Преподобни Мартинијан

13. ФЕБРУАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

МАРТИНИЈАНА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за фебруар)

 

У близини града Кесарије Палестинске налази се планина, звана Ковчежна. У њој су се подвизавали многи пустињаци. У њој се од своје осамнаесте године подвизавао и блажени и славни монах, свети Мартинијан, – пун благодати Божје[1]. Заволевши Бога из младости, он се даде на велике подвиге, војујући са врагом. Бeшe леп и млад када у осамнаестој години својој напусти свој родни град Кесарију и сву хуку светску, и удаљи ce у планину Ковчежна на безмолвни пустињачки живот. И проведе у њој двадесет и пет година, водећи ангелски живот. Због тога се удостоји те доби од Бога дар исцељивања. И његовим светим молитвама исцељиваху се многи болесници од разноврсних болести. А и бесомучне, које му довођаху, он ослобаћаше од бесова. И многа друга чудеса чињаше Бог на молитве свога угодника.

Блажени Мартинијан напредоваше сваким даном у своме дивном подвигу. И пронесе се на све стране добар глас о светом животу врлинског мужа, и многи долажаху к њему ради духовне користи. Но мрзитељ и непријатељ рода људског ђаво, није могао да гледа младог инока са тако великим врлинама. Стога му стаде приређивати разна искушења. Плашио га је разноврсним привиђењима. Затим је употребио старо средство, којим је Адама истерао из раја, желећи да и блаженог Мартинијана истера из његовог раја – безмолвног пустињачког живота, и тако упропасти његову добру намеру. Једнога дана, када је блажени Мартинијан појао псалтир, преобрази се ђаво у велику змију, подвуче се под зид његове келије, и стаде усрдно копати земљу као да хоће да поткопа зид и сруши келију на светитеља. А блажени, пошто без страха и узнемирења заврши појање, погледа кроз прозорче своје келије и рече змији: Теби збиља доликује да се вучеш по земљи. Но зашто се узалуд трудиш, кукавче? Твоји ме привиди неће уплапшти, јер имам Господа мог Исуса Христа, који ми помаже и побеђује твоја страшила и сатире твоју силу. – Чувши то, ђаво се претвори у мрачни вихор, и бежећи довикиваше: Чекај само, чекај! знам како ћу те срушити: измислио сам ја замку за тебе, којом ћу те ухватити и твоју наду уништити! Ја ћу ти приредити такво искушење, какво ти не можеш поднети; и избацићу те из твоје келије и срушити као лист ветром ношен. Тада ћу да видим, ко ће ти помоћи! – Рекавши то, ђаво се изгуби. А снажни муж, свети Мартинијан, беше тако миран и спокојан, као да никакво страшило видео није, него се весељаше и хваљаше Бога, бавећи се богоразмишљањем и тумачењем божанских речи Светих Књига.

Потом се догоди ово: Неки људи, идући у град Кесарију, разговараху међу собом о врлинском животу блаженог Мартинијана и много се дивљаху његовом јунаштву и трпљењу. Чувши тај њихов разговор, жена једна блудница, нахушкана ђаволом, приђе им и упита их: Ко је тај коме се ви дивите? И какви су подвизи његови, и какав живот његов? Ако хтеднем, ја ћу га као лист с дрвета отрести. Који је подухват његов достојан похвале? Да ли тај што је као нека звер одбегао у пустињу, пошто није могао у граду да одоли телесне похоте и саблазни? Какво ми је то чудо што живи бестрасно! јер он никада жену не види. Сви ви знате да кад нема ватре, сено не гори. Али, кад би се сено ставило крај ватре, па се не би упалило, е то би била велика ствар и достојна дивљења. To исто треба рећи и о њему: ако ја одем к њему, и он ме види, али се не поколеба у својој намери, нити се саблазни, нити му лепота моја заплени мисао, онда ће он бити диван не само пред људима него и пред самим Богом и Анђелима његовим.

