ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2013, БРОЈ 11 (77), СТРАНЕ 87-98
Овакав поступак је многима донео радост и олакашање. Особито онима из редова верног народа чија савест није више подносила безбожно изругивање предању Цркве у виду увођења јеретика у православне храмове и молитвеног општења са њима и, такође, у виду циркузантског и не мање безбожног реформаторског односа пастира-непастира према светом богослужењу. Верни народ је у великом броју из наведених разлога престао да одлази у своје парохијске цркве, не желећи да учествује у таквом безбожном екуменистичко-реформаторском разграђивању наше Цркве. Дакле, основни смисао нашег неповиновања неканонским одлукама патријарха Иринеја и Синода Српске православне цркве, оријентисаним у правцу екуменизма, а не православља, јесте управо тежња ка очувању њеног догматског јединства (на којем почива сво јединство у Цркви) и канонског поретка, управо неприхватањем нарушавања истог, на нивоу наше Епархије, тиме и читаве Српске цркве. С тога, нарушавати јединство у екуменистичким и реформаторским настојањима патријарха Иринеја и осталих екумениста са њим (у чему им је главна препрека био и остао епископ Артемије), не значи нарушавати јединство Цркве, напротив, јер такво јединство и слога у тежњи ка јереси јесте заправо најстрашније рушење Цркве, а не њено очување. Очување јединства Цркве значи очување јединствене вере православне на којој се темељи Црква, а веру је немогуће сачувати, а не борити се против јереси, самим тим и не сукобљавати се са носиоцим јереси – јеретицима. Док они ревносно шире своју јерес, дотле пасивни ревнитељи[3] „рецитују“ своју „песмицу“ о „љубави, неосуђивању, незамерању и несукобљавању“. У основи овакве „љубави“ стоји непротивљење злу и греху (а јерес је управо највећи грех који постоји), што овакву „љубав“, која у суштини избегава пут сукобљавања, тиме и страдања (а не рушења јединства у Цркви), чини исто тако лажном, као што је и екуменистичка. Обе ове „љубави“ имају заједничко изабирање лакшег, тј. широког пута несукобљавања и уљуљкивања у лажном миру овога света, а заједничко им је и то што у њима нема истине, а тиме ни Христа, чак ни у траговима.
По природи ствари, обревши се прогнана са своје матичне територије, наша Епархија, као пре свега саборно-црквени, богочовечански, духовни ентитет састављен од свештенства и верних људи, а не само као географски појам, није се могла сместити негде између неба и земље, на облацима или на чардацима ни на небу ни на земљи, већ је свакако морала да настави свој исповеднички, тиме и духовни, пре свега богослужбени живот на некој територији. Овде долазимо до камена спотицања многих поменутих пасивних ревнитеља унутар Српске цркве, из редова духовенства и лаиката. Они сматрају неопростивом грешком наш боравак и богослужбени живот на подручју туђих епархија.
О чему се ту заправо ради?
– Ради се о томе да су услед, према нашој Епархији, незапамћене озлобљености клирика и мирјана, верних екуменистички настројеном и опредељеном Синоду Српске православне цркве, исти прво покушали да оспоре чињеницу да смо њиховим залагањем и трудом, а не нашим бесом и тежњом ка расколу, прогнани са територије наше Епархије, па када им услед мноштва доказа о томе, чак и у облику видео снимака о нашем прогону, то није успело, пласирали су свој нови „аргумент“ против нас, по којем је, у суштини, наша главна „кривица“ то што, тако прогнани не умемо да обитавамо, богослужимо и правимо наше кровове над главама и цркве на облацима, већ на тлу, на земљи, на конкретној парцели и територији. Притом знамо да сваки педаљ земље представља део канонске територије неке епархије, било Српске православне цркве, или неке друге. Са овим проблемом суочавала се и Руска загранична црква којој су ненавидници такође приговарали постојање и фунцкионисање на туђим канонским територијама. Историја показује да се загранични Руси (познати по верности Светом Предању) нису обазирали на такав „аргумент“ њихових тужитеља и прогонитеља.[4] Многи пасивни ревнитељи у овој ситуацији остају више саблажњени тиме што наша прогнана Епархија не уме, дакле, да лебди над земљом, већ почива на њој у физичком смислу, а мање саблажњени догматским скретањима патријарха и иже с њим, не схватајући да су на тај начин овакви ревнитељи упали у процеп сопствене богословске и црквене савести и свести, те између канонски и предањски оправданог и освештаног супродстављања безверју и безакоњу, са једне стране, и јеретичког, душегубног, неканонског, лажног мира у Цркви, са друге стране – бирају управо ово друго.
