Рајица Марковић: Са Христом до победе

Господ Исус Христос је Бог безазлених, уморних и оптерећених, Бог малих, презрених слугу а не великих, славних господара. Окренемо ли се спонтано око себе бићемо изненађени несташицом малих, али свако чудо за три дана. Ученици надмашише Учитеља и сасвим добро се уклопише у свет великих и славних. Зло се кроз грех умножило и легализовало, постало неотуђиво законско право људске природе, институционализовало се, постало део светског правног поретка. А ако ниси светски а наш, онда си ништа, мали и ничији.

Данашњи друштвени живот у великој мери се успоставља и задатим правцима покреће људским везама, чији се конци пружају од партијских, преко родбинских, све до личних наклоности и користи. У савременом друштву за ону савршену свезу, која је праведна, искрена, бестрасна, некористољубива Љубав Божија, нема места, или се нађе у неком затуреном углу. Савремени свет је друштво способних, рационалних, математички прорачунатих, хладних, безосећајних умова, међу којима врли изазивају подсмех и презир достојан неспособних идиота, типа Достојевсковог јунака кнеза Мишкина. Србски пут кроз историју, пут песме великашке и лелека себра прекидан је Праведним Судом Божијим а затим се до следећег Суда настављао даље. Великашка трвења око власти, која нису бирала ни место ни начин, за задовољење мегаломанске личне амбиције, немилосрдно су цедила народну снагу, ко Марко дреновину. Овај, некад великашки синдром проширио се у наше дане све до самог дна друштва а од малих ни трага.

Сви похрлише на пут славних и познатих не бирајући ни пут ни средства за остварење великих амбиција.

Прва мисао свих духовно ослобођених личности гласи: ја сам прах и пепео, непотребни слуга кога Господар и Господ сваког часа може да повуче са ове привремене службе. Ова мисао непозната је робу грешне природе, он све посматра из своје природе, по њој све мери и све што ради, ради на њено задовољење. Овај тип човека представља спутану монаду сирове грешне природе која у себи скрива неслућену деструктивну силу коју једино сила закона спутава. Сила закона у оваквим људима изазива страх од физичке и затворске казне у времену, нема ту места страху Божијем ни људској савести. Временска затворска казна привремено удаљава из друштва и грешној људској природи ускраћује уживање у животним сластима у којима она види једини животни смисао а што је реално пут обесмишљавања људског живота. Шта се дешава кад се овакве монаде обесмишљеног животног смисла некаквом друштвеном поплавом или пројектованом пропашћу издигну на места изнад закона, није неопходно посебно објашњавати.

На жалост, људи обесмишљеног животног смисла представљају већину светске популације, они су и они који бирају, и они које бирају, па онда никакво чудо што гласачка машина увек направи наопак избор. Од онога се пита не може правити, тако ни од грешне људске природе праведно друштво. Грешном људском природом може се једино успоставити неискрено царство греха, лицемерних праведника и „великих“ људи. Какво је, онда, чудо што доживесмо и још доживљавамо ову, националну срамоту и бруку. Све велике силе света удружише се у „јуначком подвигу“ отимачине Србског Косова и Метохије а „велики“ Срби широког пута заглавили у тесне мишје рупе, ни нос не могу да помоле. Једна „велика“ светска жена „милосрдно и несебично“ узе на себе бригу заштите „културних добара младе државе Косово“. Све би ово било, како тако, разумљиво да та „културна добра државе Косово“ нису наше Богомоље током целог прошлог миленијума. Док смо ми били мали људи и врли богомољци оне су то биле свима нама, данас тек оном малом броју Србске соли преосталом на Косову и Метохији. Кад је већина пожелела да се уврсти у „велике“ културне светске људе широког пута, по њиховој слободно израженој жељи и већинској вољи и ове Свете Богомоље посташе културна добра.

И ево, сад имамо ситуацију, да мали људи, ником знани Србски богомољци, молитвама, уздасима, барикадама бране Србске вековне Богомоље и Свету Косовску земљу од „великих и културних световњака“ док „велики, културни Срби“ ћуте и ћутањем подржавају братске представнике „светске и европске културе и цивилизације“. Ко се узда у човека од своје узданице бива посрамљен и исмејан, зато Бог и каже: проклет био ко се узда у човека.

Манимо се, зато, мала браћо Србска, уздања у смртног човека коме је дух у носу и окренимо се Бесмртном Богу док још има времена.

Уочи Светог Николаја Мирликијског
Заштитника многих Србских породица

Срећна Нам Слава!
Са Христом до Победе!

Грешни раб Христове слободе
Рајица Марковић