Рајица М: Смислише замисао коју неће моћи да остваре

Звер новог светског беспоретка, она што интернационализује свет тако што руши националне државе и од цигала са тих рушевина зида једну националну државу Израел, почиње да се заглибљује у песку либијске пустиње. У немоћи да сломи дух либијског народа Звер Нато Пакта разара стамбене зграде и убија цивиле не би ли масакром невиних сломила народни дух. У исто време, „побуњеници“, плаћеници Нато Звери нису више у стању да ратују због неисплаћених надница за злочин. Ко са ђаволом тикве сади на крају му се о главу разбију, како рече наша народна мудрост а што заборави наша Нато елита. Ово клонуће Нато Звери подићи ће Гога и Магога за бој последњег времена.

Муслиманство једним делом, оправдано љуто, а другим овим делом ближе Европи надувано силом капитала и светске моћи потражиће пукотине у области Звери у покушају да успостави доминацију властите силе. Све је ово увод у у рушење џамије Ал Акса и зидање Соломоновог храма, увод у ратни вртлог који ће прогутати многе и од кога ће мало њих економски профитирати. Многи маневришу тражећи, за себе, што боље место у предстојећим догађањима. Политичари свих земаља храњени из исте руке, воде некад свој народ у апокалиптичке дане терани личним добитком.

Самоуправни социјализам, систем у ком смо живели у бившој виртуелној реалности, беше успостављен да би срушио традиционални живот на просторима Србије. Виртуелна економија покретала је виртуелну индустрију и сви живљаху срећно и задовољно (под сви сматрам већину). Између „два посвађана блока“ у миру се башкарило аутистично острво среће, оаза братства и јединства, културе и просперитета. Југословенски простор беше идеално тржиште за међусобни пласман роба и капитала свих република чланица федерације. Лакоћа беше живети у овом земаљском рају, и није чудо да о томе постоје и песме „ал је леп овај режим плата иде а ја лежим“, „радио не радио свира ти радио“, „никад не могу да ме мало плате колико ја могу мало да радим“… Ова лакоћа живота намами многе Србе да напусте село и да мучни сеоски рад од јутра до мрака замене фабричком лагодом. У Крагујевцу, граду аутомобила, свакодневно се додавао број новопридошлица, који на брзу руку, преко тромесечних курсева, постајаху радници, за почетак фабрички а каснијим политичким радом и озбиљни друштвени делатници. Свакоме беше баш све доступно, за кеш или на кредит, ко те пита. Заставина возила продаваху се диљем Југославије, како лепо отпева, бесмртна народна забављачица, лепа Брена, од Вардара па до Триглава, братским узвраћањем љубави ми Срби куповасмо машине за прање Горење, радио апарате Искра Крањ, радио индустрије Загреб и тд. Братство наших народа и народности цветаше рајским цвећем и рађаше рајским воћем све док највећи син и отац наших народа и народности беше жив. Живесмо боговски, као што данас живе они међу нама који имају некаквог донатора из иностранства, неку тетку или стрица, ако не оца и мајку или ММФ. Такве су све рајске утопије у времену, од времена до времена а онда буђење.

Буђење које однесе лагоду оног вишедеценијског сна у коме се многи уљуљкаше па још сањају Тита и Брионе. Питања ко је био Тито, ко је био његов инострани донатор и како му је успевало да између „два посвађана блока“ деценијама одржава југословенску оазу братства и јединства, сви они што лепо живеше немаху коме ни да поставе, пошто човек једино себи може да поставља искрена питања и на њих сам проналази истините одговоре, а ови себе искрене заувек изгубише у социјалистичкој утопији.

После вишедеценијске утопистичке владавине самоуправног социјализма, посвађаше нам се републичке политичке централе, за њима новчаници, расцепи нам се једна комунистичка партија на више партија а једнопартијски систем на вишепартијски.

Поделише се центри моћи и започеше самостална престројавања за утапање у новој утопији на ширим, европејским основама. Као што мафијаши за сваки случај оверавају већ убијеног, тако се и утопијска друштва већ убијена оверавају и заливају крвљу. Извођачи ових радова углавном беху најамници тајних полицијских служби посвађаних републичких центара моћи, и они лаковерни који спонтано пођоше у добро изрежиране ратне маневре са бојевом муницијом, верујући да бране своје не загребавши ноктом испод површинског слоја вештачки створене слике. Икона звери, власништво свих грађана Србије, РТС, бљувала је отров омразе двадесет четири сата дневно, пустошећи ратним страхотама већ начете мозгове.

Надзорни органи међусобних ратова посвађаних републичких централа били су разни лордови чланови полутајних комитета олимпијаца. Нато Пакт беше последња инстанца убеђивања у рукама ових олимпијаца, у случају да се неки национални јунак превише занесе и опије ратном славом. Тако се братство и јединство разбрати и разједини, раселише се хиљаде породица из бивших југословенских република у Србију за увек. Али сва ова ратна траума пројектована беше за извесно време, и ево сведоци смо да данас глумци, писци и остали друштвени радници, од угледа, успостављају нови, за почетак културни југословенски простор. Неки кажу да је из академије рат и кренуо па зашто неби и помирење.

