М. Салаатил: Саборност или колективизација Цркве

„Чујте небеса и слушај земљо; јер Господ говори:
Синове одгојих и подигох, а они се одвргоше од мене.
Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега,
а Израиљ не познаје, народ мој не разумије.
Да грешног народа! (Ис 1, 2-4.)
И једете месо народа мојега и садирете кожу с њих
и кости им пребијате, и сасецате као у лонац и као месо у котао.
Овако вели Господ за пророке који заводе мој народ,
Који гризу зубима својим и вичу: Мир;
и ако им ко не да ништа у уста, дижу рат на њега“ (Мих 3, 3-5.) 

Саборност пројављује и гарантује ипостасност Цркве, тј. Њено возглављење Богочовеком Христом[3]. Папизам јесте колетивизација Цркве кроз апсолутизацију егоизма једног човека – Папе. По својој суштини папизам се у својој екуменистичко – неоунијатској офанзиви против Цркве намеће као својеврсни „црквени социјализам“[4], који свима „доноси слободу и једнакост“ под једним „непогрешивим“ вођом.

Саборност, тј. Сабраност у Богочовеку, Господу, Исусу Христу, осигурава ипостасност сваког човека у, и, Христом Богочовеком Који Јесте ипостас Цркве. Јерес Папизам то негира, сводећи све верне на учеснике у апсолутизацији једне индивидуе, човека без ипостаси, који има маску човека, а у суштини јесте обоготворени човекомиш који обмaњује човека[5].

Под плаштом папизма (и чеда му екуменизма), ђаво покушава да свеже Јаког Цркве[6], Богочовека Христа, да му изнутра индивидуализмом раздели тело од Главе. Папизам јесте индивидуализација колектива људи који је опсена којом би сатана да замени Живи Богочовечански Организам – Цркву.

Епископ, дајући себе за верне, и друге помесне Цркве (епархије), пребива увек у својој од Бога му повереној Цркви – увек се пројављује као онај кроз кога Господ Исус Христос возглављује Цркву. Пребивајући на тај начин у Христу Богочовеку, са другим епископима, сваки епископ јесте први али и у заједници са равноправним – једном речју нема места папском примату као некаквом гаранту саборности Цркве јер: „Сваки епископ глава је једне помесне Цркве, ‘глава пуноће Христове’“.[7]

Првенство Првог међу једнаким (епископима), није примат (превласт) једног над другим епископима, будући да је Богочовек Христос у сваком од њих (епископа) потпуно исти и потпуни Првосвештеник и Глава Цркве.

Првенство власти, међу епископима, јесте дар љубави једном епископу од свих епископа, не због примата већ због служења свима[8].

Први међу једнакима није без власти коју поседује као власт Цркве. Првом међу једнакима, власт није од њега самога, он није њен извор. То је власт других епископа, који кроз своје смирење, својеврсну кенозу, Првом међу једнакима уступају право да он преноси Саборни став епископа и верног народа, пред државом или другим помесним Црквама. Отуда је власт Првог међу једнакима смирење свих, кроз једног и раздавање једног за све, без умањења или егоистичке апсолутизације колектива или појединца.

Као образац Апостолског смирења у саборности као вечни пример остаје Апостолски Сабор, то је САБОРНОСТ на делу, са Првим међу једнакима у смирењу али без међусобног поништавања у апостолству или епископству[9].

Пројављујући се на овакав прожимајући начин власт, Првог међу једнакима открива основ епископске службе у потпуном предавању Христу Богочовеку, који их је одабрао и обдарио Духом Светим. Сваки епископ је од Бога изабран да „правилно управља речју истине“[10] Христове. Потврду те своје власти и одговорности епископ пројављује кроз свету литургију, на којој га цела Црква препознаје као оног кроз кога дела сам Христос Богочовек. Без тог узајамног препознавања епископа и народа у Цркви нема Цркве. Уколико дође до одвајања кроз клерикализам или ма који начин епископа од народа то у сваком случају сведочи да се сам Богочовек Христос удаљио од такве заједнице.

Први међу једнакима (или епископ у епархији) као неко ко указује и показује да је Христос Богочовек једина Глава Цркве, свога тела, коју као такву одржава Дух Свети по вољи Бога Оца, није изнад свога тела. Не може се говорити о посебности главе над осталим деловима организма ни код човека, а камоли када је Црква у питању. Глава и тело су прожети једно другим и недељиви без обзира на функцију коју обављају у организму јер Христом Богочовеком јесу то што јесу.

