Рашчињени З. Грујић и његови ментори

Увод

Случај рашчињеног свештеника Зорана Грујића годинама је потресао Епархију рашко-призренску – и пре његовог разрешења са дужности секретара ЕУО Епархије, а нарочито након његовог разрешења, када су утврђене многе малверзације, због чега је и кажњен Одлуком Епархијског Црквеног Суда од 16. новембра 2003. године лишењем свештеничког чина.

Убрзо након његовог разрешења са места секретара ЕУО, децембра 2002, уследило је његово хапшење, али су одмах почеле и интервенције његових ментора у циљу заштите његовог „лика и дела“.

Тако је бивши Епископ херцеговачки А. Јевтић хитно реаговао, са позиције (безаконог) администратора Епархије жичке, и епархијским новцем платио 15.000 евра кауције како би овај, нажалост криминалац, био одмах пуштен на слободу.

Интервенције његових ментора и заступника нису се овиме завршиле, напротив, само су се умножавале са протеком времена.

Врло брзо су већ поменути Јевтић, као и њему блиски Амфилохије Радовић, започели са третманом притисака на Епископа Артемија, у циљу заступања, заштите и рехабилитације наведеног Грујића, али додајући томе још један за њих веома значајан захтев – уклањање Архимандрита Симеона, који се тада налазио уз Епископа Артемија, вршећи и улогу његовог секретара.

Наведени захтеви започели су још у време администрирања Епархијом жичком од стране поменутог Јевтића, и настављени су, свакако и интензивирани у годинама које су следиле.

Након пресуде Епархијског Црквеног Суда о рашчињењу Грујића, поменута пресуда прослеђена је по службеној дужности Великом Црквеном Суду на потврду, уз пратећих 900 страница доказног материјала.

Требало је да прође годину и по дана да би ВЦС марта 2005. донео пресуду којом поништава претходну пресуду Епархијског Црквеног Суда о рашчињењу Зорана Грујића.

Као разлог за поништавање пресуде износе се формално-правне мањкавости, али се наводи и да „ВЦС није могао да проникне у све релевантне чињенице овога предмета обзиром да се ради о пословима финансијско-материјалне природе у којима се могу разабрати само стручњаци из финансијског пословања, којима црквени органи не располажу“!

Наведену пресуду ВЦС доносимо у наставку, као пример бешчашћа који делимично одсликава кампању која се водила против Епископа Артемија, свакако и Архимандрита Симеона, и који показује начин деловања гонитеља, њихову кохерентност, упорност, посвећеност прогону и уклањању непожељних.

Свакако да није неважна чињеница да је председник ВЦС тада био Епископ нишки Иринеј, а његови чланови Епископ херцеговачки Григорије и шумадијски Јован.

Уз то, одлука ВЦС донета је 25. марта 2005, истога дана када је без знања потписан документ који директно задире и угрожава права надлежног Епископа рашко-призренског Артемија – Меморандум о обнови цркава на Косову и Метохији.

Био је то очигледно део орекстриране кампање против Епископа Артемија и Архимандрита Симеона која је још тада 2005. године била у фуриозном замаху – обухватала је и одлазак, управо тих дана, синодске Делегације у Америку, која је требало да иде стопама Епископа Артемија и дезавуише његове напоре, затим повлачење Тужбе међународном Суду у Стразбуру, доношење Одлуке о упућивању Комисије за „контролу“ пословања Епархије рашко-призренске, што је реализовано након годину дана, итд.

Још и пре доношења пресуде ВЦС којом се поништава пресуда Епархијског Црквеног Суда, ментори рашчињеног свештеника З. Грујића потрудили су се да га удоме у Београду, да му ту омогуће простор за „рад“ и за службовање. И он је то обилато користио.

Koлико су далеко ишли пријатељи и ментори Грујића, међу Епископима, сведоче и понављани захтеви од стране Синода (из 2006. и 2007. године) да се Грујићу „исплаћују 50% месечних принадлежности“ које је имао као секретар ЕУО Епархије рашко-призренске до 2002. године!

Одговор који је Епископ Артемије упутио на те захтеве Синода доносимо такође у наставку.

Грујић је у међувремену, на основу Оптужнице која га је теретила за извршење 18 кривичних дела, кажњен на 4 године затвора, што му је након жалбе преиначено на три године.

Све то међутим није нимало засметало његовим заступницима да наставе да га подржавају и одржавају његов безакон и неканонски статус у Архиепископији београдско-карловачкој. Чији је он клирик тамо био, како је примљен у другу Епархију као клирик када отпуст из Епархије рашко-призренске није добио, како је могао служити у другој Епархији с обзиром на статус у коме се налазио, ко је омогућавао спровођење таквих безакоња…? Ко је све то омогућавао и режирао није тешко докучити.

