Да није било јеретичких насртаја на чистоту вере православне, током читаве историје Цркве, не би тако сјајно заблистали пресветли примери Светих и богоносних Отаца, учитеља и стубова Православља, исповедника, мученика и јерараха. У борби се показује оно што не може потпуно да се види у миру – ко је истински војник Христов а ко је то само по спољашњем изгледу. Дакле, сви они су постали то што јесу захваљујући борби за веру у коју су ступали мужаствено и бескомпромисно и у којој су благодаћу Божијом и спремношћу на свако страдање, Христа ради, побеђивали и посрамљивали јеретике свих епоха, те најмрскије непријатеље Божије.
Период релативног мира у Цркви је за нама и како се приближава тзв. Велики свеправославни сабор, приближавају се буре, потреси и немири, који су изазвани најновијим јеретичким деловањем екуменистичких посленика у православној Цркви, пре свега руској. Онолико колико нас жалосте ти потези на издаји Православља, три пута више нас радује појава истинских ревнитеља и пастира који одважно ступају у борбу за веру а против најопакије, и по свему судећи, последње јереси која је разјапила своју адску чељуст на Цркву Христову.
Непосредни повод за јавно ступање на браник вере у РПЦ била су два екуменистички инспирисана догађаја. Први се тиче докумената које је усвојио Архијерејски Сабор РПЦ 2. и 3. фебруара ове године, у вези припреме за тзв. Велики православни сабор који се планира на Криту, а следећи се односи на први пут у историји организован, кришом планиран и самовољно спроведен састанак руског Патријарха и папе римског на Куби.
На први поглед крајње непријатни и негативни догађаји по Православље, но ипак су породили и веома позитиван ефекат буђења православних свести и савести у Русији и ступање у отворену и храбру борбу против јересју заражене црквене јерархије, возглављене у екуменистичком двојцу Кирил-Иларион. Ова борба у сестринској руској Цркви се сваким даном све више распламсава и то нас необично радује. Коначно је и многострадални, исповеднички народ руски добио своје трубе Духа, показао чији је и ко су му преци и противстао је руским екуменистима на мегдан, потврђујући да је народ највећих страдалника и ревнитеља за веру[1]. Борба која се завојевала, као реакција на поменуте догађаје, добила је на значају, јер су осим верног народа у њу исповеднички ступили и достојни пастири: један епископ, игумани и игуманије са монасима и монахињама, свештеници, ђакони али и мирјани од ауторитета попут Олге Четверикове итд.
Када кажемо да су ови витезови вере ступили у бој за Православље, мислимо на то да су јавно осудили и одбацили јерес екуменизма и да су разобличили и престали да помињу на богослужењима њене носиоце и проповеднике, тј. Патријарха Кирила и надлежне епископе који својим потписима и ћутањем саучествују у издаји вере. Следујући примерима великих Светих Отаца исповедника, знамо да је неопходно предузети управо ове кораке да би се ступило у истинску борбу за веру.
Они који на неки други начин хоће да се боре, показују да још нису спремни за бој и боље би било да се не представљају као борци док не стекну неопходно смирење и храброст, да не би осим себе, смућивали и оне око себе. То су они који говоре против екумениста али нису спремни да оду ни корак даље у законитој борби коју омогућује Црква, а камоли до краја, тј. до смрти за веру, како рече неустрашиви московски ђакон Генадије. Ти су млаки, ни врући ни хладни, налик војницима који хоће у бој са ћорцима или са мачем у корицама. Заиста тужан, неприродан и неозбиљан призор.
У светлу борбе која се распламсава, осим жеље да радосна срца истакнемо, похвалимо и поклонимо се новоруским борцима за веру, долазимо до централног места у овом тексту а то је да се запитамо, пред црквеном пуноћом нашег народа: Шта је са српским свештеницима, српским духовницима, монасима и монахињама и три пута авај, са српским владикама?
Ако им није био довољан живи и непосредни пример бескомпромисног борца, владике Артемија и ако је он до сада био несхваћен и усамљен пример, шта сада имају као изговор, за своју савест и за савест оних који им још верују, након новопројављених ревнитеља вере у руској Цркви? Гле, ако им је и то мало да се прену, зар не виде да је Синод Руске Заграничне Цркве, подигао глас против јеретичких докумената из Шамбезија. Грузијска Црква на челу са Патријархом Илијом успротивила се нецрквеним ставовима у припремним документима за тзв. Велики Сабор. Да је бугарски Синод, кроз званичан документ, стао на браник вере, против неприхватљивих и јеретичких ставова у припремним документима из Шамбезија. Да је неколико стотина бугарских свештеника писмено подржало своје епископе који су дигли глас против овог подмуклог кварења вере. Да се у братској Грчкој такође чују врло оштри критички тонови према овим документима од више архијереја. Ено где се и на Светој Гори преноси овај пламен борбе, и неки већ хитају да узму учешћа у њој. А у СПЦ, (осим нас) и даље мук.
Особина врлине је да се попут пламена шири и преноси као са свеће на свећу. Да ли ће многе српске свеће и даље остати неупаљене, у табору екумениста или неутралаца, или ће им поменути догађаји помоћи да приђу епархији рашко призренској у егзилу и приме пламен заједничке борбе за веру, остаје да се види у скорој будућности?
Оно што је извесно, овај пламен је коначно упаљен у Русији и својом светлошћу је открио сва тамна дела и намере тамошњих екумениста и од сада више ништа неће бити исто! Или још сликовитије, светло је упаљено и разбојник је ухваћен на делу. Зато је узалудно накнадно саопштење руског Синода које подсећа на муцаво правдање кривог. Дух истине је са руским духоносцима исповедницима а дух обмане и лажи препознајемо код оних који одступају од Истине а то су богомрски јеретици – екуменисти.
