Слово у четврту недељу Великог поста Св. Јована Кронштатског

Данас је, љубљена браћо и сестре, читана јеванђелска повест од Марка о томе како је Исус Христос исцелио демонизовано глувонемо дете за које Га је молио његов отац, тако што је изагнао нечистог духа који је несрећном детету причинио глувоћу и немоту. Душе неми и глухи, рекао је Господ нечистом, Ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега! И повикавши, и изломивши га врло, зао дух изиђе; и дете би као мртво, тако да су многи говорили да је умрло. А Исус, узевши га за руку, подиже га и он устаде (Мк. 9, 25-27).

Него послушајте колико је зао био демон који је мучио дете. Отац тога детета говорио је Господу да га је демон, где год га ухвати, бацао на земљу, те је несречник бацао пену на уста, шкргутао зубима својима и сав обамирао (Мк. 9, 18). Исто се догодило и тај пут када га је отац довео код Спаситеља. А када је Господ упитао оца, као да не зна, мада је, као Бог знао све: Колико давно му се то догодило?, овај рече: Од детињства, и додаде да га је демон мнохо пута бацао и у огањ и у воду, да би га погубио (Мк. 9, 21-22), па је замолио Господа да се сажали над њим и сином и да помогне, ако шта може. Исус му рече: Ако можеш макар мало веровати, све је могуће ономе који верује (Мк. 9, 23).

И несрећни маловерни отац са сузама повика: Верујем, Господе, помози моме неверју (Мк. 9, 24). Видите колику силу Господ приписује вери и ономе који верује? Све је могуће ономе који верује, говори Он. Верујући може и демоне да изгони, свакојаке болести да исцељује. А како је немоћан и јадан неверујући! Он ни себе самога не може да савлада, ни грехове своје не може да победи, него им као роб служи и мучи се од њих.

Пошто је несрећни отац најпре демонизованог сина водио апостолима, а они нису могли да изагнају из њега тога демона, упитали су насамо Господа: Зашто га ми не могосмо истерати? Господ им на то рече: Овај род се ничим не може истерати осим молитвом и постом (Мк. 9, 29). Ето је и похвала од Господа посту и молитви. Ето је и јеванђелска основа поста. Зашто су онда они који себе називају следбеницима Јеванђеља прогнали из општежитија (интерната – прим. прев) пост, као наводно непотребан? Да се нису од тога сада код нас умножиле страсти, безакоња и демонизовани разних врста, што су неки хришћани раскинули савез са Црквом и одбацили као сувишно дело молитву и пост? Тако живе попут стоке бесловесне, вођени само разним похотама, а неки су се, у својој злоби, с пеном на устима, као истински демонизовани, бацили на свакојака зла дела: на убиства, самоубиства, подметање пожара и експлозија, минирања и слично. Да, љубљена браћо и сестре, такви људи завршили су у ужасном безумљу управо од неверја, неуздржања, нечистоте и од свих погубних последица тога неверја.

Кротка јеванђелска вера не проповеда убиства, цареубиства, минирање и експлозије, она говори: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога; власти што постоје од Бога су установљене, те им се треба повиновати не само из страха, него и по савести (Рим 13, 1-5), и заповеда да се чине мољења за цара и за све који су на власти, да тих и миран живот проживимо у свакој побожности и честитости (1 Тим. 2, 2). Господе, просветли злобом ослепљене срдачне очи тих демонизованих несрећника нашег злосрећног времена, који устају на богоустановљене власти, да познају какву страшну провалију копају сами под собом, у какав страшни адски бездан су спремни да буду бачени. У стара, претхришћанска времена, неки несрећници међу Јеврејима узбунили су се против установљених власти, против Мојсеја и Арона, корећи их за наводно властољубље, и чим су зароптали – шта их је снашло, каква казна Божија? Земља се отворила под њима и живи су сишли у ад са својим породицама; а други мање криви били су спаљени огњем који је изашао из храма (Бр. 16, 1- 35). Ето колико је тежак грех побуне против власти. А шта очекује наше нихилисте, какав суд Божији? У толико ужаснији уколико су веће дарове Божије погазили. Јер ко су наши нихилисти и терористи? Крштени људи, хришћани доспевају до таквог безумља, до таквих убистава и самоубистава, до таквих сатанских злодела! О, зашто су се родили на свет? Зашто нису погинули у утроби мајчинској? Боље би им било да се нису ни родили. Толико незахвално, толико злобно, толико безумно да газе дарове Божије: благодат крштења, миропомазања, причешћа крвљу и телом Господа – то је истински ужасно! О, злосрећни родитељи такве деце! Какву срамоту морају поднети!

Браћо и сестре! Држимо се свим срцем вере и Цркве Божије, тог јединственог спасоносног ковчега који спасава од светског огњеног потопа, који ће у своје време задесити све безаконике. Држимо се свештених установа Цркве које нас воде ка спасењу, држимо редовно постове и молитве и будимо усрдни у служби Божијој. Ђаво, непријатељ нашег спасења, не дрема, него као лав ричући ходи око нас, тражећи кога да прождерте ( 1 Пт. 5,8), и колико их је много прогутао! Пост и молитва с усрдношћу, са смирењем, с вером и љубављу представљају силно оружије против ђавола и против свих страсти које ратују у нама. Амин.