдење, свуноћна стајања, непрестана псалмопјенија и молитве превазилажаху сваки опис. Изгледало је да он води спор са природом, желећи да своје вештаствено тело претвори у невештаствено. Због тога тамошњи подвижници, дивећи се његовим подвизима, обично га називаху бестелесним. А о корену свих врлина: његовој послушности и дубокој смирености, ја се колебам и писати, – вели св. патријарх цариградски Калист, саставитељ животописа божанственог Григорија. Али, пошто прећутати истину значи огрешити се о њу, то сам дужан да испричам оно што сам чуо од оданог ученика светог Григорија, Герасима. По речима блаженог Герасима, божанствени Григорије је свако послушање, одређено му од настојатеља, извршивао без икаквог одлагања н свим срцем, увек замишљајући да на посао његов гледа сам Бог. Међутим, поред свих послушања својих он никада није пропуштао и обична молитвословља своја. Обично је он радио овако: увече: пошто добије благослов од настојатеља, улазио је у своју келију и закључавао за собом врата; онда су се његова коленопреклоњења, псалмонјенија, подизања руку к Богу, са устремљеношћу васцелог ума к Богу, продужавала до клепала за јутарње богослужење; при првом клепању за јутарње богослужење он је већ први стајао код црквених врата; ушавши у цркву, никада није излазио из ње пре завршетка службе; при томе, у храм је долазио први, а излазио из њега увек последњи. Храна се његова састојала из мале количине хлеба и воде, тек да се одржи у животу. Најпре му би одређено послушање у кујни. Више од три године он се трудио у овом тешком послушању. Ко је у стању достојно похвалити ово његово необично смирење? Он је свагда сматрао да служи не људима него анђелима, и место свога послушања сматрао је за Божје светилиште и олтар. Треба споменути да је преподобни био веома вичан и као краснописац. Но поред свих телесних послова својих он није напуштао и умни рад. Читањем Светога Писма и других побожних књига он се бавио скоро више него сви тамошњи оци, а знањима је превазилазио готово све њих. При свему томе он је имао побожни обичај да се пење на свети врх горе Синаја и тамо обављао побожно поклоњење, на месту древних славних и великих чудеса.

Да ли је мрзитељ добра могао равнодушно гледати на светог Григорија, видећи такве подвиге његове? Да би омео светитеља на његовом путу ка савршенству, он је успео да посеје кукољ смутње међу саподвижницима његовим и да изазове у њима страст зависти. Блажени Григорије, као ученик кроткога и смиренога Исуса, приметивши код њих ту пагубну страст, тајно се уклони из манастира и узе са собом овог, достојног сваке части, Герасима. Герасим пак беше родом са острва Еврипа и беше рођак тамошњег кнеза. Но презревши славу и сјај ; света, он се повуче на гору Синај. Ту он упознаде божанственог Григорија, и дивећи се његовим необичним подвизима, прилепи се уз њега и постаде један од његових ученика. Уз помоћ Божју и он узиђе на највиши степен делања и созерцања, те после великог Григорија постаде многима образац подвижничког живота.

Они дакле, уклонивши се са Синаја, дођоше у Јерусалим на поклоњење животворном Гробу. Затим обиђоше сва тамошња света места и побожно им се поклонише, па онда бродом кренуше за Крит, и тамо се искрцаше у пристаништу званом „Добра Лука“ Не желећи да му време пролази напразно, преподобни стаде одмах врло марљиво тражити неко потпуно усамљено место, подесно за пустињачки живот. После много напора они најзад нађоше по својој жељи пештеру, и у њој се с радошћу настанише. Ту свети Григорије удвостручи своје пређашње подвиге. И на њега се у правом смислу могу применити речи цара – пророка: Нестаје ме као сенке која одмиче; колена моја изнемогоше од поста, и тело се моје измени због уља (Пс. 108, 23. 24). Стварно, лице му због безмерног уздржања постаде жуто, удови му омршаше и једва беху способни да се крећу. Међутим овај блажени о Богу трудбеник имађаше пламену жељу да нађе неког духовног старца који би га могао наставати у ономе што он још не беше достигао на путу ка духовном савршенству. И Господ брзо погледа на свету жељу верног слуге Свог, и устроји то на Свој премудри начин. Преко нарочитог откривења божанствени Григорије би извештен о једном отшелнику који се подвизавао у тој земљи, старцу Арсенију, опитном у делању и созерцању. Покренут Духом Божјим, сам Арсеније дође келији светог Григорија. Свети Григорије га с радошћу прими. После уобичајене молитве и поздрава, прозорљиви старац Арсеније поведе разговор, као из неке божанствене књиге, о чувању ума, о трежњењу и пажњи, о умној молитви, о очишћењу ума вршењем заповести Господњих, о томе како се ум може начинити светозарним, и о многим другим стварима.

