Преподобни Николај Студит

4. ФЕБРУАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

НИКОЛАЈА СТУДИТА, ИСПОВЕДНИКА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за фебруар)

 

Пpeпoдoбни отац наш Николај роди се на острву Криту[1], у селу Кидонији, одакле беше и свети мученик Василид, један од десеторице мученика, пострадалих на Криту. Родитељи овог блаженог Николаја беху хришћани. Још као мало дете дадоше га да се учи Светом Писму, и у својој десетој години он већ беше навикао на Свете Књиге. Тада га послаше у Цариград код његовог ујака, блаженог монаха Теофана, који је монаховао у манастиру Студијском[2]. Ујак га прими с љубављу, и приведе га преподобном Теодору, игуману Студијском[3]. А блажени Теодор, провидевши Духом да ће овај дечко постати диван сасуд Богу, благослови га, и нареди му да живи са другом децом у засебном дому, који се налазио ван манастирске ограде, и био подигнут за школу деци. Касније, када блажени Николај поодрасте, и игуман виде како је доброг вдадања, паметан, кротак и смирен, он га преведе у манастир, и постриже за монаха. А после неколико година примора га те прими и свештенички чин због врлинског живота свог.

Док је блажени Николај у овој обитељи проводио богоугодни живот, дође му рођени брат Тит, и са сузама му исприча како су безбожни Сарацени[4] ударили на острво Крит, заробили им родитеље, и одвели их у своју земљу. А он, иако му беше тешко у души због родитеља, саветоваше брата да не тугује због тога, говорећи: Тако је Бог хтео, јер без Његове воље ни длака с главе не пада. Он зна шта је на корист људима. Зато поверимо Њему своју тугу и промишљање о родитељима нашим. Ми пак треба да се старамо о себи: да нас не заробе телесне жеље и саблазни овога света, и да нас рука невидљивих непријатеља не одведе у земљу таме и вечнога мрака. – Тако тешећи свога брата, Николај га дарну у срце, и овај постаде добар монах.

У то време Црквом Христовом управљаху у миру и тишини добри пастири. Али, по попуштењу Божјем, злочестиви цар Лав Јерменин[5], опаки иконоборац, створи буру пометње. За царовања благочестивог цара Михаила Ранкаве[6] Лав беше најпре патриције, и вешто оте овоме престо на овај начин: Изби рат између Грка и Бугара. Цар Михаил постави Лава за војводу над источном војском, не знајући да Лав хоће да му на превару отме престо. И када се Грци побише са Бугарима, и Бугари малаксаваху и спремаху се за отступање, тада Лав Јерменин, са завереницима које раније беше поткупио, маче војску и она изненада поче бежати, иако је нико није гонио. А Бугари, видећи Грке где беже, прво се не усудише да их гоне, јер се бојаху да то није нека замка. Али када видеше да је њихово бежање безобзирно, они се осмелише, појурише за њима и мноштво Грка побише. И тако се цар Михаило врати побеђен. А ово изненадно бежање војске Лав изведе вешто и лукаво, да би војска и народ омрзнули цара као страшљивца и кукавицу, који не уме да води ратове, и тако се он сам докопао престола. Тако и би. Јер када се цар Михаило побеђен врати у Цариград, Лав са војском остаде у Витинији да чува границу. И одмах даде маха злоби коју давно скриваше у срцу, и пусти глас свуда како су тобож због царевог кукавичлука и незнања и страшљивости изгубили славу јунаштва свог и били побеђени од Бугара. На тај начин он диже сву војску против цара, а и сам јавно устаде на свог добротвора. И би тамо у Витинији од целе војске проглашен за цара.

Глас о томе брзо дође до цара Михаила. И многи предлагаху цару да удари на Лава и да му не допусти царовати. Али цар одговори: Боље је да изгубим не само престо већ и живот, него да се због мене пролије и једна кап хришћанске крви у међусобној борби. – И одмах тајно посла Лаву своју царску круну, и порфиру, и царску обућу, поручивши му: Ево, уступам ти престо; дођи дакле слободно у Цариград, и заузми престо. – Учинивши то, Михаило се одмах замонаши, а и његова жена.

