Преподобни Јефрем Сирин

28. ЈАНУАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ЈЕФРЕМА СИРИНА[1] (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

Свети Јефрем се родио у Сирији, у граду Низибији[2], од хришћанских родитеља, у време цара Константина Великог[3]. Још у младим годинама одрече се света, оде у пустињу, и постаде монах. И доби од Бога дар мудрости, те је из његових уста текла као слатка река благодат, натапајући умилењем душе свију који су слушали његове поуке. А то је било претсказано пре но што он одрасте. Јер док је још био дете, његови родитељи видеше за њега у сну ово: на језику његовом ниче винова лоза, и толико порасте, да гранама и грожђем испуни све поднебесје, те се све птице небеске сабираху и јеђаху грожђе. И уколико оне више јеђаху, утолико виноград више рађаше.

А када је у пустој гори свети Јефрем, препун умилења и скрушености срца, монаховао, један од богоносних отаца виде у сну човека страшна, који је сијао као анђео, где држи у руци свитак исписан и пита: Ко може да прими и сачува овај свитак? И дође му глас одозго: Нико други сем Јефрема, угодника мог. – А стајаше пред њим Јефрем, и отвори уста своја, и човек који се беше јавио метну свитак у уста Јефрему. И он га поједе и прогута. И убрзо затим стаде преподобни Јефрем говорити и писати поуке корисне, које могу свакога који их чита или слуша тронути, и страху Господњем приводити, и на покајање побуђивати, што је очигледно из његових богонадахнутих књига.

Али још један од великих светих стараца виде у сну овакво виђење о светом Јефрему: По наређењу Божјем Анђелске Силе с неба силажаху, држећи у рукама свитак исписан изнутра и споља, и говораху један другоме: Ко треба да добије овај свитак? И једни говораху овај, други – онај, а трећи рекоше: Заиста су свети и праведни ти које спомињете, али ниједан од њих не може добити овај свитак осим Јефрем кротки и смирени срцем. – И виде старац где тај свитак би дат Јефрему. И уставши изјутра, чу блаженог Јефрема где братији говори поуке, као да извор кључаше из уста његових. Јер из уста његових извираху речи од велике користи. И верова да је од Духа Светога све што излази из уста његових. И прослави Бога који такву благодат даје слугама својим.

Једном зажеле преподобни Јефрем да иде у град Едесу[4], па се помоли Богу говорећи: Господе Исусе Христе, удостоји ме да видим град Твој, и пошљи ми у сусрет таквога човека, који би корисно поразговарао са мном о Светом Писму. – Пошто се тако помоли, он се приближи граду. И кад уђе на капију, срете га жена блудница. Угледавши је, слуга Божји се ожалости, и у себи се обрати к Богу говорећи: Господе, презрео си молбу слуге Твога, јер како ће ова расправљати са мном о речима Светога Писма? А и жена стајаше гледајући га. И упита је свети Јефрем: Реци ми, жено, зашто стојиш и гледаш ме? Жена одговори: Гледам те, јер сам ја жена, постала од човека. А ти не гледај у мене већ у земљу, од које си постао.

Чувши то, Јефрем се зачуди таквом одговору њеном, и прослави Бога који је такав ум дао жени. И увиде да Господ није презрео његову молбу. И ушавши у град, остаде у њему много дана. У кући пак у којој обитаваше, до његове собе становаше нека жена блудница. Потстакнута од лукавог демона, она зажеле да увреди старца. И отворивши прозорчић који беше на зиду, она угледа старца где стоји и кува себи јело. И рече му: Благослови господине! Преподобни погледа на прозорчић, и видевши је где вири, одговори јој: Господ те благословио! Жена га упита: Шта недостаје твоме јелу? Светитељ одговори: Три камена и мало блата потребно је, да се затвори прозорчић, кроз који ти овамо вириш. А жена му бестидно рече: To ти најпре проговорих, и ти си већ устао против мене. Ја желим да легнем с тобом, а ти ме првом речи одбијаш. Одговори јој слуга Божји: Ако желиш да легнеш са мном, онда дођи на место које ти будем означио, и лећи ћемо заједно. Блудница рече: Означи место, и доћи ћу. Одговори свети Јефрем: Ако си ме зажелела, онда не можеш лећи са мном сем у сред града. Упита га жена: Зар се не стидимо људи? Светитељ одговори: Ако се стидимо људи, онда колико више треба да се стидимо, и уједно с тим бојимо Бога, који зна тајне људске. Јер Он има да суди целоме свету, и да свакоме да по делима његовим. – Чувши то, блудница би дирнута речима његовим; и дошавши к њему, она припаде к ногама његовим, плачући и говорећи: Слуго Божји! упути ме на пут спасења, да бих се избавила многих мојих злих дела. И преподобни Јефрем је поучи многим стварима из Светог Писма; утврди је у покајању, и упути у женски манастир. И тако спасе душу њену од одвратних безакоња.