После таког разговора старац упита светог Григорија: А ти, чедо, какве врсте делање употребљујеш? – Блажени Григорије му исприча о себи све од најраније младости. На то му божанствени Арсеније, који је већ врло добро знао пут који води на висину врлине, рече: Чедо, све то што си ми испричао, богоносни оци називају делањем, а не созерцањем (виђење). – Чувши то, блажени Григорије паде к ногама његовим, усрдно га молећи, па чак и именом Божјим заклињући, да га научи умноме делању и да му објасни созерцање. Божанствени Арсеније, не желећи да скрива талант дани му од Бога, веома радо пристаде да испуни молбу преподобноме, и за кратко време научи га свему што сам беше обилно добио од божанске благодати. При томе он откри Григорију и то, како су разноврсне и неизбројне замке врага нашег спасења, тојест исприча му шта се дешава онима што упражњавају подвиге врлина од човекомрзаца демона и од завидљивих људи, које Лукави употребљава као оруђа своје злобе.

Пошто доби ове драгоцене поуке од божанственог Арсенија, свети Григорије отпутова у Свету Гору Атонску. Желећи да се види са свима светогорским оцима, да им изрази дужно поштовање и да се удостоји њихових светих молитава и благослова, он обиђе све тамошње манастире, скитове, келије, пустиње и непроходна места. При томе он виде међу светогорским оцима подвижнике, веома украшене само делатним врлинама; а када их распитиваше, да ли упражњавају умну молитву, трежњење и чување ума, они му одговараху да и не знају шта је то умна молитва, или чување ума и трежњење. Пошто разгледа сву Свету Гору он дође у скит Магула, близу Филотејевског манастира, и тамо нађе три монаха: Исаију, Корнилија и Макарија, који упражњаваху не само делање него и созерцање. Ту он подиже келије за себе и за своје ученике; но своју келију постави на извесном растојању од келија својих ученика, да би се помоћу умне молитве могао потпуно удубљивати у Богу и бити стално заузет Њиме, тојест да би се према упутствима свога божанственог наставника, несметано предавао созерцању. И тако, сабирајући унутар себе сва чувства, сјединивши ум са духом и приковавши га на крст Христов, он је често понављао: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!“ – молио се са умилењем и скрушеним срцем, са уздисањем из дубине душе, и орошавао земљу топлим сузама, које су потоцима текле из његових очију. И Господ није презрео такво мољење његово: срце скрушено и смирено Бог неће одбацити (Пс. 50, 19), и услишио га врло брзо, јер: завапише праведници, и Господ их услиши (Пс. 33, 18). Стога разгоревши се душом и срцем, и по дејству Светога Духа изменивши се благом и преславном променом, он, обасјаван божанском благодаћу, угледа да је дом његов пун светлости. Препун неисказане радости и весеља, и лијући потоке суза, њега је прождирала божанска љубав. На њему се заиста стварно испуни светоотачка реч: „дело је узлажење (усход, пут) ка созерцању (…)“. И пошто преподобни беше изнад тела и света, он се сав проже божанском љубављу. И од тога времена та светлост није престајала да га обасјава: светлост праведника је свагда (Прич. 13, 9). На питање моје и мојих саучесника о созерцању, вели животописац светог Григорија, овај славни отац одговори: Онај који се уздиже ка Богу, благодаћу Светога Духа види, као у огледалу, сву твар лучезарном „или у телу, или осим тела, не знам“ (2 Кор. 12, 2); види све дотле док не наиђе на неку сметњу у току созерцања, која га примора да дође у себе самог.