Лав пак уђе врло свечано у Цариград, и заузе престо грчког царства. И добротвора свог Михаила, који му с љубављу предаде престо, одмах посла у прогонство на неко острво, а два сина његова, Теофилакта и Игњатија, нареди те ушкопише. Но после извесног времена овај злочестиви цар устаде и на самог Христа Бога и на свету Цркву његову: сазва неправедно збориште против светих икона, и избаци их из храмова Божјих. А пресвети патријарх Никифор[7], и благочестиви архијереји и архимандрити, и сви богонадахнути оци, противстадоше цару, не одобравајући његову непобожну делатност. И дошавши к цару, саветоваху му да не огорчава и не смућује Цркву Христову таквом јересју. А он их бедник све најури из двора са срамом, и посла на заточење у разне покрајине. Тада и свети Теодор Студит, који се јуначки противио цару, би заједно са учеником својим, овим блаженим Николајем, послат на заточење у околину Аполониадског језера, у град Мезопу[8]. И ту, затворени у тамницу, они проведоше годину дана.

А када затим цар чу како њих двојица тамо људе саветују и поучавају да се клањају светим иконама, он нареди те их одатле отераше далеко на исток, у место Вониту[9]. И тамо их затворише у глуву тамницу, да им нико не долази како не би могли разговарати ни с ким. Али добри исповедници, спречени да усмено говоре људима и поучавају их побожности, стадоше из тамнице писати посланице вернима, и тим својим посланицама, као громогласним трубама, обараху јеретичке догмате као јерихонске бедеме, а исправљаху и изграђиваху разоравану веру. Сазнавши за то, цар посла к њима једног бездушног војника, по имену Анастасија, да их обојицу у модрице претвори. И кад овај стиже, он најпре преподобног Теодора, а затим ученика његовог, блаженог Николаја, тако би, да им се тела дробљаху од силних удараца и рана. После тога их опет у тамницу затвори, и врата зазида. И пошто нареди да их глађу и жеђу море, он отпутова. А ко ће исказати муку и невољу и глад ових блажених сужања, и све њихове патње, које у тескобној тамници подношаху три године? Нарочито патње од оних рана, када су изнемогавали не само од болова него и од глади и жеђи. Јер су им понекад трећег дана, понекад четвртог дана, а понекад седмог дана, стражари убацивали кроз прозорчић помало хлеба и додавали по врло мало воде, и то пропраћали псовкама и грдњама.

Али, ране на телима њиховим још не беху сасвим зарасле, кад опет стиже од цара изасланик да их мучи. Јер неко од зловерних достави цару једну њихову посланицу, коју је православнима писао блажени Николај од стране преподобног Теодора. У тој посланици се изобличава царева непобожност и заблуда, и душегубни отров иконоборске јереси, и упућује вернима дивна и корисна поука о вери. Када је злочестиви цар Лав прочитао ту посланицу, толико се разбеснео и као лав зверски рикао, да је одмах послао к њима једног опаког мучитеља са том посланицом, па ако је њихова, да их бије све док не издахну. Мучитељ, чим дође, изведе преподобне сужње из тамнице, показа им посланицу, и упита их да ли је њихова. А они ништа не сакрише, већ изјавише да је преподобни Теодор диктирао а блажени Николај писао. На то ce изасланик разгневи, па повали нага Николаја на земљу, и би га без милости врло дуго. Онда њега остави полумртва, па повали Теодора, и би га толико да му цело тело претвори у ране, а умало му и саме кости не поломи. И оставивши њега једва жива, опет се врати Николају. И покуша да га ласкањем придобије за царевог једномишљеника. Али он, непоколебљив у вери, одби све то. Тада се мучитељ још више разљути, и нареди опет да блаженог Николаја немилосрдно бију. И би преподобни дуго бијен по леђима и по стомаку. И тако свега страшно изранављеног, мучитељ га остави голог сву ноћ на мразу. Јер беше месец фебруар, и зима. А он, патећи телом од многих рана и мрзнући се на хладноћи, трпљаше благодарећи Бога. Затим их мучитељ опет врже у тамницу, зазида улаз, и врати се цару.

Преподобним оцима тела беху покривена страшним и дубоким ранама: од рана, кожа им је висила на телу, као кошуља. Видећи толике патње њихове, стражари се сажалише и смиловаше те им донашаху топлу воду и уље, и они један другоме праху ране и мазаху уљем. И тако се лечаху. А кожу која им је висила, и није могла да зарасте, отсецаху ножићем. И тако паћаху деведесет дана. И још им ране не беху залечене, злочестиви цар опет нареди да их одатле преведу у околину Смирне[10]. И пошто их тамо силно избише, и ноге им у кладе метнуше, бацише их у тамницу. И проведоше преподобни у тамници двадесет месеци у тешким мукама и невољама.

