Пустињак са абхаских гора о предстојећем сабору у јуну 2016. год. (II)

Потрага за међуконфесионалним јединством је објективан солидарни циљ учесника екуменистичког покрета, против учешћа у којем су у свим временима иступали и иступају верна чеда Православне Цркве. Међутим, не може се рећи да такав догматски став у чистоти чувају сви чланови наше Цркве. Заиста, у екуменистичком покрету тог типа су учествовали и настављају да учествују поједина лица или групе лица, који све по форми сврставају у Православну Цркву, – нарочито Патријарх Вартоломеј, његови претходници. Овим путем иде и Патријарх Кирил (Гунђајев), који следи машту свог духовног учитеља, по жалости познатог митрополита Никодима (Ротова), као и митрополит Иларион (Алфејев) и др. Али нико од јерараха, који следе антидогматске модернистичке циљеве, нема права да дефинише себе и своју приврженост антиправославној идеји екуменизма као идеју целе Саборне Православне Цркве у њеној пуноћи – баш као ни да законодавно декларише своје субјективне модернистичке интересе и деловања као интересе и деловања свих православних хришћана, намећући такву лаж као «истину».

Треба ли рећи да резултат такве тактике може да буде вечна погибао милиона душа, за које је Христос страдао? Увиђање таквог лажног подметања помоћи ће догматски васпитаној свести православних хришћана да у текстовима докумената сагледа не само апсурдност њиховог садржаја, како то може да изгледа на први поглед, већ и скривено сврсисходно лукавство: покушај да се у црквено-православним институцијама одобре антиправославне идеје, које имају екуменистичке циљеве.

• На пример, у т. 4 Документа прописује се следеће: «Непрестано се молећи «за сједињење свих», Православна Црква је увек развијала дијалог са онима који су одвојени од ње, ближњима и даљњима, била прва у потрази за путевима и начинима успостављања јединства оних који верују у Христа, узимала учешће у екуменистичком покрету од тренутка његове појаве, и уносила свој допринос у његово формирање и даљи развој. Поред тога, Православна Црква, којој је својствен дух универзалности и човекољубља, у сагласности с Божјом вољом «да се сви људи спасу и да дођу у познање истине» (1 Тим. 2, 4), увек се старала да успостави јединство хришћана. Ето зашто учешће православних у покрету за успостављање јединства хришћана нимало није страно природи и историји Православне Цркве, пошто доследно изражава апостолску веру и Предање у новим историјским условима».

Могу ли православни хришћани да напишу тако јеретичке тврдње? На шта рачунају аутори? Ова одредба је очигледан пример како путем лажи организатори покушавају да оно што они желе признају као важеће. С тачке гледишта Православног вероучења такве тврдње су лаж и јерес, с којима су се православни хришћани током свих векова борили и бориће се, а с тачке гледишта «маште» организатора – то су дела «праве вере» и «дужности љубави». Али, између идеја Богонадахнутог православног вероучења и идеја екуменистичког модернизма нема ничег заједничког. Штавише, они у корену догматски негирају једни друге, те стога не могу да се пореде у јединственој целини.

Кад би принцип предстојећег Свеправославног Сабора било очување верности православним традицијама, онда патријарх Вартоломеј и његове присталице не би трошили више од педесет година на његову припрему и сазив – то би било бесмислено. Па сва правила, која одређују православни начин «сједињења свих» Цркава, не захтева још једно свеправославно одобравање, пошто:

• Помесне Православне Цркве су и без тога једне;

• Према правилима Васељенских Сабора (7. канон II и 95. канон Петог и Шестог Васељенског Сабора): јединство са онима који су отпали од Тела Христовог може да буде успостављено само у случају искреног покајања последњих због њихових јеретичких заблуда, те њиховог повратка Истини Православља. Само у Светој тајни Покајања се таквима саопштава благодат Светог Духа, која сједињује покајане отпаднике са телом Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Других путева за постизање јединства, која су прихватљива за Православље, нема!

Управо овде треба истаћи да се нада у преображај јеретика и расколника кроз покајање и признавање својих заблуда скоро хиљаду година, колико је прошло од тренутка отпада католицизма од тела Христовог, показује као неоснована.

