Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

7. МАЈ

1. Спомен појаве Часног Крста у Јерусалиму. У време цара Констанса, сина светог Константина, и патријарха јерусалимског Кирила, појави се изјутра у девет сати Часни Крст над Голготом, простирући се до изнад Горе Маслинске. Беше тај Крст светлији од сунца и краснији од најлепше дуге. Сав народ, и верни и неверни, оставише своје послове и у страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Многи неверници обратише се вери Христовој, а тако исто и многи јеретици аријани оставише своју злобну јерес и вратише се Православљу. О овоме знамењу написа патријарх Кирил писмо цару Констансу, који и сам нагињаше аријанству. То се догодило 7. маја 357. године. Тако се и овом приликом показа, да вера хришћанска није у мудровањима светским, по чулном разуму људском, него у сили Божјој, показаној кроз чудеса и знамења безбројна.

2. Свети мученик Акакије. Овај светитељ беше официр римски у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за своју веру у Христа, он рече да је наследио веру благочестиву од својих родитеља, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених храбро у тракијском граду Пиринту, Акакије би преведен у Византију, где издржа нове муке, док најзад не би мачем посечен. Чесно пострада и пресели се у царство вечне радости 303. године.

3. Преподобни оци Грузијски. У VI веку, а на двесто година после тога како је света Нина проповедала Јеванђеље у Грузији, јави се Пресвета Богоматер Јовану, подвижнику Антиохијском, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију, да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију, ових дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Началник свих ових христољубивих мисионара био је свети Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид, Антоније, Давид, Зинон, Тадеј, Иса, Издериос, Јосиф, Михаил, Пир, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваху веру Христову у Грузији, основаше многе манастире, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи.

Акакије, војин вишњег Цара,
Акакије за смрт се готови,
Душу кади тамјаном молитве;
А пита га судија безбожни:
Зашто Христос не избавља верне?
Што не казни ваше мучитеље,
Кад га зовеш Богом свемогућим?
Мученик му кротко одговара: –
Господ Христос велик је милошћу,
И милошћу и дугим трпљењем,
Од грешника чека покајање,
A од верних трпљиво страдање.
Кад би грешне Он одмах кажњав’о
Милост Своју како би јављао?
A праведни кад не би страдали,
Силу Божју чим би показали?
И пред светом чим би засијали?
Реч речена – глава посечена,
У Рај Божји душа узнесена.

РАСУЂИВАЊЕ

„Признајем, да сам ја био више дужан, и да ми је више опроштено: од судских и јавних послова ја сам позват на свештенство, па зато се бојим да се не покажем неблагодаран, ако будем мање љубио него што ми је опроштено.“ Ово су речи светог Амвросија, који је изненадно био Богом позват да промени звање и да од светског судије постане архијереј цркве Христове. Овим речима светитељ показује, како је свештеничко звање више од световног, како се до истог долази Божјим призвањем, и како онај који је призват, дугује благодарност Богу. Дуг благодарности Богу сви светитељи сматрали су својим главним дугом. Без благодарности Богу не може бити напредовања у духовном животу. Непрестана благодарност Богу јесте благородно семе, из кога, ако се залевало буде сузама непрестаног покајања, израста прекрасни плод – љубав према Богу.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам силазак Бога Духа Светога на свете апостоле и то:
1. како апостоли свети стоје сви једнодушно на молитви,
2. како наједанпут постаје хука c неба као дување силнога ветра.

БЕСЕДА

о томе како се гресима одбија добро од људи

Гријеси ваши одбијају добро од вас. (Јеремија 5, 25)

Ако немаш у изобиљу добра, народе, значи да имаш греха у изобиљу. Греси твоји одбијају добро твоје од тебе. Ако желиш добра себи, народе, одбаци грехе и не греши више, и пропутићеш добру, и добро ће доћи теби и неће се одвајати од тебе. Ако немаш добра, човече, значи да греха имаш. Не може добро становати у истој кући са грехом, као што светлост и тама не могу бити истовремено на истом месту. Кад се светлост удаљи, тама настане; и кад се тама удаљи, светлост засија. Тако грех и добро могу се смењивати, но заједно обитавати не могу.

Гријеси наши одбијају добро од нас, о браћо моја. Ове речи није рекао само један пророк, само једном народу, него је сваки прави пророк говорио ове речи своме народу. Лажни пророци ласкају гресима народа свога, и тако помажу још више одбијати добро од народа свога. А прави пророци иду на супрот гресима народним, јер они са добром иду, и вичу против греха да би могли унети добро што је од Бога у душе народа свога. Ако се кошница засмрди, хоће ли медоносне пчеле ући у њу и истоварити мед свој у њу? Не! Па кад бесловесне пчеле неће да уђу у смрадну и димљиву кошницу, како ће тек словесни Дух Божји ући у душу смрадну и димљиву од греха? А Дух Божји је поседник и дародавац свих добрих дарова.

Господе Душе Свети, помози силом Твојом неодољивом људима Твојим, да одагнају грех из душе своје, те да би Ти могао ступити унутра са даровима Твојим животворним. Теби слава и хвала са Оцем и Сином вавек. Амин.