Протосинђел Евтимије: По плодовима њиховим познаћете их

Недавно је по први пут посетио наш манастир-катакомбу, један верник из Аранђеловца који се налазио на поклоничком путовању, у обиласку манастира на северу Косова. Каже, чуо је за нас па је свратио да види где смо. Након упознавања примили смо госта намерника у трпезарији. Ту је он уобичајено послужен кафом и колачима а пошто је долазио из далека понудили смо му и ручак, од онога што се затекло са наше монашке трпезе, што је он прихватио.

Још док је трајало послужење овај брат је почео да прича о управо доживљеном искуству при посети манастиру Бањска, недалеко од нас. Наиме, када је ушао у манастир, први на кога је наишао био  је неки цивил који је радио у манастирској продавници. Он је питао тог брата цивила:“ Брате где могу мало да се освежим?“ На то питање овај му је одговорио:“Није ти ово кафана“ И после оваквог, не само негостољубља већ и дрскости коју је доживео, није му преостало ништа друго него да се уморан са пута, заиста освежи и укрепи кафом и киселом водом у првом ресторану на који је наишао. Упитао сам га да ли је можда затражио ракију у манастиру па је због тога добио онакав одговор? Он је одговорио негативно и потврдио да је само затражио да се мало освежи и предахне.

Ово није усамљени случај негостољубља у манастирима узурпиране рашко-призренске епархије. Заиста много смо сличних притужби чули од верника након прогона епископа Артемија са Косова и Метохије. Оно по чему је наша епархија била упечатљива, препознавана, и највише привлачила вернике са свих страна било је управо светосавско гостољубље. Најпознатије је оно из Црне Реке, које је посејао тада игуман Артемије а наставио да негује и развија, његов достојан и веран ученик и наследник игуман Николај. Није било особе која је дошла у Црну Реку а да није била послужена, макар коцком шећера и хладном изворском водом (укључујући и муслимане), да није добила утеху или какву другу корист за душу, а неретко и материјалну. Колико је само људи прошло кроз ту светињу, било ту нахрањено, преноћило и нашло покајање и спасење.  Одатле је то гостољубље понело и монаштво које се разројило по свим нашим манастирима и наставило да га даље негује и упражњава.

А данас? Не само да тамо нема домаћина епархије и многих монашких лица која су верници виђали и сретали у тим манастирима, него нема ни тог гостопримства, па чак ни, авај, оног основног. Жале нам се верници да то више није та иста епархија, да не виђају монахе када дођу у манастир, да наилазе на закључане цркве, никог нема да им се обрати а да их позове на послужење и разговор само је пуста жеља.

Реч благослов Свети Оци тумаче као благу реч, назидатељну, утешну, која показује пут, разрешава дилеме и недоумице и многа друга крупна питања. Примити благослов управо значи примити ову и овакву реч из уста продуховљених слугу Божијих. То и јесте оно за чим, пре свега, чезну душе православних хришћана који живе у свету. А ако само разгледају цркву или манастирске зидине а не чују ову реч, да ли су примили благослов? Наравно да нису и на жалост тада више личе на пуке туристе него ли на побожне поклонике, који су напојени и нахрањени духовном храном.

Можда наредни пример још речитије говори докле је догурало  гостољубље у рашким и косовским манастирима након прогона епископа Артемија. По сведочењу једног верника из Лознице на Дрини који одлази у нашу епархију у егзилу и у шабачку епархију. Пре пола године један свештеник из Лознице (шабачка епархија) је организовао поклоничко путовање за своје парохијане по рашким манастирима (Ђурђеви ступови, Сопоћани, Црна Река). Сакупио је 50-так верника и резервисао аутобус. Претходно је долазак најавио настојатељима ових манастира. Неколико дана пред пут поново је позвао настојатеље да их подсети и потврди долазак, што подразумева пријем и основно послужење за толику групу верника, која долази издалека. Настојатељ Црне Реке Хризостом му се није јављао на телефон пар дана. Када је на крају успео да га добије он му је рекао:“Оче, ми не можемо да Вас примимо у манастир.“ Свештеник је био шокиран! Дакле није му рекао не можемо да вас примимо на конак или на ручак, већ у манастир!? Свештеник је онда отказао пут и све што је уз то ишло. Намеће се питање, да ли може неко да забрани вернику или групи верника поклоника долазак у манастир? И даље, зашто би неко то радио? Црквеног и здраворазумног одговора нема. Одговор ћемо потражити  на другом месту, у закључку овога текста.