Испољавајући бригу о «осталом хришћанском свету», организатори Сабора покушавају да у том делу промене, како правила Васељенских Сабора, тако и традиционалан однос православног света према процесу сједињења с јеретицима – т.ј. према процесу трансформације свих религија у једну. А последица откривања «нове вере» ће бити и формирање «нове цркве» – што и јесте објективан циљ међуконфесионалног екуменизма.

Механизам свеправославног учешћа у овом антихришћанском процесу су већ прописали организатори Сабора у разматраном Документу. Да се посебно осврнемо на т. 4:

• «Непрестано се молећи «за сједињење свих», Православна Црква је увек развијала дијалог са онима који су одвојени од ње, ближњима и даљњима, била прва у потрази за путевима и начинима успостављања јединства оних који верују у Христа, узимала учешће у екуменистичком покрету од тренутка његове појаве, и уносила свој допринос у његово формирање и даљи развој».

Православна Црква се заиста моли за «сједињење свих». Међутим, и овде је лукавством истргнуто из контекста да се Црква моли за сједињење свих, али свих Православних Помесних Цркава: «За мир целог света, непоколебивост светих Божјих цркава и сједињење свих» (Мирна јектенија). А у Документу реч је о «сједињењу свих» уопште: т.ј. о сједињењу православних са католицима, протестантима, као и са свим иноверцима.

Због тога треба признати да чињеница активног учешћа православних хришћана (нарочито, појединих јерараха) у потрази за другим путевима за «поновно сједињење» сврстава оне који траже у јеретике, отпаднике и противнике православног вероучења, што значи, – у непријатеље Христове Цркве, који негирају православно вероучење ради формирања друге «праве вере» и другог «тела црквеног».

Треба схватити да, уколико нека група људи, која себе сматра православним хришћанима (независно од чина), већ иде овим путем, покушавајући да преуреди Богонадахнуту истину, на којој се заснива Православна вера – то значи да се у окриљу Цркве Христове већ формира још једна јерес, те стога, уколико се њене присталице не буду покајале и не одустану од покушаја да се она одобри на Сабору, доћи ће до погубног отпада од Православља (уп. 2 Сол. 2, 3).

Обратимо пажњу на неке одредбе Документа, које сведоче о оправданости таквих закључака:

• «Православна Црква је увек… узимала учешће у екуменистичком покрету од тренутка његове појаве, и уносила свој допринос у његово формирање и даљи развој… Ето због чега учешће православних у покрету за успостављање јединства хришћана никако није страно природи и историји Православне Цркве, пошто доследно изражава апостолску веру и Предање у новим историјским условима».

Још једна лаж: одређене силе, декларишући основне правце свог екуменистичког деловања, схватају отворен јеретички карактер таквих тежњи, али се усуђују да пренесу свом безакоњу пуноћу статуса «деловања целе Православне Цркве», што ће у случају његовог одобрења на Сабору почети да руши Цркву изнутра.

• т. 6: «…Православна Црква констатује постојање других хришћанских цркава и конфесија у историји, које не опште с њом… она је благонаклоно и позитивно гледала на дијалог са различитим хришћанским црквама и конфесијама и на учешће у екуменистичком покрету најновијих времена уопште, верујући да на тај начин она активно сведочи о пуноћи Христове истине и о свом духовном благу онима, који се налазе ван ње, следећи објективан циљ – припремање пута за јединство».

Ова тачка садржи директне противречности и искривљавања Православног Никео-Цариградског Символа Вере у делу еклесиологије, према којем сви православни хришћани верују у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. А ако, као што је речено у т. 6 Документа, Православна Црква «констатује постојање других хришћанских цркава и конфесија», то говори о томе да Она негира своје јединство – т.ј. верује да није Једна.

И поново у име целе Православне Цркве се даје лажна изјава о томе да је она «благонаклоно и позитивно гледала на дијалог са различитим хришћанским црквама и конфесијама и на учешће у екуменистичком покрету најновијих времена…», следећи објективан циљ – припремање пута за јединство, али без покајања отпалих. Не може Православна Црква сама себи да буде непријатељ: да «благонаклоно и позитивно» благосиља покушај да се она уруши. Стога, како се већ раније указивало, савремени екуменистички покрет представља солидарно деловање различитих конфесија, које следе објективан (заједнички за све) циљ – припрему пута ка јединству успостављањем новог (заједничког за све) вероучења и нове (једне за све конфесије) «цркве».

