Прва Литургија на жртвеној Гори самоковској

Гора Кармил, била је главно место служења лажном богу Ваалу у време старозаветно у Израиљском царству. После три ипо године од почетка суше, када је небо по молитви св. пророка Илије било над Израиљем затворено, пророк Илија је призвао цара израиљског Ахава, народ и жречеве лажног бога Ваала на гори Кармил. И рекао је народу: „Још дуго ли ћете храмати на обе ноге. Ако је Господ заиста Бог, онда следите Њега. А ако је Ваал бог, Ваала следите“.

Тако је говорио Илија Ахаву јер је овај двоједушни цар био истовремено поклоник и истинског Бога и лажног бога, демона Ваала. Тако некада, тако и сада. Као што се истински Бог, Света Тројица, не може уклопити у пантеон лажних екуменистичких богова, ни у време Старог Завета се истинити Бог није могао уклопити у пантеон лажних богова. Истина нема ништа заједничког са лажју.

Свети пророк Илија доказао је на гори Кармил истинитост Бога свога. Господ је спалио његову жртву свеспаљеницу огњем са небеса, док на жртве жречева није хтео да погледа, и тиме показао да је благовољење Божије на вери Илијиној, а не на вери лажних пророка које је народ, после овога чуда погубио.

У то време после дуготрајне суше почела је дугоочекивана киша! Тако је пророк Илија обратио многе Израиљце Богу (3 Цар. 18).

Киша, благодатни дажд на српском Кармилу, гори Самокову, излио се на празник Светог Илије 2015. лета Господњег. Тада је засијала још једна искра благочешћа на земљи Небеске Србије, Цркве Божије.

Нема, или, тешко би се могло наћи у српским земљама и дијаспори достојније место од горе Самокова за изградњу храма Господњег. Самоково је место другог Косовског боја, одавде је кренула освета Светог Косова и повратак Косова у наручје Србије. Српска војска, чији ровови и дан-данас стоје незакопани на Самоковској гори сведоци су страшне погибије, страшне жртве српске војске у борби за ослобођење Косова. Самоково је добило назив „Српска Плевна“ због реке српске крви која је овде проливена у току ослободилачких ратова 1877 – 78.

Плевна или Плевен је град у Бугарској познат по томе што је у борби за ослобођење овога града од турске окупације проливено море руске крви, руских бораца који су кренули на Балкан да би отерали турског завојевача и тлачитеља хришћанске раје. Плевна је тако постала симбол страшне жртве у борби за слободу хришћана. Она је зато и симбол љубави руског народа према балканским православним хришћанима, али и симбол јединства православних хришћана и Божије милости.

Симбол јединства, дакле, јер је Плевна ослобођена, тек заједничком акцијом руске и румунске војске уз домаће бугарско становиштво против Турака; а симбол милости, јер је тек после великих губитака код Плевне Србија добила подршку од Русије да отпочне дугожељени рат против Турске и тиме отпочне са остварењем свог петвековног сна о ослобођењу јужне Србије.

Пошто је море руске крви проливено код Плевне, проливено је и море српске крви на Самокову. Иако је турска војска показала одлучан отпор српским ослободиоцима, жртва српских младића на Самокову није била узалудна. Ова жртва показала је вољу и одлучност да се и по цену великих жртава ослободи свето Косово.

Чиме су били одушевљени борци за Крст часни и слободу златну да положе толике животе на гори овој чесној, до надахнутошћу Косовским Заветом и Вером својом Православном? Можда би се кратковиди ум поругао овој жртви као нечему узалудном, али они који познају духовност Православља, знају и принцип задобијања Духа Светога: „Дај крв и прими дух“. Такође, свети Максим Исповедник каже: „Теологија без Крста јесте демонска теологија“. Зато верујемо да је жртва наших предака на овом месту, не само допринела ослобођењу дела јужне Србије – Пирота, Ниша, Врања и Лесковца 1878. године, и каснијем ослобођењу Косова, Метохије и Вардарске Македоније, већ да је на тајанствен начин њихова жртва и темељ овога што се данас чини у одбрани Вере Православне. До пре неколико месеци за ову гору није се ни чуло ни у ближој околини, а сада је она постала гора поклоњења и побожности верујућих хришћана.

