Сава Јањић и доктрина Кипријанизма

Проблеми са манастиром Високи Дечани почели су још од (раних) 90-их. Тзв. елитизам дела монаштва у СПЦ, односно манастира Дечани, био је приметан, о томе су поједини новинари правили и новинске чланке у то време. Наравно да је то било нездраво стање, сасвим блиско и адекватно папистичком менталитету, а потпуно страно и супротно Православљу.

Али, зашто се чудити. Па управо корифеји манастира Дечана (=лидери), игуман Теодосије Шибалић и његов заменик, популарни сајбер-монах, Сава-Драгутин Јањић, били су заправо чада манастира Ваведења у Београду. Позната је чињеница да су се они духовно родили тамо, управо код ногу тзв. Јустиноваца, А. Јевтића, А. Радовића и И. Буловића. Пре доласка у манастир Црну Реку, наравно. О томе каква је клима владала у манастиру Ваведењу и какву су праксу завели тамо наведени „јустиновци“, већ је делимично и писано и у извесној мери се зна.

У сваком случају, реформаторски дух који већ годинама уназад потреса Српску Цркву тамо је установљен. Тамо су му постављени темељи, тамо је учвршћен, ојачао, још док су дотични били јеромонаси а затим млади Епископи, да би након тога кренуо у освајање целе Српске Цркве. Тамо је започета пракса причешћивања без припреме, запостављања исповести, новаторства у богослужењу… Паралелно са тим увођена је теологија Јована Зизјуласа на Богословски Факултет у Београду, Христа Јанараса, Мајендорфа, Шмемана, Афанасјева и других, који су заправо представљали правац рационализма у Православној теологији. Може се рећи да су Руски богослови из дијаспоре, окупљени око Института Светог Сергија у Паризу пре свега, заметнули клицу тога духа. Једном речју, поменути „јустиновци“ донели су из Грчке доста тога новог, али је мало шта од свега тога било вредно. Углавном су то били нузпроизводи, страни аутентичном Православном духу. Заоденути притом у одору Предања.

Из таквога духовног миљеа, родивши се наравно духовно у манастиру Ваведење, дошли су каснији творци „дечанског“ духа у манастир Црну Реку. Због тога и читава каснија њихова путања на изненађује. Отуда само као промашене могу се сматрати оцене оних који су (често и упорно) инсистирали на ставу како су дотични – издали свога духовног оца, Епископа Артемија. Пре ће бити да су остали доследни ученици својих (правих и јединих) духовних отаца и учитеља, а да су се према Епископу Артемију адекватно томе и понели. Сагласно управо ставу и схватању које су према Епископу Артемију гајили и неговали, свакако и испољавали, поменути „јустиновци“.

Фокусирајући се на личност у наслову, карактеристичан је био, рецимо, правац који је 90-их година артикулисан у манастиру Високи Дечани према Шиптарима, односно свему ономе што су Шиптари и шиптарски терористи предузимали према Србима на Косову и Метохији. Један крајње благ и попустљив, па чак и благонаклон став према тобож угроженом и страдалном шиптарском становништву, кога наводно окрутне хорде српске полиције немилосрдно злостављају. Чак су се поносили и на сва уста хвалили како су помагали јадним и угроженим од Срба Шиптарима. Носилац и промотер те идеологије био је наравно Сава Јањић. Ко је био њен суштински творац, и где се налазио, друго је питање. Она је, свакако, била усвојена, озваничена и владајућа.

Та идеологија, озваничена 90-их година и промовисана од стране манастира Дечани, добија свој пуни замах након уласка Нато трупа на Косово и Метохију 1999. године. Потпуна сраслост са идеологијом Нато пакта према Косову и Метохији, манифестовала се на свим пољима. Добијала је свој израз на разне начине, нпр. изјавама попут – захваљујући Кфору на Косову и Метохији порушено је само 115 цркава! Да није било Кфора, порушено би било много више! Стварност је била управо дијаметрално супротна. Захваљујући Кфору порушено је било 115 цркава! Да није било Кфора – не би била порушена ниједна! То је само један показатељ како је мање-више све функционисало у тој изврнутој идеологији. Приврженост идеји евро-атлантских интеграција још тада је била изражена. Супротстављеност (до мржње скоро) ономе што је значило заштиту српских интереса, била је без зазора испољавана.

Ова мала скица била је потребна да би се дочарало са какве је платформе и из које духовне потке пласирана идеја Кипријанизма у Српској Цркви. То је учињено на најзваничнији и потпуно отворен начин – објављивањем брошуре Екуменизам и време Апостасије. Аутор те брошуре био је наравно Сава Јањић. Треба ли то све сматрати случајним?