Ово битно питање и тему помињем узгред, а главна тема овог чланка-увода јесте један од проблема са којима се као пастири суочавамо на терену, у наведеној ситуацији насталим катакомбама-манастирима, сазданим искључиво на захтев верног народа, који нас позива на све стране наше земље, чак и шире, будући огорчен и саблажњен немаром и јеретичко-реформаторским иступањем својих надлежних црквених пастира. Између осталих у Кули, на простору Бачке, која је захваљујући најусрднијем екуменисти, епископу Иринеју Буловићу, сва огрезла у екуменистичкој јереси, лажној, душегубној љубави према инославнима и богослужбеном, реформаторском поигравању, настала је једна од наших катакомби, Катакомба Свете Живоначалне Тројице. Да је екуменистичка љубав не само лажна, већ тиме и душегубна потврђују чињенице које ћемо навести:
Прва је та да се према клирицима и верницима Епархије рашко-призренске у егзилу екуменистички настројено бачко свештенство односи без трага хришћанске, чак општељудске љубави и поштовања, горе него ма према којој безбожној секти, којих је Бачка препуна. Њихов однос према нама испуњен је презиром, шпијунирањем, ухођењем, клеветањем и Бог свети зна чиме све не.
Друга чињеница показује да бачко екуменствујуће свештенство мноштво људи „крштених“ од стране римокатолика, протестаната и унијатских скупина Украјинаца, Русина и прочих (отпалих од Цркве Божје и вере православне, тиме што су под утицајем разних превара и притисака од стране Ватикана кроз историју прихватили папу за свог поглавара), примају у општење са или без миропомазања, док свето крштење ни не помињу, сматрајући „крштење“ јеретика и унијата, покорних јеретичком римском трону, валидним.
Ово бива сходно екуменистичкој, јеретичкој доктрини којом је заражено бачко свештенство на основу које римокатолике и остале сматрају црквом и то сестринском. Јерес као демонска наука и оруђе свакако наноси највећу штету Цркви и као последицу има погибао много душа људских.
Сведоци смо управо ових дана да екуменистичка јерес, на наведен начин, погубљује мноштво душа на територији Бачке, која је иначе препуна секти и разних јеретичких, па и унијатских скупина. Уместо да на тако, у духовном смислу, трусном подручју свештенство апостолски ревностно и светоотачки православно проповеда свету веру хришћанску и спасава заведене душе, бачки Епископ са својим, свештенством све те јеретике и секташе, својим екуменисањем подржава на њиховом јеретичком путу духовне погибли и тиме их усмерава и одводи још даље од словесног тора Христовог, од Цркве православне, одводи даље од ње чак и оне међу јеретицима који вођени жељом за спасењем имају жељу да се крсте и приђу Цркви православној. Екуменисти стога нису одговорни само за то што саблажњавају православне вернике и уче их неправославно речју и примером, већ ће Бог од екумениста тражити и душе инославних код којих је постојала жеља да приђу вери православној, али је та њихова жеља екуменском тежњом „да сви једно буду“ али не у Христу и истини, дакле, екуменистичким јеретичким релативизмом обесмишљена и онемогућена у самом свом зачетку. Дакле, таквим екуменистичким деловањем искључује се свака могућност евентуалног покајања јеретика и њиховог обраћања спасоносној вери православној, зато ће, како је наведено, пред Богом екуменисти бити одговорни за душе свих оних јеретика које су својом лажном екуменистичком љубављу охрабрили да наставе да иду путем своје јереси и заблуде.