Дакле, са благословом Епископа  рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу Г. Г. Артемија, на дан Светог пророка Илије одржана је прва Света Литургија у новооснованој истоименој катакомби у Самокову, у близини Куршумлије, древног градића са некадашњим именом «Беле Цркве», старе престонице св. Немање (Симеона Мироточивог). Манастир-катакомба Светог Илије подигнут је трудом верног и честитог народа овога краја Косанице који, иако материјално и духовно опустошен, жели да уложи своје две лепте у борби за одбрану Православља, знајући да је темељ свакога добра искрена побожност и лично пожртвовање.

Посебну захвалност верни хришћани овога крају дугују породици Ивић – браћи Југославу и Милославу, који су препознали истинитост и искреност побуде верних Косаничана и са радошћу и побожним жаром понудили своју породичну кућу ради оформљења нове катакомбе. За тренутног настојатеља постављен је настојатељ катакомбе у Нишу протосинђел Јован (Милојевић) и брига о овој новорођеној катакомби поверена је братству нишке катакомбе Св. Архангела Михаила. Тако су верници из Косанице и Топлице који су и досада показивали ревност за благочешће и Цркву православну у Нишкој катакомби, а пре егзила били чести посетиоци манастира Црне Реке, као и манастира у Лепенцу у коме је раније био отац Василија из манастира-катакомбе Семегњева који је, такође, раније пришао Епархији рашко-призренској у егзилу, добили прилику да у чистоти, без примеса екуменистичке јереси наставе да исповедају своју Веру на овом историјски значајном подручју.

Првој Светој Литургији на празник патрона катакомбе Светог пророка Илије, присуствовало је седамдесетак верника из Косанице, Топлице и Ниша. Славски колач је ове године припремио домаћин овога дома Југослав Ивић са братом Милославом. После Свете Литургије и резања колача, као и беседе у којој је наглашено значење жртве у нашем духовном животу, као и пример жртве светог новомученика Харитона Црноречког и Архангелског, који је пореклом из овог краја, уследио је мали предах и трпеза љубави на којој је и брат Југослав прочитао кратко образложење о томе шта га је побудило да свој дом преда ЕРП у егзилу и епископу Артемију. У свом слову, брат Југослав, који је војно лице у пензији, је навео своје разочарење због страдања и распарчавања Србије, као и због погрешних вредности које су данас у нашој отаџбини на цени. Као главну опасност из које проистичу све негативне последице и урушавање српског друштва, он види у глобализму и екуменизму чије вредности на нашим просторима проповедају разне невладине организације, а прихватају појединци који би требало да штите народ од оваквих заблуда. Такође, брат Југослав је нагласио и погубни утицај папизма на растакање српског друштва.

Домаћи и гости из Топлице и Ниша који су, такође, доста помогли у утемељењу нове катакомбе, имали су радост да чују и кратак програм који су припремили најмлађи парохијани наших јужних катакомби. Посебно одушевљење изазвао је гуслар Новак Миленковић из овога краја који је надахнуто одгуслао песму о светоме Сави и о одбрани Вере Православне.

Осим горе Кармил на којој је Свети пророк Илија показао истинитост Вере у једнога Бога старозаветним отпадницима, значајна је у његовом животу и гора Хорив на којој је бежао у егзил од царице Језавеље која је желела да му се освети због Илијиног ругања идолослужењу. Гора Хорив постала је и место боговиђења у дувању тихог поветарца. Ако се по јутру дан познаје, жртвена гора Самоково, даваће такву исту прилику и хришћанима овога краја и онима из далека, да у дихању благочестиве молитве дођу до богопознања и даље буду утврђивани на путу спасења и вечног живота који је свети пророк Илија проповедао, жртвујући се за свој народ.

Напомена: До Самокова, села и истоименог брда изнад саме Куршумлије (бивших Белих Цркава) долази се путем преко села Кастрата. Скретање за Самоково од Кастрата се налази код железничке станице, одакле почиње макадамски пут у дужини од око 4 км.

Инфо служба