Рекавши то, она се са тим људима опклади поводом те ствари, и оде својој кући. Код куће скиде са себе заводничке наките, обуче подеране хаљине, повеза главу неком старом марамом и опаса се конопцем. Затим узе торбу, сложи у њој скупоцене хаљине, наките, минђуше, златно прстење, ђердане и остало што заводи очи и ум младића. И увече изиђе из града и оде у ону пусту планину, у којој живљаше преподобни. Те ноћи беше велика киша и олуја. А када се жена приближи Мартинијановој келији, стаде јецати и умилним гласом молити светитеља, говорећи: Смилуј се на мене, слуго Божји! и не остави ме јадну да ме зверови растргну, јер изгубих пут, и залутах у овој пустињи, и не знам на коју страну да идем. Нe презри ме, у великој сам невољи! не згади се на мене грешницу, јер сам и ја Божје створење! Чесни и свети оче, молим твоју светињу, не одбаци мене залуталу!

Такве и многе сличне речи говораше она плачући и јецајући. Блажени Мартинијан отвори прозорчић, погледа је, и виде да је бедно одевена и сва покисла од кише. И рече у себи: Тешко мени кукавном грешнику! Ево ме сада пред искушењем: или да не испуним заповест Божју која ми наревује да будем милосрдан, или да мој монашки завет погазим. Јер ако ову жену, која је у невољи, не пустим у келију, њу ће или зверови растргнути или ће умрети од велике хладноће, и тако ћу оскврнити душу своју, јер ћу бити као убица. Пустим ли је пак унутра, бојим се да не будем искушан, и тако оскврним са душом и тело своје, и покажем се нечисти блудник пред Господом мојим. Нe знам просто шта да радим. – И подигавши руке к небу, рече: У Тебе се, Господе, уздам! Нека се никад не посрамим! и нека ми се не насмеју непријатељи моји! Нe допусти да ме искуша и освоји лукави и зли ђаво! Благоволи, те ме крепком руком твојом сачувај у час овај, заклони ме од вражјег налета, јер си благословен вавек.

Пошто се тако помоли Богу, он отвори врата и уведе је унутра. Онда наложи ватру да се огреје, и донесе јој урме да једе, јер две палме растијаху пред његовом келијом. И рече јој: Жено, једи, и гpej се ту; а кад сване, иди с миром одавде. И оставивши је у предњој одаји, сам уђе у унутрашњу, и затвори за собом врата. И пошто у девет сати отпева псалме и помоли се, он по обичају свом леже на земљу да отпочине. И те ноћи узбуни га Сатана веома телесном похотом. А жена устаде око поноћи, извади из торбе своје скупоцене хаљине и наките, удеси се заводнички, како би саблазнила светитеља, и чекаше да Мартинијан изађе. Када свану, светитељ изиђе из своје унутрашње одаје, желећи да жени отвори врата, и она отиде кући својој. Но угледавши је онако обучену и украшену, он је не познаде и, запрепашћен, ћуташе дуго. Затим је упита: Ко си ти? и откуда си дошла? и какав је то на теби демонски облик? А она му одговори: Ја сам, господине мој! Светитељ је упита: Због чега си променила своје хаљине? Синоћ си била јадна, а сада си горда. А она одговори: Ја сам, господине мој, из града Кесарије Палестинске. Чух за младост твоју, за дивоту тела твог, за необичну лепоту лица твог, и срце се моје запали силном жељом за тебе, и ево дођох да се наситим лепоте твоје. Нисам ја узалуд потегла толики пут, већ једино ради тебе. Чему то ваше неумесно уздржање? И због чега прекомерним постом мучите тела своја? Које то књиге прописују не јести, не пити, нити се законито женити? Нe рече ли апостол Павле: чесна је женидба, и постеља женидбена чиста? (Јевр. 13, 4). Ко се од пророка није женио, па се ипак сваки показао наследник царства небеског? Велики и дивни Енох, иако жењен, не би ли узет на небо, и не виде смрти све до данашњега дана? Исто тако и чудесни Авраам, није ли имао три жене, и назва се пријатељ Божји, и удостоји се да у сеницу своју прими самога Бога у три Лица? Зар се Исак не ожени, и би праобраз Христа? Па Јаков, иако је имао две жене и две наложнице, зар се није јуначки борио са Анђелом, и видео Бога лице у лице? А велики Мојсије, врховни пророк и служитељ Божји, није ли имао жену, па ипак с Богом разговарао, и род јеврејски из горког ропства египатског ослободио, и царства се небеског удостојио? Тако исто и Давид, и остали пророци, и свети људи, по закону су се женили, и децу рађали, и налазе се у царству небеском.