Једном, видећи блаженог оца Григорија где радосна лица излази из своје келије, ја га у простодушности својој запитах шта је узрок томе. Он ми, као чедољубив отац, одговори овако: Душа која се прилепила Богу и прождире је љубав к Њему, узлази изнад творевине, живи изнад видљивих ствари и, испунивши се сва богочежњивошћу, никако не може да се сакрије. А и Господ јој је обећао говорећи: Отац твој који види тајно, платиће теби јавно (Мт. 6, 6); и опет: Нека се светли ваше видело пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16); јер тада срце скаче и весели се, ум је сав у пријатном узбуђењу, лице је весело и радосно, по речима мудрога: Када је срце весело, лице цвета (Прич. 15, 13).

Потом га поново запитах: Божанствени оче! објасни ми, ради љубави према истини, шта је душа, и како је созерцавају светитељи. – Саслушавши моје питање, он ми умиљато и, по обичају свом, спуштеним гласом одговори овако: Мило моје духовно чедо! не ишти оно што је изнад тебе, и не испитуј оно што је јаче од тебе (Сирах. 3, 21), јер ти, пошто си још млад, то јест несавршен, ниси у стању сварити тврду храну, тојест схватити предмете који превазилазе твоје силе, као што и храна одраслих људи није корисна нежној деци којој је потребно млеко. – А ја, припавши к ногама његовим и чврсто се ухвативши за њих, мољах га још упорније да ми објасни тако важну ствар. Пошто на крају крајева пристаде на моју упорну молбу, он ми кратко рече: Ко не угледа васкрсење своје душе, не може сазнати тачно шта је умна душа. – Међутим, ја, обраћајући му се са дужним страхопоштовањем, поново поставих питање: Откриј ми. оче, да ли си ти достигао висину овог узлажења, тојест, јеси ли сазнао шта је то умна душа? – Да, одговори он са великом смиреношћу. – Ради љубави Господње, научи и мене томе, стадох га ја после тога смирено молити, јер то може донети велику корист мојој души.

Тада овај божанствени муж, похваливши моје усрђе, изложи ми следеће: „Када душа употребљава све своје усрђе и подвизава се помоћу делатних врлина са дужним расуђивањем, тада она свргава све страсти и потчињује их себи. А када се страсти искорене, њу окружавају природне врлине и прате је као сенка тело; и не само прате је, него је и уче, и поучавају ономе што је изнад природе, уче је као неком пењању уз духовну лествицу. А када ум благодаћу Христовом узиђе ка ономе што је изнад природе, тада се он, просвећиван сијањем Светога Духа, пружа ка јасном виђењу; тада, подигавши се изнад себе самога, по мери дате му од Бога благодати, веома јасно и чисто види суштине ствари, и то ни у ком случају не онако како о томе умују световни мудраци који јуре само за сенком ствари, а не старају се, како треба, да следе суштаственом делању природе. Ето, и Свето Писмо каже: потамне неразумно срце њихово, и кад се грађаху мудри, полудеше (Рм. 1, 21-22). Потом душа, примивши обручење и благодат Светога Духа, услед мноштва виђења која она види, мало по мало оставља пређашње и прелази ка вишем и божанственијем, као што говори апостол Павле: заборављајући што је остраг, а сежући се за оним што је напред (Флб. 3, 13). И на тај начин она стварно одбацује сваку зебњу и страх и, прилепивши се љубављу ка Женику Христу, види да њене природне помисли потпуно ућуткују и, како свети оци веле, остају позади. Постигавши безобличну и неисказану красоту, душа сада, обасјавана светлим сијањем и благодаћу Светога Духа, разговара само са Богом. А просветивши се том безграничном светлошћу, и стремећи једино к Богу, она, услед своје чудесне и нове промене, уопште више не осећа своје скрушено, земно и вештаствено тело, јер се јавља чиста и светла, без икакве примесе вештаственог пристрашћа, – јавља се као биће потпуно умно, какав је и био до грехопада наш родоначелник Адам. Он је испрва био покривен благодаћу безграничне светлости, па је потом због горког преступа лишен те лучезарне славе“. – Свему томе ова божанствена глава додаде и ово: „Човек којн је трудољубивим упражњавањем у умној молитви достигао тако дивну висину и угледао јасно своје властито устројство, до кога је дошао благодаћу Христовом, већ је видео и васкрсење душе своје, пре очекиваног општег васкрсења, те душа, очишћена на такав начин, може говорити са божанственим Павлом: или у телу, или осим тела, не знам (2 Кор. 12, 2). Но уједно с тим она је и у недоумици, и запрепашћена је свим тим, и дивећи се узвикује: О дубино богатства и премудрости и знања Божјега! како су неиспитљиви судови његови и неистражљиви путеви његови! (Рим. 11, 33).“

