Преподобни Пафнутије

27. МАРТ

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ПАФНУТИЈА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

 

Ученик Св. Антонија Великог. Светошћу свога живота обратио је многе грешнике на пут покајања (као св. Таи ра). Више је личио на бестелесног ангела него на телесног човека. Основао је манастир у Доњој Тиваиди, у Ираклејском крају, и био игуман. Уважаван је и поштован био од свих. Упокојио се крајем четвртог века. О њему Паладије у Лавсаику (гл. 57) пише ово:

Ми видесмо и друго место, где је живео отшелник Пафнутије, човек велики и добродетељан, који се недавно преставио у околини Ираклије Тиваидске. О њему су многи причали много.

После дугог подвизавања Пафнутије замоли Бога да му открије коме је он од светих подвижника сличан. Јави му се Анђео и рече му: Ти си сличан том и том фрулашу који живи у граду. – Пафнутије похита томе фрулашу и распитиваше га о његовом начину живота и о делима. Фрулаш му рече (што и беше истина) да је он човек грешан, и пијаница, и блудник, и да је недавно престао бити разбојник и постао фрулаш. А када га Пафнутије стаде подробно испитивати какво је уопште добро учинио, он му одговори, да он не зна никакво своје добро осим што је једном, док је још био разбојник, једне ноћи спасао једну хришћанску девојку од разбојника који су хтели да је обешчасте, и вратио је у село. Другом једном приликом, продужи фрулаш, сретох једну лепу жену где лута у пустињи, бежећи од градоначелникових слугу и судија због државних дугова свога мужа, и оплакује своју судбу. Ја је упитах, зашто плаче. – Ништа ме не питај, господине, рече она, нити распитуј о мојој невољи, него ме узми као слушкињу своју и води куда хоћеш. Јер пошто су мога мужа у току две године много пута тукли због државног дуга од триста златника, и затворили у тамницу, и три моја премила детета продали, ја се спасавам бегством, прелазећи из места у место. И пошто су ме често хватали и сваки пут немилосрдно тукли, ја сада лутам по пустињи, и већ је трећи дан како ништа окусила нисам. – Ја се сажалих на њу, доведох је у пећину, дадох јој триста златника и испратих до града. Тако ослободих њу са децом и мужем.

Пафнутије му рече: Ја не знам да сам ишта слично учинио у своме животу; али си ти, свакако, слушао за мене да сам чувен подвижништвом, јер нисам у лењости провео свој живот. И Бог ми откри о теби да ти ништа ниси мањи од мене по добрим делима. Када се Бог тако брине о теби, брате, ти немој занемарити душу своју. – Фрулаш тог часа баци фрулу из руку и, заменивши складност музичке песме духовном мелодијом, пође за овим човеком у пустињу. И ту се према својим моћима подвизаваше три године, проводећи време свога живота у славословљима, и молитвама, и тако пређе на небо и упокоји се убројан у ликове светитеља и редове праведника.

Пошто посла Богу овог усрдног подвижника врлине, ава Пафнутије стаде водити још савршенији живот од пређашњег, и опет замоли Бога да му открије, коме је од светитеља сличан. И опет њему би глас од Бога: Ти си сличан старешини суседног села. – Пафнутије се хитно упути к њему. Када закуца на врата његова, овај изиђе и, по обичају, прими госта. Умивши му ноге, он спреми трпезу и понуди га да једе. Али Пафнутије га стаде распитивати за дела његова, и говораше: Човече, испричај ми како проводиш живот, јер ми је Бог објавио да си ти многе монахе превазишао. – А овај му одговори, да је он човек грешан и недостојан и самог имена монашког. Али пошто Пафнутије упорно настојаваше, овај човек му одговори: Ја нисам имао потребе да ти причам о својим делима, али пошто си дошао по вољи Божјој, то ћу ти причати о себи. Ево, већ је тридесета година како сам се одвојио од жене, пошто сам са њом проживео само три године и добио са њом три сина који служе мојим потребама. До данашњег дана нисам напуштао гостопримство. Нико се од сељака не може похвалити да је пре мене угостио странце. Сиромах или странац не излазе из мога дома празних руку, него добију што им је потребно за пут. Нисам пропустио да пружим потребну утеху ојађеном сиромашку; нисам био пристрасан на суду према сину свом; туђи плодови нису ушли у моју кућу; није било непријатељства где се нисам јављао као миротворац: нико није корио моје синове за недоличне поступке; стада моја нису дирала туђе плодове; нисам први засејавао своје њиве, него сам их предостављао другима, а сам сам се користио само оним што би преостало; нисам допуштао да богаташ тлачи сиромаха; целог живота свог нисам никога увредио, нити сам против икога произнео рђав суд. Ето што сам, уколико се сећам, учинио по вољи Божјој.