И услиши Бог слуге Своје који Mу ce дан и ноћ мољаху, и опомену се сужања, и би воља његова те погибе злочестиви цар Лав: његови га војници убише у цркви. После њега дође на престо грчкога царства Михаило Травлос[11]. Он, иако сам беше зловеран, не гоњаше правоверне, него препусти да сваки верује како хоће. И нареди да се пусте из тамница и врате из заточења сви који су на то били осуђени због вере. Тада бише пуштени из заточења и блажени Николај са великим Теодором. И дошавши у Халкидон посетише патријарха Никифора који је био ту у заточењу. Преблажени Никифор се веома обрадова њиховом доласку. И видевши на телима њиховим страдалничке ране, он их поштоваше као свете мученике. Пошто проведоше тамо неко време, они заједно с патријархом дођоше у Цариград да усаветују цара да прими православну веру. Али цар, због велике грубости своје, не послуша њихов савет, и не хтеде да се поклони светим иконама. Само није бранио другима да се клањају светим иконама. И издаде цар наређење којим забрани да се иконе истављају у престоници, Цариграду, и допусти да се могу по вољи истављати у предграђу и у осталим градовима и покрајинама. Због тога свети оци, Теодор и Николај, опростивши ce c патријархом, напустише престоницу, да би могли слободније држати свето Православље са поштовањем икона. И настанише се на острву Херонису. И пошто тамо проживеше неко време при цркви светог мученика Трифуна, велики Теодор се представи Богу[12]. А блажени Николај, оставши после свог духовног оца, не напусти гроб његов, него борављаше крај њега проводећи живот у многобројним подвизима монашким.

Пошто цар Михаило премину, на престо дође његов син Теофил[13]. Он поново диже гоњење на православне због светих икона. И мучени беху од иконобораца они који се побожно клањаху светим иконама. У то време љуто пострадаше и два брата по телу и по духу: преподобни оци Теодор и Теофан Начертани[14]. Тада и блажени Николај, напустивши боравак крај гроба свога духовног оца, потуцаше се од места до места док не умре цар Теофил иконоборац. После смрти његове на престо дође жена његова благочестива царица Теодора са сином Михаилом[15]. И опет се зацари мир у Цркви Христовој, и вера засија, а патријарховао је у Цариграду свети Методије[16].

У то време дође у обитељ Студијску и блажени Николај. И по претстављењу преподобног Навкратија Исповедника[17], би постављен за игумана, за патријарховања светог Игњатија[18] који дође после светог Методија. Пошто је три године био игуман, он предаде игуманство врлинском мужу, блаженом Софронију, a сам се повуче на безмолвно место, и провођаше живот у ћутању. Али и Софроније после четири године игуманствовања пређе ка Господу. И братија отидоше код преподобног Николаја, и много га молише док га приволеше да се опет прими игуманства.

Неколико година проживе блажени Николај као игуман. Утом цар Михаило одрасте и, покваривши се веома, отера из царског дворца своју мајку блажену Теодору, и по савету њеног брата, а свога ујака Варде, натера је те се постриже у једном женском манастиру. Цар Михаило онда узе Варду себи за сацара. И настаде буна у народу, и саблазан, што цар устаде против своје мајке, и што Варда отера своју закониту жену и оскрнави постељу сина свог, јер му преоте жену. А пресвети патријарх Игњатије, желећи да цареве врати с пута разврата, непрестано их саветоваше, али без успеха. Једног празника цар Варда дође у саборну цркву са намером да се причести. Али патријарх му не само не даде причешће, него и изобличи безакоње његово пред целим народом, и одлучи га од цркве. А Варда, бесан од злобе на патријарха, потстаче цара Михаила против њега, и отераше га са патријаршијског престола, а место њега сабор постави Фотија[19], првог секретара царевог.

Видевши такву пометњу и неред, блажени Николај остави свој манастир. И узевши са собом свога брата, отиде на једно манастирско имање, звано Пренет. И живљаше тамо у безмолвију, у молитвеном тиховању, не желећи ни да чује за безакоња која цареви чињаху. Али не остаде тамо дуго: би протеран одатле. A то се деси на овај начин: Једном приликом цареви путоваху лађом, и када пролажаху поред места где свети борављаше, свратише код њега, знајући да је муж добродетељан и од свих слављен. А жеља им је била да га ласкама придобију за свога присталицу, како би и он пристао и потврдио патријархово прогонство, и прељубни брак Вардин. Али он не само што на те злочине њихове не пристаде, него им и прорече да ће, ако се не покају због злих дела својих, изненада погинути злом смрћу, што се касније и догоди. Када то зли цареви чуше од њега, разљутише се на њега, и протераше га одатле. А у обитељи Студијској наредише да се постави други игуман.

