Срђа Трифковић: Усамљена борба једног епископа

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2005, број 4 (52), стр. 81-86

„Победа џихада на Косову био би локални тријумф који би повео Муслимане ка даљим победама. Подсетићу вас да смо ми у својој земљи искусили пет векова шеријатског закона, и нико не зна ни број ни имена свих мученика пострадалих за то време. Ми не бисмо желели да опет доживимо ту ноћту мору, али смо спремни да је претрпимо ако нам је суђено. Моја молба је упућена вама, грађанима Америке: немојте дозволити да Ваша земља убрза долазак тог дана за хришћански народ на Косову“.

Када разни моћници Балкана долазе у Вашингтон, може се тачно рећи које су националности судећи по начину на који су овде примљени. Албански терористи, као што је Хашим Тачи, вођа УЧК, пролазе врло добро. Њих прима америчко Министарство спољних послова [State Department], мада их је само пре једне деценије сматрало прокаженима. Имају потпун приступ најглавнијим медијима и научним установама које се финансирају из друштвених средстава [publicly-funded think-thanks] преко којих врше пропаганду за независност своје моноетничке државице.

Када Епископ рашко-призренски г. Артемије, духовни отац косовских угрожених Срба долази у Вашингтон, он долази „о своме руху и круху“, одседа код пријатеља, у малом граду државе Мериленд, који га возе стотинама миља својим колима на састанке у Чикагу, Питсбургу и Кливленду. Али га и у Вашингтону примају многи, који га слушају учтиво, стално понављајући празне фразе, од којих би већ требало да их је срамота („ми желимо демократско, мулти-етничко Косово, где би све националности могле да живе у миру и безбедности“,und so weiter, und so weiter).

Разлог овој разлици у пријему је прост. Владика Артемије нема пара, јер се не бави продајом дрога, он нема оружаних банди под својом командом, он говори истину. Упозорава да „Припремањем независности за Косово и несвесно се ствара база ратоборног џихада и терора у срцу Европе, који ће угрозити демократске вредности Европе, па и саме Америке“. То није нешто што америчка влада и њени савезници желе да чују.

Владика Артемије се не предаје, чак и кад све изгледа безнадежно. За његовим мајушним растом крије се борац који није навикао на пораз. Последњих година Милошевићевог режима, Артемије је био оптужен за „издају“ и није имао приступа медијима који су били под режимском контролом, због отпора који је пружао насиљу и због осуде сваког злочина, ма које националности био кривац. Међутим, овим није направио себи пријатеље ни на једној ни на другој страни расцепа који постоји по косовском питању. Када је УЧК завладао покрајином под окупацијом НАТО-а јуна 1999. и почео да масовно минира српске цркве и манастире, и његов је живот постао угрожен. Од тог часа он постаје политичка личност, мада политика за њега „никад није била амбиција већ само нужда“, у борби да спасе шта се може спасти од српског народа и српских земаља.

Владика Артемије савршено влада реториком, али у овом тренутку његов тон је мрачан. Боји се да „коначни преговори у Бечу могу довести до стварања још једне муслиманске државе у Европи“. Од 11. септембра, каже Владика, „САД су се ангажовале у глобалној борби против џихадског тероризма, који прети не само Америци него и људима свих вера и нација. Зато је нама, који живимо у српској провинцији Косово и Метохија, тешко да разумемо зашто многи утицајни гласови у Вашингтону подржавају правац разрешења који би предао терористима у руке значајну победу у Европи“.

Међутим та је „политика“ већ скоро сасвим чврсто утврђена, мада америчка влада још није јавно заузела званичан став о коначним резултатима преговора. Многи сенатори и конгресмени, многи представници и администрације и невладиних организација мисле да је независност једино могуће „демократско“ решење у складу са захтевима муслиманских косовских Албанаца, који далеко премашују, по броју становника, хришћанске Србе у провинцији. Владика упозорава да ће независност Косова наградити Албанце за етничко чишћење неалбанаца са Косова. „Протеклих година међународне контроле, насиље које је било усмерено против нас, смањивало се само у мери у којој су се смањивале могуће мете – тј. са смањивањем броја хришћанских Срба који су преостали да буду мета напада или киднаповања, односно са смањивањем броја цркава и манастира које би могле да буду уништене, од стране починилаца који никада нису били приведени правди“.

„Дошли смо у Америку још једном, да посведочимо о агонији која је задесила хришћански народ Косова и Метохије, и да упозоримо на пут који морамо да пређемо. Откидање Косова и Метохије од демократске Србије, практично 6и значило осуду на истребљење нашег народа из провинције – највећег дела наше Епархије – који наставља да се суочава са непрекидним насиљем џихадских терористичких и криминалних елемената, који доминирају албанским муслиманским вођством. Чак и данас, док међународна заједница држи формалну контролу, Косово и Метохија постало је црна рупа корупције и организованог криминала, укључујући шверц дрогом, оружјем и робљем. Те ствари дешавају се пред носем НАТО војника, који се боје да се директно супротставе тим криминалцима“.