Чувши за врлине овога човека, Пафнутије га загрли и рече: Нека те благослови Господ од Сиона, и видећеш добра јерусалимска. Теби недостаје главна врлина: премудро знање о Богу, које не можеш без напора стећи, ако се не одречеш света, и не узмеш крст и не идеш за Спаситељем. – Када то чу, овај се човек не осврну на своје имање него сместа пође за авом у гору. А када дођоше до реке и не нађоше чамац, Пафнутије му нареди да прегази реку коју нико никада није газио на том месту, пошто је дубока. Они пређоше тако да им вода беше само до појаса. Тада Пафнутије остави овога човека на једном месту, а сам, удаљивши се од њега, мољаше Бога да постане бољи од оваквих људи. После неког времена Пафнутије виде где Анђели узеше душу овога човека, славећи Бога и говорећи: блажен је онај кога си изабрао и примио; настаниће се у дворима твојим (Пс. 64, 5). А светитељи одговараху и клицаху: велики мир имају они који љубе закон твој (Пс. 118, 165). Тада Пафнутије дознаде да се овај човек упокојио.

Продужујући да се неуморно моли Богу и да још више пости, Пафнутије опет замоли Бога да му открије, коме је он сличан. И опет му рече глас Божји: Ти си сличан трговцу који тражи добра бисера; него устани и не оклевај: с тобом ће се срести човек коме си ти сличан. – Спустивши се са горе, он виде једнога трговца, александријца, човека благочестива и христољубива, који је трговао са двадесет хиљада златника, имао сто лаћа, и сада се враћао из Горње Тиваиде. Он је све своје имање и све приходе од трговине раздавао сиромасима и монасима; и овога пута, са својим синовима, ношаше Пафнутију десет врећа поврћа. – Шта је то, пријатељу? упита га Пафнутије. – А он му одговори: То су плодови трговине који се приносе Богу ради окрепљења праведних. – Шта дакле, рече му Пафнутије, зар нећеш примити наше звање? – А када овај признаде да то веома жели, Пафнутије му рече; .Докле ћеш се ти бавити земаљском трговином, не преузимајући небеску трговину? Остави то другима, а сам, док је време тако благопријатно, поћи за Спаситељем, крме ћеш после кратког времена стићи. – Трговац, нимало не оклевајући, нареди својим синовима да све што је у њега остало, раздаду сиромасима; а сам отиде у гору, затвори се у оном месту где су се пре њега подвизавали двојица, и непрестано се мољаше Богу. После мало времена он остави тело и постаде небожитељ (ούρανοπολίτη).

Пошто и овог човека посла на небо, Пафнутије најзад и сам, немајући више снаге да се подвизава, стаде одлазити душом. И предстаде му Анђео и рече му: Хајде најзад и ти, блажени, у вечна насеља, јер Пророци дођоше да те приме у своју средину. То ти раније није било откривено, да се ти не би погордио, и тако лишио својих заслуга. – Пошто проживе још један дан и исприча све неким презвитерима који, по откривењу, беху дошли к њему, Пафнутије предаде душу. Презвитери јасно видеше како га примише ликови Праведника и Анђела који слављаху Бога.[1]

—————————————–
[1] Ово казивање о препод. Пафнутију налази се у „Историји Египатских монаха“, гл. 14 (изд. Боландиста, Bruxelles 1961, с. 102-110).