Пејовић П: Следбеници

Следити Истину Христа је пут једини који води животу вечном

Шта је смисао живота наших?
Сврха и суштина живота људског, је спознати пут истински, који води вечном животу.
Али, како га спознати?!

Да ли човек сме живети и умрети без спознања, Истине, и колико је скупо плаћен откуп греха, зарад спасења његовог.
Исконска је обавеза сваког бића словесног да тражи, нађе и препозна Творца, Извор Творевни свог постанка, јер само у Њему, лежи живот вечни, спасење његово..

Ових дана присуствујемо хајци, и паради мноштву гласова, који саблажњују у целини народ православни.

Велики се страх поткрао под кожу многих ближњих, духовно неутврђених на путу Господњем, који на буку злонамерних хајкача реагују страхом, одбрамбеном рефлексијом која подразумева негацију свега што указује на пут следбенички, који се народу од стране фарисеја СПЦ лажно подмеће назвавши га Артемијским, насупрот истинском и једином путу Христовом, којег на жалост, тренутно, само једино смиреноумни владика рашко призренски Артемије, и Христу верно монаштво, препознаје и делима својим истински и својски прати.

Негде на почетку страдалничког пута епископа Артемија и свог личног потврђења духовног, за време боравка његовог у манастиру Шишатовац, имао сам прилику пред сведочећим народом, упитати владику.

Ваше Преосвештенство, ако дозволите, а ви ме исправите ако грешим, желио бих изнети оптужујући став екумениста, који нас поборнике пута Христовог именују свакојаким речима, попут расколника, секташа, следбеника ваших.
Владико, ми православни верници следујемо Христа, Истину, да не би остали ван Цркве Његове, без спасења, а то што сте и ви као епископ до краја зарад истине доследни путу Његовом, са нама се а Богу хвала, на радост нашу подудара.
Владико, опростите што овако говорим, али не дај Боже, да на том путу који је у Име Христово страдалнички, паднете, или будете склони тек приметном скретању, ми за вама ићи нећемо, већ настављамо за Оним који Беше прије свега, па не имали испред нас иједног владику који није Његов.

На то ће владика, речима својим;
Истина је!

Ви, не идете за мном, за човеком, већ за Христом, пратећи Истину која је слика Његова, ми се сигурно водимо Царству Небеском. Молимо се Господу, а даће Бог, да на том истом и једином путу и останемо, да издржимо до краја, али опет помињем, до краја, јер он једини води циљу који гарантује спасење наше..

Са тим одговором Владике Христовог, одбацујемо, све примесе злонамерног својевољног тумачења, екуменских непастира и њихових истомишљеника.

Народ не следује Артемија, већ само оне пастире, ма како се они звали, што следују Христа.
А то, што је у народу владика Артемије као такав и препознат, није кривица народа, нити себична својеумна намера владичина, већ понаособ, верно следбовање пута Господњег, Исуса Христоса.
Надамо се, даће Бог, да у тој борби зарад спасења народа српског буде још храбрих, Христових епископа и свештеника српских.

Ових дана примећујемо пребројавање, попис који се врши увиђајем, делом, видно приметном само оку клиричком, евиденцијом присутних у храмовима СПЦ, што је за последицу, узрок, претња упућена православним верницима од стране синода и патријарха српског, исфорсирано изопштење владике Артемија и по њему названим следбеника његових, које по налогу Рима претходи, званичном несметаном уједињењу, са главом свејересног екуменизма, папом.

Својим ставом наредбодавним, свенародног послушања према себи, а не према Христу, Глави Цркве, православље епископа српских постаје верно наличје папству.

Народ, иако има општу спознају, канона, црквених правила, учења Светоотачког, одлука донешених сведочењем Духа Светог из уста Светих Отаца на Седам Светих Васељенских Сабора, која свима пружају истинито сведочанство о једино могућем спасењу, духовно нутврђен, због неразума у страху, суочен са ужасом неразумног изопштења од стране оних, који неделима својим себе из Цркве и од Господа одлучише, истим очи затвара, надамо се ипак, по вољи Његовој, краткотрајно.

Савест малог истиноверног стада, коју Дух Свети истанчано води путем Истине, екуменисти својеумно тумаче попут самовоље, непослушања.

У страху разоткривења свог антиправославног, јересног, проповедног деловања, које ће на крају кулминирати крајњим исходом свејересног уједињења, давно запечаћеног 1965 године, учлањењем СПЦ у светски савез наводних цркава, екуменисти своје деловање прибегавају прикрити, монструозним и ортодоксним лажима, скретајући пажњу са себе ка једном човеку, и како они кажу „шаци“ следбеника, који својим истинитим сведочењем откривају злу ћуд, карактерну погубност свих носилаца апостазије, званог ЕКУМЕНИЗАМ.

Ко се одрекне што нам је Светоотачко, Светосавски дато у наслеђе, одриче се пута Господњег.

Екуменисти су у равни таквих, који верују у могућност спасења без вере светоотачке, и са таквим ће у октобру ове године 2011, попут претходног скупа идолопопоклонског у Асизију, пред очима саблажњеног народа, одиграти можда и последњу ролу, која ће ако Бог да отворити умове многих, који данас не виде и не чују, а траже.

Онај ко признаје могућност спасења, без једине истинско православне светоотачке вере у Христа, одриче се Христа.

На крају порука свештенству и нашој браћи православној, који још траже а не проналазе!

„Тада се Господ обазре и погледа на Петра, и сети се Петар Господње речи, како му рече: три пута ћеш ме се одрећи данас пре но што петао запева.
И изишавши напоље заплака горко.“ (Лк. 22:61-62)

Видимо, како је и вера тврда, Светог Апостола Петра, одлепршала у трену..

Пре него што рече Апостолу Петру да ће се три пута Њега одрећи, Христос исто тако три пута тражи потврду љубави Петрове, речима; Љубиш ли ме?..
Попут многих који не разумеју речи Господње, Свети Апостол се збунивши, освести тек сведочанством свог издајства кад се петао гласом троструко објави, те се тек горким сузама покајничким, троструким исповедањем љубави према Њему, врати Христу. Тек онда Христос повери стадо Апостолу, речима;
Напасај овце моје (Јн.17.21),

Последица духовне неупућености народа српског и непознања сопствене јединоспасоносне вере православне, одаје мучно горак осећај у души свих оних свесних свег дешавања, која успешно намеће и остварује религија антихриста, на просторима нашим чемерним.

Није дано сваком, све оно што краси, Човека Свесавршеног.
Али, баш зато, Господ и не тражи много, осим спознати истину од Господа даривану, у којој зарад спасења морамо пребивати, и зато се достојно и храбро морамо пред свима без обзира на последице понети у одбрани Светоотачког Православља, због спасења свих ближњих, и покољења наших.

„Тело је храм Божји, а душа свештенослужитељ том храму.“
Чувајмо залог (душу) спасења свог.

На дан Светог Василија Острошког
12.05.2011
Јулиански (стари) календар:
29.04.2011

Пејовић (Серафим) Предраг