Шта остаде Србину од самоуправног социјализма и постсоцијалистичког ратовања? Остадоше празне штале и обори, полусрушене и опустеле фабрике а он на усијаном асфалту, ником потребан и дезоријентисан да не кажем луд и збуњен. Остаде му на врату јарам безбожнички, онај који опљачка његову имовину и раздели међу својима, онај који њега некад слободног човека претвори у државно власништво. Остаде му глупост и поквареност на највишим местима, остаде му забава разуларене руље и покварена власт која подилази тој руљи и заводи је наводно јој угађајући. Остаде му истина великих бројева, истина руље, два комунистичка лажна сведока и три лоша што убише Милоша. Остаде му изокренута црква под патронатом државе СВЕТСКЕ А НАШЕ и Светског Савеза цркава. Осташе му на грбачи они који од нас изађоше, али не бејаху од нас, јер да бејаху од нас остали би са нама, али да се покаже да нису сви од нас издигоше се изнад нас да владајући нама послуже туђину.

Обезбожен, попартијашен, навико да други мисли за њега, трчкара Србин од партије до партије не би ли га која усвојила и упослила, макар тамо где се ништа не ради а прима се плата. И усвајају партије људе, постављају им партијске главе уместо својих, претварају их у гласачки механизам а за узврат им дају хлеб насушни. И расте та гласачка машина, покретана забавом, расте штета са буџета, док се радници из заустављених фабрика истерују на улице. Расте Београд, престоница лажи и греха, мамац за све вреле крви које му дају неопходну трансфузију на жалост старих Београђана. Ови му дају врелу крв усијану грешним страстима, њима други, за то задужени, дају духа распиритеља усијаних страсти и тако у круг, из круга у круг пакла.

Новобеограђани успеше да у експресно кратком року од белог престоног града направе највећу селендру на Балкану. У овој виртуелној селендри све расте само се човек и његове људске слободе смањују, док зверске и нељудске расту.

Позабавих се овим краћим освртом на минуле дане да бисмо лакше сагледали, где смо данас, ко нас води и куда. На раскрсници или на крсту, уосталом као и увек у досадашњој историји. Подељени на фарисеје и садукеје ко некад Јевреји пред први Господњи долазак. По једнима, фарисејима, сви путеви воде у Рим, док се садукеји лажно опиру тим свим путевима. Фарисејска и садукејска секта поделише србско друштво на неискрено за и против безалтернативне европске уније, у којој бисмо имали почасно место светског контејнера, на самом дну масонске пирамиде.

У међувремену гласачка машина европске уније, у шта се, нажалост, претвори Народна Скупштина Републике Србије, изгласава мноштво антихришћанских закона, све по диктату а под видом обећања будућег благостања у европској унији. Лаж постаде легитимно средство политичког, јавног, друштвеног и личног живота, цемент корупције учвршћује све односе у друштву. После самоуправног социјализма који разараше србско друштво и Србску Православну Цркву, дође на ред тоталитарни глобализам и верски екуменизам. „Православни“ се опет љубе са католицима и муслиманима, пале свеће по синагогама, ко да васкрсе ујединитељ свих народа и народности Тито, па заједнички прослављају обесмрћеног оца братства – јединства. Верске комисије поново оживеше, само сад из више политичких центара и централа, тако да има и свештеника и владика партијски добро поткованих. И да се не постара Бог, који једини мисли на сиротињу рају, били бисмо као овце без пастира, између многих међусобно посвађaних, озверених, бесних и крви жедних вучијих чопора. Изнад фарисеја и садукеја, изнад свих римских путева, стопама Христовим, путем СветоСавља, загледан у Јустина ћелијског и Николаја жичког сија исповедник, Крстоносни Владика Артемије. Изнад самоуправљања, изнад демократије, све до Свете Небеске Србије Светих Немањића, одакле, са тог Светог виса, дозива; пробуди се душо Србинова, пробуди се срце Србиново, пробуди се савести Србинова, устај и понеси одар свој, устани и ходај, умиј се и прогледај и понеси Крст свој. У ком се броју рађаш Србине у коме умиреш. Шта ће бити са децом коју ти даде Бог за слободне, не за робље. Пробуди се Србине и стани поред свог Светог Владике, чврсто на своју Свету земљу Србију, и буди то што јеси, свој на своме са својом и Христовом главом на раменима, са Добрим Пастиром изнад крвожедног вучијег чопора, изнад издаје плахих и лакомих, изнад себичних трвења и омраза, под барјак Светога Саве у исповедничко Православље, изнад трулих компромиса светских.

Грешни раб Христове Слободе
Рајица Марковић