Шта се дешава са Светским саветом цркава

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1995, БРОЈ 4 (12), СТРАНЕ 145-155.

Професор Андреас Теодору[1]

Завршетак Другог Светског рата који је свету нанео толика зла, донео је са собом и многа горућа друштвена и политичка питања, док је на црквеном плану појачао осећање феномена подвојености Цркава (при чему се под појмом „Цркве“ на Западу подразумевају разноврсне хришћанске заједнице на Западу). Овај феномен постаје узрок многих штетних последица не само за поједине Цркве, већ уопште и за цели свет. Заиста, није пријатно гледати тело Христово које по својој природи поседује јединство засновано на метафизичком јединству тројичног Бога, како је раздељено на више међусобно страних делова, без икакве обједињујуће споне и разумевања, разривено подозрењима и неразумевањем и, у најгорем случају, мржњом, непријатељством и међусобним сукобима (ово последње већином се дешавало у прошлости).

Тако је протестантски хришћански свет на Западу под болним притиском околности које су владале педесетих година нашега века, а у жељи да приближи раздвојене Цркве кренуо ка оснивању Светског Савета Цркава (ССЦ) у Амстердаму, у Холандији, 1948. године. Овај Савет је замишљен као конфедерација Цркава чији су циљеви: заједничко проучавање проблема који муче свет, изналажење начина ефикаснијег суочавања са тим проблемима, развијање међусобног поверења, љубави и сарадње између сродних Цркава, проучавање њихових догматских разлика (посебно у оквиру „Комисије за веру и поредак“ = Faith and Order) са циљем њиховог будућег уједињења и међусобног општења. Данас у Светском Савету Цркава учествују скоро све Православне католичанске (саборне) Цркве (недавно је, међутим, као што је познато, из Савета иступила Јерусалимска Патријаршија).

Овај покрет који тежи јединству Цркава, познат као Екуменизам, има своје порекло. Почео је да се јавља опет на протестантском тлу почетком овога века. Овај покрет који је много обећавао, пожурио је да у своје редове укључи и Православну Католичанску Цркву. Темеље за ово приближавање поставила је Васељенска Патријаршија у Константинопољу чувеним Прогласом „свим Христовим Црквама“ 1920. г. Касније, године 1952, и након оснивања ССЦ, она је издала другу енциклику са насловом „Енциклика Васељенске Патријаршије аутокефалним Православним Црквама“.

У овим текстовима пажљиво се дефинише екуменски карактер Православља. Важно је да кажемо да, према овим прогласима, основни циљ учешћа Православне Католичанске Цркве у Екуменском покрету јесте њена сарадња са неправославним Црквама само у питањима практичног хришћанског живота, у једној заједничкој борби за ширење и проучавање друштвених и цивилизацијских идеала у животу света, очување мира, правде и братства међу народима, спречавање крвавих ратова како их је доживљавао свет у педесетим годинама нашег века.

Међутим, у догматским питањима ови прогласи изражавају резервисан став. Предлаже се избегавање учешћа у Комисији за веру и поредак, у оквиру које се расправљају догматске разлике између дубоко супротстављених црквених представника, што је веома тешко и опасно.

Истовремено се изражава осећање да Православна Католичанска Црква, која има пуноћу откривене божанске истине, жели да својим присуством у Екуменском покрету упозна неправославне хришћане са суштином своје саборности, ризницама свога догматског предања и карактером своје црквености, у чему они оскудевају. Ово наравно не треба да се одвија кроз догматске разговоре у оквиру активности Комисије за веру и поредак, већ кроз писање одговарајућих информатимних текстова, брошурица итд.

Не пропушта се коначно ни то да се православни представници подстакну да буду резервисани при богослужбеним скуповима са неправославним, јер су они противни свештеним канонима Цркве и отупљују оштрицу православног исповедања истине, као и да врше чисто православне службе и обреде да би други могли својим очима да упознају величину и сјај православног богослужења. (види Ј. Кармири Τά δογματικά καί συμβολικά μνημεία том II (1953), стр. 950).

Између осталог, ево неких занимљивости које се могу наћи у прогласима Васељенске Патријаршије у вези дефиниција и принципа који регулишу учешће Православних у оквиру Екуменског покрета.

Од оснивања Савета Цркава (1948) прошло је око пет деценија. У овом периоду доста је учињено – скупштине, конференције, контакти, вођене су дискусије, писани текстови, одржаване манифестације, предузете иницијативе, дакле веома разноврсне активности, да бисмо стигли до краја нашега века и поставили питање: Шта је са Светским Савезом Цркава данас?

