Преподобномученица Анастасија Римљанка

29. ОКТОБАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ

АНАСТАСИЈЕ РИМЉАНКЕ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за октобар)

 

У дане цара Декија и његовог сапрестолника Валеријана при градоначелнику Пробу, недалеко од Рима, у усамљеном и непознатом месту бејаше један мали женски мaнастир. У њему се подвизаваху неколико врлинских испосница; игуманија им беше Софија, стара по годинама и савршена у врлинама. У том манастиру бејаше блажена девојка Анастасија, родом из Рима, која у трећој години својој остаде без родитеља, и игуманија Софија је узе к себи у манастир. Ту је она одгаји и васпита и научи свима врлинама, тако да Анастасија превазилажаше све остале сестре у посту, подвизима, молитвама и свим осталим врлинама. Она беше веома лепа. Када напуни двадесет година, неки знатни грађани Римски, чувши за њену необичну лепоту, силно жељаху да је узму себи за жену. Али света девојка, сматрајући све за ђубре, уневести себе Христу, и чувајући своје девичанство ана My дан и ноћ служаше у молитвама.

Међутим ђаво много пута покушаваше да невесту Христову одврати од њеног равноангелног живота и привуче к свету, војујући против ње и телесном похотом и нечистим мислима и саблазнима лукавих уста и разним другим својим препреденостима. Али он у тој борби против ње ни најмање не успеваше, јер се у немоћну природу њену усељаваше сила Христова, која девичанским ногама потираше проклету главу пакленог звера. Но не могавши тим унутарњим и тајним војевањем победити неггобедиву невесту Христову, ђаво устаде јавно против ње, подигавши љуте мучитеље. Јер у то време настаде силно гоњење на хришћане, и ђаво нахушка неке незнабошце који непријатељеваху против хришћана, да Анастасију оклеветају пред градоначелником Пробом. И они, дошавши к незнабожном градоначелнику, стадоше му причати, како на једном забаченом месту међу неким убогим и безмужно живећим женама борави нека девојка Анастасија, којој по лепоти нема сличне у целоме Риму. Та девојка, говораху они не само неће да има мужа, него се руга нашем начину живота, подсмева се нашим боговима, верује у Распетога.

Чувши о лепоти Анастасијиној, градоначелник одмах посла слуге своје да је доведу. Дошавши к манастиру, слуге дуго не могаху да отворе манастирску капију; онда узеше секире да развале капију. Видећи шта се ради, испоснице се уплашише, па отворивши врата на супротној страни, побегоше из манастира. Игуманија пак Софија не пусти Анастасију, говорећи: Чедо моје, Анастасија, не плаши се, јер настаде време подвига. Ево, Женик твој Исус Христос хоће да те увенча: зато не желим да ти побегнеш из манастира; не желим да лишим мученичког венца тебе, бисер мој, коју сам од три године узела, васпитавала, и до овога часа као зеницу ока чувала.