Тако говорећи, и раслабљујући блаженог, и за руке га држећи, она помути његову добру мисао, и стаде га вући у понор пропасти. И одговори јој Мартинијан: Ако те узмем за жену, куда ћу те одвести, и чиме ћу те хранити када ништа немам? Јер као што видиш мој сиромашни живот, ја сам све дане живота свог све до сада проживео не стичући имања. Рече му жена: Господине мој, ти само пристани, и буди са мном, да се наслађујем лепотом младости твоје, а за животне потребе наше не брини, јер ја имам кућу и имања, и злато и сребро, и робове и робиње. И над свим тим ти ћеш бити господар.

Док ово говораше жена, или боље сам ђаво, одискони човекоубица, збораше на њена уста, прелашћујући светитеља, стаде се Мартинијан распаљивати телесном похотом, и пристајати на њу. И већ надаље говораху о греху како би га учинили. Затим јој он рече: Жено, почекај мало, јер неки имају обичај да долазе к мени по благослов. Идем дакле да погледам низ пут, да не иде неко који би нас могао затећи на делу. Јер када од Бога не можемо сакрити свој грех, онда бар да га сакријемо од људи, да им не будемо на саблазан и поругу.

Рекавши то, он изађе из келије, пoпe ce на једну тамошњу високу стену, и пажљиво гледаше низ пут. А човекољубиви Бог, који никоме не жели погибао, не заборави његове још измлада трудове, и не презре његове молитве, него му поможе, и преведе срце његово од помисли зле на добру. И силазећи са стене, Мартинијан пронађе суво грање, унесе га у келију, и насред собе наложи ватру. А кад се ватра разбукта, он изу сандале, скочи у ватру, стаде усред ватре, и пламен му стаде палити тело. Пошто га ватра силно опече, и ноге га заболеше, он изађе из ватре, и као препирући се са собом, говораше: Шта је, Мартинијане? Прија ли ти овај привремени огањ и ово љуто мучење? Ако пак можеш ово да трпиш, онда приступи овој жени, јер ти она, или боље – ђаво преко ње, припрема вечни огањ. Но, она није крива него древни враг који ју је нахушкао против тебе, јер жели да омете твоју добру намеру. Помисли на вечне муке, несрећни Мартинијане! сети се вечног огња! Јер овај привремени огањ гаси се водом, и када гори он даје светлост, а вечни огањ нема светлости, и не могу га угасити све реке и сва мора што су под небом. Можеш ли трпети тај неугасиви огањ? Ако можеш, онда приступи жени и задовољи своју похоту.

Ово себи говораше, замишљајући вечне муке. Затим, пошто му болови мало уминуше, он поново скочи у ватру, и стајаше усред ватре, док му је цело тело силно горело. А када већ није могао више да подноси болове, он изиђе из ватре и сруши се на земљу. И уздахнувши свим срцем, са сузама рече Богу: Господе Боже мој, милостив буди мени грешном, и опрости ми пад ума мог и пристанак на грех! Ти који испитујеш срца и душе, знаш срце моје: ја Те заволех од младости своје, и ради Тебе предадох огњу овом тело моје. Опрости ми, Господару мој Господе, јер си једини добар и милостив, и благословен вавек.

Ово говораше лежећи на земљи, јер не могаше стајати од силних рана и опекотина. Затим стаде појати: Како је добар Бог према онима који су чиста срца! А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја! (Пс. 72, 1-2).

А жена, видевши како блажени ради спасења свог предаде тело своје огњу, опомену се својих зала, и као из сна прену се из своје изгубљености: скиде са себе раскошне хаљине и сав накит, па све то баци у ватру. И опет обуче оне дроњаве хаљине, и паде пред ноге блаженом Мартинијану, и стаде са сузама вапити и говорити: Слуго Божји, опрости мени бедници и грешници! Ти знаш да су у ђавола многа лукавства и преваре. Он и мене превари, и нахушка против тебе. Нeгo ce помоли за мене, преподобни, да ради молитве твоје буде спасена свегрешна душа моја. И ово насигурно знај, оче, да се више нећу вратити у град свој, нити ући у дом свој, нити видети икога од родбине своје, нити се вратити на зла дела своја, него ћу се потрудити око спасења душе моје кукавне. А знај и ово, господине: као што ме ђаво наговори да војујем против тебе, тако ћу се и ја грешна наоружати против њега у име Господа нашег Исуса Христа, и посрамићу гa. Jeр он варалица, подижући ме против тебе, подигао ме је прогив њега самог; и зажелевши да те мноме победи, биће сам од мене побеђен помоћу Господа нашег, који и блуднице прима у покајање.

