Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

19. ЈУЛ

1. Преподобна Макрина. Најстарија сестра св. Василија Великог и св. Григорија Ниског. Као девица рано би обручена некоме младићу благородном. Но када њен обручник умре, Макрина се заветова никада не ступати у брак говорећи: „није право да девојка, обручена једном веренику, иде за другога; по закону природном треба да буде једно супруженство као што је једно рођење и једна смрт“. Још правдаше она то вером у васкрсење сматрајући обрученика свога не мртвим но живим у Бога. „Грех је и срамота, вели, да супруга не сачува верности, када јој супруг оде у неку далеку страну.“ По том заједно са својом мајком Емилијом прими монаштво у неком девичком манастиру, где се подвизаваху са другим инокињама. Живљаху од труда руку својих посвећујући већи део времена богомислију, молитви и непрестаном уздизању ума свога к Богу. Временом сконча јој мајка, а за тим и брат Василије. Деветог месеца по смрти Василијевој дође Григорије да обиђе своју сестру, но нађе је на самртној постељи. Пред саму смрт св. Макрина уздиже молитву ка Господу: „Ти Господе упокојаваш телеса наша сном смрти на неко време, па ћеш их опет пробудити последњом трубом. Прости мене и дај ми да кад се душа свуче од телесне одеће, предстане Теби непорочна и без греха и да буде као тамјан пред Тобом“. По том направи руком крсни знак на челу, на очима, на лицу, на срцу и – издахну. Упокоји се у Господу 379. год.

2. Преподобни Дије. Родом из Антиохије Сиријске, од хришћанских родитеља. У младости би настављен од богодухновених мужева монашком животу и подвигу. Пошто издржа дуготрајну и трудну борбу са ђаволом и похоти телесном, даде му се од Бога велики дар чудотворства. У молитвама својим најчешће се обраћаше св. Тројици. Твораше чудеса велика и страшна силом молитве своје: тако учини те сух штап озелени, сух бунар напуни се водом, неверна човека умртви и опет васкрсе. После неког двократног виђења небесног напусти Антиохију и пресели се у Цариград, где у близини града настави свој подвиг. Слава о њему убрзо се распростре, тако да га и сам цар Теодосије Млађи посети, да прими савет од њега, а патријарх Атик приволи га те га рукоположи за презвитера. Поживевши многе године, он се приправи за смрт, причести се, поучи братију, леже у постељу и на очи свију беше мртав. Вест о његовој смрти привуче многи народ; дође и патријарх Атик, заједно с патријархом Антиохијским Александром. Но када хтедоше да га погребу, он се наједанпут диже као разбудивши се од сна и рече: „даровао ми Бог још 15 година живота овога“. И поживе св. Дије тачно још 15 година, и настави многе на пут спасења, многе исцели, многима поможе у разним бедама и невољама, па најзад предаде душу своју Господу, коме целога живота верно послужи. Упокоји се 430. год. у дубокој старости.

3. Спомен Стевана Високог, сина светог кнеза Лазара српског и кнегиње Милице. Заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Оснивач красних задужбина Манасије и Каленића. После многих трудова и невоља скончао 19. јула 1427. године.

Од ране младости до тешке старости
Диј бројаше чуда Божије милости,
Божије милости и правде Божије
Даноноћно ум свој управљаше Дије
У божанску светлост, у божанске путе,
Одгонећи страсти и демоне љуте.
Шта је људско биће? као мутна вода
Што не прима слику небеснога свода.
Може л’ мутна вода прозрачном постати,
Да се небо у њој може огледати?
Може, Дије тврди, с ходом светитеља,
Но помоћу крста Христа Спаситеља.
Крст у срце стави усред бића свога,
Ум на њега прикуј – и видећеш Бога
И мутна ће вода бити избистрена,
И гледаћеш чуда, дотле невиђена.

РАСУЂИВАЊЕ

Најлепши украс једне жене јесте стидљивост, као што је бестидство жене најнеприроднији и најодвратнији призор у свету. Диван пример женске стидљивости показала је у свом животу св. Макрина. У младости отвори јој се нека љута рана на грудима. Иако је мајка саветоваше, да покаже рану лекару и потражи лека, Макрина никако на то не пристајаше. Она себе беше потпуно посветила Богу, и не могаше допустити ни помисао, да тело своје обнажава пред људима, па чак не ни пред мајком својом. Једне ноћи Макрина се умилно Богу мољаше. Из њених очију лијаху се сузе у прашину пред њом. С непоколебљивим поуздањем у Господа свога она замеси прстима прашину са сузама и тиме намаза рану своју. Сутрадан освану здрава. А када мајка с великом тугом уђе да види своју кћер, ова јој не хте рећи, да ју је Господ исцелио (из смерности скривајући чудо које она сама учини кроз молитву) него замоли мајку говорећи: „бићу исцељена, мајко моја, ако ти завучеш десницу твоју у недра моја, и крсно знамење направиш на болном месту“. Завуче мајка руку своју и прекрсти оно место, али не напипа више рану него само ожиљак од зарасле ране. Тако св. Макрина скриваше тело своје из стидљивости, и чудотворство своје из смерности.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно прорицање Валамово (IV Мојсије 23-24), и то:
1. како Валам дође на позив кнезу Валаку да прокуне народ Израиљски;
2. како место проклињања Валам благосиљаше, упућен на то Духом Божјим.
3. како Валам прорече Христа говорећи: изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља.

БЕСЕДА

о апостолској љубави и видовитости

А трудићу се свакојако да се и по растанку
мојему можете опомињати овога. (II Пет. 1, 15)

Нека се отворе срца ваша браћо, да примите и разумете тајну ову велику. Најпре апостол говори, да се не ће олењити опомињати верне на спасоносне истине вере, на божанствене силе, које се кроз Христа Господа дадоше људима и на приготовљење људи да приме те божанствене силе бегајући од телесних жеља овога свијета. А сад иде још даље и обећава, да ће он то опомињање наставити и по растанку, тј. по исходу (ова је реч употребљена у грчком тексту) из овога живота, када буде тијело своје одбацио. О веро божанска, о утехо, о сладости! Апостол обећава и из оног света продужити бринути о цркви Божјој на земљи, продужити започети посао опомињања верних, продужити љубав своју према верујућим, у Христа на земљи. О љубави апостолска, тако блиска љубави Христовој! О видовитости апостолска, коју Дух Божји не ускраћује љубави ни док је човек још замотан у мрачну завесу тела!

Ово обећање вернима апостол Петар дао је пре близу 2000 година. Па да ли га је испунио? Испунио га је дословце, и то не само, како би неки хтели протумачити, опомињањем верних кроз своје написане посланице и кроз своје прејемнике, епископе, него првенствено непрестаним дејством на цркву из онога света. Много пута јавио се апостол Петар – као и остали апостоли – кад год је по Промислу Божјем била потреба да се јави, и опомињао пастире цркве и верне, како треба да држе истину и како пут живота свога да исправе. Но и кад се није јављао да се види у сну или на јави, он је тајанственим начинима, небу познатим, дејствовао, и дејствује увек још, на спасење наше.

Живот после смрти апостолима светим тако је био јаван, као што је јавно сунце онима који имају очи. Кроз молитве њихове нека би Господ и нама отворио очи духовне, да знамо куда ходимо и шта нас по смрти чека.

О Господе Исусе, многомилостиви, изведи нас из таме на светлост, по милости Твојој и по молитвама светих Твојих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.