Недавно смо сазнали и како он издржава казну затвора, тј. да у затвору не борави као сваки затвореник, него казну „издржава тако што само преноћи у затвору у Падинској Скели“, према наводима Вишег Тужилаштва у Косовској Митровици.

Како наводи Тужилаштво Грујић „пошто преспава у затвору, свако јутро облачи мантију и одлази до Београда да држи службу“!

Због тога је Тужилаштво и „послало приговор управи затвора да се издржавање затворске казне не може извршавати тако што ће затвореник само преноћити у затворској ћелији“.

Према најновијим сазнањима Грујићу је „одлуком Вишег суда у Косовској Митровици одузета бесправно стечена непокретна имовина, чија се вредност процењује на више од милион евра“.

У питању су „пет станова и пословни простор у Београду, као и кућа у Пролом Бањи“.

Према наводима тужиоца „Грујић је имовину стекао у периоду од 1991. до 2002. године када је радио као секретар Епархије рашко-призренске. Имовина је стечена криминалним деловањем у том периоду“.

Због актуелности случаја рашчињеног З. Грујића, као и због чињенице да се на његовом примеру нескривено и недвосмислено одсликава деловање већ поменутих Јевтића, Радовића и сл, који својом приврженошћу Грујићу и вишегодишњим заступањем његовог „лика и дела“, након његовог разрешења и утврђивања „криминалног деловања“, сведоче пре свега о себи и свом духовном и моралном саставу, имајући притом у виду да је још за време боравка Епископа Артемија на катедри рашко-призренских Епископа уочено да постоје индиције да се уместо Грујића у Епархији оцртава појава једнога новога сличнога лика – попадије Светлане Стевић из Звечана, председнице НВО „Мајка Девет Југовића“ – задужене за организацију Народних кухиња на Косову и Метохији, начињен је овај мали осврт-подсетник са прилагањем односних релевантних докумената.

Уредништво

ВЕЛИКИ ЦРКВЕНИ СУД
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Бр. 7/05 
24.
марта 2005.
У Београду

Велики црквени суд Српске Православне Цркве у саставу председник Великог црквеног суда епископ Нишки г. Иринеј, Чланови већа: епископ Шумадијски г. Јован и епископ Захумско-херцеговачки г. Григорије и почасни чланови – свештена лица мирског реда: протојереј Саво Јовић, Главни секретар Светог архијерејског синода и протојереј др Зоран Крстић, доцент Богословског факултета СПЦ и секретар Великог Црквеног суда протођакон др Лука Новаковић, Управник Патријаршијске библиотеке, на својој седници одржаној у Београду 24. марта 2005. годнне, донео је следећу

П Р Е С У Д У

На основу члана 79 Устава Српске Православне Цркве пресуду црквеног суда епархије Рашко-призренске којом се протојереј-ставрофор ЗОРАН ГРУЈИЋ, бивши секретар епархије Рашко-призренске кажњава лишењем свештеничког чина и враћа у ред световњака, поништава због формално-правних мањкавости приликом састављања пресуде и давања образложења, а све сходно члану 82 Правила и поступака за црквене судове.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Велики црквени суд Српске Православне Цркве, размотрио је пресуду Црквеног суда епархије Рашко-призренске, бр. 567 од 17. октобра 2003. године, којом се протојереј-ставрофор ЗОРАН ГРУЈИћ, бивши секретар епархије Рашко-призренске, због више преступа везаних за материјално пословање у епархији, а посебно огрешења о чланове 22, 32, 34 и 48 Правила и поступака за црквене судове, кажњава лишењем свештеничког чина и враћа у ред световњака.

Пажљивим исчитавањем пресуде црквеног суда и око 900 страница разних докумената, које је у својству доказног материјала доставио црквени суд епарије Рашко-призренске, као и призива који Великом црквеном суду доставио отац Зоран, Велики црквени суд је покушао да растумачи и схвати спор који се појавио између епископа Рашко-призренског г. Артемија и његовог дугогодишњег сарадника и секретара проте Зорана Грујића. И поред више-месечног проучавања овог предмета као и ангажовања патријаршијског саветника за правна питања г. Благомира Поповића, Велики црквени суд није могао је да проникне у све релевантне чињенице овог предмета обзиром да се ради о пословима финансијско- материјлне природе у којима се могу разабрати само стручњаци из области финансијског пословања, којима црквени органи не располажу.

Стога је Велики црквени суд једногласно одлучио да на основу члана 79 Устава Српске Православне Цркве пресуду црквеног суда епарије Рашко-призренске којом се протојереј-ставрофор ЗОРАН ГРУЈИЋ, бивши секретар епархије Рашко-призренске кажњава лишењем свештеничког чина и враћа у ред световњака, због формално-правних мањкавости приликом састављања пресуде и давања образложења, а све сходно члану 82 Правила и поступака за црквене судове, поништи.