Говорећи то, она непрестано проливаше сузе. А блажени јој одговори: Господ мој и Бог нека ти опрости грех, жено! Иди дакле с миром, и као што си рекла, труди се око свог спасења, ратуј против страсти покајањем, да би могла посрамити лукавога. – Она му на то рече: Молим ти се, научи ме спасењу; реци, куда да идем да бих се спасла? А он јој одговори: Иди у Витлејем, и потражи свету девицу Павлину, која и свету цркву подиже. Кад је наћеш, исповеди јој све, и у ње се можеш спасти.

А жена уставши, поклони му се и рече: Моли се, оче, за мене грешну. Светитељ са великом муком једва устаде од болова са земље, и даде јој мало урми за пут. И изведе је из келије, показа јој пут који води у Јерусалим, и рече јој: Иди с миром, жено, и спасавајући спаси душу своју, подвизавајући се покајањем. Пази, не осврћи се натраг: јер ниједан није приправан за царство Божје који метне руку своју на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). Пази на себе, да те ђаво опет не посрами, и не попуштајући себи борави у покајању, јер Бог прима оне што се кају.

А она чувши то, плакаше још већма, говорећи: Уздам се и ја у кога се уздаше народи, и не посрамише се. Уздам се, да ђaво отсада неће у мени наћи места. А блажени Мартинијан, првкрстивши је, рече јој: Господ Бог мој нека чува душу твоју, И нека те сачува до краја! – И жена, поклонивши се слузи Божјем, оде. А светитељ се врну у своју келију, паде на земљу, јецајући и молитву творећи.

Жена иђаше путем плачући и молећи се Богу, да је упути на спасење. Пошто пустиња беше огромна и пут дугачак, њу сустиже ноћ на путу, и она преноћи у пустињи. У свануће она продужи пут опет ридајући и молитву творећи. И тако путујући целог другог дана, она касно увече стиже у Витлејем. И уђе у манастир блажене девице Павлине, и поклонивши јој се исприча јој све подробно. А Павлина, чувши то, прослави човекољубивог Бога, и прими је с радошћу. И сваки дан је поучаваше, упућујући је на спасење. А она се толико подвизаваше у пошћењу, да јој је блажена Павлина много пута говорила: Чедо, штеди тело своје да не ослабиш, него да можеш истрајати у подвигу до краја. – Но она већма борављаше у испосничким трудовима. А при крају дана својих блажена Зоја, – јер то беше њено име, -моли у Бога милост да јој открије да ли је њено покајање примљено. Човекољубиви Бог откри јој то на тај начин што јој даде дар исцељивања. Јер једнога дана дође у манастир ради исцељења нека жена која је тешко боловала од очију. А блажена Павлина, желећи да опроба Зојино покајање, рече јој: Чедо, помоли се за ову жену, не би ли јој Господ на твоју молитву дао исцељење. – И за неколико дана, када се Зоја мољаше за болесницу, бише исцељене очи њене. И исцељена жена се постриже, и би добра монахиња у њиховом манастиру. А блажена Зоја проведе дванаест година у великом покајању, и усну мирно у Господу. За све то време она нити пи вина, нити окуси јелеја, нити једе воћа. Њена храна беше само хлеб и вода; и то никад није јела досита. Јела је само увече; а понекад је узимала храну сваки други дан. Спавала је на голој земљи. Такав беше светитељкин подвиг, и такав њен крај.

Но потребно је наставити чудну повест о преподобном Мартинијану. Седам месеци прође док се блажени Мартинијан исцели од рана и опекотина које беше задобио стојећи у ватри. И стаде размишљати у себи, говорећи: Ако се не уклоним одавде у неко непознато место, лукави враг ме неће оставити, и неће ми дати мира. Зато убудуће треба да живим на таквом месту, где не може прићи жена. – Пошто тако поразмисли, он стаде на молитву, говорећи: Господару неба и земље, и Творче мора, учини оно што ће бити корисно по мене ништавног. Нe остави ме, и не допусти души мојој да потпуно пропадне, него ми помози, Господе Боже сила, и буди ми пут, и живот, и штап, и торба и хлеб.

