Преподобни Висарион

6. ЈУНИ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ВИСАРИОНА[1] (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

 

Велики међу Оцима Висарион би рођен и васпитан у Египту. Он од детињства заволе Бога, и света светлост засија у срцу његовом. И он сачува себе чиста од сваке греховне прљавштине, и не окаља духовну одежду у коју се обуче крштењем светим. Посетивши света места у Јерусалиму, он тамо виде преподобног Герасима,[2] који крај Јордана провођаше пустињачки подвижнички живот, и коме служаше лав. Исто тако он виде и многе друге подвижнике, који живљаху тамо по разним местима и сијаху својим врлинама; разговарајући с њима он извуче много користи за своју душу.

Вративши се у свој завичај, Висарион стече себи духовног оца у преподобном Исидору Пелусиоту.[3] Често долазећи к њему, Висарион добијаше од њега много корисних поука и одаваше се све строжијем и строжијем животу. Најзад, раздавши сиротињи све своје имање што му беше остало од родитеља, он се одрече света и постаде монах. И удаљивши се у једно пусто место, он провођаше живот у безмолвију, у самотном молитвеном тиховању. И изнуравајући себе многим трудовима, и умртвљујући тело своје испосничким подвизима, он се, иако у телу, уподобљаваше Бестелесним Силама. Пошћење његово беше неизмерно: понекад по читаву недељу ништа није окушао, а понекад је и по четрдесет дана проводио без хране и пића. Једном, ставши на једном отвореном месту усред трња, са рукама и очима и умом подигнутим к небу, он проведе на богомисленој молитви четрдесет дана и четрдесет ноћи, стојећи непокретно као стуб. За све то време он се нимало не помери телом с места, нити што окуси, нити што проговори с ким, нити задрема, нити малакса од природне немоћи, нити ум свој скрену ка земном, него, подражавајући Бестелесне Силе, сав устремљен ка Богу созерцаваше Га очима душе. Зато се он и удостоји од Бога велике благодати: њему би дат толики дар чудотворства, да у томе беше сличан древним светим пророцима.

Тако се он усличи Мојсију: јер као што некада Мојсије, дрветом показаним му од Бога, претвори у пустињи горку воду у слатку, да би напојио жедни Израиљ, тако и преподобни Висарион молитвом и крсним знаком заслади горчину воде морске, да би напојио ученика свог, изнемоглог од жећи. Јер када он са учеником својим хођаше у пустињи крај мора, ученик његов веома ожедне од путног напора и силне жеге, па рече светитељу: Аво, ја сам веома жедан. Преподобни онда, сатворивши молитву и осенивши море крсним знаком, рече свом ученику: У име Господње захвати и пиј! – Ученик захвати из мора воду чутурицом коју је са собом носио, и окусивши је, виде да је слатка, укусна и хладна, као да је из планинског студенца. Пошто се довољно напи воде и расхлади, ученик захвати из мора још воде у чутурицу за пут. Опазивши то, старац рече ученику: Чедо, зашто напуни чутурицу водом? Ученик одговори: Опрости ми, оче! Ја захватих воду за пут, да ме не би понова измучила жеђ. А старац му на то рече: Бог који је присутан на овом месту, присутан је и на сваком другом месту и, као овде, тако и на сваком месту Он може дати воду жедноме. – А ученику томе беше име Дула.

Преподобни Висарион усличи се и Исусу Навину: јер као што Исус Навин, побеђујући Аморејце, заустави сунце,[4] тако учини и угодник Божји Висарион. Наиме: када он са својим учеником путоваше ка једноме старцу, и сунце стаде залазити, а још се много имало путовати, свети подвижник се помоли Богу, говорећи: Молим Ти се, Господе, нареди да сунце стане, док не стигнем к слузи Твоме. – И би тако: сунце не зађе све док преподобни не стиже к томе старцу.

Свети Висарион беше сличан и светом пророку Илији: јер у време суше он низведе с неба на земљу обилну кишу. И то он учини не једанпут, и не двапут, већ много пута.