Сходно томе, Велики црквени суд је једногласно стао на становиште да протојереј ЗОРАН ГРУЈИЋ до окончања судског поступка код државних органа, остане у свештеничком чину као и да му се до окончања поступка, на основу чланова 220 и 221 Устава Српске Православне Цркве, исплаћује половина прихода које је имао у време покретања поступка.

Обзиром на сложеност материје, Црквени суд епархије Рашко-призренске, упућује се да сачека одлуку и пресуду грађанског суда и његових стручних служби, па тек онда одлучи да ли ће повести нови поступак против протојереја Зорана Грујића.

Из седнице Великог црквеног суда 24. марта 2005. у Београду.

Председник Великог црквеног суда
епископ Нишки Иринеј

Секретар
протођакон др Лука Новаковић

 

 

Православни Епископ
Епархије рашко-призренске
и косовско-метохијске
Бр. __________
08.07.2007. године
Призрен-Грачаница

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ

Б Е О Г Р А Д

Недавно смо добили две одлуке Светог архијерејског синода (бр. 2269/зап. 1489 од 28. децембра 2006. и бр. 123/зап. 98 од 13. фебруара 2007.), којима Нас Свети синод упућује да „протојереју Зорану Грујићу исплаћујемо 50% месечних принадлежности према пресудама Великог црквеног суда…“.

Такође недавно, добили смо и Одлуку Великог црквеног суда бр. 5/06 од 1. маја 2006, којом се „потврђује пресуда Великог црквеног суда бр. 7/05 од 24. марта 2005“, у вези случаја Зорана Грујића.

Велики црквени суд је у својој одлуци бр. 7/05 од 24. марта 2005. „стао на становиште“ да се Зорану Грујићу „до окончања поступка, на основу чланова 220 и 221 Устава СПЦ, исплаћује половина прихода које је имао у време покретања поступка“.

Наведени чланови, међутим, као и чланови 219 и 223, предвиђају да „казне забране свештенодејства повлаче умањење принадлежности у једној половини за време док казна траје“.

Зоран Грујић, међутим, није био кажњаван забраном свештенодејства након разрешења са дужности секретара ЕУО и покретања црквено-судског поступка, те самим тим произилази да у његовом случају не важе одредбе члана 221.

Велики црквени суд је одлучио да „поништи пресуду црквеног суда Епархије рашко-призренске због формално правних мањкавости“, и истовремено се огласио нестручним у овом предмету, изјавивши да „није могао да проникне у све релевантне чињенице овог предмета обзиром да се ради о пословима финансијско-материјалне природе, у којима се могу разабрати само стручњаци из области финансијског пословања, којима црквени органи не располажу“.

Устав СПЦ, међутим, као и Правила и поступак за црквене судове, не предвиђају овакво карактерисање Великог црквеног суда. Суд се не сме огласити нестручним у ствари предмета. Ако је суд надлежан, он мора решавати односне предмете. То је правни принцип. Зато постоје вештаци.

Ни све кривице Зорана Грујића нису везане директно за финансијску област, па у тим стварима вештачење није неопходно (лажно представљање, фалсификовање, злоупотреба печата…). Истине ради, финансијско вештачење је већ обављено у кривичном поступку грађанског суда и његових стручних служби којом приликом је утврђено учињено кривично дело Зорана Грујића по многим тачкама, и може се искористити у црквено-судском поступку, сагласно упућивању Великог црквеног суда на процедуре грађанског суда.

Велики црквени суд „упућује“ Црквени суд Епархије рашко-призренске да „обзиром на сложеност материје, сачека одлуку и пресуду грађанског суда“, па тек онда „одлучи да ли ће повести нови поступак против Зорана Грујића“.

Велики црквени суд „упућује“ Црквени суд Епархије да „сачека одлуку и пресуду грађанског суда“. Такву одлуку сматрамо неоснованом и питамо се, на којим правилима и прописима Устава СПЦ и Правила и поступка за црквене судове, ВЦС базира такав свој став? Нема прописа који упућују на такву методологију у раду црквених судова.

То доводи духовни суд у зависност од световног и представља антиканонски став. Стога, ВЦС нема право да епархијски Црквени суд упућује на чекање одлуке државног суда, a поготово такво упутство не може бити обавезујуће и наредбодавно за Црквени суд Епархије.

Овде сматрамо умесним указати на још неке „мањкавости“ пресуде ВЦС.

Пре свега, Ми, као Епископ рашко-призренски, после одлука ВЦС не знамо шта је са протојерејем Зораном Грујићем. Где он служи и са чијим благословом служи?