Када војници развалише капију, пред њих изиђе игуманија Софија и упита их: Кога иштете, и шта захтевате? – Они одговорише: Старице, дај нам девицу Анастасију, коју ти код себе држиш, пошто је градоначелник Проб тражи. – Да, ја ћу вам је с радошћу дати, одговори Софија, само вас молим, господо, иричекајте два часа док је украсим, да би се допала господару вашем. – А слуге, сматрајући да игуманија хоће да је украси уобичајеним светским хаљинама и накитима, пристадоше да причекају. Међутим духовна мати Софија, желећи да своју кћер украси душевним лепотама, да би се допала Женику Небеском, узе је и уведе у цркву. И поставивши је пред олтар, она јој стаде с плачем говорити: Чедо моје, Анастасија, сада треба да самим делом покажеш своју усрдну љубав ка Господу; сада треба да до крви стојиш за возљубљеног Женика свог Христа, и да докажеш да си истинита невеста Његова. Стога те молим, мила кћери моја: не допусти да те превиспрени језик превари; не преласти се славом и поклонима сујетног света, нити се плаши привремених мука које ће ти издејствовати живот вечни. Ето, теби је отворен Жеников дворац! ето, теби је припремљен одар вечнога покоја! ето, теби је исплетен венац! ето, тебе већ зову на Јагњетову свадбу! Зато, иди к Њему с весељем! иди обагрена крвљу, као одевена свадбеним рухом! Молим те, чедо моје, пази на речи моје и опомени се трудова мојих и брига мојих око тебе, како те измалена одгајих и васпитах и сваковрсне напоре уложих, да бих те као чисту невесту извела пред Цара славе. Око једнога сам се трудила, за једно сам се молила, једноме сам те дан и ноћ учила: да се свим срцем и свом душом сјединиш са Господом занавек. Стога, кћери моја, не посрами сада пред Господом мене, матер своју, и не сведи пре времена у гроб старост моју. Јер, будем ли чула о теби ишта супротно љубави Христовој, одмах ће ме туга срушити, одмах ћу умрети. А будем ли чула да јуначки стојиш у љубави Христовој и да живот свој полажеш за Њега, онда ћу бити мајка која се весели због кћери своје, онда ће се рог мој узвисити као рог у једнорога, и старост моја бити помазана уљем новим.[1] Стога, кћери моја, немој штедети телесну лепоту своју, немој заволети привремени живот. А када те буду обасипали лукавим речима, ти не дај срцу своме да застрани у речи лукаве. Када те пак стану плашити мукама, ти говори: Страха се вашег нећу уплашити, нити ћу се збунити, јер је са мном Бог мој. Када те почну без милости тући, ти се немој уплашити оних који убијају тело а душе не могу убити. Буду ли тело твоје кидали и стругали, ти се радуј у страдањима својим, јер допуњујеш недостатак невоља Христових на телу свом (ср. Кол. 1, 24). Стану ли тело твоје сећи на комаде, ти се сети да ти је и коса на глави избројана од Господа, који ће сачувати све кости твоје, и ниједна се од њих неће сломити (ср. Мт. 10, 33, 21). Зажеле ли да ти главу одсеку, ти гледај на главу целе Цркве – Христа, који је слава твоја и подићи ће главу твоју (ср. Пс. 3, 4). He бој се, чедо моје, свирепог страдања, јер ће Женик твој невидљиво стати преда те, олакшаће ти патње, и избавиће те од тешких мука; и када застењеш, Он ће дати утеху; када изнемогнеш, Он ће те укрепити; када паднеш од рана, Он ће те подићи; када се љуто изранављена испуниш горчине, Он ће засладити срце твоје, и расхладити душу твоју, и неће одступити од тебе док те не отме из руку мучитеља и не уведе у небеске дворе Своје, и тамо сазове све Анђелске Силе и ликове свих Светих, и дарује ти блаженство, и као Своју невесту овенча те нераспадљивим венцем, и ти ћеш царовати заједно с Њим у вечној слави.

Анастасија одговори: Готово је срце моје за Христа страдати, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умрети, јер одавна су све жеље моје и сви уздаси моји уперени на то: да у доказ љубави моје према милом ми Господу, душу своју положим за Њега. И сада, пошто дође време да се испуни моја жеља, ја ћу с радошћу поћи пред мучитеља и исповедити свесвето име Бога мога. А ти, госпођо и мати моја, не бој се за мене, нити колебај због младости моје јер верујем Господу моме Исусу Христу, да ће Он укрепити мене, слушкињу Своју. Мила мати моја, моли и ти Њега, да ме Он не остави, и да не одступи од мене док имена Његовог ради не завршим подвиг мучеништва и нс посрамим врага који устаје на нас.

Док оне тако разговараху више од два часа, и опраштаху се, градоначелникове слуге се узнемирише, па уђоше у цркву и затекоше свете жене где умилно разговарају, теше једна другу и утврђују се у Господу. To њих силно разгњеви, и они дохватише Анастасију као вукови овцу, ставише јој ланце око врата, па је журно одвукоше у град и доведоше пред градоначелника. А она, телом стојећи пред њим, умом својим предстојаше Христу, Женику свом, и очима срца гледаше красоту Његову. Сви пак, видевши Анастасију, удивише се њеној лепоти, и смерном изгледу њеном, и благости лица њеног. Градоначелник јој се обрати речима: Каквог си рода; које си вере? и како ти је име? – Гледајући у земљу, светитељка одговори тихим гласом: Кћи сам једнога грађанина града Рима; васпитана сам у хришћанској вери; име ми је Анастасија. – Градоначелник рече: Ово име је необично код Римљана, и ја не знам шта значи Анастасија. – Светитељка одговори: Анастасија значи васкрсење, подигнуће, јер ме Бог подиже да говорим противу тебе док не савладам оца твог, Сатану. Градоначелник на то рече: Девојко, одговарај ми кротко, да ме не би разјарила. Ето, ја штедим твоју младост, и не желим да погубим твоју лепоту; послушај ме као оца који ти саветује оно што је добро. Зашто си обманула себе штетним учењем хришћанским, и узалуд траћиш године своје, лишавајући себе лепог живљења и уживања, које богови дадоше људима на весеље? Каква је то радост, у тамном углу скривати такву лепоту, која се и великим кнезовима може допасти? Какво је то задовољство, избегавати људско друштво, и као звер живети усамљенички? Каква је корист добровољно предавати себе на муке и смрт за Распетога? Није ли боље поклонити се нашим бесмртним боговима, узети поштеног, благородног мужа, уживати у сластима, радовати се деци, живети у части и слави међу добрим људима, имати многа имања, злато и сребро, и не упропашћивати у крајњој беди и сиромаштву живот, дарован нам од богова за лепо уживање. Стога ти саветујем: приступи и поклони се боговима, и одмах ћеш имати мужа високородног, угледног, славног, и богатог, блиског царскоме престолу и веома моћног. Заједно са њим и ти ћеш уживати велико поштовање, и у све дане живота свога наслађиваћеш се сваким благом.