Блажени Николај потуцаше се од места до места, мучећи се под старост. Затим, по наређењу безаконих царева он би опет ухваћен, и везан дотеран у свој манастир. И две године проведе у тамници затворен све до смрти тих царева, Михаила и Варде, на којима се зби светитељево пророштво. Јер идући са војском на Крит против Сарацена, они се успут посвађаше, и несрећни цар Варда би расечен напола од Михаилових слугу. А цар Михаило се одмах врати у Цариград. Али и он исто тако би од својих домаћих посечен у дворцу.

После њега дође на престо Василије Македонац[20]. Он блаженог патријарха Игњатија поврати на његов престо[21]. И преподобни Николај би пуштен из тамнице. Цар Василије га дозва к себи, и мољаше га да опет прими управу свога манастира. А он, иако због старости није желео да ту власт прими, ипак на молбе цареве пристаде. И цар га је често позивао к себи на разговор, и користио се његовим поукама и његовим врлинским животом. И беше у великом поштовању код цара.

Угоднику Свом, блаженом Николају, Бог подари дар да исцељује болести по људима. Тако, жена христољубивог цара Василија Евдокија тешко се разболе. Лекари јој не могоше помоћи. Она очајаваше за живот, и чекаше смрт. Због тога цар беше веома утучен. Но заспавши мало, царица виде у сну старог црнорисца у великој слави који јој говораше: Уздај се у Бога! нећеш умрети сада, јер ћеш добити исцељење и бићеш здрава. – Пренувши се од сна, она исприча своме мужу шта је видела у сну, и замоли га да из свих цариградских манастира позове црнорисце истакнуте, оне што живе врлински, да је посете. А када преподобни оци стадоше долазити у палату код царице, дође и блажени Николај, чије лице беше светло као Мојсијево. Чим га царица угледа, одмах познаде да је то он који јој говораше у сну обећавајући јој оздрављење. И уставши, поклони се светитељу, и тог часа оздрави потпуно.

Потом Јелена, жена патриција Мануила, разболе се од исте болести, и беше на самрти. И већ јој спремаху погребне хаљине. Утом стиже овај преподобни Николај, прекрсти јој руком главу и цело тело, и исцели је од болести, и она одмах устаде с постеље здрава. А догоди се те се и сам патриције тешко разболе. И пошто никакве помоћи не би од лекара, он очекиваше смрт. А дозва блаженог Николаја, и замоли га да га обуче у анђелски образ. Светитељ му одговори: Чедо, то ти неће бити на корист, јер ће те Бог ускоро исцелити, и ти ћеш имати врло истакнуте положаје, и добро ћеш водити послове. А после тога пострићи ћу те у монашки образ, да пођеш у онај свет са добрим делима. И зби се пророштво светитељево: Мануил убрзо оздрави, би на разним положајима добро отправљајући послове. Затим, када му се приближи крај, он се разболе; преподобни Николај га постриже; и он отиде Господу.

Други патриције, Теофил Мелисен, са супругом својом беше у великој тузи, јер им деца, убрзо после рођења, изненада умираху. Он, када им се роди девојчица, однесе је светом Николају, молећи га да буде кум њиховом детету на светом крштењу. Јер родитељ имађаше веру, да ће молитве преподобног оца сачувати кћер његову од смрти. Блажени пак одби да буде кум, али, метнувши руку на главу детенцета, помоли се Богу, и рече патрицију: Ово говори Дух Свети: Кћи ваша биће жива, и видећете синове синова њених. – И зби се пророштво светитељево: јер девојчица порасте здрава и дивна, и удаде се, и роди много деце.

А када се светитељу приближи блажена кончина, он се разболе. И сву братију, окупљену око његовог одра, блажени упита: Сада, браћо, реците шта вам недостаје? А они, зачуђени таквим питањем, одговорише: Жита. Рече им светитељ: Бог који је исхранио Израиља у пустињи, неће вас оставити: у трећи дан по мом одласку Он ће вам послати пшенице у изобиљу. – Онда им за игумана постави Климента, који беше економ. – И упокоји се у миру преподобни отац Николај 4. фебруара 868. године, пошто је поживео седамдесет и пет година. И би чесно погребен.