Чији је он клирик? Да ли је клирик Епархије рашко-призренске или неке друге Епархије? И које?

На којој је парохији? На којој је дужности у Цркви?

Коме је Архијереју одговоран? Ко има увид у његов рад и његово деловање? Који Архијереј одговара за њега?

Имамо ли Ми, као Епископ рашко-призренски какву власт над њим? И ако не, ко од Архијереја има? И по ком основу?

И уза све то, ВЦС Нам налаже да му исплаћујемо 50% месечних принадлежности!

Хоће ли се једном окончати ова гротеска? Хоће ли се ствари вратити у канонске токове?

Док не добијемо јасне одговоре од ВЦС на ова постављена питања, Ми не видимо законску основу и оправдан разлог да Зорану Грујићу исплаћујемо 50% месечних принадлежности.

ВЦС у својој одлуци од 24. марта 2005. наводи да је „покушао да растумачи и схвати спор који се појавио између Епископа Артемија и његовог дугогодишњег сарадника и секретара Зорана Грујића“.

Тиме ВЦС исказује недопустиву субјективност у овом случају, и разматрање очигледне и доказане кривице Зорана Грујића покушава да преокрене у спор две личности.

Нема „спора“ између Нас као Епископа и Зорана Грујића, те нема потребе за таквим тумачењем стања ствари.

Такав став ВЦС само показује да је ВЦС, без икаквих доказа, прихватио став и образложење Зорана Грујића (или његових ментора), којим овај покушава да оправда своје бројне махинације, злоупотребе, фалсификате и проневере огромних сума новца, а одбацио мноштво доказа који сведоче његову кривицу, јер наводно „није могао да проникне у све релевантне чињенице овог предмета обзиром да се ради о пословима финансијско-материјалне природе, у којима се могу разабрати само стручњаци из области финансијског пословања, којима црквени органи не располажу“.

У кривичном поступку иницираном од стране окружног јавног тужилаштва у Приштини, Зоран Грујић је оптужен за 8 кривичних дела злоупотребе службеног положаја, 7 кривичних дела проневере, 2 кривична дела фалсификовања службене исправе и 1 кривично дело преваре у стицају са фалсификовањем службене исправе. Укупно 18 кривичних дела. Кривични поступак је у току.

Оправдано се поставља питање – ко штити тога човека, и због чега га штити?

У својој Пресуди и Образложењу од 24. марта 2005. ВЦС упорно понавља став да је Зоран Грујић од стране Црквеног суда Епархије кажњен „лишењем свештеничког чина и враћањем у ред световњака“.

Овај навод не стоји, јер је Црквени суд Епархије рашко-призренске изрекао казну „лишења свештеничког чина и достојанства“.

Није јасно због чега ВЦС приликом навођења казне изречене од стране епархијског Црквеног суда мења њену формулацију, поготово имајући у виду да тиме ВЦС не упућује епархијски Црквени суд на коришћење неке од црквених казни на начин како су већ дефинисане у приручнику „Правила и поступак за црквене судове“, где се у члану 55. као црквене казне наводе:

–    лишење свештеничког чина
–    лишење свештеничког чина са искључењем из црквене заједнице,
него даје формулацију која није предвиђена у црквеним казнама.

Пресуда ВЦС од 24. марта 2005. не задире у кривична дела Зорана Грујића, за која постоји мноштво доказног материјала, на око 900 страница, нити се усуђује да га прогласи невиним.

Да ли је случајност да је та пресуда донета истога дана када је потписан и Меморандум за обнову цркава на КиМ, кршењем вековног устаљеног поретка Цркве, да је донета од стране истих лица који су седели у Синоду приликом усвајања Меморандума и у ВЦС приликом изрицања пресуде (Епископи нишки Иринеј, шумадијски Јован и захумско-херцеговачки Григорије),

У атмосфери опште кампање против Нас која је већ трајала месецима, и чему је претходило оспоравање Тужбе коју смо поднели Међународном суду правде у Стразбуру, оспоравање Наших активности у току процеса почетка радова на Богородици Љевишкој са УНЕСКО-м,

Оспоравање и рушење, једном речју, сваке Наше активности коју смо водили на пољу останка и опстанка Срба и српских светиња на Косову и Метохији?

Окончање случаја Зорана Грујића представља императив, и свако пролонгирање његовог решавања представљаће неправду која вапије, и чији ће се вапај чути далеко.

Стога ће и Црквени суд Епархије рашко-призренске након двогодишњег одлагања, будући да судски процес у грађанском суду касни због очигледних опструкција од стране одређених структура, покренути нови поступак против Зорана Грујића, сагласно и ставу ВЦС од 24. марта 2005.

Од Светог архијерејског Синода очекујемо одговоре на питања изнесена у овом допису.

Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+ АРТЕМИЈЕ