Очувана истоветност епископства међу епископима, коју собом даје Богочовек Христос, даје епископима у Цркви благодат да кроз њих Христос Богочовек, силом Духа Светог по вољи Бога Оца, људе преводи у достојанство човека, брата Господњег по благодати[11]. На тај начин, човек добија име Христово печатом Духа Светога, постаје ипостас јер се ипостазира, у, и, кроз Христа Богочовека. Епископ, страдајући за другог, истачући себе, по примеру Богочовека Христа, ка другом човеку не понижава себе већ подиже човека. Међутим, апсолутни егоизам индивидуе, која извирује иза титуле епископа Рима, ради дијаметрално супротно од оног како себе, у крајњем, а прикривеном несмирењу назива: „слугом слугу Господњих“. То биће које пројављује своју, а не Господњу вољу, кроз човека који седи на узурпираном трону Римске Цркве, не страда за другог, него други страдају од њега и за њега. То биће, како сведоче Свети Оци јесте сатана, „Свети Оци, те најсветије и највидовитије очи Цркве, скроз на скроз виде и тврде да су јеретици – „претече Антихриста“. Као што ће долазак и делатност Антихриста бити сва – по чињењу ђаволову – Богоносни Оци Првог Васељенског Сабора тврде да јеретици – „понесени ђаволом који дела у њима“, и раде свој безумни и душегубни посао. Светоотачко је сведочанство: у свакој јереси, и иза сваке јереси, таји се и скрива ђаво. Зато су свети Оци Саборски тако непомирљиви противници сваке јереси. Зато их тако једнодушно и једногласно анатемишу“[12].

Не даје то биће људима име, јер га и оно нема, већ га одузима стварајући од човека колектив безличних људи. Од Цркве покушава да створи колектив са собом на челу, који се храни онима који му повероваше и уђоше и такву „заједницу“. Све споља добро, остатке исправне вере која преживљава још само у назнакама, овај безлик је обезличио кроз верне му људе, који му служе без покајања.

Научио их је, да себе обоготворе у лику Папе који порече Духа Светога[13], раздели Главу од тела кроз одвајање Светог Тела од Свете Крви Господње, порече нествореност енергија Господњих[14], похули на Пресвету Богородицу и прогласи Бога Оца за незаситог крвника који тражи задовољење своје „правде“. Укинуо је Папа брак[15] и монаштво, јер и једно и друго подреди себи, а не Богу, јер рече Папа ја сам непогрешив и изнад Сабора епископа! Он за себе не тврди, поучен демоном који кроз њега говори, да је први међу епископима, већ да је ЈЕДИНИ ЕПИСКОП ЦРКВЕ.

Строго говорећи једини први, међу једнаком браћом, епископима, јесте Богочовек Христос, који је у свима и у сваком епископу подједнако све. Питање првенства није (само) канонско-правно питање власти (примата), већ је то питање спасења човека. Отуда Онај први, према коме постоји послушност, а не покорност, свих, јесте Онај Који Спасава, тј. Богочовек Христос. Њему је послушан и епископ који је на месту првог, и ван те послушности Христу свих епископа, нема и не може бити ни правог епископства којим Христос Богочовек јесте Првосвештеник и Глава Цркве. Побеђен је егоизам и обуздана самовоља кроз ипостасност човека у Цркви, јер у свима је све Богочовек Христос…

Први епископ све „своје“ прима од других епископа кроз службу свима у Духу Светом. Није изнад него је међу свима и са свима као јасан знак (путоказ) према Христу Богочовеку од кога кроз друге јесте то што јесте. Епископство сваког епископа је дар Христов за све. Не прима епископ службу епископства од верних, али је врши за верне јер су и једни и други утемељени на Господу Исусу Христу, другог темеља спасења нам нема.

Дух папског колективизма када је слаб саветује, Цркви неког народа, да им је потребан један који ће ту јакост саборности на најбољи начин да пројави. Тада говори о посебности првог међу једнакима и о некаквим „подразумевајућим бенифицијама“, које му због контекста историје припадају. Онда му је сваки епископ претедент на место првог које му „припада“ на папски начин, тј. јача се гордост и елитизам појединца, да би се уништила суштинска саборност Цркве.

На крају ко није послушан том и таквом једном, но жели да буде и остане епископ Христове Цркве, страда и трпи прогон.

Када је јак, дух папизма нуди „саборност“ елите, која је уствари колектив заснован на егоистичким интересима појединца. Поједини епископи постају оснивачи интересних група, које знају тајну којом би да „ојачају“ саборност Цркве. Тада епископ који се успротиви колективизацији Цркве постаје сметња коју треба уклонити. Уколико неко жели да остане епископ у Цркви у којој влада дух колективизма неогностика, мора да падне и поклони се колективу који управља у име свог духа, духа нечистога и духа овога света а не Духа Светога. На крају, резултат је исти као и у првом случају: епископ Христов трпи прогон.