Шта сад да кажем о ученицима овог преподобног оца? Да достојно објавим све подвиге њихове и ангелски живот њихов, ја не налазим довољно силе у себи. Само ћу кратко рећи: по наставнику се може делимично судити и о ученицима његовим.

Први ученик његов беше свети Герасим. Он је, као што је горе речено, био из Еврипа, и после се користио поукама свјатјејшег патријарха Исидора. Овај нови Герасим беше, може се рећи, одблесак оног старог, Јорданског светог Герасима. Као што је Јордански ишао путем апостолским, и дивљу пустињу Јорданску претворио у многољудну земљу, населивши је земним анђелима; тако и овај, испунивши се божанске благодати и бивши просвећен од Бога , одлази у Еладу, и на Балкан, и сва та места апостолски проходи, насићујући преслатким учењем о врлини све тамо гладне и жедне речи Божје. Слично Герасиму Јорданском, и он не пропусти овде, у многољудној пустињи овој, да оснује (у 13. и 14. веку) многа уточишта побожности и чистоте и да обитаваоцима њиховим преда потребна правила високе моралности, ради достижења првобитне чистоте човекове. Подвизавајући се на такав начин, и удостојивши се да још овде на земљи гледа славу, унапред припремљену угодницима Божјим, он отиде ка Господу да се наслађује том славом занавек.

Други ученик преподобнога бејаше Јосиф, земљак Герасимов. Јосиф није имао високо световно образовање, али богат унутрашњом, истинском мудрошћу, коју дарује Свети Дух, слично рибарима Галилејским који победише цареве и царства и посрамише мудраце овога света, он сатираше латинске мудријаше. Праведничка ревност његова за Православље послужи као чврст бедем православним хришћанима против латинских клевета, и многе од њих утврди на путу свете истине. Али о свима његовим трудовима и подвизима у корист Цркве, о његовом јуначком ношењу свога крста, и о његовим тајним и јавним врлинама, састављач овог животописа није био у стању да нам исприча подробно- Стога и нама остаје само да се са страхопоштовањем дивимо чудесноме у светитељима Богу и да величамо Његове угоднике.

Даље блажени животописац светог Григорија моли нас да саслушамо о трећем ученику овога светитеља, о неком чудесном ави Николају. Николај је био родом из Атине, и већ беше стар када се ондашњи цар грчки Михаил Палеолог (1258-1282. г.) занесе лажним умовањем Римске цркве. Отступивши сам од чистоте Православља, цар се старао да све своје поданике повуче за собом у тај бездан погибли. Но када божанствени Николај стаде у завичају свом неустрашиво проповедати реч Божју и учити народ да чува Православље и не прима труле догмате латинске, Палеолог посла к њему латинске мудријаше да га убеде да прими западно зловерје; а посла их са уобичајеним латинским доказима: обманом, бичем и мачем. Када ови сурови нечовечни изасланици наиђоше на отпор код блаженог Николаја, они га везаше, у ланце оковаше, браду му чесну обријаше, без милости моткама тукоше, ногама газише и немилосрдно по улицама вукоше. Но страдалац Христов не само то него и друге муке: прогонства, одузимање имовине, тамновања подношаше славећи и благодарећи Бога. Међутим, та олуја убрзо прође. Када после смрти цара Палеолога Црква Христова, Божјом милошћу, поново стаде уживати дубоки мир, тадашњи патријарх Јосиф стараше се на све могуће начине да божанственог Николаја рукоположи за архијереја; али он, по својој скромности и дубокој смирености, уклони се од те високе јерархијске части, и волећи безмолвије повуче се у Свету Гору Атонску. Тадашњи прот Свете Горе, видећи да је блажени Николај украшен свима врстама добродетељи, постави га и против његове воље за еклесиарха у чесном храму Карејском. Међутим, након не много времена Николај се срете са чудесним Григоријем, и само што чу слатку беседу његову, одмах свим усрђем душе своје постаде његов ученик: јер као што магнет неисказаном од природе силом вуче к. себи гвожђе, тако божанствени учитељ наш Григорије душекорисним речима својим привлачаше к себи оне који су га видали и разговарали с њим. И као што је било у време земаљског живота нашег Искупитеља: чим Га је Андреј угледао, одмах је оставио Јована Претечу и отишао за сладчајшим Исусом, тако се често догађало и у време божанственог Григорија. Они који су стремили ка висини врлина, видећи да је блажени Григорије достигао крајњу побожност, непомутиво спокојство и мир, и потпуно просветлење душе, сместа су остављали своје дотадање старце и прибегавали к њему потчињавајући му се потпуно. Тако је поступио и овај уважени Николај, иако је већ био зашао у године. Под мудрим и божанственим руководством светог Григорија, он убрзо постаде опитан у свакој врлини, а смирењем чак и превазиђе сву своју сабраћу и саученике.