Света Анастасија, подигавши очи своје и погледавши у градоначелника, одговори на ове речи: Муж мој, и богатство моје, и живот мој, и весеље моје јесте Господ мој Исус Христос; од Њега ме нећеш одвратити својим саблажњивим речима; нећеш ме преварити као змија Еву; нећеш ми учинити слатком горку погибао вашу, и нећеш ме застрашивањем мукама одвојити од Господа мога, за кога сам готова умрети не једанпут но – о, кад би то могуће било – и сто пута!

Градоначелник нареди предстојећим слугама да је бију по лицу, говорећи: Тако ли ти одговараш светломе властелину? – Затим, желећи је посрамити, он нареди да јој поцепају одећу и нагу је изложе пред свима, а њу упита: Је ли ти пријатно, девојко, да стојиш обнажена пред очима свију? – Светитељка одговори: Безумниче, и бестидниче, и сваке нечистоте испуњени, ово није мој стид већ твој, јер Господ мој зна да сунце никада не виде наготе моје, а ти ме излажеш нагу очима толиких људи. Знај да си више посрамио себе него мене. Јер мене ће, ради овог стида, Женик мој покрити одећом славе, а тебе ће стид лица твога покрити занавек, и сада ће сваки разуман човек рећи: када градоначелник не би био бестидан и испуњен нечисте похоте, он не би обнажио девојачко тело на гледање свима. – А онима који је обнажише светитељка рече: Када обнажисте тело моје, када и разне справе за мучења спремисте за мене, зашто онда оклевате? Бијте, сеците, кидајте, ранама покријте обнажено тело моје, и крвљу сакријте срам мој! Ето, видите, ја сам готова на муке; и не надајте се да ћете што друго чути од мене сем да желим умрети за Христа мог.

Тада, по градоначелниковом наређењу, преподобна Анастасија би растегнута и привезана за четири стуба лицем к земљи; испод ње наложише ватру са смолом и сумпором, и мучише је одоздо огњем и смрдљивим димом, a no леђима је без милости бише моткама. Тако бијена, и димом морена, и огњем паљена, света Анастасија трпљаше, и место јечања говораше цео псалам Давидов: „Помилуј ме, Боже“ … И светитељка би дотле бијена док не малаксаше џелати бијући је. После тога је одвезаше од стубова и окидоше са ватре, па је привезаше за точак. И окрећући точак, све јој кости поломише и жиле покидаше. А она се мољаше Господу: Прибежиште моје и Заштитниче мој, не одступај од мене, јер душа моја изнемогава у болу, и кости су ми поломљене.

И тог часа силом Божјом точак стаде као укопан, и света мученица би невидљивом руком одрешена, и показа се целим телом читава и здрава. И сви присутни дивљаху се овом необичном чуду. И градоначелник могаше преко оваквог чуда уразумити се и познати истинитог Бога. Али га злоћа ослепи, и он стаде другим мукама мучити светитељку: он нареди да је обесе, па да јој ребра стружу и тело кидају. Она све то јуначки трпљаше и очи своје упираше к јединоме Богу, говорећи: Жениче мој, погледај на моје патње које Тебе ради подносим, и буди снисходљив према мени, непотребној слушкињи Твојој, да Ти буде пријатно проливање крви моје, и да не будем одбачена од лика светих мученица.