Колективизација Цркве увек намеће једног главног, баш као што и апсолутизација положаја првог међу једнакима, у смислу примата над другима, собом порађа одумирање Цркве кроз колективизацију.

„Као што је погрешан примат само једне личности, исто тако је погрешан и примат једног ужег тела, схваћен у истом духу*“[16].

Нажалост, код нас видимо како на делу плодотворе и једно и друго искушење. Са једне стране се наглашава улога Патријарха, тражи се суштинска покорност, а не послушност према њему, јер он је посебан у односу на друге епископе. Са друге стране, исти који утврђују Патријарха у гордости, себе представљају кроз Св. Арх. Синод као једине посвећенике у све тајне спасења човека. Те тајне су толико велике да су само њима доступне и зато треба пасти и поклонити им се, јер они собом чине све у Српској Православној Цркви. Само захваљујући њима, Патријарх је свестан своје посебности; њиховим резоновањем откривају се „противници“ Цркве, који би мимо њиховог знања да Цркву држе у истинској слободи тј. послушности Њеној Глави Христу Богочовеку, стављајући своју главу под Његов благи јарам, свагда следујући Светим Оцима. Зато је Владика Артемије сада прогоњен и протеран, дух ратује против Духа, док нам злосрећни папистички колективизам намећу уместо саборности.

Монах Салаатил

—————————————————————————-
[1] О саборности Цркве видети у Преп. О. Јустин Догматика, књига трећа, Београд 1978, 209-271. Такође у о. Д. Станилоае, Догматика, књига трећа, Сремски Карловци, 1997,92-113.

[2] колективнзација (лат. colligere – здружити) удруживање породичних пољопривредних домаћинстава y велике задружне економије социјалистичког типа. – М. Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд 1996-97, 422.

[3] „Овакво схватање саборности оправдава сама реч “саборна“ која на грчком гласи: καθολική. Она је сложена из речи καθ’ и όλου, а не из речи καθ’ и όλα, јер ова друга значи посвеместна, има географски карактер, а она прва: свецелостна, основана на целости исповедања вере, на неокрњености исповедања вере, на светом и апостолском јединству вере. Да, да, да; та реч значи: свеобухватна, свесаборна, свесабирна, католичанска“- Преп. О.Јустин (Поповић), Догматика Православне Цркве, књига трећа, Београд, 1978, 219.

[4] О социјализму као појави видети И. Шафаревич, Социјализам као појава светске историје, Цетиње, 1997.година.

[5] „Kolegij ili zbor biskupa nema vlasti osim ako se shvaća zajedno s Rimskim biskupom, Petrovim nasljednikom, kao Glavom, dok tomu ostaje potpuna vlast primata nad svima, bilo pastirima, bilo vjenicima. Jer Rimski biskup po svojoj službi kao namjesnik Kristov i pastir cijele Crkve ima potpunu, vrhovnu i opću vlast koju može uvijek slobodno vršiti. Zbor pak biskupa, koji je u učiteljstvu i pastirskoj upravi naslijedio zbor Apostola, u kojem dapače apostolski zbor neprekidno traje, također je subjekt vrhovne i potpune vlasti nad cijelom Crkvom, zajedno sa svojom Glavom Rimskim biskupom, a nikad bez te Glave i ta se vlast može vršiti samo uz pristanak Rimskog biskupa. Gospodin je postavio jedinoga Šimuna kao stijenu I ključara Crkve [usp. Mt 16,18-19] i učinio ga pastirom cijeloga svoga stada [usp. Iv 21,15-19]; a ona služba vezivanja i razrješivanja, koja je dana Petru [Mt 16,19], očito je dana i zboru Apostola združenom sa svojom Glavom [Mt 18,18; 28,16-20).“ – Види 2. VATIKANSKI SABOR (21. opći): 11. listopada 1962. – 8. prosinca 1965, 5. javna sjednica, 21. studenog 1964.: Dogmatska konstitucija o Crkvi „Lumen gentium“, Poglavlje III: Hijerarhijsko uređenje Crkve i posebno o episkopatu, kanon 22, u H. Denzinger – P. Hunermann, ZBIRKA SAŽETAKA VJEROVANJA DEFINICIJA I IZJAVA O VJERI I ĆUDOREĐU, ĐAKOVO, 2002, 805.