Ми, пак, следујући отачком предању и сходно нашој пастирској савести људе из редова унијата и свих инославних, који су вођени жељом за спасењем притекли нашој катакомби у Кули, упућујемо на веру православну и крштавамо. Бачки попови, напротив, по благослову свог Епископа, убеђеног екуменисте, венчавају православне са унијатима које пре тога чак нису ни миропомазивали, а камоли крстили, или се дешавало да их након венчања миропомажу и то на захтев самих људи који притичу из редова унијата, будући да су у свом упознавању православља они сами схватили да су ван Цркве и да заправо на себи немају благодат крштења ни миропомазања.[5] Верници који су долазили до оваквих сазнања и схватања су најчешће бачком свештенству упућивали захтев да буду крштени у православној Цркви, од чега су их екуменствујући бачки попови одвраћали, будући да се њихов Епископ, а тиме и они, придржавају једног од мноштва потписаних екуменистичких, унијатских и полуунијатски аката на екуменистичким дијалозима „љубави“ и сусретима са римокатолицима, попут оног у Баламанду 1993. године, у којима се експлицитно њима признаје благодат, тиме и таинства, те и света тајна крштења. Овде ћемо само напоменути да сходно канонима свештеник који признаје јеретичка чинодејства и тајне, као свете и валидне подлеже свргнућу, тј. рашчињењу.[6]
Зато по поремећеној екуменистичкој логици бачког „православног клера“ римокатолике и унијате „не треба крштавати“ када их примамо у православну Цркву. А какве су последице спровођења овакве екуменистичке теологије на територији Бачке постали смо сами сведоци: потпуна смућеност и православних верника и оних из редова унијата и осталих секти који имају добру вољу и жељу да буду чланови Цркве Православне, покренути чувствовањем бесмислености и духовне умртвљености јеретичких и унијатских скупина, којима су припадали и у којима нису осетили никакву духовну корист; као и одлажење православних на јеретичке службе код римокатолика, што је директан плод екуменистичког, релативистичког односа бачког свештенства према вери и Цркви православној на основу кога неупућни православни народ долази до погрешног закључка да су „све вере и цркве исте“ и да „је један Бог свих нас“.
Овакво смућивање православне пастве и оних ван православног словесног стада, тиме што им свештенство не казује недвосмислен и јасан став да је обавезно обавити над унијатима и римокатолицима свето крштење како би постали чланови Цркве православне, многе од њих онемогућава и спречава да приђу Цркви Божјој и вери православној, а многе православне одводи далеко до њихове Цркве.[7]
Онима из мешовитих бракова који су нам притицали приступали смо сходно отачком предању, крштавали смо их, па тек онда венчавали са својим православним супружником. Будући да су екуменствујући бачки попови обављали „венчање“ православних са унијатима или припадницима протестантских секти, таква „венчања“ свакако нисмо могли признавати, јер је немогуће било које таинство савршавати над некрштеним, тј. над оним ко није члан Цркве, па ни свету тајну брака. Јасно је сваком полуписменом свештенику да је таква пракса канонски недопустива, теолошки немогућа, непоравдана и бесмислена. Но, што је православном свештенику немогуће, бачком Епископу и клиру је очито могуће. Након што бисмо крстили бивше припаднике унијата или других секти, ми бисмо обавили венчање истих са њиховим православним супружницима и тако даривали благослов Божји брачницима. Оваква наша пракса је бачком свештенству, које у својој екуменистичко-новотарској доколици, немају друга посла, већ се само баве нама и нашим пастирским радом, била довољна да измисле како, наводно, ми, клирици Епархије рашко-призренске у егзилу, не признајемо таинства Српске православне цркве, већ их наново обављамо. Како то да ми не признајемо благодат Помесној цркви којој и сами припадамо, остаће нелогичност јасна само недобронамерним бачким поповима, на челу са њиховим епископом Иринејем Буловићем, предводником екуменистичке јереси у Српској православној цркви.