И рекавши то, и целога себе оградивши крсним знаком, он напусти своју келију, и упути се к мору. А ђаво, видевши га где одлази, повика: Нека ликују силе моје, и нека блиста име моје, јер успех да те савладам, пошто те отерах из келије, и тело твоје ватром опалих, и начиних те бегунцем и заробљеником! – И продужи: Шта је, Мартинијане, зар бежиш одавде? Но ма куда отишао, ја ћу те наћи и ратовати против тебе. Као што те отерах одавде, тако ћу те отерати са сваког места где будеш живео. И нећу те оставити док те потпуно не победим и учиним безвредносним. – А блажени му одговори: Слаботињо, бедниче, мислиш ли да си ме ти отерао из мог обиталишта? Или сматраш да због унинија, због чамотиње, изиђох? Нe, никада! него изиђох ради тога, да тебе што потпуније сатрем. – И још рече: Није ли ти доста што си устројио први и други напад искушења против мене? Онда хајде, крени и трећи пут са својим лукавством против мене! Твој зли подухват ја уништих помоћју Бога мог, коме и принесох страдање моје. Зато те и сама она жена, коју си нахушкао против мене, сматра сада као дим и блато, и згази твоје безбожне и злотворне силе, те више не смеш ни сенци њеној да приђеш.

Док је светитељ говорио тако, ђаво ишчезе од њега. А блажени стаде појати псалам: Нека васкрсне Бог, и распрштаће се непријатељи његови! И нека беже од лица његова они који мрзе на њ! (Пс. 67, 1). И то појући он иђаше путем што води к мору А кад стиже у пристаниште, он нађе једног богобојажљивог морнара и упита га: Брате, не знаш ли неко мало острво на средини мора, на коме нико не живи? Морнар му одговори питањем: Због чега питаш о томе? Шта ће ти то? А блажени му одговори: Хоћу да се удаљим од сујетног света и побожно самоћујем, но не налазим места где бих у миру живео и избегао саблазни вражје. Он му на то рече: Има једно такво место, али је страшно. To je једна висока стена усред мора, са које се не види копно. Блажени одговори: За таквим местом чезнем, и такво обиталиште желим, до кога не може доћи жена. Морнар га упита: А одакле ћеш себи набављати храну? Блажени му одговори: Ја и ти ћемо се договорити: ти ћеш ми доносити храну, a ja ћу се молити Богу за тебе. Још нешто: ти ћеш ми доносити палмово грање, и ја ћу га плести; ти ћеш продавати моје рукотворине, и за добијени новац куповати хлеб и доносити ми. Исто тако доносићеш ми и воду у крчагу. Треба да долазиш два или три пута годишње, доносећи ми суви хлеб и воду.

Чувши то, морнар разумеде да је ово духовни човек, и обећа да ће све што му нареди чинити. И севши са њим на лађицу, отпловише до оног места. Пошто је дувао погодан ветар, они у сутон стигоше до те стене. Видевши да је место врло згодно, блажени се обрадова душом и захвали Богу. И благословивши морнара, пoпe ce на стену и запева: Дуго чеках Господа, и погледа на ме, и услиши молитву моју, и извади ме из јаме страсти, и из глиба, и постави на камен ноге моје, и утврди стопе моје (Пс. 40, 1-2). А кад заврши псалам, и помоли се Богу, он рече морнару: Иди у миру, брате, и донеси ми хлеб и воду, и палмово пруће да правим котарице. Морнар га упита: Ако хоћеш, донећу ти и дрва, да направимо једну кућицу за тебе. А блажени то не хтеде, него сеђаше на стени, паљен дневном жегом и смрзаван ноћном хладноћом.