Затим животописац светог Григорија казује још о неком његовом достојном дивљења ученику Марку. Постојбина Марку беше Клазомена; када одрасте он прими монаштво у манастиру Исака, у Солуну, па кроз неко време дође у Свету Гору Атонску, и ту потчини себе светом Григорију. Стекавши умну молитву и трежњење, он постаде ризница и чувалиште свих врлина; нарочито се одликовао смирењем и послушношћу, не само према настојатељу него и према целоме братству, па је као роб служио и гостима. Стога су му се сви дивили, хвалили га и имали љубави за њега. Светолики изглед његов одисао је неким духовним миомиром и чудесно утицао на друге, те који год би га видео једанпут, осећао је у својој души неко освећење и наклоност према смиреноумљу Марковом и овога чудесног Марка узима себи за образац врлина. Чак и када зађе у дубоку старост, божанствени Марко са великом радошћу и усрђем испуњаваше сва налагана му послушања. Вршећи, на пример, дужност кувара он никада не показиваше да му је то тешко. Зато га и Бог, који надгледа кротке и смирене срцем, награди дубоким миром душевним, непомутивим спокојством срца, и испуни неизрецивом радошћу и весељем; или, другим речима, Марко постаде пресветли орган Светога Духа, обитељ Троједнога. Пример овог божанственог Марка служио је многима за назидање. Многи, видећи његове подвиге и слушајући благодатну реч његову, добијаху обилну душевну корист. У броју оних који су се назидавали ангелским животом његовим био сам и ја, и то више него други: јер, будући сажитељ његов скоро до саме смрти његове. ја сам се користио његовим најприснијим пријатељством. У нас је била као једна душа у два тела, и ми нисмо знали шта је моје а шта његово. Отуда се догађало да ко би споменуо Калиста, одмах је додавао и Марка; и опет: ко би говорио о Марку, видео би у њему и Калиста. Сви оци који су обитавали тамо у скиту, гледали су на наше једномислије, које смо благодаћу Христовом имали међу собом, као на похвални пример; и ако би се некад, по зависти ђаволској, десило некима од њих да избије нека несугласица међу њима, они су одмах потсећали себе на нас, и несугласица је нестајала.

Божанствени отац наш Григорије благослови да такво једномислије буде међу нама до краја живота нашег и, покретан благодаћу Светога Духа, додаде да ћемо се удостојити царства небеског, ако се будемо находили у том јединству духа. Такво наше пријатељство продужавало се читавих двадесет осам година. Пред своју смрт Марка примора његова телесна болест да пређе из скита у лавру и тамо остане до своје кончине; али просторна одвојеност наша никада није нарушила наше духовно јединство. Блажени Марко, свакодневно узлазећи из силе у силу, достиже највиши степен савршенства, те је стога и немогуће испричати како ваља о свима његовим врлинама. И то што сам испричао, испричао сам против његове воље, јер ми је он, по смирености својој, наредио да не говорим о његовим врлинама. Али пошто се похвала о светитељима односи на Бога, то сам ја, због душевне користи и назидања других, и сматрао за правично да не прећутим његове подвиге.