Због њихове елементарне теолошке неписмености и пастирске несавесности, што су последице потпуне духовне заслепљености и посрнулости у јерес екуменизма, њих и њиховог надлежног епископа Иринеја Буловића, а како таквим пастирским и теолошким релативизмом, дилетантизмом и незнањем (које је својствено екуменистима), православни верници не би били збуњени, у овом броју часописа Свети Кнез Лазар доносимо Томос патријарха Кирила Цариградског из 1756. године у коме се врло лепо и јасно излаже отачки став о светом крштењу и начину примања инославних у Цркву. У њему се јасно исповеда и наглашава непризнавање свете тајне крштења било каквој јеретичкој скупини или заједници која је ван Цркве Божје, а ван Цркве је свако ко није православан. Јер као што ван Нојеве Барке не беше спасених и преживелих људи, тако и ван Цркве нема оних који се спасавају.
Патријарх Цариградски Кирило
ТОМОС[8]
(1756 година)
Свете Цркве Христове, која држи Свето крштење дато од Бога и осуђује разна крштења вршена од јеретика.
Од многих средстава којима се ми спасавамо, спојених узводећим степенима у једно и повезаних истим циљем – прво је Свето крштење које је предао Бог светим Апостолима. Оно је такво да без њега сва друга немају дејство (јер, ако се неко не роди водом и Духом, каже Бог, не може ући у Царство небеско). Било је потребно и заиста неопходно да се установи рођење различито од првог рођења које уводи човека у овај смртни живот; тајанственији начин – који нити почиње нити се завршава у покварености – кроз који би нама било могуће да следимо Извршиоца нашег спасења, Исуса Христа. Јер, вода и крстионица постају мајчина утроба, а оно што је од ње рођено постаје њеним дететом, као што Златоусти говори. И Дух Који се уздиже над водом, врши дејство Бога Који обликује заметак. И као што се Господ, после полагања у гроб, трећег дана вратио у живот, тако и верни покривени водом уместо земљом – троструким погружењем оличавају на себи благодат тридневног васкрсења. Свесвети Дух, осењујући воду, освећује је да би тело било просвећено видљивом водом и да би душа могла да прими освећење од невидљивог Духа. Јер, као што вода у котлу прима топлоту ватре, тако се и вода у крстионици енергијом Духа претвара у Божанску силу која очишћава и удостојава усиновљења оне који се овако крштавају. А они који се крштавају на другачији начин, уместо да примају очишћење и усиновљење – показују се нечисти и синови таме.
Ево већ три године се поставља питање могућности примања јеретика који нам приступају, тј. њиховог крштења које се врши супротно Предању светих Апостола и божанских Отаца, као и супротно обичају и пропису саборне и апостолске Цркве. Божјом милошћу однеговани у Православној Цркви и држећи се канона светих Апостола и божанских Отаца, знајући једино нашу Цркву као једну, свету, саборну и апостолску, ми прихватамо само њене Тајне и због тога само њено Божанско крштење. А тајне јеретика, које су изум покварених људи, нису вршене онако како је Свети Дух наредио светим Апостолима и као што их Црква Христова до данас врши. Тако, знајући их као стране и туђе целом апостолском Предању, ми их се гнушамо заједничком одлуком. Зато, оне који нам долазе примамо као обесвећене и некрштене, следећи заповест нашег Господа Исуса Христа, Који је рекао ученицима: „Крстите у име Оца и Сина и Светог Духа“, као и светих и божанских Апостола који наређују да се они који приступају крсте са три погружења и појављења (из воде), и да свако погружење буде праћено призивањем имена Свете Тројице. Такође, следећи светом и равноапостолном Дионисију, који каже: „Онај који долази међу нас, пошто свуче сву одећу, погружава се три пута у крстионицу у којој су вода и освећено уље, призивајући троструке ипостаси Божанске Благословености; одмах се крштени запечаћује Боготворним миром и, стога, показује учесником у тајанственом чину Евхаристије!“ Према Другом и Пето-шестом васељенском сабору, који наређују да они који нису крштени троструким погружењем и појављењем из воде, или при сваком појављењу није призивано једно од Божанских Ипостаси, већ су крштени другачије – имају се сматрати некрштенима када приступају православљу.