И морнар сваке године два или три пута доношаше блаженоме хлеб и воду, као што му овај беше наредио. И с радошћу провођаше преподобни Мартинијан живот на стени, јер нађе мира побегавши од света. И слављаше Бога дан и ноћ, и поучаваше себе непрекидним богоразмишљањем. Но лукави ђаво не престаде војевати против праведника, већ му и тамо стаде пакостити. Тако једне ноћи он диже буру на мору, и преподобноме прећаху огромни таласи, који на читавих десет метара прелетаху изнад његове главе. И викаше ђаво: Ево, сад ћу те потопити Мартинијане! А он без узнемирења одговори: Слаботињо! бедниче! зашто се улудо мучиш? Привиђења ме твоја неће уплашити, нити претње твоје узнемирити, јер се ја уздам у Господа мог Исуса Христа, и Њиме ћу те потпуно посрамити. И рекавши то, он стаде појати: Спаси ме, Боже, јер дође вода до душе моје! Пропадам у дубоком глибу морском, и вали ме затрпавају (Пс. 68, 1.2). И завршивши псалам, стаде говорити: Господе Исусе Христе, Јединородни Сине невидљивог Оца, Ти си ради спасења нашег сишао на земљу; Ти заповедаш мору, и држиш све, и наређујеш ветровима, јер Те све и сва са страхом слуша. Услиши мене у овај час: заустави буру морску и напаст што кидише на ме, и посрами насрнулог на ме ђавола, јер је Теби све могуће, Господе! – Док је светитељ тако говорио, ђаво постаде невидљив. И блажени остаде неповређен. И проживе на тој стени шест година, трпећи сваку ваздушну непогоду ради спасења свога. Али ни тада ђаво не престаде измишљати искушења против њега, и наведе на светитеља другу, много страшнију напаст од оне прве.

Једнога дана виде ђаво на мору лађу где плови; у њој беху људи и жене. Он подиже ветар и буру; и лађа, витлана буром, удари о неку стену, и разби се, те се сви подавише. Само једна девојка дохвати се даске, и помоћу ње доплови до оне стене, на којој живљаше блажени Мартинијан. Ухвативши се за стену, девојка стаде запомагати: Смилуј се на мене, слуго Божји, те ми пружи руку, и спаси ме од ове воде, и не остави ме да ме прогута дубина морска.

А блажени, видевши да јој ниоткуда нема спаса, осмехну се и рече: И ова је замка од ђавола. Али, нећеш ме победити, ђаволе! – И размишљаше у себи говорећи: Авај мени грешноме! опет искушење стоји пред душом мојом, шта ћу да радим? Ако јој не пружим руку, и не извадим је из воде, удавиће се, и на души ће мојој бити грех, јер ћу бити убица њен. Ако је пак извадим, онда ми је немогуће остати овде са њом. Заиста, ово је за мене страшнија опасност и напаст од оне прве. Јер од оне, пошто беше на земљи, могао сам бежати; али од ове немам куда да бежим, пошто је ово местанце усред воде, те је немогуће избавити се од ове опасности. – Затим, пруживши руке ка небу, рече: Господе, не остави ме да пропаднем, него учини оно што је корисно по душу моју! – И рекавши то, он јој пружи руку, и извади је из воде на суво. И видевши да је лепа, он јој рече: Зацело се сено и ватра не могу заједно сместити, зато не можемо ја и ти заједно остати. Ти дакле остани овде и не бој се; имаш хлеба и воде, да једеш и пијеш; и биће ти доста док не буде дошао овамо морнар који доноси хлеба и воде. До тог времена има још два месеца. А кад буде он дошао, ти му испричај шта се десило, и он ће те одвести одавде.

Рекавши то, светитељ осени море крсним знаком, говорећи: Господе Исусе Христе, Ти заповедаш мору и ветру који Те слушају с трепетом, погледај на мене и смилуј се на ме, и не остави ме да пропаднем. Јер ево ја ћу се у име твоје бацити у море, јер ми је боље да у води умрем, него да се телесном страшћу прилепим за жену. – И окренувши се к девојци, рече јој: Спасавај се, девојко! Бог нека чува душу твоју од свих напада вражјих! и нека те сачува до краја!

Рекавши то, он се баци у море, и стаде пливати. И одмах, по промислу Божјем, два делфина га примише на своја леђа, и однесоше. А девојка посматраше како га носе поврх воде, док се пe изгуби из њених очију. И делфини изнеше блаженога на обалу. Ступивши на земљу, он се помоли Господу говорећи: Хвала Ти, Господе Боже мој, што си мени недостојном указао милост твоју. Но и до краја немој ме напуштати, Човекољупче! – И говораше себи: Нe знам шта да радим, јер ме у планинама и пустињама не оставља ђаволско зло. Ето, ни на мору ме не остави; просто не знам шта да чиним. Но, добро је да извучем поуку из Еванђелских речи, и да поступим по њима, јер Господ овако учи: А кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23).

