Преподобни Лаврентије Затворник

29. ЈАНУАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ЛАВРЕНТИЈА

затворника Печерског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

 

После искушења које снађе преподобне затворнике печерске Исакија и Никиту[1], подвизаваше се у том истом светом манастиру Печерском овај блажени Лаврентије. Он се, као добар војник Христов, усуди да сам усамљенички ратује са душегубним нападачем – ђаволом. И зажеле свом душом да се у строгом затворништву посвети молитви Богу, убеђен да Господ управо о затворничком живљењу говори када каже: „А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт. 6, 6). Али преподобни му оци одлучно брањаху да то ради у светом манастиру Печерском, где лукави ђаво силовитије напада подвижнике него на другом месту. Они му напомињаху како ту ђаво савлада Исакија и Никиту, који се насамо у затвору бораху с љим, те их оци многим молитвама једва вратише к себи.

Тада Лаврентије, опростивши се са братијом, оде у манастир светог великомученика Димитрија, подигнут кнезом Изјаславом[2], и тамо монаховаше у затвору. Он стаде веома подвижнички живети и са великом ревношћу радити на спасењу свом, преузимајући сваким даном све веће трудове, умртвљујући уздржањем и глађу све страсне пожуде, секући их мачем духовним, тојест речју молитве, и водом суза својих гасећи распаљене стреле лукавога. И тако он, благодаћу Божјом, не само не би рањен ћаволом, него и доби од сведарежљивог Господа дар да чудотворно исцељује разне болести и недуге по људима, и да изгони ђаволе.

Једном, к блаженом Лаврентију између многих других би доведен ради исцељеља један човек из Кијева, у коме бејаше веома свиреп и јак ђаво, да дрво које су са муком могли носити десеторо људи, он сам узимаше и ношаше. А блажени затворпик, желећи да се благодаћу прослави његово духовно отечество – свети манастир Печерски, нареди да овог човека воде тамо. Тала бесомучмик стаде викати: „Коме ме ти шаљеш? Ја не смем ни да се приближим пештери због Светих који почивају у њој. У самом пак манастиру живе тридесет светих црноризаца којих се ја бојим, a ca осталима водим борбу“.

Када бесомучник изговори то о благодати светог манастира Печсрског, блажени понова нареди да га силом одвуку тамо, да би се боље потврдило оно што он рече. А они што вуцијаху бесомучника, знајући да он никада није бивао у Печерском манастиру и да никога тамо не познаје, упиташе га: „Ко су ти подвижници којих се ти бојиш?“ Јер у то време у Печерском манастиру бејаше братије сто осамнаест. Бесомучник наброја од њих тридесет по имену, и рече: „Сви они могу ме једном речју истерати“. Тада му они што га вуцијаху опет рекоше: „Ми хоћемо да те затворимо у пештери“. А он им одговори; „Каква ми је корист водити борбу са мртвима? Јер они сада имају већу слободу да се моле Богу за своје црнорисце и за све који долазе к њима. Но ако ви хоћете да видите како ја водим борбу, одведите ме у манастир: сем оне тридесеторице које споменух, ја се могу борити са свима осталима“.

И стаде показивати способности своје, говорећи јеврејски, римски, грчки, једном речју – све језике, које он никада ни чуо није, тако да се они што га вуцијаху веома уплашише и много дивише промени његовог говора и способности да говори разне језике. Затим, пре но што они уђоше у манастир, нечисти дух тaj побеже из човека; н исцељени човек стаде паметно расуђивати, те се сви што беху с њим испунише радошћу. Онда сви заједно уђоше у свету чудотворну цркву Печерску да захвале Богу. Дознавши за то, игуман са свом братијом дође у цркву. Исцељени не познаваше ни игумана, нити икога од оне тридесеторлце које поименце наброја у време бесомучности. Тада га упиташе: „Ко те исцели?“ А он, гледајући на чудотворну икону Пресвете Богородице, одговори: „Са Њом сретоше нас свети оци, њих тридесет на броју, и ја се исцелих“. При томе он се сећаше имена свију њих, али никога не познаваше у лице. Тада сви скупа узнесоше хвалу Богу, и Пречистој Матери Његовој, и блаженим утодницима Његовим.

Тако се прослави свето место Печерског манастира по Божјем устројењу, објављеном преко блаженог затворника Лаврентија, који се као Варнава од Павла, на неко време одвоји од печерске бpaтиje, много плода донесе и, украсивши Изјаслављеи манасгир многим равноангелним врлинама својим, понова се врати y свети манастир Печерски. После извесног времена он би изабран и посвећен за епископа Туровског[3]. По блаженом престављењу светог Лаврентија[4], тело његово би пренето у Кијево-Печерски манастир и с чешћу положено у пештерама, где и до сада његове чудотворне мошти стоје нетљене, у част Онога који види тајно а узвраћа затворницима јавно – слављеног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.

————————————————————————————-
[1] Спомен преподобног Исакија, затворника печерског, 14. фебруара; спомен Никите затворника, који је скончао као епископ Новгородски, 31. Јануара. Обојица беху прелашћени виђењем Кушача у светлом облику.

[2] Манастир св. великомученика Димитрија налазио се у близини Печерског манастира. Године 1128. он би прикључен Печерској обитељи.

[3] Туров – град у Минској губернији. Свети Лаврентије био јe епископ Туровски од 1182. године.

[4] Преставио се у Господу 1194. године.