Опет друга нека развратница приступи преподобном Јефрему, када је он једном приликом путовао некуда. И хтеде или да га наведе на грех, или да га бар наљути, јер га нико никада није видео љутог. И рече јој преподобни: Хајде за мном! И она пође за њим. И када стигоше у једно многољудно место, он јој рече: Овде хоћу да легнемо и да учинимо грех! А она, видећи народ, рече му: Како можемо то овде чинити када је толики народ; зар није срамота? Одговори јој преподобни: Ако се стидиш људи, колико више онда треба да се стидимо Бога који зна тајне срца! – И жена отиде од њега посрамљена, не могавши светитеља ни на грех навести, ни на гњев покренути. Јер он заиста беше човек незлобив, и кротак, и веома негњевљив.

О његовој негњевљивости прича се и ово: Када се једном пошћаше у пустињи, ученик му његов у одређено време доношаше храну. Али једанпут, носећи му храну, он случајно, не хотећи, разби суд, у коме беше храна. И побоја се гњева старчева. А старац, видећи га утучена, рече му: He секирај се, брате! Пошто храна није хтела да дође к нама, ми ћемо отићи к њој. – И отишавши, седе крај разбијеног суда, па скупљаше јело и јеђаше. Тако он беше негњевљив. И причају за њега, да откако је постао монах, никада се ни на кога није наљутио.

Преподобном Јефрему би откривено о светом Василију Великом ово: виде у вићењу огњени стуб који досезаше до неба, и чу глас: Јефреме, Јефреме! као што видиш овај огњени стуб, такав је Василије. – Стога зажеле да види светога Василија, и отпутова у Кесарију Кападокијску. И нашавши га у цркви где поучава народ, он га стаде громким гласом славити говорећи: Ваистину је велики Василије! ваистину је стуб огњени Василије! ваистину Дух Свети говори устима његовим.

А неки од народа рекоше: Ко је овај странац што овако хвали архиепископа? Гле, улагује му се, да би нешто добио из његових руку. – А после службе Божје, када преподобни Јефрем са светим Василијем зађе у пријатељски разговор, упита га свети Василије: Зашто си ме таквим похвалама славио? Одговори преподобни Јефрем: Зато што видех голуба белог где седи на твоме десном рамену, и шапуће ти на уво оно што си ти говорио народу. И још: огњени језик говораше из уста твојих. Рече му свети Василије: Што слушах о теби заиста сада видим, житељу пустиње и љубитељу пустињачког молитвеног тиховања. Пише у пророштву Давидовом: Јефрем је крепост главе моје (Пс. 59, 9). Ове пророчке речи уистини доликују и теби: јер си многе упутио на врлину, и учврстио; а кротост твоја и незлобивост срца твог сијају свима као светлост. – И посвети га свети Василије за презвитера, и отпусти с миром. Али, прича се за њега, да никада није хтео литургисати, јер је сматрао себе недостојним да служи таквим великим Тајнама божанским. А често се причешћивао када су други служили свету литургију. У презвитерском чину он је усрдно служио спасењу других, проповедајући реч Божју.

Преподобни Јефрем је гајио велику љубав према преподобном Аврамију Затворнику, чији се спомен празнује двадесет и деветог октобра. И често су један другог посећивали, и скрушавали се међусобним корисним разговорима. И када блажену Марију, нећаку Аврамијеву, снађе саблазан од врага, преподобни Јефрем молитвама својим много поможе њеном спасењу. Јер он силно паћаше због оних што падају у грехе, и веома се стараше да их поправи.