И рекавши то, стаде путовати из места у место, из града у град, странствујући и говорећи себи: Бежи, Мартинијане, да те не сустигне напаст! – И тако бежећи и гонећи себе, он провођаше дане своје. Нo у том бежању није носио ни штапа, ни торбе, ни хлеба, ни две хаљине, ни новаца у појасу, нити ишта што је потребно за одржавање тела. Нeгo je у сваком граду, или селу, у које би дошао, питао ко je у њему добар човек, па би код њега свраћао и добијао потребну храну. А кад би га затекла ноћ у пустињи, или у пољу, он би ту преноћио одморивши се мало. Тако он у току две године, бежећи и гонећи себе, пропутова сто шездесет и четири града. Најзад дође у Атину. И епископу атинском би откривено од Бога све што се тиче блаженог Мартинијана. A преподобни, сазнавши унапред за време своје кончине, уђе у цркву болестан. И легнувши на земљу, рече онима што беху тамо: Зовите ми брзо епископа. – А они мишљаху да је луд. Но кад их поново замоли, они га послушаше, одоше к епископу и рекоше: Један човек лежи у цркви, не знамо ко је, и да ли је луд, тек он моли: Зовите ми епископа. – А епископ им одговори: Ви сте луди, јер је он бољи од мене. И уставши, журно оде у цркву. А блажени, када угледа епископа, хтеде да му пође у сусрет, али не имађаше снаге, него пружи руке своје к њему, одајући на тај начин дужно поштовање архијереју Божјем. Епископ пак указа му врло велику почаст, говорећи: Бог ми давно обећа да ми покаже слугу Свога. И ево Он, Нелажни, испуни сада Своје обећање. А ти, када се настаниш у Царству небеском, помени и моју душу, молим те. А блажени му на то одговори: Благослови, оче, и моли Бога за мене, да бих обрео слободу, када претстанем праведном суду Његовом. Рекавши то, он подиже очи своје на небо, и рече: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој! И прекрстивши се, рече епископу: Оче, предај ме Богу! и лице му се стаде осмехивати. И тако веселећи се, света душа његова се разлучи од многострадалног тела, и оде у руке Божје. И упокоји се у Господу преподобни Мартинијан 422 године, добро завршивши свој животни подвиг, и веру одржавши. И оде у Царство небеско да прими уготовљени му венац.

Ко се неће дивити овом храбром подвижнику, и ко неће величати трпљење његовог непобедивог и неустрашивог житија, како се до краја подвизава ради спасења душе своје, и устроји мучеништво себи? Јер пошто тада не беше гоњења на хришћане, он сам себи наметну мучеништво; и сам се лично бори са ђаволом, и одби све његове насртаје. Он сам себи беше и гонитељ и судија и мучитељ, јер добровољно причињаваше себи страдање. Заиста га треба назвати мучеником и храбрим страдалцем. Он пренебрегну огањ, и привременим огњем уништи вечни огањ; ђаво натутка жену против њега, а он је молитвом својом начини слушкињом Божјом. Али треба да испричамо и о оној девојци што остаде на стени у мору, како проведе свој живот и како га заврши. Јер молитва блаженог Мартинијана за њу не би без успеха.

Пошто остаде на стени, та девојка добијаше хлеба и воде, као што јој беше рекао блажени Мартинијан. А онај морнар, који је блаженоме доносио хлеба и воде, када се после два месеца, по своме обичају, приближи са лађом стени, он место монаха угледа девојку где седи. Помисливши да је то привиђење, уплаши се и крену лађом назад. А девојка повика: Нe бој се, брате, ја сам заиста жена и хришћанка! Ходи, господине, овамо, да ти кажем у чему је ствар. Али он немаше поверења и бојаше се. Тада се девојка стаде клети и говорити: Тако ми Цара Христа – хришћанка сам! Немој ме се бојати, већ ходи овамо да ти испричам шта се десило. – Онда морнар пристаде лађом уз стену, и упита је: Где је онај монах што је овде био? Како је и куда отишао одавде? И ко тебе довезе овамо и искрца на ову стену!

