Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

6. ЈАНУАР

1. Богојављење. Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: „Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан“. При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета“ (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.

O Господе свети, свети у стварању,
Све што Речју ствараш, Духом освештаваш.
O Господе крепки, крепки у страдању,
За свет у смрт ходиш, за свет васкрсаваш.
Господе бесмртни, певамо Ти у глас:
Оче, Сине, Душе – Боже, помилуј нас!
Оче што се јави гласом над Јорданом,
Душе што ко голуб млечни летијаше,
Син што се крсти пророком Јованом,
Три зрака светлости, једна светлост сјаше,
Тројице јављена, певамо Ти у глас:
Оче, Сине, Душе – Боже, помилуј нас!

РАСУЂИВАЊЕ

Некад су басне јеретичке досађивале Цркви Божјој, а сада јој досађују басне богоодступничке. Истрајношћу у вери, приљежном молитвом, исповедништвом па чак и мучеништвом побеђена је она досада. Само тим начинима биће побеђена и ова нова досада. И Црква Божја, сасуд Истине божанске, на крају ће тријумфовати, јер ће врагу на крају нестати оружја (Пс. 9, 7). Блажени Климент Александријски рекао је о јеретицима који напустише цркву: „Онај ко је пао у јерес, путује кроз суху пустињу, напуштајући јединога истинога Бога; одвојен од Бога он тражи безводну воду, скупља рукама бесплодност, улази у ненасељену и жедну земљу.“ То исто се данас може рећи о многим научним хипотетичарима и теоретичарима који се руководе маштом својом а не истином Божјом.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам догађај крштења Господа и то:
1. Његов скромни долазак на Јордан, непознат свима осим Јовану,
2. Његово погружење у воду; лепршање голуба над Њим и глас с висине.

БЕСЕДА

о тајанственом божанском Тројству

Јер је троје што свједочи на небу:
Отац, Ријеч и Свети Дух; и ово је троје једно.
И троје је што свједочи на земљи:
дух, и вода, и крв; и троје је заједно. (I Јов. 5, 7-8)

Кад читамо Свето Писмо треба будно да мотримо на сваку реч. Брзом читаоцу, нпр., неће пасти у очи разлика коју Јеванђелист повлачи између небеског тројства и земаљског тројства. За небеско тројство он каже: и ово је троје једно, а за земаљско: и троје је заједно. Огромна је разлика између бити једно и бити заједно. Отац, Син и Дух Свети су једно, док су дух и вода и крв само заједно, а не једно. Јер и непријатељи могу бити заједно али не и једно. Сви су људи на земљи заједно али нису једно. Вода и крв чине тело, а дух је дух. Тијело пак жели против духа а дух против тијела (Гал. 5, 17); нису, дакле, једно, али су пак заједно. И кад човек умре, заједница се кида и престаје: крв и вода иду на једну страну, а дух на другу. Дочим је божанско тројство на небесима не само заједно него и једно.

Но има једно тројство у унутрашњем небу човековом, које треба да буде не заједница него јединство, да би човек блажен био и овога и онога света. То је јединство ума, срца и воље. Докле је ово троје само у заједници, дотле је човек у рату и са самим собом и са небеским Тројством. Када пак ово троје постане једно, тако да ниједно не влада и ниједно не робује, онда човек бива испуњен једним миром који превазилази сваки ум (Фил. 4, 7), сваку реч, свако објашњење, сваки страх и сваку жалост. Тада мало небо у човеку почиње личити на велико небо Божје, и образ и подобије Божје бива тада јасно у човеку.

Господе троједини, помози нам личити бар на оне који личе на Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.