Ми, стога, уважавајући ова света и божанска правила, држимо да крштења јеретика, како нису у сагласности и страни су божанским апостолским уредбама, јесу бескорисна вода, као што свети Амвросије и Велики Атанасије кажу, која не дају освећење онима који их примају и немају никакве користи у очишћењу грехова, па се имају одбацити и избегавати с гнушањем. Оне који приступају у православну веру из лажног крштења, ми примамо као некрштене и без опасности их крштавамо, по апостолским и саборским канонима на којима је чврсто изграђена света, саборна и апостолска Црква, заједничка мајка свих нас.
Овим нашим заједничким решењем и одлуком ми запечаћујемо овај наш Томос, који је у сагласности са апостолским и саборским одлукама, потврђујући га нашим потписима.
У години спасења 1756.
Кирило, Божијом милошћу архиепископ Константинопоља (Новога Рима) и васељенски патријарх
Матеј, Божијом милошћу папа и патријарх великога града Александрије и судија васељене
Партеније, Божијом милошћу патријарх светога града Јерусалима и целе Палестине
———————————————-
[1] Са светима поступаш свето, са човеком верним верно, са чистим чисто, са неваљалим насупрот њему. (Пс 18, 25.26)
[2] 15. канон Прво-другог (двократног) цариградског сабора: А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откритим челом (откривене главе, тј. отворено, јавно) о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора (одлуке) оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.
Тумачење наведеног канона од стране Никодима Милаша: …ако један епископ, митрополит или патријарх почне јавно проповиједати у цркви неко јеретичко учење, које је противно православљу, тада дотични (подручни епископи и свештеници) имају право и дужност одмах се одјелити од тог епископа, митрополита и патријарха, и за то не само што не ће подлећи никаквој каноничкој казни, него ће још и похваљени бити, јер тиме они нијесу устали противу законитих епископа, него противу лажних епископа и лажних учитеља, нити су они раскол тиме завели у цркви, нег напротив, колико су могли, ослободили су цркву од раскола и раздијељења. (Видети: Никодим Милаш, Правила Православне цркве са тумачењима, књига 2, Нови Сад 1896, стр. 290, [појашњења у заградама протос. Максим])
[3] Пасивних јер своје ревновање своде искључиво на усмене и писмене протесте пастирима огрезлим у екуменизму, новотаријама и индиферентизму, а многи чак ни то не чине, већ слежући раменима тврде да ће се за све то Бог побринути, што показује заправо њихов пасивни, а не активни живот и учешће у Цркви, као да они нису њени суштински чланови, већ гости и страни посматрачи у њој. Пасивних јер не схватају да је ово време делања, а не само писања и говорења, време отвореног супродстваљања јереси, а тиме и јеретицима и реформаторима, прекидањем литургијског општења и послушности њима који су непослушни Богу и светим Оцима, јер бити послушан непослушноме, значи учествовати у његовом непослушању Богу и Светим Оцима. Јер јеретичка и реформаторска дрскост у урушавању вере, тиме и Цркве, захтева управо делатну смелост коју и свети канони одобравају, а не реторичку и скрибоманску млакост. Пасивних, јер сматрају да ће јеретике и реформаторе који презиру и газе реч Божју убедити својим речима да се врате на пут спасења, на пут Цркве. Ето, то су заблуде у којима пребивају данашњи пасивни ревнитељи, који мерећи друге својом млаком пасивноћу и пацифистичким настројењем, осуђују као фанатике и расколнике оне одлучније, смелије и темељтије исповеднике вере православне и борце против јереси и јеретика.