Она се прекрсти, и стаде му причати шта је било. А када он чу све, удиви се веома, и рече јој: Хајде да те одвезем одавде у твој град. Но она му одговори: Нe, брате, молим ти се, немој ме кретати одавде, него ми укажи човекољубље: иди у село и донеси мушко одело, хлеба и воде, као што си доносио блаженом оцу. И добићеш подједнаку награду од Господа Христа. Јер Он не прави разлике између мушког и женског рода. Као што каже апостол: Сви сте ви једно у Христу Исусу (Гл. 3, 28). Немој се, дакле, гнушати мене која желим да се спасем. Јер да Бог није хтео да ме спасе, не би ме избацио на ову стену. Али ме ни ти не одбаци зато што сам жена. Сети се да Бог створи Адама и Еву, и да се у последње дане јави свету родивши се од пречисте Дјеве Богородице. Буди стога добар и према мени, као што си био добар према преподобном оцу: иди кући и донеси ми, као што ти рекох, мушко одело, хлеба и воде. Усто донеси и вуну да је рукама радим. А доведи и своју жену, и она ће ме обући у мушко одело, и наредити ми шта да радим. Господ мој нека буде с тобом у све дане живота твог, и нека ти и у овом и у оном животу подари благодат и милост и опроштај грехова! – Морнар јој одговори: Све ћу учинити како ми кажеш, само се ти држи храбро, и Бог ће ти испунити жељу.

Рекавши то, он отплови лађицом, и врати се кући својој. И после два дана он узе своју жену и све што му беше рекла она девојка, и дође к њој. И изишавши из лађице, жена морнара узиђе на стену код девојке, и целиваше једна другу, и поклонише се једна другој до земље. Онда жена заједно са мужем изнесе код ње са лађе све што беху донели. Тада девојка замоли морнара да се мало удаљи, док се она обуче у мушко одело. А кад се он удаљи, она скину са себе женске хаљине, скинувши уједно и немоћ женску, и обуче се у мушко одело и мудрост, и опаса се мушком силом. И помоли се говорећи: Господе Боже, Ти си услишио све од памтивека светитеље Твоје, услиши и мене грешну: учини да на овом месту и у овом мушком оделу добро и несметано обавим подвиг свој, сачувај душу моју, утврди срце моје, окрепи тело моје, и упути душу моју богоугодништву, а онима који ми послуже у томе, дај достојну награду, јер си благословен вавек, амин. – Затим рече жени: Молим те, госпођо, када ми будете доносили хлеба и воде, доносите ми и вуну, да не бих забадава јела ваш хлеб. А хаљине моје узми себи за успомену на мене ништавну. – Рекавши то, отпусти их с миром.

Трећега месеца дође к њој опет жена с мужем доносећи јој храну. А блажена дјева радоваше се и хваљаше Бога у оваквом свом житију, и твораше дању дванаест молитава, а ноћу двадесет и четири. Њена храна беше: литра хлеба на два дана. И тако, крепљена и чувана Господом, она добро обави подвиг житија свог. Када се искрцала на стену било јој је двадесет и пет година. А на стени проведе шест година. Потом, на два месеца пред долазак морнара и његове жене, она предаде душу своју у руке Господу. Име јој беше Фотинија.

Два месеца после кончине свете девојке Фотиније, дође морнар са својом женом, и затекоше је мртву: лежала је чесно, са рукама прекрштеним на грудима, са устима потпуно затвореним, и очима исто тако, лице јој беше светло, изгледала је као да спава. И они се поклонише светом телу њеном. И као прекрасан јутарњи цвет они је положише на лађицу, и отпловише у град Кесарију Палестинску. А морнару би откривено у виђењу све о овој светој девојци. И он отиде епископу кесаријском и обавести га о њеном врлинском житију. А епископ са целокупним клиром сахрани је чесно на светом месту, уз појање псалама и песама, са свећама и кадионицама, у Христу Исусу Господу нашем, коме част и слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

——————————————————————————————-
[1] Преподобни Мартинијан се подвизивао крајем 4. и почетком 5. века (+422 г.).