Рајица М: Радосна страна живота

Затрубеше предизборне трубе,
Засијаше моћни рефлектори
Србија се на изборе зове
Цар се бира из народног пука
Завађени у миру се љубе
Каин мирно са Барабом збори
Воде тије под Србијом плове
Барку води невидљива рука

Предизборна представљања у најлепшем светлу, обасјавају под најповољнијим углом ионако увек шљаштећу и украшавану сцену дневне србске политике.

Древни национални програм, опстанка Нације и Државе, потискује се демократским путем из жиже јавности да у њој жишкају звезде свеприсутне дневне политике. Дневно политички програм сводљив је на пар речи и гласи плати па клати.

Дан за даном зграбидани свих фела и боја двадесетак година већ уживају нам на грбачи без намере да сиђу.

Гледам успешног министра полиције како хвали успешног господина Палму, па ми се сасвим спонтано намеће запитаност: шта би са оним паметарима који нам под звучном фирмом „Депос“ убацише „Демократску гују у недра“.

Нешто смо, како ми се чини, ускраћени доброг гласа мудрих и седих старина, некад неуморних демократских труба, нема их, ил ми се чини, да затрубе ко некад, сад у заштиту Државе и њеног срца Косова.

Вероватно, остали без даха дувајући и равнајући пут пред „Демократском змијом“, па се ућутали и склупчали у њен ледни загрљај који се само пробранима нуди.

Памет без савести и није нека памет већ дело лукавога, рекоше мудри, али ми, по савести васпитавани и прости у свету, то тадa нисмо знали, па за ушима и срцем потрчасмо. Поверовали њиховим великим именима, неупућени у изакулисни начин њиховог надувавања.

Поверовасмо сведочанствима њихових осведочених ауторитета, титула, награда и плакета, па се нађосмо у чуду кад испод свих тих набројаних одличја изгмизаше незајажљиве млатипаре, које свој народ заменише за пролазну себичну корист.

Стварно, шта ли је данас с тим надувеним трубама, што нам о Светом Сави трубеше док отвараше врата Вавилона Великог, о србском слободарству, чојству и јунаштву, подклизавајући нас у вавилонско ропство.

Зар врли наши паметари заменише Бога Живога мртвим идолима вавилонским, сахранивши бесмртног Бога у гробницама својих срца.

Преварише ли се неопрезно и сами, наводећи нас на пут „Демократске змије“, те зађоше намамљени Каиновом платом, залуташе у Корејеву буну и у нехату противници Бога Живога постадоше, или нас свесно вараше, још пре тога, превари светској продавши душу за велика имена.

Не испадоше ли ти људи љаге на нашим агапама, који се без зазора часте својим преварама, како каже непролазна Реч Божија за издајнике Бога и човека, дал се и ови њима прикључише, те страх Божији од њих одступи. Ако јесу, баш ме занима кад су поклизнули и склизнули у ледени стисак „Демократске змије“, из ког се излази једино у хоризонталном положају са ногама напред.

Не видим други начин тумачења свима видне метаморфозе из некад свегласних труба, у актуелне ћутологе иза девет јерихонских зидова тишине.

Трубише на сав глас док њиховом пљувачком фајтани не зарђасмо демократском рђом, и такве зарђале бацише нас немилице на наковањ поживотињене, саможиве глупости на коме нас чекићају чекићима учењаштва лукавог.

И не помислише производи светске пролазне памети и настављачи зидарије оца лажи, да ће нас на овај начин само очистити од демократске рђе којом нас окужише, и да ће нас из људског заборава Божијој истини вратити.

Не знадосмо у то време, ми, прости, мали Срби, да се у великане овога света успиње уз лоповске мердевине постављене иза сцене, али, слава Богу и то Богом разазнасмо, остаде нам још да им измакнемо лоповске мердевине, и молиће нас да их пустимо да сиђу и сачувају себе егоистичне од великог и смрадног треска.

Мајстори свакодневице и крадљивци времена невиних лица, милионима нас украдоше оних животно битних пет минута, који припадају сваком живом човеку, и од украденог времена обезбедише себи, и својој партијској и родбинској својти, доживотни грешни ужитак.

Да би све имало какво-такво лице, херметички затворени виртуелни свет власти у своје редове пропусти и понеког џукца без елитистичког педигреа, да би игра личила на живот. И не само то, неизоставно га треба произвести у успешног и уврстити у ред незаменљивих, и тиме у очима народа остварити опсесивни амерички сан на домаћи, србски начин.

Поред медицине и осталих научних дисциплина политика је велико, доказано чудо наднаравних могућности. Благотворно дејство власти непорециво је и мора му се одати заслужено признање.

Ко би још осим политичке моћи могао да од Кркобабића направи младића и то не било каквог младића, већ младића који обећава.

Није ни чудо што се све више младих привучено радном енергијом и личном харизмом председника учлањава у партију пензионера. Жељни животне радости, уз то добрих стомака отпорних на гадости, ови млади и учени људи за себе изабраше радост у странци овог младића који обећава.

Намножило се људског гада, како рече књижевни јунак једног великог писца, тако да човек, што је мање успешан – то бољи човек, по речи јунака једног другог великог писца а ови млади и образовани људи прогуташе гадост да би неком другом, мање успешном донели радост.

Шта још остаје мени и теби који са мном ово и пишеш и читаш, док живимо на рубовима живота, далеко од њихове радосне и раскошне свакодневице? Шта друго, него да захвалимо науци без Бога и паметарима без морала на досадашњим „добрим“ услугама, и да се из петних жила напрегнемо свим својим људским трудом и бесмртним, благодатним Божијим силама, и да их у име Оца и Сина и Светога Духа пошаљемо пред заслужени историјски и Божији Суд. Жив је Бог, Победник и Победоносац у Православној Србији Светог Саве, Жив и као увек Непобедив!