[4] Овде је реч о 39. канону Петошестог васељенског сабора (691). Овај канон се заправо позива и представља примену 37. канона поменутог Сабора. У њему је реч о архиепископу кипарском Јовану, који је услед варварске најезде Арапа крајем 7. века, уз подршку и помоћ цара Јустинијана II или Новог (685-695) са целокупним клиром и паством био пресељен са Кипра на простор Хелеспонта, у Малој Азији. Саборски оци су одобрили да архиепископ Јован, са новим седиштем у Јустинијанупољу, задржи сва канонска права скупа са својим епископима и клиром, да настави да управља њима, па чак и да му се локални митрополит Хелеспонтске области, са седиштем у Кизику има покорити, скупа са својим клиром. Новонасељена област је овим изузета из јурисдикције Цариградске патријаршије и дата Кипарској архиепископији, којој је аутокефалност потврђена још на Ефеском сабору (431). Након престанка опасности и повратка кипарског архиепископа и његове пастве на Кипар, у Кизику је митрополита опет постављао цариградски патријарх. Ово показује општи канонски принцип, за коју су Саборски оци знали и примењивали га, а то је, да канони у потпуности важе само уколико Црква пребива у редовним околностима, док је у ванредним околностима икономија не само допуштена, већ видимо на овом примеру и верификована на једном од васељенских сабора. О овом преседану у историји Цркве неће да знају само екуменисти и њима покорни пасивни ревнитељи, иако о томе пише и реформаторски дуајен, умировљени епископ Атанасије Јевтић (види: Свештени канони Цркве, Београд 2005, стр. 162, превод са грчког умировљени еп. Атанасије бивши херцеговачки), и ставља напомену да се овим каноном Српска црква бранила пред Цариградском патријаршијом када је на своју територију примила заграничне Русе 1921. године, на челу са Антонијем Храповицким (1863-1936) и дала право њиховим епископима на слободно функционисање, саборовање, богослужење и управљање својом паством. Разлика је што је епископа Артемија и његову паству заправо протерао сам српски Патријарх, у сарадњи са шиптарским варварима, који су једва дочекали одлазак епископа Артемија са Косова и Метохије. У прогањању епископа Артемија учествује и поменути епископ Атанасије, који је у својим тумачењима поменутог канона афирмативно коментарисао гостољубље које је Српска црква указала прогнаним Русима, али примену истог канона на прогнаног епископа Артемија и његову паству ни не помиње, већ га оптужује као расколника и секташа зато што служи по туђим епархијама. Ово показује да канонски гледано суштински проблем положаја Епархије рашко-призренске у егзилу није толико у чињеници што тако прогнана са матичне територије богослужбено живи и дејствује ван своје територије, тј. на подручју других епархија, већ што је амдинистративни врх Српске цркве у овом случају прогонитељ наше Епархије, под руку са шиптарским варварима, те је нелогично очекивати да прогонитељ прима и канонски прихвата оне које је прогнао. С обзиром да је циљ целокупне борбе епископа Артемија и његове пастве очување вере православне, а тиме очување, а не рушење Српске цркве (како нас оптужују), такође, с обзиром да не можемо очекивати благослов патријарха Иринеја, који нас је и прогнао, да служимо и постојимо ван матичне територије наше Епархије, то се у оваквој, наметнутој, неприродној и ванредној ситуацији у којој је наша Црква, Епархија рашко-призренска у егзилу, благословм Божјим простире свуда где су и њени верници, који исповедају веру православну и боре се за њено очување.
[5] Сувишно је овде напоменути какав несклад, хаос и духовна смутња настаје у оваквим „браковима“, који се најчешће раскидају, а све је то последица тако неодговорног и непастирског приступа бачких, али и свих екуменски настројених и екуменистима покорних свештеника и духовних лица. Овакав приступ би се пре могао назвати поигравањем са Богом и са душама људским, него служење Богу и народу.
[6] 46. правило, Апостолска правила: „Наређујемо, да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос са велијаром? или какав дијел има вјерни са невјерником?(2.Кор 6, 5)“ (Никодим Милаш, Правила Православне цркве са тумачењима, књига 1, Нови Сад 1896, стр. 111)
[7] На овом примеру се јасно види парадоксалност самог екуменизма који наводно пропагира јединство, а на самом делу заправо урушава постојеће јединство унутар Цркве и онемогућава постизање правог јединства у вери и то у вери и Цркви православној са онима ван ње.
[8] Приредио протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, прев. Србољуб Милетић, Извори за црквену историју књига 2, Центар за хришћанске студије, Београд 2006, стр. 422-424.
