Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

8. ЈУЛ

1. Свети великомученик Прокопије. Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.

2. Свети Прокопије Јуродиви. Устјужски чудотворац, †1303. Пореклом Варјаг а занимањем трговац. Дошавши у Новгород трговачким послом он се удиви красоти Православља и прими веру православну. Пожели да буде савршен хришћанин, због чега раздаде сиромасима све своје имање, и поче се вежбати у свима осталим врлинама. Правио се луд, да га људи не би хвалили, но прозирао у срца и судбине људи као и у природне догађаје, који су се по том заиста и догодили. Својом плачном молитвом пред иконом Богородице одвратио ужасну тучу од града Устјуга и тако привео грешни град к покајању. Тело му је нађено на улици мртво и снегом покривено. Над чудотворним моштима сазидан храм.

3. Преподобни Теофил мироточиви. Родом из Македоније, из села Зики. Човек врло учен и велики подвижник. По поруџбини Цариградског патријарха Нифонта путовао у Александрију, да испита, истина ли је, да је патријарх Јоаким покренуо гору и испио отров без повреде, нагнан на ово од јевреја и муслимана. Уверивши се у истинитост ових чудеса Теофил се врати у Св. Гору, где се подвизавао, најпре у Ватопеду, па у Иверу, и најзад у келији св. Василија близу Кареје. Понуду да се прими за архиепископа Солунског овај свети човек одбије. Дубоким безмолвијем, богомислијем и срдачном молитвом успео да очисти ум свој од свих страстних помисли, тако да је постао чисти сасуд Духа Светога у коме је живео Христос. Пред смрт нареди свом ученику Исаку, да кад буде умро не сахрањује га но веже конопцем за ноге, одвуче и баци у поток. Са великим страхом ученик тако и учини. Но Промисао Божји открије мошти св. Теофила, и када их пренесу у његову ћелију, почну точити миро чудотворно. Упокоји се 8 јула 1548 год.

Кад је воља Бога свемудрога
Гонитељи постају му слуге,
Мрзитељи – дивни апостоли,
Безбожници – вере ревнитељи.
Вољом Божјом Савле поста Павле
Неаније – свети Прокопије.
Прокопије против Христа пође,
К’о хришћанин својој мајци дође.
Муке спреми, а сам муке прими,
Изненадно познаде истину,
Поклони се Божијему Сину,
Преста служит’ цару земаљскоме.
Поста слуга цару небесноме.
Цар небески дарива га даром,
Даром моћи невољним помоћи.
Како онда тако и данаске:
Прокопијем невољни се блаже,
Јер он данас к’о негда помаже.

РАСУЂИВАЊЕ

Св. Антоније учи: „страхуј, да не постанеш чувен због ма каквог дела свога. Ако те почну хвалити због твојих дела, не радуј се томе и не наслађивај се тиме: држи их у тајности колико можеш и не дозвољавај никоме да говори о њима“. Колико би више било мира и радости међу људима на земљи, кад би бар један део људи примио к срцу ове свете речи! Св. Теофил и ако је живео повучено у св. Гори као прост монах био је чувен у свима патријаршијама источним како због своје учености тако и због добродетељног, подвижничког живота. Једном се догоди, да патријарх цариградски Теолипт посети Солун. Архиепископска столица у то време беше у Солуну упражњена. Солунски хришћани једногласно замолише патријарха, да им постави Теофила за архиепископа. Патријарх, земљак и пријатељ Теофилов, напише Теофилу својеручно писмо, којим га позове да се прими архиепископског престола. Смирени Теофил, бојећи се славе људске, а не могући лако отказати патријарху, одмах прими велику схимну, и о томе извести патријарха додавши: „ако Бог да, видећемо се у царству небеском“. Тако су се духовни дивови, које Црква назива светитељима, бојали сујете и славе људске.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно претварање горке воде у слатку (II Мојс. 15), и то:
1. како жедни Израиљци наиђоше у Мери на горку воду, и не могоше је пити, те народ поче викати на Мојсеја;
2. како Бог нареди Мојсеју, те метну дрво у воду, и вода поста слатка;
3. како то дрво предображава Крст Христов, којим се горчина живота нашег претвара у сласт;
4. како је цело моје биће горка вода док год не унесем у себе Христа распетога.

БЕСЕДА

о камену живом

Кад дођете к њему, као камену живу…
и ви као живо камење зидајте се у кућу духовну
и свештенство свето. (I Петр. 2, 4- 5)

Шта означава камен, браћо, ако не постојанство? Чему нас учи камен, браћо, ако не постојанству? Камен живи пак означава бесмртност. Каменом живим именује апостол Христа Господа, зато што је Он бесмртник и дародавац бесмрћа. Камењем живим именује апостол и хришћане, као причаснике бесмрћа Христова.

Како мисле неверници, браћо, шта бива с човеком на крају крајева? Они мисле, да с човеком на крају крајева бива што и с каменом: човек умире, постаје нечувствен, и претвара се у прашину. А камен је већ мртав, нечувствен, и под околностима претвара се у прашину. И тако и неверни и верни упоређују човека с каменом, неверни – због мртвости и нечувствености камена, а верни – због трајности и постојанства камена. За прве је камен символ смрти, за друге – символ бесмрћа.

У истини без Христа људи су били, и јесу увек, као мртво камење. Но Христос је као камен живи; прикосните се само Њега, и ви ћете бити као живо камење. Зидајући кућу зидар бира само оно камење, које је отесано и приготовљено да згодно улегне уз друго камење у зиду; неотесано, неприготовљено, рогобатно и трошно одбацује. Зидајући дом, или храм, Свога бесмртнога царства Христос бира људе, као зидар камење, са једном особином, на име – живе, духовно живе. Духовно мртве људе Господ одбацује као трулу грађу, а само оне прима, који као живи личе не Њега, и који згодно улежу уз друго живо камење, а то су ангели, пророци, апостоли, и светитељи уопште. Постарајмо се, браћо, да будемо свештена грађа за свештени дом царства Христова, које Он даноноћно зида, да га са свршетком времена потпуно заврши.

О Господе Исусе, стројитељу царства небескога, оживи нас Духом Твојим Светим, и узидај и нас као живо камење у дом славе Твоје вечне. Теби слава и хвала вавек. Амин.