Преподобни Памво

18. ЈУЛИ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ПАМВА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

 

Преподобни Памво поживе до старости као подвижник у пустињи Нитријске Горе, у Египту. О његовом врлинском, богоугодном и светом животу казују многи велики оци, као што ће се видети из ове повести, састављене из разних извора. Пре свега преподобни Антоније Велики[1] рече за њега, да је страхом Божјим, којим беше испуњен, Памво учинио да Дух Божји обитава у њему. Преподобни Пимен[2] говораше: Три подвига видесмо код аве Памва: гладовање сваки дан, ћутање и рукодеље. Преподобни Теодор Студит[3] о овом блаженом оцу даје овакво сведочанство: Памво и делом и речју нека се велича као узвишен.[4] А Сократ Схоластик[5] пише о њему, да је он у почетку свога иноковања, будући неписмен, дошао к једноме од братије да се научи псалмима Давидовим. Чувши у самом почетку први стих тридесет осмог псалма: „Рекох, чуваћу се на путовима својим да не згрешим језиком својим“, – он не хтеде слушати остале стихове него оде говорећи: „Доста ми је овај један стих, ако се научим да га испуњујем на делу“. И после тога дуго не долажаше к учитељу. Након шест месеци виде га негде његов учитељ и упита га: Зашто досад не дође до мене? – Памво одговори: Још се нисам научио да онај стих извршујем на делу. – Затим, пошто прође много година, један од познатих отаца угшта га: Јеси ли научио већ онај стих, брате? – Памво одговори: Деветнаест година без престанка се учих њему, и једва навикох да на делу извршујем оно чему он учи.

Иако спочетка беше неписмен, свети Памво потом би умудрен Богом, те имађаше одлично разумевање Светога Писма, и постаде искусан учитељ другима, као што о томе пише преподобни Паладије.[6] Његови ученици беху она четири славна у Египту брата: Диоскор, Амоније, Јевсевије и Јевтимије, названи велики и споменути у житију светог Јована Златоуста.[7] Први од ових, Диоскор, би потом епископ ермопољски. Ово није онај Диоскор, који бејаше јеретик и проклет на Четвртом Васељенском Сабору светих отаца,[8] него други истога имена који је живео раније. Исто тако и чесни Драконт, споменут у житију преподобног Илариона Великог,[9] епископ и исповедник Христов, који претрпе прогонство од аријанаца, беше у младости својој ученик блаженога Памва. Таквих дакле ученика беше Памво учитељ.

Преподобни отац Памво имађаше велике, многобројне и различите врлине и преимућства, али се међу његовим великим врлинама нарочито истицала врлина: онакво презрење према злату и сребру, какво захтева Господња реч. Када света Меланија Римљанка,[10] која Христа ради раздаваше своја огромна богатства потребитима, допутова у Александрију, она чу од блаженог презвитера Исидора гостопримца о врлинском животу преподобног Памва. Заједно са блаженим Исидором она оде к њему у пустињу и однесе му ковчежић са седамдесет пет ока сребра и замоли га да прими овај њен дар. А он, седећи и плетући рогожу од палмових гранчица, и не погледа на ковчежић већ само рече: „Бог нека те награди за усрђе које имаш према Њему. Затим, на њено наваљивање и молбу, он рече брату који му служаше: „Узми то и расподели свој братији која живе у Либији[11] и по острвима, јер су њихови манастири сиромашни, и они се веома злопате, пошто је њихова земља неродна, а братији египатских манастира не дај ништа, јер је њихова земља плодна и трудом својим они могу стећи колико им треба“.

Тада блажена Меланија предаде томе брату донесено сребро да га разда, и рече преподобном Памву: Оче, знај да овде има седамдесет пет ока сребра. А он ни онда не подиже главу, него јој одговори и не погледавши на ковчежић: „Чедо, Онај коме си ти донела то, нема потребе да Му говориш колико тежи, јер је Он измерио горе, и хумовима поставио меру, утолико пре Он зна колика је тежина тога сребра. Да си га дала мени, било би добро да ми кажеш и количину; али ако си га донела Богу који није одбацио ни две лепте удовичине него их је оценио скупље од свих осталих дарова, онда ћути и буди спокојна!“

Једном ава Пиор дође к преподобном Памву и донесе са собом парче свога сувога хлеба. А када га Памво упита: „Зашто си, оче, донео хлеба са собом?“ Пиор одговори: „Да ти не бих био на терету“. Након не много дана преподобни Памво крену ка оцу Пиору, узевши са собом парче хлеба оквашено у води. Угледавши то, Пиор га упита: „Зашто си, аво, донео оквашен хлеб?“ Он одговори: „Да ти не бих био на терету не само хлебом него и водом“.