Поменућу, вели блажени патријарх, још једног достојног похвале ученика светог Григорија – Јакова. Под руководством божанственог Григорија он достиже такву висину врлине, да се удостоји и архијерејског достојанства, и би постављен за епископа у епархији Сервион.

Нећу обићи ћутањем и чудесног Арона. Он изгуби очњи вид; зато га свети Григорије врло много сажаљеваше. Божанствени Григорије објашњаваше Арону, да слепило телесних очију не само очишћава душевне очи него и дарује вечну светлост онима који га с благодарношћу подносе, у свему се чврсто надајући у Бога; и да када ми помоћу и благодаћу Божјом очистимо срца своја путем пламене и сталне молитве, тада се просвећује наш ум и разум, који су у души као два ока. А када се просвете и отворе очи душе наше, онда човек, поставши у Богу духован, види природно – као што је и Адам гледао пре свога преступа. Објашњаваше Арону свети Григорије и пад нашег прародитеља, и његово васпостављање у првобитно савршенство. Слушајући ове и сличне поуке, и слажући их у срцу свом, Арон се веома скрушена срца мољаше Богу овако: „Господе Боже мој! Ти си палог подигао, једном речју раслабљеног оздравио, и очи слепоме отворио, – неисказаним милосрђем Својим подигни и мене, и не презри бедну душу моју огрезлу у муљу греха, и не дај јој да се заглиби у провалији очајања, него као милостив отвори очи срца мога.усели у њега страх Твој! дај ми да разумем заповести Твоје и да творим вољу Твоју!“ – И не би узалуд овако смирена и вапајна молитва слепога: он би услишен Богом, и очи се душе његове тако просветише, да му телесни вид не беше више потребан. Не беше му више потребан ни вођа путем. Но осим тога он је видео делање других чак и на далеком растојању од њега. Једном он беше са гореспоменутим Јаковом на путу ка једноме монаху. Док се још налажаху далеко од келије тога монаха, Арон, просвећен одозго, рече Јакову: „Монах коме идемо држи у својим рукама Свето Четвороеванђеље и чита то и то зачало“. Када дођоше у монахову келију, они проверише и нађоше да је тачно оно што Арон рече путем. Но то је само мало из многога.

Немогуће је не споменути и друге ученике преподобнога: Мојсија, Лонгина, Корнилија, Исаију, и Климента. Под мудрим отачким руководством светог Григорија сви се они украсише делањем и созерцањем; потом сами стекоше много ученика; и мирно се упокојише, предавши душе своје у руке Божије.

Пошто већ поменух чудесног Климента, биће корисно да испричам нешто од онога што му беше даровао Бог. Климент бејаше родом из Бугарске, и у отаџбини својој беше пастир. Једне ноћи стражећи крај стада он се, као некада они древни пастири, удостоји нарочите посете с неба: угледа необичну светлост која обасјаваше његово стадо и сав пашњак. Климента то испуни великом радошћу, али и неодумицом о значењу виђења. Он најпре помисли да је та светлост од праскозорја, пошто мало пре тога он беше задремао ослоњен на свој штап. Али док он тако размишљаше, она светлост постепено узиће на небо и остави иза себе таму и ноћ. Убрзо после тога Климент се удаљи у Свету Гору Атонску, и у скиту Морфину потчини себе једном простом, али побожном и врлинском монаху. Ова обука Климентова код тога монаха састојала се само у молитви: „Господе, помилуј!“ Након мало времена Климент би поново удостојен божанске светлости; и испричавши своме старцу о том виђењу, замоли га за објашњење. Но његов старац, немајући сам искуства у духовним стварима, пође с њим да о томе пита божанственог Григорија. Климент исприча светом Григорију о себи све подробно, па га после тога пламено моли да га приброји благој дружини његовој. Преподобни, као подражатељ Христа, жудећи за спасењем свих, прими Климента с радошћу, и научи га свему што може служити вечном спасењу. За Климентову душу, која у току времена постаде богоподобна, духовна виђења већ не беху несхватљива. Казиваше он о себи да кад год га је божанствени Григорије слао у свештену Лавру, он је увек у време кад су оци певали „Честњејшују…“ виђао светли облак где силази с неба на Лавру и покрива је. А када се свршавало певање „Честњејшују“ тај је облак, на његове очи, поново узлазио са светлошћу на небо.