Садржај поменуте брошуре састојао се углавном од материјала преузетога из публикација Старокалендараца, пре свега тзв. Кипријановаца. Да би све то у српској верзији добило, врло вешто, једну ноту предањскости и „хипер-православности“. Кроз ту брошуру пласирана је, званично и отворено, треба нагласити, идеологија Кипријанизма у Српској Цркви, тј. тзв. еклисиологија отпора. Све то учињено је средином 90-их, управо пре распламсавања тзв. Косовске кризе, тј. њене интернационализације. Одмах након отварања Косовске кризе, што је учињено од стране Западних сила, наравно, и њене интернационализације, веома активну улогу у томе, са српске стране, тј. са Косова и Метохије, и то из редова Цркве, преузима, ко други него – Сава-Драгутин Јањић. На начин како је то већ укратко изложено претходно. Колико је штете Сава-Драгутин Јањић нанео Српству на Косову и Метохији већ је делимично писано, а писаће се сигурно и убудуће. Ту штету он наставља да наноси и даље – управо је пре неколико дана, како су пренели медији, са својим следбеницима из манастира Високи Дечани поднео захтев за добијање „Косовског држављанства“.

Старокалендарска фракција Кипријановаца у Грчкој заступа званично тзв. теорију отпора, формирајући и свој Сабор Отпора. Нису у општењу са Грчком Црквом, као ни са једном Помесном Православном Црквом, али су 1994. године, након великих противљења, расправа па и првобитног одбијања од стране Руске Заграничне Цркве, ступили у општење са њом. Руска Загранична Црква у међувремену (2007) ступила је у јединство са Руском Црквом-Московском Патријаршијом, и практично престала да постоји као посебан ентитет. Кипријановци су остали у општењу са Старокалендарским фракцијама у Бугарској и Румунији.

Није без значаја чињеница да је Митрополит Кипријан, пре него што је формирао свој Сабор Отпора, три пута рашчињен. Једном од Сабора Грчке Цркве, а потом од два различита Старокалендарска Сабора, којима је затим приступио. Да би на крају формирао свој, четврти, Сабор (1985). О коме са толико усхићења у својој брошури пише Сава Јањић, представљајући га скоро као образац Православља и исправног поступања!

Из само неколико цитата може се назрети слика о њему, коју светлим бојама слика Сава Јањић.

–    Синод митрополита Кипријана не сматра себе засебном Црквом

–    Формиран је један међународни традиционалистички фронт кога чине тренутно: Руска Загранична Црква, Старокалендарска Црква(sic!) митрополита Кипријана, Румунска старокалендарска Црква и Бугарска старокалендарска Црква око епископа Фотија

–    Са њима одржава контакт велики број антиекумениста из свих помесних Православних Цркава (ту је без сумње мислио на себе)

–    Еклисиолошки став тзв. „Синода супротстављених“ око митрополита Кипријана, веома је близак ставу РЗЦ

–    Занимљиво је да се екуменистички настројени новокалендарци у Грчкој посебно боре против синода митрополита Кипријана … док на остале старокалендарске заједнице и њихове екстремне ставове гледају више са подсмехом (потпуно произвољна тврдња)

–    На основу свега овога јасно је зашто ове Цркве представљају кост у грлу православним екуменистима

–    Митрополит Кипријан је у међувремену рукоположио још неколико епископа у Африци, Грчкој, Западној Европи и САД

Веома је уочљиво настојање С. Јањића да пошто-пото изједначи и у исту раван стави РЗЦ и Старокалендарску фракцију Кипријановаца. Промовишући притом неку кованицу тзв. умерених традиционалиста, којом карактерише наведене. И на тај начин приказујући их сво време у веома позитивном светлу, чинећи их пожељним за све оне који се не слажу са Екуменизмом. Што није остало без свога плода. Није недостајало оних који су пали као жртве, будући заведени овим ставовима.

Посебно је питање формирања паралелних Сабора од стране поменутих фракција. Пракса формирања паралелних Сабора је неприхватљива, и нема основа у Предању, те значи de facto стварање раскола у Цркви. Тим путем, уосталом, кренуле су све Старокалендарске фракције у Грчкој.

Сава Јањић недуго након пласирања поменуте брошуре престао се бавити поменутом темом, али је не мали број у Србији оних који су се са одушевљењем скоро и преданошћу задојили идејама промовисаним у наведеној брошури. И који се не ретко позивају на њу, као на извор и образац Православља. У Дечанима су, у међувремену, постали добродошли разни протестантски пастори и папски изасланици. Tек да се покаже колико је утемељено било све оно што се писало у поменутој брошури. И колико је плод знања и става самог потписника, а колико само преписано из разних, углавном Старокалендарских, извора. Манастир Дечани посебно се истакао 2006. године током организовања Међурелигијског сусрета у Пећкој Патријаршији (где су се у ”братском загрљају” нашли Православни, Паписти и Мухамеданци). Слични међурелигијски сусрети, у којима су учествовали представници манастира Високи Дечани, нису изостали ни наредних година. Све то срамотећи и ружећи светога Краља Стефана Дечанског, чије мошти се налазе у Дечанима.

Занимљива је чињеница да су поменути „јустиновци“, са почетка текста, увек подржавали рад и идеологију Саве Јањића, и да никада није сметала чињеница контактирања са Кипријановцима, са којима се Сава Јањић својевремно и састајао.

Уредништво