Саопштење Свештене заједнице Свете Горе Атонске[*]

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2007, број 1-2 (57-58), стр. 93-99

Кареја, 30. 12. 2006.

Бр. протокола: 2/7/2310

Недавна посета Папе Бенедикта 16. Васељенској патријаршији приликом празника Светог Андреја (30. 11. 2006) и накнадна посета Његовог Преосвештенства Атинског Архиепископа Христодулоса (14. 12. 2006) дале су повода многим утисцима, проценама и реакцијама. Ми ћемо проћи мимо оних ствари које је световна штампа вредновала као позитивпе или негативне, да 6и се усредсредили на оне ствари које се тичу нашег спасења, ради којег остависмо свет да би живели у оградама Свете Горе.

Као монаси Свете Горе, поштујемо Вассљенског Патријарха, под чију јурисдикцију спадамо. Хвалимо и славимо Најсветијег Васељенског Патријарха Вартоломеја и придружујемо му се у свему што јс постигао и за шта је тако верно радио, у његовој љубави према Богу, према Цркви. Посебно помињемо неуморну и сталну одбрану Васељенске патријаршије, међу многим неповољним условима у којима она постоји, као и онемоћалих локалних православних цркава и бригу која се посвећује да се пројави порука Православне Цркве широм света. Даље, ми, монаси Свеге Горе славимо Најсветију Цркву Грчке, из које већина нас потиче, и поштујемо Његово Преосвештенство Примата.

Ипак, догађаји који су се одиграли током недавних посета Папе Фанару (Константинопољ) и Њпговог Преосвештенства Архиепископа Ватикану донели су бескрајну жалост нашим срцима.

Ми желимо и посвећујемо цео свој живот чувању истине Светих Отаца, која нам је остављена у наследство од стране светих оснивача наших светих манастира и свјатејших Отаца премииулих пре нас. Упињемо се најбоље што можемо да живимо свете Тајне Цркве и непомућене Православне Вере, према ономе што нас дневно уче божанствена молитва, света читања и општа учења светих Отаца изложена у њиховим делима и у одлукама Васељенских Сабора. Чувамо нашу догматску свест „као зеницу ока свога“ и примењујемо је, подвргавајући се богоугодном раду и покајничком изучавању достигнућа светих Отаца Исповедника када су се супротстављали разним јересима, и нарочито нашем оцу међу свецима, Грпгорију Палами, светим Мучеиицима Свете горе и светом Мученику Кузману Првом, чије свете мошти прослављамо са сваком чашћу и непрестано прослављамо свјатјејше сећање на њега. Бојимо се да останемо неми када год искрсне питање које су нам наши оци поверили. Наша одговорност, према прослављеним оцима и браћи целокупног братства Свеге Горе и према ревносним верницима Цркве који сматрају монаштво Свете Горе својим бескомпромисним чуварем светог Предања, притиска тешко нашу савест.

Папина посета Фанару и Архепископова посета Ватикану можда су обезбедили извесне користи световне природе, али су се током тих посета одиграли различити догађаји који нису били у складу са обичајима православне еклесиологије, или су преузете обавезе које неће донети користи ни Православној Цркви ни другим инославним хришћанима.

Пре свега, Папа је примљен као да је канонски владика Рима. Током службе, Папа је носио омофорион; ословљаван је од стране Васељенског Патријарха поздравом „благословен да је онај који долази у име Господње“ као да је он Господ Христос; благосиљао је скуп и помињан је као „најсветији“ и „Његово Преосвештенство Римски Владика“ Даље, сви Папини служећи свештеници носили су омофорион током православне Божанствене Литургије; такође, изговарање Молитве Господње, његов литургијски загрљај са Патријархом, били су приказивање нечега вишег од заједничке молитве. И све ово када папска институција није променила ништа у својим јеретичким учењима и својој политици; напротив, Папа видљиво промовише и покушава да наметне унију заједно са догмама папског примата и непогрешивости, и иде чак и даље, са међуверским заједничким молитвама и свеверском хегемонијом римског Папе која из тога произлази.