После тога она би скинута с дрвета, и градоначелник је упита: Анастасија, је ли ти добро сада? – Светитељка одговори: Врло добро! јер која ми мука није добра и пријатна за Онога кога љубим више него здравље и душу своју? – Градоначелиик продужи: Ако је теби добро трпетк муке за Распетога, ја ћу онда умножити таква добра теби. – И нареди градо начелник да јој бријачем одрежу дојке. Од силног истечења крви светитељка поче веома изнемогавати, и заиска воде да пије. Један од људи који тамо блиско стајаху, по имену Кирил, донесе воде и даде јој. А она, попивши мало, рече давшему јој: Нека те не мимоиђе награда од Господа, јер је Он рекао: Ко вас напоји чашом студене воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће му пропасти награда (Мк. 9, 41; Мт. 10, 42). – Градоначелник је упита: Је ли ти доста мука, или желиш да још будеш мучена? – Светитељка одговори: Чини што хоћеш; Бог мој силан је и да изнемогавајућу силу моју окрепи на велике муке и да сруши гордост твоју.

Мучитељ нареди да јој ишчупају нокте из прстију, затим да јој одсеку руке и ноге, па да јој нзбијају све зубе. Светитељка пак стаде поново нзнемогавати, и заиска воде, а из уста јој истицаше река крви. Споменути Кирил јој поново даде мало воде. Међутим мучитељ, видевши да Кирил напоји мученицу водом, и помисливши да је он хришћанин (што уствари он и беше), нареди да одмах буде посечен мачем. Будући посечен блажени Кирил отиде ка Господу да прими награду своју за чашу студене воде, којом он у име Христово напоји мученицу Христову. A светитељка, освеживши се водом, мало одахну, и мољаше се говорећи: Боже, Спаситељу мој, не остави ме!

Градоначелник нареди да јој одсеку језик. Светитељка на то рече: Безакони крвопијо, ако ми и језик одсечеш, али срце моје неће престати вапити ка Господу. А Господ ће несумњиво чути оне који My се ћутањем моле. – Слуга, узевши клешта, метну их у уста светој мученици, извуче јој језик и одсече. A народ стаде негодовати, грдећи и ружећи градоначелника због тако свирепог и нечовечног мучења. Градоначелник пак, бесан на народ, нареди да мученицу одведу ван града и да јој мачем одсеку чеону главу.

Тако света и славна великомученица Христова Анастасија доврши подвиг мучеништва. Свето пак тело њено би остављено без погреба на поједење птицама и зверињу, али Божјим промислом оно остаде нетакнуто. А када настаде ноћ, блаженој старици Софији јави се анђео и нареди јој да узме тело свете Анастасије, које је лежало у пољу ван града. Игуманија Софија узе чисто платно, изађе из манастира, али не знађаше куда да иде. Но помоливши се усрдно Богу она пође, и руковођена самим Богом дође до места где свето тело њене духовне кћери лежаше бачено. И она, с љубављу целивајући то свето тело и силним сузама га као водом купајући, говораше: Мила кћери моја, ја те у молитвеном тиховању и трудовима, у посту и молитвама васпитах; и у девичанству и целомудрију чувах; страху Божјем и светој љубави Његовој поучавах! Слатка кћери моја, ја те свагда састрадално руковођах, док се у теби не уобличи Христос! Благодарим ти што си послушала мене, убогу матер своју, и испунила жељу моју. Нисам се узалуд трудила око тебе, јер си предстала Женику свом у свадбеном руху беспрекорног девичанства свог, украсивши себе крвљу својом. Стога те молим сада, не као кћер већ као матер и госпођу моју, молитвама својим к Богу буди потпора старости мојој, и помињи ме блаженствујући с Господом. А када ми Он нареди да отидем из трулежног тела мог, ти умоли благост Његову, да милостив буде гресима мојим.

Плачући тако, она размишљаше шта да ради: бејаше сама, а притом и веома слабачка: једва је са штапом ишла, и није имала снаге нити да подигне ниги да понесе то свето тело, нити да га на том месту сахрани. Зато је силна туга обузе, и беше у недоумици шта да ради. И гле, по промислу Божјем, наиђоше нека два непозната јој човека, чесни по изгледу, добри по разговору, хришћани по вери. Затекавши старицу где плаче над телом, они јој помогоше: сабраше одсечене делове тела, руке и ноге (пошто оне тамо беху бачене из града) и свету главу, све то припојише телу, сваки део своме месту, обавише платном, и однеооше на једно чесно место; и тамо уз појање надгробних песама погребоше то скупоцено благо, славећи Оца и Сина и Светога Духа.

—————————————
[1] Ср. Пс. 112, 9; 91, 11.