За једног доследног православног хришћанина одговор је болан. Екуменски покрет уопштено гледано није остао на својој првобитној основи, већ се претворио у „Екуменистички покрет“. Сви они позитивни елементи првобитног покрета, како су дефинисани у екуменским прогласима часне првопрестолнице Православља (искрено и разумно настојање да се Цркве међусобно приближе) временом су скоро нестали, док су нови, чудни и необични елементи почели да мењају физиономију Екуменског покрета и да га чине готово непрепознатљивим. Развој, сам по себи, сигурно је природан физиолошки процес у једном живом организму. Он је показатељ здравља и снаге под условом да је последица природне еволуције и усавршавања организма. Али када он мења његов природни идентитет, тада није само лажан, већ представља болест која прети да га уништи.

Промене које је изазвао екуменизам огледају се првенствено на пољу еклисиологије. Било је само по себи разумљиво да ће се ово десити јер у овоме свепротестантском покрету еклисиологија заправо и не постоји. Неправославне протестантске заједнице на Западу у суштини не припадају Једној, Светој, Католичанској и Апостолској Цркви и њеном свештеном символу веровања, дакле, видљивој Цркви коју је на земљи основао Господ установивши је на својој богочовечанској личности и утврдио је на темељу апостола и пророка (Еф. 2,20). Протестанти не прихватају ову Цркву, већ једну невидљиву и недефинисану Цркву коју ствара Дух Свети у срцима верних, Цркву магловитих и еластичних појмова у којој сви могу да нађу своје место, чак и они који су отпали од католичанске вере и истине.

Општепознато је да је кључни елемент протестантске еклисиологије, фамозна „Теорија Грана“ (Branch Theory), једна интелигентна теорија (англиканског порекла), која настоји да акробатским потезом убаци протестантизам у оквире Свете Христове Цркве од које је овај отпао Реформацијом. Као што су на једном дрвету, кажу они, гране иако међусобно раздвојене ипак повезане једним заједничким стаблом, и заједно са њим чине целину дрвета, тако је и са хришћанским Црквама, које су међусобно раздвојене, а ипак су саставни делови једне Цркве, и заједнички чине једну целину. Истоветну идеју изражава једна протестантска интерпретација, философског порекла, тзв. идеалне Цркве, по којој дакле, ниједна од историјских Цркава не може да изрази идеал једне свете Цркве, до које треба да једнога дана сви заједно стигну када се ослободе својих погрешака и слабости. Отуда на послетку и једна друга идеја по којој божанска истина коју је свету открио Христос не може да у својој целовитости постоји ни у једној историјској Цркви, већ је раздељена по свим појединачним историјским Црквама, и да би је нашли целовиту, потребно је сакупити њене делове.

У овим теоријама очигледно је одсуство католичности (саборности) Цркве. Свака помесна Црква може да тврди да је заиста католичанска (саборна), дакле да отелотворава Једну, Свету, Католичанску и Апостолску Христову Цркву. Свештено предање, у коме Црква изражава своју истину, протестанти одбацују и као извор истине прихватају само Свето Писмо. На тај начин се одбацује аутентичност и ауторитет Цркве, заједно са њеном непогрешивости, коју изражавају Васељенски Сабори. Истовремено се тиме негира целокупни спољашњи организациони карактер Цркве чији је врхунац спољашњег и видљивог општења њена јерархија, свете тајне (осим две Крштења и свете Евхаристије), учење њених Светитеља итд.