Што се тиче пријема Папе у Фанару, посебно смо ожалошћени чињеницом да су медији наставили да понављају исту, нетачну информацију, да је псалме који су (неисправно) певани, спевао монах са Свете Горе. Користимо прилику да одговорно обавестимо све хришћане да њихов аутор није био, и никада не може бити, монах са Свете Горе.

Онда је ту и питање покушаја Његовог Преосвештенства Атинског Архиепископа да започне односе са Ватиканом у погледу друштвених, културних и биоетичких питања, као и циљ да заједнички бране хришћанске корене Европе (ставови који се такође налазе у Заједничкој декларацији Папе и Патријарха у Фанару), од којих оба могу изгледати нешкодљиво или чак позитивно, с обзиром на да је њихов циљ да однегују мирољубиве међуљудске односе. Ипак, важно је да ништа од овога не створи утисак да Запад и Православље настављају да имају исту основу, или да заводе неког да заборави дистанцу која одваја православно Предање од онога што се обично назива „европски дух“. (Западна) Европа је оптерећена серијама антихришћанских институција и аката, као што је крсташки поход, „света“ инквизиција, трговина робљем и колонизација. Оптерећена је трагичном поделом која се одиграла у облику протестантског раскола; рушилачким светским ратовима, такође човекоцентричним хуманизмом и његовим атеистичким схватањем. Све ово су последице теолошких девијација Рима од православља. Једна за другом, папске и протестантске јереси постепено су избациле смиреног Христа православља и на Његово место устоличиле су гордог човека. Свети владика Николај Охридски и Жички написао је следеће из Дахауа: „Шта је онда, Европа? Папа и Лутер… То је Европа, у својој суштини, онтолошки и историјски.“ Свјатејши старац Јустин Поповић томе додаје: „Други Ватикански Концил представља поновно рођене сваке врсте европског хуманизма… због тога што се Концил упорно држи догме папске непогрешивости“ и закључује: „Несумњиво, ауторитети и покретачи (западно) европске културе и цивилизацијс су христоборци“. Ето зашто је тако важно изложити смирену моралност православља и подржати истински хришћанске корене уједињеие Европе; корене које је Европа имала током првих векова хришћанства, у време катакомби и седам Васељенских Сабора. Препоручиво је да православље не оптерећује себе туђим гресима и, даље, не треба да се ствара утисак код оних који постадоше дехристијанизовани, реагујући на застрањивање западностилизованог хришћанства, да је православље томе сродно, престајући тиме са сведочењем да је оно једина истинита вера у Христа, и једина нада народима Европе.

Неспособност римокатолика да се одвоје од одлука сопствених (а по њима Васељенских) сабора, који су легитимизовали филиокве, примат, непогрешивост, световни ауторитет римског Понтифа, „створену благодат“, безгрешно зачеће Свете Мајке, унију. Упркос свему овоме, ми православни настављамо са такозваном традиционалном разменом посета, указивањем почасти Папи које припадају православном владици и потпупо занемарујемо серије светих Канона који забрањују заједничке молитве, док теолошки дијалог изнова вене, и, након што бива извучен из дубина, поново пропада доле.

Сви показатељи доводе до закључка да се Ватикан не креће ка одрицању од својих јеретичких учења, већ само ка њиховој „реинтерпретацији“, друтим речима ка њиховом прикривању.

Римокатоличка еклесиологија варира од једног круга до другог, од такозване „отворене“ еклесиологије Енциклике „Ut Unum Sint“ до еклесиолошке искључивости Енциклике, Dominus Jesus“. Треба приметити да су оба горепоменута гледишта у супротности са православном еклесиологијом. Самосвест свете Православне Цркве не дозвољава иризнањс друтих, инославних цркава и вероисповести као „сестринских цркава“. „Сестринске Цркве“ су једино помесне Православпе Цркве исте вере. Ниједно друго помињање „сестринске цркве“, осим православних, није теолошки дозвољиво.

„Филиокве“ је промовисана од стране римокатоличке стране као још један законит израз учења у погледу исхођења Светог Духа, и теолошки еквивалент православном учењу да јс исхођење „само од Оца“ – поглед који нажапост подржавају и неки од наших теолога.