Душекорисним поукама божанственог Григорија користили су се не само његови ученици него и сваки ко је долазио к њему. Стога је скоро сваки сматрао за своју велику несрећу не бити код светог Григорија и не чути његове поуке. И пошто реч његова беше благодатна, она је свагда урађала благотворним плодом у срцима слушалаца. Као што у време поучења великога Петра у Корнилијевом дому сиђе на његове слушаоце Дух Свети, тако је бивало и са онима које је учио божанствени Григорије. То су ми причали сами они који су искусили силу његовог учења. „Баш у време, говораху они, када је свети Григорије излагао своја расуђивања о чистоти душе и о томе на који начин човек постаје бог по благодати, у нашим се душама будило неко божанствено, незадржљиво стремљење ка врлини и необјашњива љубав к Богу“. – Свети Григорије је потстицао да се упражњавају у умној молитви и чувању ума како пустињаке тако и општежићнике, и то све.

Међутим доброненавидник ђаво није могао бити равнодушан према таквим подвизима светог Григорија. Он потстаче против преподобнога надриучене монахе, те они из зависти предузеше одлучне мере да га протерају из Свете Горе. С њима се, из незнања, сложише и неки простаци и неопитни у духовним тајнама. Завидљивци и духовне незналице викали су божанственом Григорију: „Не учи нас путу који ми не знамо!“ – подразумевајући под тим умну молитву и чување ума.

Видећи распламтелост зависти, преподобни даде места злу и заћута за извесно време. Затим, узевши са собом једног свог ученика и неког подвижника Исаију, који беше много пострадао од цара Михаила Палеолога због неслагања свог са лажним учењем псевдопатријарха Јована Века, јави се у протат ради претресања свог учења. Прот га с љубављу прими, и стаде му пријатељски и посредно приговарати не што учи о трежњењу и умној молитви, – јер прот није спадао међу завидљивце и духовне незналице -, него што то учи без његове дозволе. Но знајући необичне подвиге светог Григорија и истинску узвишеност његовог учења, он пређе преко свега и искрено се спријатељи с њим. Разговарајући са Григоријем и Исаијом, он говораше: „Данас разговарам са главарима апостолским, Петром и Павлом“.

Оци који беху ненаклоњени светом Григорију, видевши како он с љубављу би примљен од прота Свете Горе, и чувши похвале прота о свом божанственом учитељу, уверише се у истинитост његовог учења, и од тога времена сви уопште, и пустињаци и непустињаци, сматраху светог Григорија за општег учитеља. Али пошто број оних који долажаху к светом Григорију ради душевне користи веома порасте, и то га лишаваше омиљеног му безмолвија, то он, да би се избавио од посетилаца, прибеже лукавству: стаде мењати места свога боравка , и мењајући их често он се понекад удаљавао у најзабаченије и непроходне пустиње. Но пламтећи светилник се нигде није могао сакрити: град који стоји на гори врлина није се могао сакрити од погледа који га траже. Њега су свуда проналазили они који су били жељни да из медоточивих уста његових чују његово божанствено учење. Стога је он, ценећи труд и усрђе долазника, у најпустијим местима у којима је боравио градио келије, недалеко од своје, да би их сместио.

Агарјани, који су у то време већ задавали велике муке Грчкој, прећаху и Светој Гори опустошењем и поробљењем. Свети Григорије, имајући већ искуство из тешког робовања под овим варварима, а и не желећи да се лиши прескупоценог безмолвија, реши се да понове иде на Синај, да на светом врху његовом безмолствује, побожно тихује и самује. Али дознавши да ни тамо не може наћи жељени мир, пошто незнабожни Сарацени као нека огњена лава већ беху поплавили цео Исток, он одложи прелазак на Синај и крену да другде тражи неко згодно место за созерцатељни живот. Пошто проведе неко време у Солуну, он отпутова у Митилину, па оданде преко Цариграда стиже у Созопољ. У околини Созопоља он пронађе у једној пустињи згодно месташце и тамо се настани. Али га и ту завист тамошњих пустињака поче гонити, и чак му животу претити. Пошто ову злу страст не могаде победити ни својом великодушношћу ни кротошћу, он се преко Созопоља поново врати у Цариград. Како у то време беше настало извесно затишје и Турци не узнемираваху Свету Гору, то свети Григорије из Цариграда отпутовао опет на Атон. У том странствовању светог Григорија. ја сам, са још једним учеником његовим, био неотступни пратилац његов. За време боравка у созопољској пустињи блажени учитељ наш написа 150 глава о трежњењу, пуних делања и созерцања[3].