И заиста, указује Владика са горким осмехом, спорадични изливи насиља наводе се као оправдање за независност, да би се умириле муслиманске фрустрације, које се испољавају у форми интифаде која тече, као да би могла било где донети мир. Он се потпуно слаже да је стање пре 1999. године, значи пре почетка међународне управе, било далеко од задовољавајућег. „Међутим, сада наградити насилнике државном влашћу, није решење за проблем који је настао много година раније. Насилно одвајање Косова и Метохије од демократске Србије, супротно свим прихваћеним легалним принципима, не може да реши одсуство владавине права и елементарних стандарда људских слобода.“

Оствариво решење за Косово, по Владици Артемију, мора да пође од чињенице да је Косово део суверене Србије. Мора се наћи решење које ће обезбедити људско достојанство и поштовање за све житеље Косова. Изводљиви и уравнотежени планови су већ предложени, каже Владика, и они могу створити безбедност и пуну локалну аутономију за све житеље, у сагласности с прихваћеним стандардима. („Питање статуса је питање закона, не политике“). Косовски Албанци се служе свим могућим средствима да убеде свет да је независност Косова чаробни штапић којим ће се решити сви косовски проблеми, побољшати аутоматски сви основни стандарди и остварити мир и стабилност у региону. Међутим, по Владици Артемију:

„Инсистирање на независности Косова нити је неизбежно нити је пожељно. Мислим да би многи Американци били шокирани кад би чули да кључни сектори њихове владе, под притиском бучног и богато финансираног лобија, захтевају независност Косова која би остале хришћане на Косову оставила на милост и немилост насилног исламског џихадског покрета. У тренутку кад је Косово преплављено новцем и радикалном пропагандом који потичу из свих земаља исламског света, питамо се: има ли смисла да их Америка дарује оваквом великом и непотребном победом? Чак и када се остави по страни то што може да се деси нашем народу, што је наша прва брига – каква може бити корист од таквог решења за мир на Балкану или у Европи? Шта би Америка тиме могла да добије?“

Владика је потпуно свестан да свет на Западу не воли да размишља у терминима „добитништва“ и „губитништва“ кад су у питању вера и етничка припадност. Владика се залаже за решење које узима у обзир потребе и стрепње свих житеља демократске државе Србије, али „такве погледе за разрешење не деле радикални албански муслимани и њихови џихадски помагачи широм света“.

„Победа џихада на Косову био би локални тријумф који зацртава пут будућих победа, очекујући и победу над целим светом. Они би указали на ту победу и рекли: ‘Где је сада њихов Бог’? Као хришћани, ми знамо да наша нада на победу није овоземаљска. „Неки се уздају у кола, неки у коње, али ми се уздамо у Господа Бога нашег“. Ми Вас подсећамо да смо у овом делу света вековима патили под шеријатском управом, и нема човека који зна број и имена свих мученика из тих времена. Ми не бисмо желели да нам се понови такав кошмар, али смо спремни за њега ако се деси. Међутим, наша молба коју упућујемо Вама, грађанима САД, јесте да ваша земља не помогне да такав дан дочека хришћански народ Косова и Метохије“.

Међутим, помоћи ће га. Као што је прошле недеље један амерички аналитичар рекао за Глас Америке, ни један српски политичар не може да има став који би ишао даље од високог степена аутономије, а највероватнији резултат тога био би да ће „коначни статус“ бити наметнут силом: „Решење косовског статуса може да буде наметнуто без обзира на протесте београдских званичника, јер се зна да Србија ништа не може учинити против те одлуке. Тачно је да су за последњих неколико месеци у Вашингтону жељени модалитети тог решења статуса попримили експлицитно клинтоновску боју, посебно после повратка на преговарачку сцену Николаса Бернса у главној улози. Његов шеф, др Рајс, која никада није била оличеље изворне мисли нити начелне доследности, усвојила је погледе г. Бернса и других, њему сличних, штићеника гђе Олбрајт, по питању шта треба радити на Косову и у Босни. У оквиру Бушовог тима, др Рајс је постала речити заступник балканске стратегије која се нимало не разликује од стратегије коју је предлагао кандидат Џон Кери 2004. г.

Међутим, није све изгубљено за Србе. Став Европске Уније је далеко од јединственог. Званично он није измењен: Косово се не може поделити, „права“ Срба се морају поштовати, а повратак на статус од пре 1999. г. није прихватљив. Али није све онако црно како изгледа. Неколико држава, укључујући и Чешку Републику, Шпанију, Грчку и Италију, јавно или приватно траже подршку за своје идеје, које се разликују од заједничког става ЕУ и које су осетно повољније за Србе него што су политички ставови за које се залажу Лондон, Берлин и Беч. Чешки председник владе Јиржи Пароубек предлаже поделу Косова као најбоље решење.

Руски председник Владимир Путин казао је свој став кад је 31. јануара изјавио да би независност Косова могла да буде опасан преседан за незадовољне регионе Кавказа, за покрајине као што су Абхазија и Јужна Осетија која се de facto одвојила од Грузије раних 1990-их година и које сада подржава Русија. „Ако се сматра да се Косову може дати пуна државна независност, онда како можемо да то исто не учинимо и за житеље Абхазије и Јужне Осетије“ , каже Путин. „Не кажем да ће Русија одмах признати Абхазију или Јужну Осетију као независне дрзаве, али такви преседани постоје.“ Дан пре тога Путин је рекао да шесточлана контакт-група која прати међународну политику на Косову мора усвојити „универзална решења“ с обзиром да су у бившем Совјетском Савезу конфликти остали нерешени. „Не смемо поћи путем на којем се неки проблеми решавају сагласно једним принципима, а неки се решавају сагласно другим“, изјавио је Путин, правећи јасну алузију на чињеницу да ће независно Косово створити законски међународни преседан и да ће се Москва осећати у праву да тај преседан примени у својој непосредној околини.

Потребно је да Београд припреми један креативан план за предстојеће преговоре. У том процесу ће учествовати дипломате из Контакт групе за Косово и један представник ЕУ, као и представници САД, Русије, Уједињеног Краљевства (Велике Британије), Француске, Немачке и Италије. С обзиром на овакав састав представника, постоји велика могућност за креативно лобирање и притисак на неуралгична места. Међутим, може се, нажалост, очекивати да ова могућност неће бити искоришћена, с обзиром да је београдска дипломатија у сумњивим рукама Вука Драшковића.

14. фебруар 2006.

Срђа Трифковић