Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

3. МАЈ

1. Свети мученици Тимотије и Мавра. Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању, беху изведени на суд због вере хришћанске, пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе“. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше тако, да му од бола, зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше, а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли, да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана, саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.

2. Преподобни Теодосије Кијево-Печерски. Од најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке, а нарочито још кад му мајка, једнога дана, смотри железни појас око нага тела, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: „Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан“, он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући, он посаветова мајку, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу, због његове девствене чистоте, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим, и исцељиваше болести, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем, Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих.

Тимотеј и Мавра, распети и бледи,
Кроз Господа Христа једно друго гледи,
И духом се виде боље но очима,
Болом узвишени над свима стварима.
Па Тимотеј збори: Мавро, сестро моја,
Ти си женска страна, – већа мука твоја!
Но не клони, сестро, молитвом се крепи,
Све помисли своје уз Христа прилепи.
– Одговара Мавра: брате Тимотеје,
Дух Божји осећам, у души ми веје;
Он ме држи бодру, немоћну ме снажи,
A Исус сладчајши муке моје блажи,
Ho за тебе бринем, мој поносе дични,
Какви боли могу твојим бити слични?
Ho joш мало, мало, мој слађани брате,
Па ће руже c трња мука да процвате,
Свој небесној војсци ти ћеш бити дика,
Само трпи, трпи, без гласа и крика.
Бодрствујмо, брале, сном да не заспимо,
Може Господ, доћи, – да с’ не постидимо.
Ево сва небеса видим отворена,
Невиђена блага нама припремљена. –
Тад Тимотеј Маври: o дивна сестрице,
Христова невесто, славна мученице,
Прославимо Бога за милост My красну,
Што попусти на нас смрт овакву часну.
O слава Ти, Спасе, што за нас пострада:
Дух у Твоје руке предајемо сада.

РАСУЂИВАЊЕ

Авва Јован Колов упита монахе: „Ко је продао Јосифа?“ Један одговори: „Браћа његова.“ Ha то ћe старац: „He браћа, него смирење његово. Јосиф је могао објавити да је он брат њихов и успротивити се продаји; но он je то прећутао. Смирење га је, дакле, продало; но то исто смирење после га је учинило господарем Мисира.“ Ми се и сувише бранимо од спољних непријатности предајући се вољи Божјој, зато и губимо добре плодове, који се жању на крају непријатности, поднетих са смирењем.

Авва Пимен је говорио мудро: „Ми смо оставили лак јарам, тј. самоукорење, a натоварили смо тежак тј. самооправдање.“

Хришћанин прима сваку непријатност као заслужену садашњим или прошлим гресима својим, испитујући у свему вољу Божју c вером и чекајући крај c надом.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам вознесеног Господа Исуса и то:
1. како је Он почео Свој спасоносни посао на земљи као прост и смирен трудбеник,
2. како је завршио Свој спасоносни посао чудесним и славним вазнесењем Својим у небо.

БЕСЕДА

о томе како ће се посрамити идолопоклоници

Посрамиће се они … који говоре дрвету: ти си отац мој;
и камену: ти си ме родио. Јер мени окренуше леђа а не лице;
а кад су у невољи говоре: устани и избави нас! (Јерем. 2, 26-27)

Ваистину, посрамиће се сви они, браћо, који не виде даље од дрвета и камена, и који у безумљу своме говоре: човек је сав од биља и минерала, и са њим бива оно исто што и с биљем и минералима. Окренути леђима Творцу, они и не могу да виде друго до створења, и заборављајући Творца, они створења оглашују Творцем. Природа је, веле, човека и створила и родила; зато је човек мањи од природе, нижи од природе, слуга у крилу природе, роб на ланцу природе, мртвац у гробу природе. Посрамиће се они који тако говоре када падну у невољу, и завикаће к Богу: устани и избави нас!

Зашто вичу Богу: Устани? – као да Бог лежи! Не лежи Бог него стоји, стоји и чека да услужи свакога ко с вером и смирењем иште услугу од Њега. Но они који су се љубили с дрветом и каменом, док су се уздали у своју силу – они су Га оборили у животу своме, и избацили Га из живота свога. Зато, кад их притисне невоља, вичу му: устани!

А Господ је кротак, и устаје, и ходи у помоћ сваком покајнику. Нека се грешник покаје истински, и одбацивши грешну своју љубав, нека се врати љубави к Богу, па ће му Бог помоћи. Нека окрене леђа мртвом дрвету и камену, а лице к Богу живом, и Бог ће га избавити. Јер Свемогући није злопамтљив и осветљив. Нити је Он створио људе за смрт, него за живот.

О браћо, не тражимо помоћи у беспомоћних, нити живота у беживотних. Окренимо се лицем ка живоме Створитељу нашем, који нам је и дао лице сјајније од лица сваке земаљске твари. Вратимо се од западне странпутице ка источноме путу, јер је на овоме путу спасење. Само пожуримо, док наш последњи дан на земљи није утонуо у мрак запада.

О Господе вазнесени, вазнеси ум наш на небо. Очисти га од таме и олакшај га од земље, светлоносни Створитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.