Поред тога, Понтиф сматра примат за својс неотуђиво право, као што се може закључити из недавног брисања титуле „Патријарх Запада“ од стране актуелног Папе Бенедикта 16.; такође из његовог позивања на глобалну мисију апостола Петра и његових наследника током омилије у Патријаршијском храму, као и из његовог недавног говора, у који је укључено и следеће: „…унутар друштва, са прејемством апостола, чије је видљиво јединство гарантовано од стране наследника апостола Петра, украјинска католичка заједница успела је да очува живом свето предање, у његовој целости“ (Catholic Newspaper, N0.3046/18.4.2006).

Унија се примењује и осигурава на многе различите начине, упркос супротним прокламацијама Папе. Овакав дволичан став је очигледац, између осталог, и из провокативне интервенције претходног Папе, Јована Павла II, којом је одвео православно – римокатолички дијалог у Балтимору до катастрофе, као и из писма које је послао актуелни папа Кардиналу Љубомиру Хусару, Унијатском Архиепископу Украјине. У овом писму од 22. 2. 2006, наглашено је следеће: „Императив је осигурати присуство двеју великих канала једног предања (источног и западног)… Мисија коју предузима гркокатоличка Црква, која је у пуном општењу са наследником апостола Петра, је двојака: с једне стране, она мора видљиво очувати источно предање унутар Католичке Цркве; с друге стране, она мора бити наклоњена спајању двеју предања, сведочећи да она не само да могу да се међусобно ускладе, већ да заједно представљају суштинску заједницу у својим различитостима“.

Виђено у овом светлу, гестови љубазности као што су посете Папе Фанару и Атинског Архиепископа Ватикану без претходног услова за јединством у вери, могу у једну руку створити погрешан утисак јединства, и тиме одвратити инославне који би иначе могли гледати у православље као у истиниту Цркву и у друту руку, онеспособити доктринарне сензоре многих православних. Чак и више, они могу нагнати неке од верних и ревносних православних, који су дубоко забринути неприличним дешавањима противним светим Канонима, да се одвоје од тела Цркве и створе нове расколе.

Стога, из љубави према православљу, али са болом у погледу јединства Цркве, и с намером да очувамо православну веру од свих новотарија, сведочимо у сваком смислу оно што је осведочено на Ванредној Двострукој Светој Скупштини Свете Заједнице Свете Горе од 9/22 априла 1980:

„Ми верујемо да наша Света православна Црква јесте Једина Света Католичанска и Апостолска Црква Христова, која има пуноћу Благодати и Истине и, из овог разлога, непрекинуто апостолско прејемство. Насупрот томе, Западне ’цркве’ и ‘вероисповести’ су на многим местима извитопериле веру Јеванђеља, Апостола и светих Отаца и лишене су благодати, истинитих светих Тајни и апостолског прејемства…

Дијалози са инославнима – ако су усмерени да их обавесте о православној вери да би постали пријемчиви божанском просвећењу које би им отворило очи да би се могли вратити православној вери – се не осуђују.

У сваком случају теолошки дијалог не могу пратити заједничке молитве, учешће у литургијским окупљањима и службама са било које стране и било какве друге активности које могу створити утисак да наша православна Црква признаје римокатолике као потпуну Цркву и Папу као канонског (истинитог) Римског Владику. Овакве радње заводе православне, као и римокатоличке вернике, којима се предочава погрешан утисак о томе шта православље мисли о њима…

С Божијом милошћу, Света Гора остаје верна – као и православни народ Господњи – вери светих Апостола и светих Отаца, и такође и из љубави према инославнима, којима се суштински помаже када православни својим неодступним православним ставом укажу на размере њиховог духовног отуђења и начин на који се они могу излечити.

Пропали покушаји уније у прошлости уче нас да за стално јединство, према вољи Божијој, унутар Истине Цркве, претходни услов јесте један другачији начин припреме и смер од онога који смо следили у прошлости и који се изгледа следи до данашњег дана.“

Од стране представника свих предстојатеља заједничке Скупштине двадесет Светих Манастира Свете Горе Атонске

[*]Саопштење објављено поводом посете папе Бенедикта шеснаестог Васељенској Патријаршији новембра 2006.