Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

16. ЈУН

1. Свети Тихон, епископ Аматунтски. Чудотворац. По смрти блаженог Мемнонија би Тихон изабран једногласно за епископа, а посвећен славним Епифанијем, на епархију Аматунтску. Чистота живота његова и ревност к Православљу препоручише га за овај чин. У то време још беше незнабожаца на острву Кипру. И свети Тихон подузе се с апостолском ревношћу да обраћа неверне у верне. И имађаше он у томе великог успеха. После дугог труда у винограду Господњем пресели се у блажену вечност, око 425. године. Чудотворцем је назват због многих чудеса која је за живота учинио. Отац му је био хлебар. Кад год би га отац оставио у дућану, он би раздавао хлеб сиромасима бесплатно. Једном га укори отац због тога, а он се помоли Богу, и житница њихова напуни се жита тако да с муком врата отворише. Други пут је, опет, посадио сухо шибље од лозе, и лоза је озеленела и у своје време плод донела.

2. Свети мученици Тигрије и Евтропије. Ова двојица беху из клира светог Јована Златоуста. Када Златоуста злобни људи протераше из Цариграда, запали се саборна црква, а пламен од ње диже се и паде на куће гонитеља овога светила Цркве. Народ је у томе видео прст Божји, док су непријатељи Златоустови тај пожар приписали њиховим приврженицима. Многи од ових људи пострадаше због тога, међу њима и Тигрије презвитер и Евтропије чтец. Градски началник, неки некрштени Грк Оптат, с нарочитом злобом диже хајку на златоустовце. Тигрије у младости беше роб некога богаташа, који га ушкопи. Ослободивши се ропства, он се сав предаде на службу цркви, и у тој служби светљаше као сјајна луча. Тога „кротког, смиреног, милостивог и гостољубивог“ човека Оптат стави на велике муке, па га онда посла на заточење у Месопотамију, где у тамници и сконча. Евтропије, девственик од рођења, чист, непорочан и незлобив, би бијен воловским жилама и штаповима, и најзад обешен. Када хришћани понеше тело његово да погребу, чу се у ваздуху слатко ангелско појање.

Златоуст преславни кo opо сe вије,
Уз њега Тигрије и чтец Евтропије
Ко орлићи мали, но чили и верни,
Следоваху њему, незлобни, нескверни;
A немоћна злоба пакошћу се служи.
Немоћне и злобне ђаво брзо здружи.
Устадоше злобни на Божије слуге.
И излише на њих море од поруге.
Кao паликуће, Божји кућаници,
На муке вргнути, дивни мученици:
Али мука свака и јест за јунаке –
И мука презире врлином нејаке!
Тигрије презвитер и чтец Евтропије
Муком потврдише истине Божије.
Кao паликуће Божији јунаци
Уморени бише – невини јагањци!
Орлићи за орлом својим одлетеше
И у Рај сладосни на одмор падоше.
A злоба из блата за орлима лаје –
У блату се рађа. у блату остаје.

РАСУЂИВАЊЕ

Набрајајући чудеса вере хришћанске, ми не треба никад да заборављамо безбројна и велика чудеса промене срца и нарави људи, истински обраћених у веру. Колико је јаросних злочинаца ова вера упитомила! Колико крвожедних разбојника преобратила у незлобне јагањце! Колико развратника обратила у чисте девственике! Колико себичних среброљубаца научила милосрђу! Колико плашљиваца навела на пут крајњег самопожртвовања! За руског кнеза Владимира пише митрополит Филарет: „Сластољубиви, како је немогуће више, јазичник Владимир у хришћанству је постао узор чистог супружанског живота; отпустио је од себе све жене и наложнице и живео c једном, благоверном Аном. Опаки, осветљиви и крвожедни братоубица у незнабоштву он је у хришћанству био најнежнијим пријатељем бедних. Беднима је навек био отворен доступ к њему, и он им је раздавао и храну и новац штедром руком. И више од тога: „болесни нису у стању да дођу до мога двора“ говорио је он, и наредио је, да се по улицама вози месо, риба, хлеб, квас и мед. Јеванђелске речи: „блажени милостиви проникле су у саму дубину срца његовог и постале му законом живота.“

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење кћери жене Хананејке (Мат. 15, 22) и то:
1. како жена Хананејка истрајно и поновљено мољаше Господа, да joj спасе ћерку од ђавола, који је мучаше,
2. како Господ похвали веру женину и исцели joj ћерку,
3. како Господ може ослободити и моју душу од ђавола, који је напада у удаљености од Бога, само ако My се истрајно и c вером молим.

БЕСЕДА

о томе како смрт и живот зависе од језика

Смрт је и живот у власти језику. (Приче Сол. 18, 21)

Није ли ово потврдио сам Господ Исус када је рекао, да ће људи за сваку празну реч дати одговора на Страшном Суду? Није ли Он изриком рекао: својијем ћеш се ријечима оправдати, и својијем ћеш се ријечима осудити (Мат. 12, 36-37)? Ко се оправда, примиће живот; ко се осуди, примиће смрт. Видите ли, дакле, како је у власти језика и живот и смрт? А апостол Јаков вели: ко у ријечима не погрешује, онај је савршен човјек, може зауздати и све тијело (Јак. 3. 2). Велика је, ваистину, и неиспитана тајна речи, и утисак речи не да се измерити ни израчунати. Данас се реч људска може вештим справама да пренесе с краја на крај наше планете. Реч речена језиком у Америци може да се чује ухом у Европи. Није ли то слика свечувења Божјега? О браћо моја, ми не можемо ништа шапнути земљи, што неће чути небеса. Свака наша реч излази пред сабор ангела Божјих. Сваку злу реч нашу прима Ад, и чува је као залогу наше вечне смрти; а сваку реч благу прима Рај, и чува је као залогу нашег вечног живота. Ваистину, премудро говори и благовремено нас опомиње старозаветни мудрац речима: смрт је и живот у власти језику!

О Господе Спаситељу наш, вечна Речи Божја, помози нам зауздати језик наш, да не говори на погибао нашу. Помози нам говорити језиком само оно што је по светој вољи Твојој а на наше вечно спасење у животу бесмртном. Теби слава и хвала вавек. Амин.