Са искреном и великом радошћу примише светог оца у Лаври, где он сада дође, и његов долазак сматраху за своје духовно славље. С благословом најстарије братије Лавре светитељ сагради у близини неколико келија, у разним местима, за себе и своје ученике, и тамо разговараше с јединим Богом. А када, по попуштењу Божјем, Агарјани стадоше понова притешњавати Свету Гору, преподобни, не могући безмолствовати ван Лавре, уђе унутар ње. Али многољудни, заједнички живот не беше за њега. Због свог созерцања он је жудео за усамљеношћу, стога, узевши са собом једног ученика, он тајно напусти Лавру и отпутова у Адрианопољ, а одатле се удаљи у једну гору, звану „Неповерљива“. Ту он нађе заиста подесно место за свој живот; али гора скоро сва беше пуна разбојника. Потстрекавани завидљивим ђаволом, који се бојао да светитељ не претвори пустињу у обиталиште земних ангела, они га много узнемираваху. Но свети Григорије се није плашио, јер је знао да отимачи земаљских ствари нису опасни за нагог. Ту он чу о побожности бугарског цара Александра. И положивши наду на Бога, који увек помаже добрим намерама Својих служитеља, он посла к цару своје ученике, обавештавајући га о себи и својим невољама и молећи га у име Божије за помоћ и заштиту од разбојника. Поштујући добродетељне, цар изађе у сусрет светитељу, и учини више него што је преподобни молио. Овај царствени љубитељ побожности подиже на тој гори читаву обитељ, са свима принадлежностима домаћинства, и све уреди у њој по царски. Исто тако цар посла светитељу и довољну количину новаца за издржавање његове дружине; поклони манастиру и доста имања, и једно језеро за риболов; посла много волова, оваца и марве. Ту светитељ мирно довршаваше остатак свог земног странствовања, продужавајући бринути се о благу душе свих и свакога. Он је сагоревао од жеље да сву васељену обогати знањем о узлажењу на висину делања и созерцања, и тежио да запали у свима пламену љубав ка том узлажењу. Заиста се и на њега, у извесном смислу, могу применити ове божанствене речи: По свој земљи изиђе проповед њихова и на крај васељене сила речи њихове (Пс. 18, 5). Јер је он сејао своје божанствено учење не само код Грка и Бугара него и код Срба и даље, ако не сам лично, онда преко својих ученика. И пред силом речи његове ретко да није уступала свака суровост. Чак је и оне словесне вукове, – те дивље разбојнике и убице, претварао у кротке и разумне овце, и уводио их као безазлену јагњад у тор Превечног Пастира и Просветитеља душа наших.

Такви су, између осталих, неки подвизи светог Григорија. Такав је живот те чудесне и блажене душе. Но напослетку настаде и за њега време да плати општи дуг смрти. Пошто мало и кратко занеможе, овај трудбеник о Богу предаде блажену душу своју у руке Божије (1346. г.), и узиђе на небеса, да се тамо увек наслађује многожељеним Господом Христом, коме са Оцем и Светим Духом, слава, част и поклоњење кроза све векове, Амин.

———————————————-
[1]Прозван Синаит због тога што се замонашио и подвизавао једно време на гори Синају. Његово житије написа св. патријарх Цариградски Калист I (1350-63. г.). То житије издао је И. Помјаловски: Житие иже во свјатих отца нашего Григорија Синаита, Петроград 1894. – Преподобни Григорије Синаит се у неким Синаксарима спомиње или 8. августа или 27. новембра).

[2] Андроник II Палеолог – од 1282. до 1332.

[3] Овај се спис налази у „Добротољубљу“. Преп. Григорије Синаит написа и многа друга духовна-подвижничка дела.