• т. 7: «У светлу горе изложеног схватања све Помесне Најсветије Православне Цркве данас активно учествују у званичним богословским дијалозима, а већина такође и у раду различитих националних, регионалних и међународних међухришћанских организација, без обзира на насталу дубоку кризу у екуменистичком покрету. Такво вишестрано деловање Православне Цркве проистиче из осећаја одговорности и уверења да основни значај имају узајамно разумевање, сарадња и заједнички напори за достизање хришћанског јединства «да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову»
  (1 Кор. 9, 12)».

Још једна лаж – јер далеко од тога да на данашњи дан све Помесне Цркве учествују «активно у званичним богословским дијалозима» и другим облицима општења с јеретицима. Посебно што су Грузијска и Бугарска Помесна Православна Црква напустиле састав Светског Савета Цркава 1997., односно
1998. године.

Даље, још једном се потврђује да се карактер «вишестраног деловања Православне Цркве» у екуменистичком процесу «сједињења свих» не заснива на принципу обраћања заблуделих кроз покајање, већ «проистиче из осећаја одговорности и уверења да основни значај имају узајамно разумевање, сарадња и заједнички напори за достизање хришћанског јединства», – о циљевима оваквих «заједничких напора» је поменуто раније. А методи њихових постизања се конкретизују у т. 11, 12 разматраног Документа.

• т. 11: «Методологија вођења богословских дијалога је усмерена на решавање традиционалних богословских разлика или појаву евентуалних нових размимоилажења и на потрагу за заједничким моментима хришћанске вере. Она претпоставља одговарајуће информисање црквене целине о различитим етапама развоја дијалога. У том случају, кад је немогуће превазићи неку богословску разлику, богословски дијалог може да се настави, а опажено размимоилажење око конкретног питања се фиксира и саопштава свим Помесним Православним Црквама ради предузимања неопходних корака касније».

У овој тачки је црно на бело дефинисана методологија богословских дијалога. Кад би говор био о позиву јеретика на покајање и на њихово одрицање од својих заблуда, онда би овом процесу била страна усмереност на «решавање традиционалних богословских разлика или појаву евентуалних нових размимоилажења и на потрагу за заједничким моментима хришћанске вере», пошто сви ови аспекти дијалога истичу само «једнакост и равноправност» страна у односу на Истину, а такође подразумевају узајамне уступке ради постизања консензуса у основама даљег сједињавања са сабеседницима-јеретицима. Па наравно, таква методологија вођења екуменистичког деловања потпуно искључује сваку вероватноћу појаве покајања код заблуделих.

Даље се, фактички, говори о томе да «у случају да је немогуће превазићи неку богословску разлику» онда ради исправљања ситуације све Помесне Православне Цркве морају да «предузму неопходне кораке». Овим поводом се треба обратити традиционалном богословском погледу на сличне околности. Наиме, архиепископ Аверкије (Таушев) каже: «Захтевајући од хришћана потпуно једномислије и једнодушност у својој средини, Реч Божја исто тако јасно и категорично говори о томе како истински хришћани треба да се односе према лажним учитељима-јеретицима, који искривљују истинско учење: «Човјека јеретика по првоме и другом свјетовању [т.ј. позива на покајање] клони се» (Тит 3, 10)».

Из овога произлази логично питање: зашто Православна Црква треба да превазилази размимоилажења с јеретицима, тим више да овим поводом предузима неке «неопходне кораке» на свеправославном нивоу (пошто се за решавање ангажује свака од Помесних Цркава)? Зашто се овом питању придаје свеправославни значај? Зар не због тога да би се исто тако «свеправославно» ишло на неке уступке ради постизања консензуса са непопустљивом страном? Па «циљ богословских дијалога, заједнички за све, је коначно успостављање јединства у правој вери и љубави», кажу законодавци у следећој тачки Документа.

• т. 12: «Очигледно је да је циљ богословских дијалога, заједнички за све, коначно успостављање јединства у правој вери и љубави. Међутим, постојећа богословска и еклесиолошка размимоилажења омогућавају појаву извесног рангирања тешкоћа, које постоје на путу ка постизању циља, постављеног на свеправославном нивоу. Специфичност проблема било ког билатералног дијалога претпоставља диференцирање методологија, које се примењују у њему, али не и циља, пошто је циљ свих дијалога исти».