Y трећи дан, по пророчанству светитељевом, доплови под манастир лађа пуна жита, послата од цара Василија. Примивши дар с радошћу, Климент рече братији: Ето, оци и браћо, отац наш преподобни Николај испуни своје обећање, пославши нам пшенице у изобиљу.

У том манастиру беше један црноризац, по имену Антоније, који је много година боловао од течења крви. Лекари му не могоше помоћи, и он беше на самрти. А игуман му нареди да уђе у колибу преподобног оца Николаја, и у њој сконча. Кад Антоније уђе у колибу, и леже, јави му се у сну преподобни Николај, и упита га: Од чега болујеш, чедо Антоније? И он му каза болест своју. Тада му преподобни рече: Нe бој се, од сада ћеш бити здрав! – Антоније се пробуди, и већ не у сну него на јави виде преподобног оца где излази из колибе, и осети диван мирис. A одмах осети да је исцељен од болести, и устаде здрав. И отада поживе четрдесет година не разболевши се ни од какве болести, благодарећи молитвама преподобног оца Николаја. Његовим посредништвом нека се и ми избавимо од сваке болести душевне и телесне у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.

———————————————————————————————-
[1] Острво Крит налази се у источном делу Средоземног Мора. Преподобни Николај родио се 793. године.

[2] Студијски манастир – један од најстаријих и најчувенијих манастира у Цариграду. Основао га у име светог Јована Крститеља патриције Студиј, који се под царем Константином Великим преселио из Рима у Цариград; по његовом имену и манастир добио свој назив „Студијски“. До царовања цара Копронима монаси су држали устав „Неуспављивих“. Монаси су се називали „неуспављиви“ зато што су, подељени у три групе, одржавали непрекидно богослужење у цркви. Но злочестиви Копроним, цар – иконоборац (741-775), протера из Византије све монахе, и Студијски манастир опусте. После Копронима монаси стадоше поново живети при Студијској цркви, но у малом броју. Студијски манастар, све до пада Цариграда уживао је изванредно велики углед, нарочито у време иконоборства када су његови неустрашиви монаси најсамопрегорније бранили свете истине Православља. Но сада, Студијски манастир претставља рушевине. Некада манастир је био претворен у мухамедански скит, а храм – у мухамеданску џамију.

[3] Свети Теодор Студит – знаменити настојатељ Студијског манастира, анђеоски ревностан исповедник светих истина вере, богонадахнути писац; празнује се 11. новембра. Упокојио се 826. године.

[4] Сарацени – житељи Арабије. Најпре се тим именом називало скитачко разбојничко племе; затим су хришћански писци стали тако називати све Арабљане и муслимане уопште.

[5] Лав V Јерменин – византијски цар, иконоборац, царовао од 813-820. г.

[6] Михаило I Ранкава – византијски цар, царовао од 811. до 813. год.

[7] Свети Никифор Исповедник патријарховао од 806. до 815; провео у заточењу 13 година, до саме смрти, 828. године; празнује се 2. јуна и 13. марта.

[8] Град у Илирији.

[9] Град у Малој Азији.

[10] To је било 819. године. Смирна – стародревни град на западној обали Мале Азије, чувен као трговачко средиште. И данас је један од најнапреднијих градова Мале Азије.

[11] Михаило II Травлос царовао од 820. до 829. год.

[12] Свети Теодор Студит преставио се 11. новембра 826. године.

[13] Цар Теофил царовао од 829. до 842. год.

[14] Празнује се св. Теодор Начертани 27. децембра, а св. Теофан 11. октобра.

[15] Цар Михаило III (од 842-867. г.) ступио на престо као четворогодишње дете, те је стога државом управљала до 855. год. његова мати, света царица Теодора. Спомен св. Теодоре слави се под 11. фебруаром, где ce налази и њено житије.

[16] Св. Методије био патријархом цариградским од 843-847. г. Празнује се 14. јуна.

[17] Навкратије Студит, Исповедник, скончао 18. априла 848. год. Празнује се 8. јуна.

[18] Св. Игњатије био патријарх од 847-858. г.; празнује се 23. октобра.

[19] Св. Фотије патријарховао први пут од 858-867. год., а други пут од 877-886 г.

[20] Василије I Македонац царовао одо 867-886. г.

[21] Св. Игњатије патријарховао по други пут од 867. до 877. год.