Преподобни Јефрем је некад боравио у пустињи, служећи Богу у молитвеном тиховању, где и многе ученике сабра; а некад је, по наређењу Божјем, бораћио у граду Едеси, где је својим поукама многе људе приводио покајању, и пропале душе враћао Богу. У душекорисним проповедима он је био толико изобилан, и благодати Божје препун, Да су га грло и језик од силног говорења издавали. Али он није престајао говорити, јер му је ум био погружен у дубину мудрости и знања. Усто, био је и веома смирен, и на све могуће начине избегавао сваку људску почаст и привремену славу. Једном су хтели да га силом узму за епископа. Сазнавши за то, он се направи луд и стаде јурити кроз град Едесу вукући за собом хаљину своју. Притом, је грабио хлебове и воће што су продавали, и јео. Видећи то, људи су сматрали да је полудео. А он побеже из града, и скриваше се све док други не би постављен на то место.

Преподобни Јефрем је непрестано проводио у молитви и дане и ноћи. Пошто је имао дар умилења и суза, он је стално плакао, сећајући се судног дана, и пишући о њему и говорећи много. Мало је спавао, мало јео, и то само колико да не изнемогне и не умре од глади и неспавања. Био је пуки сиромашак, волећи сиромаштво више од богатства, као што у своме завештању сам каже за себе: „Јефрем никада није имао ни злата, ни сребра, ни ковчежић. Јер послуша доброга учитеља Христа који говори: „He теците ништа на земљи.“

У то време беше јеретик Аполинарије. Он је зло учио о оваплоћењу Господњем. Али је био речит, и вичан јелинској мудрости, и велику пометњу изазва у Цркви Божјој. И многе заведе у своју јерес. И томе јеретику од младости до старости беше један труд и један посао: да буни православне, и да их привлачи своме зловерју. И написа многе књиге противу правоверних. Од њих се издвајају две, у којима употреби сву своју душегубну вештину, окомљујући се на православне. А те две књиге чувала је једна жена, његова љубавница. Сазнавши за те књиге, преподобни Јефрем пронађе противу јеретикове вештине необичну вештину. Јер он дође код те жене тајно, и веома хваљаше Аполинарија, престављајући се као његов ученик. Па пошто тобож жели да се научи његовој недокучивој мудрости, он је мољаше да му на кратко време да те Аполинаријеве књиге што су код ње, да би из њих преписао најглавније ствари. А жена, држећи да је он заиста ученик њеног љубавника, даде му обе књиге с тим да их што скорије врати, и да никоме не прича о томе. Узевши књиге, свети Јефрем их однесе у своју обитељ. Па пошто направи лепак, он тако прилепи лист уз лист, да се од обадве књиге доби као неко дрво или камен; и ниједан се лист не могаше одлепити од другог. И тако однесе жени. А она их узе и, не погледавши унутра, она их остави на своје место.

После тога плану опет препирка између православних и Аполинарија, који већ беше остарео. И кад му понестаде препирачке вештине, због старачке излапелости, он хтеде да искористи оне две књиге. Али кад их узе, не могаше их отворити, јер чврсто слепљене, оне се беху скамениле. Стога се веома постиде, и повуче се побеђен и посрамљен. И ускоро се од туге и стида лиши овог живота, зло извргнувши кукавну душу своју.

Преподобни отац наш Јефрем, пошто богоугодно поживе много година и приведе многе спасењу, провиде своју кончину, и написа поучно завештање ученицима својим. Одболовавши мало, он у дубокој старости отиде ка Господу[5]. А чесно тело његово би сахрањено у његовој обитељи што је у пустињи, у околини града Едесе, у Сирији. Света пак душа његова стоји сада пред престолом Господњим, заузимајући се за нас, да молитвама његовим добијемо опроштај грехова, а благодаћу и милосрђем Господа нашега Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

—————————————————————————————-
[1] Свети Јефрем је прозван Сирином, тојест Сиријцем, пошто се Месопотамија, у којој се он родио, прибрајала Сирији.

[2] Низибија (или Низибида) – велики и многољудни град у провинцији Магдонији у Месопотамнји, – на границама римске империје и персијског царства.

[3] Цар Константин Велики царовао од 306. до 337. г.

[4] Едеса – град у Месопотамији; у њаму се налазио нерукотворни лик Спаситеља и свете мошти апостола Тадеја.

[5] Свети Јефрем се мирно упокојио 373. год.