На ову тачку треба обратити посебну пажњу. Као прво, у њему су најзад јасно формулисани карактер и циљ екуменистичког деловања: прихватањем овог Документа на Сабору покушава се да се Православна Црква у свој Њеној пуноћи претвори у активног учесника, и чак лидера деловања. Циљ овог покрета је «коначно успостављање јединства [с јеретицима] у правој вери и љубави», где «права вера» НИЈЕ Православље. Реч је о сасвим другој «правој вери», која је прихватљива за све конфесије, која ће и постати плод међуконфесионалних богословских дијалога означеним путем: решавања традиционалних богословских разлика, појаве евентуалних нових размимоилажења и потраге за заједничким моментима (нове) «хришћанске» вере, како се, нарочито, каже у т. 11 Документа.

Као друго, у овој тачки треба обратити посебну пажњу на следеће речи законодаваца, које никако нису случајне и које су се већ помињале: «Међутим, постојећа богословска и еклесиолошка размимоилажења омогућавају појаву извесног рангирања тешкоћа, које постоје на путу ка постизању циља, постављеног на свеправославном нивоу». Поред тога што се овај отворено антихришћански циљ прописује као да је већ «постављен на свеправославном нивоу», овде се указује и на «појаву извесног рангирања тешкоћа», које реално постоји на путу ка достизању овог циља на свеправославном нивоу. А узрок настанка «рангирања тешкоћа» су постојећа богословска и еклесиолошка размимоилажења… која су неизбежно настала већ унутар Помесних Цркава!

И наравно, несагласност православног народа (носиоца догматске свести Цркве Христове) са екуменистичком јересју, као са новом вероучитељском «истином», ће постати озбиљна препрека за покушај разарања Православне Цркве у свој њеној пуноћи. И из тог разлога «творци» нове «вере» се посебно усрдно брину о отклањању такве препреке. Даље је реч о могућности диференцирања метода отклањања таквих препрека на путу ка непоколебљивом циљу. У Документу се каже: «Специфичност проблема сваког билатералног дијалога претпоставља диференцирање методологија, које се у њима примењују, али не и циља, пошто је циљ свих дијалога исти».

Треба обратити пажњу да се у овој одредби више не говори о оним међуконфесионалним богословским дијалозима, методи чијег вођења су предвиђени у т. 11 Документа. Реч је о «свим билатералним дијалозима», што значи, не обавезно богословским.

Законодавци упозоравају да је «циљ свих дијалога исти» и он је непоколебљив, т.ј. не предвиђа никаква поговоре. Они схватају: да би се на путу ка међуконфесионалном јединству «свеправославни ниво» представио као једнодушни «фронт», биће потребно да се «неутрализују» сви који мисле другачије, т.ј. «борци за чистоту Православља», како такве у свом Извештају назива Патријарх Вартоломеј. Стога ће се са «борцима» такође водити дијалози, али дијалози другог реда.

Из ове тачке Документа следи да у дијалозима ове врсте законодавци НЕ предвиђају постизање консензуса. Што значи, да ће се они који другачије мисле морати управо «убеђивати», пошто је «циљ свих дијалога исти» и он не подлеже диференцирању. Због тога није случајно предвиђена могућност «диференцирања» метода  «убеђивања», које се у њима примењују. Окрећући се историји, и постајући свесни политизације екуменистичког покрета, једноставно ћемо замислити до којих крајњости може да доведе такво «диференцирање» метода вођења дијалога са борцима за чистоту Православља: анатеме, репресије и сл.

Потпуно је очигледна и та чињеница да се Патријарх Вартоломеј и организатори Сабора заиста журе: иако двосмислено, али, ипак, објавивши јавно приоритете свог деловања, они предузимају покушај да свестрано обезбеде разматрани законодавни процес  гаранцијама својеврсне «неприкосновености», «непогрешивости» и «ауторитативности». Они ће улагати све напоре да би се отклонила претња осујећивања преврата у животу Православне Цркве, који они планирају. Због тога је неопходно отклонити постојеће препреке, од којих су главне:

• несагласност представника Помесних Цркава са текстовима докумената;
• несагласност епархијских архијереја;
• несагласност народа.