Једном приликом свети Атанасије архиепископ александријски замоли аву Памва да дође к њему у Александрију. Путујући са неколицином братије, старац наиђе на групу мирјана који сеђаху и не обраћаху пажњу на монахе који пролажаху поред њих, ослови их и рече им: „Устаните и поздравите монахе с поштовањем, да примите благослов од њих, јер они непрестано беседе с Богом, и уста су њихова света“. Затим, стигавши у град, он угледа жену јавну грешницу, накинђурену на саблазан људима, и стаде плакати. Тада га братија упиташе: „Због чега плачеш, оче?“ Он одговори: „Плачем са два разлога: због погибли душе ове жене, и због тога што се ја не старам тако о својој души, како се она стара о своме телу. Јер се она толико украси, да би се допала људима, а ја се не старам да украсим душу своју, да би се допала Богу“.

Свагда пун умилења, преподобни Памво се никада смејао није нити је икада било осмејка на лицу његовом. Једнога дана беси, желећи да га насмеју, конопцем везаше перо, па га стадоше пред његовим очима вући као неку тешку кладу, грајећи и вичући један другоме: Помозите! помозите! – Видевши то, ава Памво се насмеја. Тада беси ликујући заграјаше: Аха! аха! Памво се насмеја! – А он им одврати: Ја се нисам смејао, него сам се насмејао вашој немоћи, јер толико вас је, а нисте у стању једно перо носити. – Постиђени, беси побегоше.

Ученици његови казиваху о њему и то, да је био врло опрезан у разговору и веома разборит у одговорима. Када су га питали о нечему из Светога Писма, или о чему другом, он никада није одговарао одмах, него је најпре дуго ћутао и размишљао у себи, а потом је много пута говорио: „Још не знам шта да одговорим на то питање“. И тек после три дана или три недеље, а каткад тек после три месеца он је давао одговор на питање. Одговори су његови бивали истинити и веома корисни, пошто су разуму његовом давани благодаћу Божјом. Он је из страха Божјег био веома опрезан у својим одговорима, тако да су његове одговоре примали са сваким страхопоштовањем као одговоре самога Бога. Овом врлином, тојест опрезношћу у речи, он је, вели се, превазилазио све светитеље, па чак и Антонија Великог. Зато су сви са страхом примали речи из уста његових као из уста Божјих: јер Бог говораше кроз његова уста.

У време преподобног Памва бејаху у Египту два рођена брата, Паисије и Исаија, деца богатих родитеља; отац им беше чувен трговац, који је са скупоценом робом путовао чак до Шпаније. Разделивши међу собом огромно имање које им остаде после смрти њихових родитеља, они рекоше један другоме: Какав ћемо живот изабрати себи? ако се будемо бавили трговином као наш отац, онда ко зна коме ће после нас остати плодови наших трудова? Поред тога стално ће нас пратити страх да нас не снађе нека несрећа: разбојници или бродолом. Зато је најбоље да изаберемо монашки живот: да родитељско имање уложимо у небеску ризницу, и тако душе своје спасемо.

Договоривши се тако, они се обојица одрекоше света. Један одмах свој део наследства раздаде сиромасима, црквама и манастирима, и ништа не оставивши себи оде у пустињу. Тамо се научи неком малом рукодељу, којим се издржавао радећи својим рукама, и живљаше сам о Богу, усрдно се постећи и молећи. Други пак подиже себи мали манастир недалеко од мирских насеља, и примивши код себе не много братије даваше уточиште путницима и храњаше ниште. Саградивши гостопримницу и болницу, он све долазнике збрињаваше, и свом душом служаше болесницима; а суботом и недељом постављаше по две, по три, и по четири трпезе за сиромахе. Пошто на такав начин пожи веше неколико година, оба се брата преставише ка Господу.