Нови исповедници руски нам показују шта је главно. Не борити се за себе већ за Цркву и њено непромењено учење. То могу само они који су истински испунили предуслов који је Христос поставио пред своје ученике и следбенике: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“ (Лк.9, 23). Ко то није урадио, не може бити ни ученик ни борац Христов јер ће му сметати страх (који каља образ) за свој живот, углед и егзистенцију и увек ће имати изговор или оправдање за своју пасивност тј. хладноћу и млакост. Такав се грчевито држи пролазног и због тога није спреман да прими учење Богочовека Христа о одрицању од свега земаљског, па и себе самог. Зато Господ у наставку и казује шта бива са једнима а шта са другима: „Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га сачувати“(Лк. 9, 24).
Између осталих издвајамо изврсну анализу апостасијских догађаја у Русији и исповедање вере поменутог ђакона Генадија, који је потпуно разобличио и посрамио екуменисте и позвао у бој све православне хришћане, опомињући их да смо слуге Христове, те да одбацимо страх од људи и да се боримо за веру (до смрти) а не за свој манастирски или породични покој. Такође је дивно било видети седог кијевског свештеника Алексеја Јефимова који је пламтећи светоотачким учењем смирено изјавио: „Ако је нужно ићи у катакомбе, ићи ћемо у катакомбе. Све су то средства борбе а нису раскол, којим нас плаше. То је једна неопходност наше припреме за победу. Амин!“
Кратко и јасно, а у Србији и делотворно, већ пуних шест година! Где су сада они који су жестоко оптуживали владику Артемија за раскол или излазак из Цркве, или чак прављење неке нове цркве? Где су сада они који су говорили: „Зар је само један владика у праву?“ Или они који су се изругивали на помен речи катакомба?
Онакав мук који је владао пре шест година када је владика Артемије незаконито свргаван и прогањан, исти такав мук влада до данас међу српским свештенством, монаштвом и епископатом, како по том питању, тако и по питању борбе за Православље. Ако су можда тада мислили да је то случај једног владике а не заједничко питање догматско – канонског реда, поретка и спасења, шта је сада у питању?
Ако смо на ретким местима могли чути реч осуде екуменизма и папизма; нисмо могли видети оно што по природи треба да следи овом ставу а то је Црквом благословени прекид општења са екуменистичким Патријархом Иринејем и њему једномисленим епископима. Уплашили их екуменисти причом о расколу, а пре свих тројица бивших Јустиноваца, а садашњих перјаница екуменизма и прогона владике Артемија. Тако бива када неко изда веру и свога духовног оца и онда почне бесомучно да гони оне који нису издали. Врло слично бившим Србима који су постали Усташе, Балије итд.
Има многих који нас тајно подржавају. Такође од многих се може чути: „Знамо да је владика Артемије у праву“ али га на делу не подржавају, већ све остаје на тој изјави, која не само да им није на корист већ им је на осуду, пошто кажу да знају а ништа не предузимају. А Црква има, нуди и обавезује њена верна чеда да предузимају конкретне канонске кораке за очување њеног спасоносног учења. Свети апостол Јуда, брат Јаковљев вели у својој саборној посланици: „Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о општем спасењу, имадох потребу да вам пишем молећи да се борите за веру једанпут предану светима“(Јуда 1,3). Али не тајно и не само на речима!
Да се не бисмо огрешили о оне српске ревнитеље вере који су предузели и овај значајан корак, са задовољством истичемо да има и таквих и да су они сада део исповедничке епархије рашко призренске у егзилу. То су свештеномонаси, свештеници, монаштво и верни народ из разних епархија у СПЦ који су напустили своје страшљиве духовнике и епископе који активно или пасивно учествују у јереси екуменизма. Они нису могли мирно да гледају ширење ове опаке јереси у нашој Цркви и одважно су пошли тамо где се верно чува Православље и Предање, где се чује глас пастира доброг, верног и борбеног епископа Артемија. Њихов подвиг је већи од нашег, јер смо ми кренули страдалним путем за нашим прогнаним оцем и епископом, док су они похитали из других епархија да се придруже оклеветаном и гоњеном светосавском стаду и узму учешће у заједничкој борби, не само за наше спасење већ и за спасење Цркве, што је најузвишенији подвиг у Хришћанству, како благовесте Свети Оци.
Од самог почетка екуменистичког прогона у Србији, говорили смо да дубоко верујемо да смо призвани на Божије дело, молитвама Светога Саве и да нисмо имали други (благословени) пут; а ако ово није од Бога, онда нека пропадне. Хвала Богу наша уверења су се показала као истинита а дело као благословено.
Новопројављене исповеднике Христове сада очекују клевете, казне, рашчињења и прогонство које се већ сручило на нашу главу, но нека се тада радују, како учи Јеванђеље и као што се ми радујемо од почетка прогонства! Нама нису били неопходни примери ревнитеља, који се буде широм васељене, да започнемо и прокрчимо пут за данашњу борбу, која траје већ шест пуних година. Ми од почетка верујемо да је ово дело моћне руке Немањића Саве! Гле, ови примери више требају оним смућеним, колебљивим и сумњичавим Србима као подстицај и потврда да је владика Артемије заиста у праву и на правом путу и да предводи закониту, узвишену, расудљиву и богомудру борбу, у светоотачком духу, унутар Српске Православне Цркве а за њен опстанак, очување и оздрављење.
Написах у славу Божију а на корист Српству.
————————————————————————
[1] О овом руском исповедништву и страдању за веру током суровог бољшевичког прогона, са великим поштовањем и састрадавањем говорио је и писао авва Јустин Ћелијски. [Назад]
О Васкрсу, 2016. Протосинђел Евтимије