[6] Види Мт 12, 29.

[7] о. Д. Станилоае, Догматика, књига трећа, Сремски Карловци, 1997, 96.

[8] „Да не буде тако међу вама; Него који хоће да буде велики међу вама,Нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први,Нека вам буде слуга. Као што ни Син Човејечији није дошао да му служе, Него да служи и даде живот свој у откуп за многе.“ Мт 20, 26-28.

[9] Дап, 15.

[10] „Свештеннк гласно: Најпре помени, Господе, преосвећеног епископа нашег (име), и даруј га светим твојим Црквама у миру, читава, часна, здрава, дуговечна и да правилно управља речју Истине твоје.“ – возглас после молитве на Достојно, Божанствена Служба Светог Оца нашега Јована Златоуста у Божанствене Литургије, превод о. Ј. Поповића, Београд, 1978, 62.

[11] Види Јн 20,17.

[12] Преп. О. Јустин (Поповић), Догматика Православне Цркве, књига трећа, Београд, 1978, 232.

[13] Најбоље је пустити самог Папу да говори о нама и исправној вери у Духа Светога, да оправдава чистилиште, погрешно учење о Пресветој Богородици, да негира епикелзу да би праву веру од Отаца предату назвао тешком заблудом Источњака: „Zablude Istočnjaka

3553 Ne pristupa se manje lakoumno nego li krivo ovom mišljenju, da dogma o izlaženju Duha Svetoga od Sina, nipošto ne slijedi iz samih riječi Evanđelja, niti se (može) dokazati vjerom starih otaca;

3554 isto se tako vrlo nerazborito stavlja u sumnju, jesu li sveti muževi prvih stoljeća priznavali svete dogme o čistilištu i o bezgrješnom začeću blažene Djevice Marije;

3555 ponajprije se obnavlja zabluda… o utemeljenju Crkve … koju je već davno osudio Naš predšasnik Inocent X. [usp. *1999], kojom se nagovještava daje sv. Pavao bio u svemu jednak sv. Petru, kao brat (bratu); – zatim se na ne manjoj laži temelji uvjerenje da Katolička crkva nije u prvim stoljećima bila pod vlašću jednoga, to jest da (nije bila) monarhija; ili da se primat Rimske crkve ne oslanja ni na kakve valjane dokaze.

3556 A … ne ostavlja se netaknutim niti katoličko učenje o presvetom sakramentu euharistije, kada se bezobzirno tvrdi, da se može prihvatiti mišljenje koje smatra, da u Grčkoj crkvi riječi posvete ne proizvode učinak, osim kad se izgovori ona molitva koju nazivaju e p i k 1 e z a , premda je jasno da Crkva nema nikakve ovlasti mijenjati nešto oko biti samih sakramenata; – od ove (tvrdnje) nije ništa manje neobično, da kao valjanu treba smatrati potvrdu koju je podijelio bilo koji svećenik [usp.*2522].“

[Ocjena: Odbacuju se kao] teške zablude.

Видети Pismo „Exquo, nono“ apostolskim izaslanicima u Bizantu, Grčkoj, Egiptu, Mezopotamiji itd., 26. prosinca 1910. у H. Denzinger – P. Hunermann, ZBIRKA SAŽETAKA VJEROVANJA DEFINICIJA I IZJAVA O VJERI I ĆUDOREĐU, ĐAKOVO, 2002, 654.

[14] „На Константинопољском саборима 1341, 1347, 1351 и 1352. било је разрађено веома јасно учење о Божанским енергијама, и противници тога учења су били предати анатеми.“ – Г. Флоровски, Идеја стварања у Хришћанској философији, у зборнику Црква је Живот, Београд, 2005, 160, такође видети напомену 62. уз исти текст, стр. 168.

[15] Ево карактеристичног став по питању односа целибата и брака свештеника: „Tko kaže da stanje braka treba pretpostaviti stanju djevičanstva ili celibata, ili da nije bolje i blaženije ostati u djevičanstvu ili celibatu nego li vezati se ženidbom [usp. Mt 19,1 lsl; 1 Kor 7,25sl 38 40]: neka bude kažnjen anatemom“ – Kanoni o sakramentu ženidbe, kanon 10, у H. Denzinger – P. Hunermann, ZBIRKA SAŽETAKA VJEROVANJA DEFINICIJA I IZJAVA O VJERI I ĆUDOREĐU, ĐAKOVO, 2002, 379.

[16] о. Д. Станилоае, Догматика, књига трећа, Сремски Карловци, 1997, 97.

* Моје подвлачење.