Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

30. НОВЕМБАР

1. Свети апостол Андреја Првозвани. Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником св. Јована Крститеља, но када св. Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: гле, јагње Божје! (Јов. 1, 36), тада св. Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом. По том Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Св. Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, св. Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, по том у земљама Дунавским, па у Русији и око Црног Мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе, апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада св. Андреја за свога Господа 62. године. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.

2. Свети Фрументије, просветитељ Абисиније. У време цара Константина Великог путоваше за Индију неки учен човек из Тира, по имену Меропије. Он беше узео собом два млада хришћанина браћу Едесија и Фрументија. На томе путу разби им се лађа од буре на обалама Абисиније, и дивљи Абисинци побише све људе с лађе, осим ова два брата, Едесија и Фрументија. У Абисинији они проживе неколико година и успеју да уђу у дворску службу код цара Абисинског. Фрументије почне проповедати веру хришћанску, но доста опрезно, и увери се, да је земљиште за такву проповед подесно и плодно. Онда оба брата седну у лађу и крену и то: Едесије у Тир својим родитељима, а Фрументије у Александрију св. Атанасију Великом патријарху. Фрументије изложи патријарху положај у Абисинији и потражи пастире за новообраћене у веру. Св. Атанасије рукоположи Фрументија за епископа. Св. Фрументије се врати у Абисинију, где својом ревношћу и чудесима успе, да за живота свога, обрати сву Абисинију у веру хришћанску. Овај велики пастир стада Христовог и просветитељ Абисиније скончао је мирно 370. године и преселио се у царство Господа свога.

Свети Андреј Духом обасјани,
И апостол Христов првозвани,
Дан за даном Господа јављаше;
И народе крстом крштаваше,
Као вртар по својему саду,
Он хођаше по селу и граду,
Дивље дрвље вешто калемећи,
Живом водом калеме кропећи,
Докле стиже крају свога века,
И крст виде где на њега чека.
Вес’о Андреј крсту беседио:
– Здраво, крсте, Бог те осветио,
Осветио Христос телом Својим,
Буди, крсте, одмориштем мојим,
Узми мене из земне прашине,
Подигни ме Богу у висине,
Нек са тебе Христос ме узнесе
Што због мене на теби распе се –
Учениче светог крститеља,
Апостоле Христа Спаситеља
О Андреја, звездо првозвана,
Помози нам твојим молитвама.

РАСУЂИВАЊЕ

„Апостолима је дато све“, каже св. Златоуст. Тојест: сви дарови, сва сила, сва пуноћа благодати која се уопште од Бога даје вернима. Ми видимо то и из живота великог апостола Андреје Првозваног, како је апостол и благовесник и пророк и пастир и учитељ (Еф. 4, 11). Као благовесник пронео је он благу вест јеванђелску на четири стране света; као пророк прорекао је крштење руског народа и величину Кијева као града и као хришћанског центра; као пастир створио је и уредио многе цркве; као учитељ неуморно је поучавао људе све до крста, па и са крста, до последњег издисаја. Још је он био и мученик. И то је по дару Духа Светога, који није свакоме дат. И тако видимо у овом апостолу, као и у свима осталим, сву пуноћу благодати Духа Божјега. А да благодати треба приписати свако велико дело, које један следбеник Христов учини, о томе нам сведочи св. Фрументије. Када се он врати из Александрије у Абисинију, као рукоположени епископ, почне чинити чудеса превелика, и тако народ у великим масама обраћати у веру. Тада га упита задивљени цар: „толико си година с нама пре живео, и никада те не видесмо да учини какво чудо? Одкуда теби то сада?“ На што Фрументије блажени одговори цару: „Није ово моје дело, но дело благодати свештенства.“ И тада светитељ објасни цару, како је он ради Христа пренебрегао и родитеље, и брак, и сав свет, и како је рукоположењем од св. Атанасија примио благодат свештеника, благодат чудотворну.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам духовни пад Адама и Еве, и то:
1. како змија изазва у Еви лакомство и гордост;
2. како полакомљена и погорђена жена преступи заповест Божју и једе од дрвета познања;
3. како Ева згреши не у сиромаштини и нужди него у обиљу свега.

БЕСЕДА

о незнању и окамењености незнабожаца

Незнабошци ходе у сујети ума својега,
помрачени смислом, отуђени од
живота Божјега за незнање које је у
њима, за окамењеност срца њихових. (Еф. 4, 17-18)

Шта је сујета, браћо моја? Све, посматрано ван Бога, одсечено од Бога, употребљавано без страха Божјега. Шта је сујета ума, браћо моја? Живети и живот тумачити, не по Божјем закону, него по својим тренутним помислима и жељама. Од чега, браћо, долази то зло људима? Прво, од окамењености срца, а по том од незнања које је у њима. Шта значи, браћо, окамењеност срца? Значи, срце испражњено од љубави Божје и страха Божјега, и напуњено похотљивошћу и страхом од свега ради тела. Шта се рађа, браћо, од окамењености срца? Незнање, потпуно незнање божанских ствари, божанских путова и закона – потпуна затупелост за духовни живот и духовну мисао. Каква је крајња последица, браћо, окамењености срца и незнања божанских истина? Помрачење смисла и отуђење од живота Божјег. Помрачење смисла – наиме: ум човеков бива мрачан као и тело, светлост која је у човеку постаје тама. О колика тама! Помрачен смислом јесте помрачен умом. Помрачен умом пак не зна смисао ничему или одриче смисао свачему. Такав је отуђен од живота Божјег, и суши се и гине као део тела, одсечен од тела. Такви су незнабошци, такви су безбожници, а такви су, најзад, и маловерни или лажни хришћани. – Но и суво дрво кад се залије животворном водом Христовом, оживи и озелени. И осушени свет незнабожачки васкрсао је и оживео Христом Господом. Куд и камо пре покајани грешници хришћански. Учинимо смотру над собом, браћо моја. Чинимо је сваки дан. Питајмо се сваки дан, да и ми нисмо због сујете постали помрачени и од Божјег живота отуђени. Скоро ће смрт, и крај, и суд. Осушено дрвеће биће бачено у огањ неугасиви.

О Господе Исусе, уме наш и животе наш, помози нам да умујемо Тобом и живимо с Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.