Још и пророку Јелисеју беше сличан свети Висарион: јер као што овај Илијиним огртачем раздвојивши воду прелажаше реку Јордан, тако и свети Висарион молитвом својом претварајући природу воде у тврд пут, иђаше по води: велику реку Нил он пређе као по суву, и свуда где год би при путовању наишао на реке, прелазио их је као по суву, не оквасивши ноге.

Једном, када преподобни Висарион борављаше у скиту, би доведен к цркви човек бесомучан; и читаху се за њега молитве у цркви, да би се избавио од духа нечистог, али бес не излажаше из њега, пошто беше веома опак. И говораху међу собом клирици: Шта да чинимо са овим бесомучником? – А неки рекоше: Овог беса не може изагнати нико сем оца Висариона. Али, ако га станемо молити да то учини, онда он неће хтети ни у цркву доћи. Зато да урадимо овако: сутра изјутра он ће први доћи у храм, но ми ћемо пре њега доћи и на његово место посадити бесног човека, па ћемо затим рећи старцу: Оче, пробуди успаваног.

Клирици тако и урадише. А кад преподобни уђе у храм, примети човека где седи на његовом месту, па не желећи да га одатле отера, он стаде близу свога места. А када се црквено правило отпоче вршити, клирици рекоше старцу: Оче, пробуди успаваног. – Свети Висарион приступи ономе човеку, гурну га и рече: Устани, и склони се одатле. – И одмах изиђе бес из човека, прогоњен речју светитељевом, а човек устаде и стаде благодарити Богу што га избави од беснила. И оздрави човек од тога часа.

На такав начин клирици изазваше светитеља да учини ово чудо: истера беса. Јер овај преподобни није желео да твори чудеса јавно, да га људи не би славили. Будући смирен, и сматрајући себе грешником, он је избегавао људске похвале.

Један брат у скиту паде у неки грех, и презвитер му нареди да изађе напоље из цркве, као недостојан да буде с братијом у црквеном скупу. А преподобни Висарион устаде и заједно са сагрешившим братом изађе из цркве, рекавши: И ја сам грешан. – Такво беше смирење светог оца Висариона.

Његови ученици казиваху о њему, да он у току четрдесет година не леже у постељу да отпочине, већ је се седећи или стојећи предавао сну на врло кратко време. Преподобни често саветоваше своје ученике да бде, да би свагда недремљиво чували себе од вражијих искушења. И говораше: Монах треба да буде сав око, као херувим и серафим; и када неко живи мирно, немајући искушења, тада баш треба да се нарочито чува и да смирава себе пред Богом, да не би, погордивши се пао у какав страшан грех. Јер због уображености, многи су били препуштени искушењима; понекад пак, немоћи наше ради, Бог не допушта да наиђу искушења на нас, да не бисмо пропали сасвим.

Сав живот овог светог оца бејаше као живот птице небеске: јер он никада ништа земаљско не стече себи, нити имађаше своју келију, нити ма какво склониште, него прелазећи с места на место он се скиташе по пустињи, по урвинама и дубравама, као неки залутали путник. Он се уопште није бринуо за телесне потребе, нити за храну, нити за одело; на телу свом имао је само једну подерану рубину, која му је једва покривала наготу. Иако га је дању пекла сунчана жега, а ноћу мучио мраз, он се ретко кад склањао под кров, већ је обитавао по горама као птица, волећи усамљеност, и ум свој узводећи једино к Богу, и мисли своје удубљујући у Њему. Потоци суза стално су текли из очију његових, и чести уздаси отимали се из дубине срца његовог. Све дане живота свог он је провео у сузама, непрестано плачући и ридајући. А кад достиже дубоку старост, он се престави у неостарив живот,[5] и од плача пређе у вечно радовање са свима светима у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, Амин.

————————————
[1] Овај свети спомиње се још и 20. фебруара и 29. новембра.

[2] Спомен његов 4. марта.

[3] Спомен његов 4. фебруара.

[4] Исуса Навина, 10, 12 – 13.

[5] Преставио се 466. године.