Наш народ је изгубио много тиме што не познаје или врло површно познаје своју веру. Мислимо на хришћанске врлине које прате живот по вери и красе душу сваког хришћанина али и читавог народа. Мало или скоро ништа од тога није остало код нас. Међутим, има једна хришћанска врлина која је остала и опстала у нашем народу упркос свим безбожним насртајима на нашу народну православну душу, а то је управо гостољубље. Ту карактеристику нашег народа прво примете и доживе и странци који посете Србију. То је плод човекољубља чије јеванђелско семе је посејао Свети Сава, пре свега у српске манастире а потом и у српска домаћинства, а које и до данас рађа. На жалост, видимо да је на неким местима тај плод почео да се суши.

Без жеље да генерализујемо, већ да укажемо на учесталост ових нежељених и страних појава у светосавском српском народу, пренећемо и сведочење и утиске које је један наш верник пре недељу дана доживео у Хиландару. Био је у групи од 10-так поклоника. Његов утисак о манастирском комплексу био је фасцинантан за разлику од пријема и гостољубља. Наиме, он је рекао да у посети грчким манастирима није ни очекивао неки разговор са домаћинима због језичке препреке. Тамо су били љубазно дочекани и послужени и то је све. Међутим у нашем српском Хиландару очекивали су и онај благослов за којим чезне свака душа из света. На његово велико разочарење и у Хиландару су били дочекани као и у грчким манастирима, монаси су их послужили и одмах се удаљили. Нико није сео са њима или их удостојио било каквог разговора, па чак ни чисто информативног! Нису знали шта је шта и где је шта у манастиру. До ове године гости су улазили у ризницу али ни тога више нема. Када су целивали мошти наш верник је упитао монаха да му каже чије мошти целивају на шта је овај одговорио:“Мошти су мошти“. Покушао је да бар купи брошуру са основним информацијама о манастиру али узалуд, није је нашао. Остао му је горак укус негостољубља из наше највеће светиње ка којој се упутио по први пут, издалека, са великим жаром, ишчекивањем и страхопоштовањем, како би и требало да буде.

Закључак

Овде смо се ограничили само на три недавна догађаја, који свакако нису правило али ни усамљени и спорадични случајеви. Овим текстом не желимо да будемо тужиоци овим манастирима, као што не желимо ни да прећутимо ове рђаве појаве које долазе до наших ушију, преко ожалошћених верника. Који је узрок ове лоше промене од гостољубља у негостољубље у манастирима у Рашкој и на Косову? Док је законити и гостољубиви домаћин епископ Артемије био на свом месту у епархији, преко њега се изливала благодат и благослов Божији на све манастире. Тада је срдачно гостопримство било прво нашта су наилазили верници са свих страна. Тек након тога њихове душе су се отварале за реч Божију, за поуке, богослужења, исповест и причешће, али гостопримство их је“ловило и заробљавало“ у нашој епархији. Када је домаћин сурово протеран сви који су нажалост остали у манастирима и парохијама, том одлуком су окренули леђа не само своме епископу и духовном оцу, већ и светоотачком учењу и Предању, црквено-правном и канонском поретку и устројству Цркве и на крају отаџбини тј. српском Косову и Метохији.

Зар је све ово могло проћи без духовних последица? Тешке су ране нанели себи и онима који им верују сви они који су донели такву одлуку и затим окренули лице ка оцеубици и лже епископу рашко-призренском Теодосију, ка нерасудној послушности неканонским, нецрквеним и неправедним одлукама разбојничког Синода и Сабора, при свргавању и прогону оклеветаног епископа Артемија, затим ка српским изродима и издајицама, те сепаратистима и окупаторима Косова и Метохије. Те тешке ране су унутрашње и углавном невидљиве али не могу се ни сакрити, те повремено избију на површину. Тако и ова тужна и нездрава спољашња појава негостољубља није ништа друго до једна спољашња пројава нездраве унутрашње духовности, а због свега горе набројаног.

У Хиландару нису наступиле околности попут ових у рашко-призренској епархији, али и ту видимо губитак светосавског домаћинског духа који су неки верници осетили на својој кожи, кроз негостољубље. И пре овога многи су схватили да Хиландар данас није оно што би требао да буде, а то је духовни центар и светионик кула, који ће показивати пут спасења роду српском и православном, посред многих странпутица које кваре пут Господњи. Ту пре свега мислимо да Хиландар није стао на браник вере и отаџбине који су угрожени, кроз јерес екуменизма, издају Косова и Метохије и погубни европски пут Србије, него иде линијом мањег отпора и низводно, саглашавајући се са црквеним и световним властима које померају међе вере и отаџбине. И негостољубље које се доживљава тамо није мала но забрињавајућа ствар и мислимо да има везе са напуштањем дела и завештања Светога Саве.

Негостољубље је свакако један од горких плодова по коме ћемо познати оне који га рађају, као што по непатвореном и срдачном гостољубљу и човекољубљу препознајемо истинске слуге Божије.

Протосинђел Евтимије