Тако, наиме, у истом пасусу 4 свог Извештаја Цариградски Патријарх каже: «Одуговлачење и одгађање рокова сазива Сабора ће бити само повод за злурадост непријатеља Цркве, који то једва чекају». А о каквим «непријатељима» и каквој «цркви» је реч? Свето Предање сматра јеретике и расколнике непријатељима и антагонистима Православља. Међутим, циљ Сабора је успостављање јединства с таквима! Без обзира на то, што супротстављање свих ових религиозних група против Цркве Христове активно траје, они су вероломно названи «хришћанима». Па ко је при таквој подели улога непријатељ предстојећег Сабора, на који су нас упозоравали свети оци?

Одговор је очигледан: непријатељи такве јереси и њених идеолога, т.ј. противници одржавања Сабора ће, свакако, бити истински верујући православни народ, који се налази у окриљу Цркве Христове – они, који, према Светом Предању, сносе одговорност за чување чистоте и целовитости вере Православне. При чему се помињање «борбе за чистоту православља» употребљава само у негативном контексту, као нешто крајње негативно и непожељно за процес.

Према томе, организатори Сабора се крајње активно брину за уклањање препрека у виду «бораца за чистоту православља» и њихових истомишљеника. Постизање антиправославних циљева у православној средини несумњиво је могуће само у случају промене догматске свести чланова Цркве Христове – т.ј. у случају свеправославног одступања од одредби Васељенских Сабора и Светог Предања Цркве.

Због тога се ради манипулације широке свести површно оцрквењених људи, који не проничу у суштину питања, стварни садржај докумената Сабора замагљује лозинкама «свехришћанске љубави и јединства», «успостављања истине», које су општеприступачне за поимање и подмукло маскиране у Христове заповести. И овај метод доноси своје тужне плодове.

Међутим, они православни хришћани, који су у двосмисленим текстовима способни да дешифрују суштину и методе антиправославне диверзије, која се декларише као «Свети Велики Свеправославни Сабор», изражавају и изражаваће своју несагласност с његовим одржавањем. Због тога ће одсуство црквене једнодушности постати претња за оваплоћење јеретичке «маште» патријараха-модерниста.

Схватајући то, Патријарх Вартоломеј покушава да предузме превентивне мере, унапред иступајући са законодавном иницијативом по питању «канонских» санкција, које треба да се примене на «непријатеље» оваплоћења «свеправославне маште» Сабора – па не назива их он већ случајно «непријатељима Цркве». Нарочито, у т. 3, ч. 2 свог Извештаја он потеже питање «ауторитета» својих «вероучитељско-административних» идеја:

• Питање ауторитета сабора. Овим такође треба да се бави синаксис. Ми желимо да организујемо Свети и Велики Сабор у време, када су све институције, по правилу у кризи. Њих, по правилу, оспорава савремени човек. Нажалост, ова појава продире и у сферу цркве.

Саборне одлуке, које су раније свештенство и народ поштовали као глас Божји («Јер нађе за добро свети Дух и ми» (Дјела ап. 15, 28)), део верујућих данас оспорава још пре него што је објављено саопштење. Такође их оспоравају и они од стране «бораца за православље», који називају Сабор «разбојничким» још пре његовог сазивања.

Какву канонску снагу ће имати одлуке Светог и Великог Сабора, и које канонске последице ће имати они који им се не потчињавају?

Мислим да то треба разјаснити да би се избегао неспоразум пред Божјим народом и непријатне последице по Црквено Тело».

Анализирајући ову тачку Извештаја, прво обратимо пажњу на њена последња два пасуса, која у себи садрже веома важну информацију за размишљање. У пасусу 3, т. 3, ч. 2 Патријарх позива да се успоставе «канонске» санкције за оне «борце за православље», које Сабор називају «разбојничким»
још пре његовог сазивања», т.ј. фактички – за све православне хришћане, који се супротстављају јереси екуменизма.

Притом у пасусу 4 он испољава своју забринутост за «народ Божји» и «непријатне последице по Црквено Тело». Али ко се тада подразумева под «народом Божјим», ако га је неопходно оградити од утицаја истинских бораца за православље? И о каквом тада «црквеном телу» говори Патријарх?

Постоји реална опасност да ће за цео православни свет предстојећи Сабор бити узрок велике трагедије, сличне оној, која се десила у духовном свету, после отпада Денице и анђела, које је он саблазнио.

Извор: http://пустынник.рф/otnositelno-predstoyashhego-sobora/

Наставиће се…