После њихове кончине међу многом братијом настадоше разговори о овој двојици браће: једни хваљаху онога који одједном раздаде своје имање и оде у пустињу на безмолвије, на молитвено самовање и побожно тиховање; а други претпостављаху другога брата који својим имањем дуго време служаше путницима, ништима и болесницима. Пошто се у овом спору дуго не могаху сложити, братија пођоше да питају о томе преподобног аву Памва, желећи да сазнаду који је од та два брата више угодио Богу својим животом и добио већу награду. Чувши њихово питање, преподобни Памво одговори: „Оба су савршени пред Богом, јер гостопримац се уподоби праведноме Аврааму, а пустињак светом пророку Илији, и обојица подједнако угодише Богу“.

Међутим братија се не могаху сложити, већ се и даље препираху међу собом. Они што пустињака величаху, говораху: Он испуни еванђелску заповест: продаде имање своје и раздаде га сиромасима, и узевши крст последова Христу, проводећи све дане у глади и жећи; а гостопримац, премда и служаше ништима, ипак се и сам коришћаше својим имањем, једући и пијући са гостима, обедујући са болесницима. А друга група говораше да је и гостопримац испунио Христову реч, речену у Еванђељу: није дошао да Му служе, него да Он послужи другима (ср. Мт. 20, 28). Јер овај брат послужи толиким људима, излазећи сваки дан на народне путове, иштући странца, ништег, болесног, бедног, и уводећи такве у свој дом и дајући свима покој. И када је за једну чашу студене воде, дату жедноме, обећана награда од Бога, какву ће онда велику награду добити брат који је странце примао, безбројне гладне и жедне збрињавао, и свакоме болнику као Христу послужио.

Видећи такву несугласицу међу братијом, преподобни Памво им рече: Причекајте мало, братијо, док не добијем обавештење од Бога, па ћу вам онда казати.

После неколико дана братија поново дођоше к њему по одговор на своје питање. Тада им старац рече: „Пред Богом вам говорим, да обадва та брата (Паисија и Исаију) видех где заједно стоје у рају“. – Чувши то, сва се братија смирише и прославише Бога.

На основу овог откривења, које преподобни доби односно ова два брата, свима постаде јасно како велику благодат има он у Богу, када се пре своје смрти удостоји гледати рајско блаженство. И од виђења рајског блаженства, а нарочито од живеће у њему преизобилне благодати Божје, он сам постаде сличан рајским житељима. Јер још у трулежном телу живећи међу људима, он већ показиваше на лицу свом печат рајске нетрулежности: он не само душом него и телом светљаше, и лице његово сијаше славом као некада лице светог пророка Мојсија. О томе у Патерику пише ово: Три године преподобни Памво молио се Богу, говорећи: „Господе, молим Те, не прослављај ме на земљи!“ А Бог који прославља Своје угоднике толико га прослави, да братија не могаху гледати на лице његово од славе коју он имађаше. Тако светац би прослављен на земљи у своме телу пре свога прослављења на небу.

А када наступи време блажене кончине његове, после седамдесет година живота његова, он рече братији што стајаху око њега: „Од како дођох на ово место у пустињи, и сазидах ову келију и настаних се у њој, ја нисам пропустио ни један дан да не радим рукама својим, нити се сећам да сам икада јео хлеб забадава, поклоњен од другог; не кајем се ни за једну реч коју сам изговорио до сада. Но ипак одлазим ка Господу тако, као да још нисам ни почео живети богоугодно и по монашки“.

Рекавши то, преподобни предаде своју свету душу у руке Божје, без икакве претходне болести. Такав беше живот и таква кончина овог угодника Божјег, чије свете молитве нека помогну и нама грешнима да се научимо богоугодном животу и да добијемо добру кончину милосрђем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

—————————————–
[1] Спомен његов празнује се 17. јануара.

[2] Спомен његов празнује се 27. августа.

[3] Спомен његов – 11. новембра и 26. јануара.

[4] Канон у суботу Сирну, песма 5. Овај канон написао св. Теодор Студит.

[5] Сократ Схоластик – грчки црквени историчар, живео у петом веку; написао „Црквену историју“, која обухвата време до царовања Теодосија II.

[6] Спомен његов празнује се у Сирну суботу.

[7] Спомен његов 13. новембра, 27. и 30. јануара.

[8] Четврти Васељенски Сабор одржан у Халкидону 451. год.

[9] Спомен његов 21. октобра.

[10] Њен спомен празнује се 31. децембра.

[11] Либија у Северној Африци.