Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

17. АВГУСТ

1. Свети мученик Мирон презвитер. Беше свештеником у неком месту у Ахаји, од богата и угледна рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив. У време цара Декија, а на сам дан Рождества Христова, јурнуше незнабошци у цркву, извукоше Мирона са службе и ставише на муке. При мучењу у огњу ангел му се јави и поткрепи га. По том стадоше му сећи кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља – судију у лице. Судија Антипатр као ван себе узе мач и уби себе. Најзад одведоше Мирона у град Кизик, и тамо га мачем погубише 250. год.

2. Свети мученик Патрокле. Грађанин града Трикасина, садашњег Труа у Галији. Наследио беше велико имање од родитеља, и као прави хришћанин чињаше од тога милостињу беднима посведневно, а сам живљаше подвижнички, узимајући храну само једном дневно, и то по заласку сунца. Због светости живота Господ му даде моћ исцелења, те као чудотворни исцелитељ би свуда познат. Цар Аврелијан дошавши у Галију нареди, да му доведу Патрокла. Патрокле свети јави пред царем веру своју у Христа, и не утаји ништа „Ако желиш, царе, нешто од мојих блага, даћу ти, јер те видим убога“, рече св. Патрокле цару. На то њему цар: „како ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага?“ Рече Патрокле свети: „имаш само земаљска, пролазна блага, али си убог, јер ни самога себе немаш, нити вере Христове у срцу.“ Би осуђен на смрт и предат војницима, да га воде у неко блато крај реке и ту посеку, а тело му оставе у блату. Но светац се мољаше Богу, да му не остане тело у томе блату и по божијој сили он наједанпут поста невидљив за војнике и пренет на другу страну реке. После дугог тражења војници га нађу и посеку на једном сувом месту. Два просјака, којима је Патрокле често давао милостињу, наиђу тим путем, познаду тело свога добротвора, и чесно га сахране.

3. Преподобни Илија Калабријски. Грк по пореклу, и настојатељ манастира Меликука у Калабрији, у Јужној Италији. У време иконоборства на Истоку многи источни монаси пребегну с иконама у Калабрију. Временом се у Калабрији веома распростре живот монашки. Калабријски монаси одликовали су се и великом ученошћу и великом строгошћу живота. Једно време тако је много било православних манастира и монаха у Калабрији, да су Калабрију сравњивали с древним Мисиром. Православна Калабрија је доцније кроз векове потпадала под власт архиепископа Охридских. Преп Илија упокојио се у Солуну 903. год.

4. Преподобни Алимпије, иконописац Печерски. Изображавајући ликове светитељске на дрвету, он је изображавао и добродетељи њихове у души својој. Исцели човека од губе, виде ангела Божјег, и у старости сконча мирно у Господу, 1114. год.

Патрокле се пред царем исправи,
Христа Бога без страха прослави;
Цар га пита, а Патрокле вели:
– Богат треба ништем да удели,
Ја сам богат, а ти, царе, ништи,
Имам блага, само ти поишти. –
– Зар ја ништи што царујем светом,
А ти богат с том вером проклетом?
– Ја сам богат, Патрокле повтори,
Моје благо у огњу не гори,
Моје благо од века до века,
Моје благо на небу ме чека.
– Какво благо! у мојој си руци!
Цар узвикну. Предаћу те муци. –
– Предај, царе, Патрокле одврати,
Муке моје Бог ће да ми плати.
Мучи тело, тело је за муке,
Дух предајем Господу у руке.
Слободан је дух у хришћанина
Ка’ у сваког Христовог војина;
Мене чека слава и победа
Тебе, царе, срамота и беда.
Хитно муке гомилај на мене
Да ми, царе, венац не увене.

РАСУЂИВАЊЕ

Не допушта Господ, да се посраме верне слуге Његове. Дешавало се често, да мученици Христови, поругани и исмејани на судовима, учине изненадно неко чудо, које је наводило страх на неверне. Или су идоли падали, или су громови рушили храмове незнабожачке, или је изненадни пљусак гасио огањ, спремљен за њихово спаљење, или су мучитељи сами себе тукли камењем и штаповима, и др. Тако Антипатр, мучитељ св. Мирона за време мучења овога Божјег човека избезуми се нагло и уби сам себе. Св. Алимпије живописац беше већ при крају живота, када доби поруџбину од једног човека, да изради икону Успенија Пресвете Богородице. Како се празник приближаваше, то онај човек навраћаше неколико пута да види, је ли икона готова. Но икона не беше ни почета ни до уочи самог празника Успенија, када требаше да се стави у цркву. Када онај човек сав очајан оде дома, наједном се обре у ћелији Алимпијевој неки млад човек, и одмах седе и поче да живопише икону. Радио је врло журно и врло вешто. Када икона би готова, засија се као сунце. Показав је зачуђеном Алимпију млади човек узе икону и однесе у ону цркву, за коју је и поручена. Сутрадан онај човек оде у цркву и на велико изненађење виде икону на свом месту. Тада човек дође у манастир и с игуманом уђе у ћелију Алимпијеву. „Како и ко живописа икону овоме човеку?“ упита игуман. А болесни Алимпије одговори: „Ангел је живописа, и ево га сада овде стоји, да ме узме.“ У том издахну.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам казну Божју над Саулом због непослушности (I Сам. 15), и то:
1. како Бог нареди Саулу да не поштеди Амалике нити да узима од стоке њихове;
2. како Саул поштеди цара амаличког Агага, и дозволи да се узме све што је најбоље од стоке непријатељске;
3. како Самуил објави Саулу, да га је Бог одбацио због непослушности и због самовољног приношења жртве Богу без свештеника.

БЕСЕДА

о духоносном божанском Младенцу

И на њему ће почивати дух Господњи,
дух мудрости и разума, дух савјета и силе,
дух знања и страха Господњега. (Иса. 11, 2)

Дух Божји Свети не одваја се од Оца, не одваја се ни од Сина, нити се Отац одваја од Сина и Духа, нити се Син одваја од Оца и Духа Светога. Дух Свети је пророковао о Сину кроз пророке, Дух Свети је осенио Пресвету Деву и припремио је за рођење Сина Божјег, Дух Свети је неразлучно стајао на Сину за све време Његове посете свету у телу. Дух мудрости – дух је виђења небеских тајни; Дух разума – дух је схватања везе видљивог и невидљивог света; Дух савета – дух је разлучења добра од зла; Дух силе – дух је власти над створеном природом; Дух знања – дух је познавања суштине створених бића; Дух страха Господњега – дух је признања божанске власти над оба света и покорности вољи Божјој. Ко је икад од људи имао на себи ову пуноћу богатства дарова Духа Светога? Никад нико. Једини Господ Исус Христос. Иначе Дух Свети дели дарове Своје и раздаје их људима, овоме једно, ономе друго. Но сва нераздељена пуноћа Његових дарова блиста се на Сину Божјем. Зашто је Господ Исус морао имати страх Божји, кад је Они сам Бог? Он није као Бог имао страх од Бога него као човек, ради примера нама. Као што је постио, и бдио, и трудио се, као човек ради поуке људима, тако је и страховао од Бога као човек ради поуке људима. Шта је лековитије за људе, прокажене грехом, од страха Божјега? Он је као здрав морао узети лекове од греха у Себе, да би нас болесне ободрио да узмемо те лекове. Не чинили то исто родитељ с болесном децом, која се страше да узму преписани лек?

О Боже троједини и вечни, коме се сва небеска војинства клањају певајући чудесну песму: Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот, – прими и наше поклоњење, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек Амин.