У либералном и рационалистичком духу који пустоши протестантску Цркву све се минимизира. Еклисиолошко учење у потпуности се реорганизује. Истина коју је на земљи открио Бог и поверио својој Цркви, престаје да буде вечна, непогрешива и непромењива, и апсолутно неопходна за спасење (како сматрамо ми Православни) и своди се готово на ниво природних истина, као нешто што је подложно закону природних кретања и промена светских ствари и што је константно промењиво не само у свом формалном облику, већ и у својој суштини. Зато протестанти који немају једно компактно догматско учење и не поседују учитељску аутентичност Цркве, немају никаквих потешкоћа да свако верује у оно што мисли, да живе међусобно раздељени као да се ништа не догађа и да своја међусобна неслагања сматрају нечим што је законски дозвољено и природно. Што се тиче спасења, ствар је сасвим проста – оно је искључиво дело Божје милости коју човек прима вером. Добра дела су безначајна.Ово су укратко основне црте еклисиолошке физиономије протестантизма. Ти људи су тако научени, то прихватају и тако верују. То је њихово право. Али да се православни хришћани заносе оваквим идејама, и то теолози и јерарси – то је већ сувише. То је заиста нешто страшно и недозвољиво. Ето, са болом у души гледамо данас православне јерархе и теологе (посебно из огранка дијаспоре Васељенске Патријаршије) како разним теолошким махинацијама, (као што је тзв. „баптизмална (крштењска) теологија“) поричу католичност Православне Цркве, и заснивајући своје ставове на „Теорији Грана“, као основном протестантском принципу, тврде да се Православна Католичанска Црква не може поистоветити са Црквом коју је установио Христос, или иду још даље па тврде, да неправославне Цркве заузимају једнако часно место у канонском телу Цркве, без обзира што су заглибљене у јерес и обману. На тај начин одбацивши појам јереси као одрицања божанске истине и одцепљења од тела Цркве, они одбијају да иду путем вишевековне православне исповедне самосвести. Како ће погледати у очи познатих православних јерарха и академских професора, који учествујући на екуменским хришћанским скуповима пре и после оснивања Светог Савета Цркава (Скупови у Лозани 1927, Едимбургу 1937, Лунду 1952.) нису пропустили да заузму јасне ставове у којима су изложили идентитет православног исповедништва и самосвести. Данашњи православни екуменисти који се уљуљкују у крилу екуменистичке  идиле и осуђују као превазиђен став својих претходника, желе да се покажу као прогресивни, обучени у шарену екуменистичку одећу својих истомишљеника. Хитају на богослужбене скупове и заједничке молитве са неправославнима иако су оне забрањене одговарајућим црквеним канонима, и сањају ο јединству са јеретицима на основу дијалога љубави без догматске истине вере (посебно са папистима). Овим питањем се нећемо бавити у овоме чланку.

Међутим, оно што посебно треба да изазове немир код православних који учествују у екуменском покрету јесу недозвољиво отварање Савета према друштвеним, политичким и религиозним феноменима нашег времена, који мењају његов првобитни карактер и кваре његове циљеве. Ова појава наравно не треба да нас изненађује. Она је природна последица протестантског либерализма Савета и његовог колективизма које почива на извртању његове еклисиолошке и духовне структуре претворене у својеврсан хаос у коме се прожимају идеје и дволични поступци често и антихристовског карактера.

Први корак који се последњих година примећује у ССЦ јесте прихватање и подржавање борбе и покрета угњетених народа који се боре за своја права и слободу. Ово наравно није лоше. Хришћанство и Цркве које га представљају не могу да остану равнодушне пред неправдом и експлоатацијом од којих страдају хиљаде наше браће на земљи, већ имају обавезу да покажу бригу, да осуде неправду и да раде на њеном укидању. Међутим оно што је посебно опасно јесте политичко ангажовање које је неодвојиво од оваквих настојања и може да направи лош утицај на чистоту наших ставова. С друге стране опасно је претерано наглашавање ове борбе, што прети да одвуче Цркву далеко од њеног главног задатка који се огледа у проучавању проблема и њихових разноврсних међусобних веза. Ово је тако зато што Екуменски Савет није скуп разних друштвених организација, већ савет Цркава.

Међутим, још више од овога, узнемирава садашње отварање Савета према другим религијама, што прети да поткопа његове темеље и да га претвори у „Светски Савет Религија“ (World Council of Religions). Савремени екуменизам постепено скреће ка једној таквој творевини. Скупови и заједничке молитве хришћана и припадника других религија налазе се на свакодневном дневном реду. Посебност хришћанске религије у тенденцији је да се постепено изгуби. Пневматолошки хришћански покрети поистовећују се са сличним покретима код незнабожаца. Мухамед се ставља у исту раван са Христом (и то нажалост исповедају нека висока православна лица). Линија која раздваја Хришћанство од других религија у опасности је да постане готово неприметна.

Ево неколико примера:

Званични вођа шесте Генералне Скупштине Светског Савета Цркава у Ванкуверу у Канади (1983) минимизирао је ексклузивност сотириолошке улоге хришћанске вере у оквирима историјске Цркве Христове, и пошто је изразио своје уверење да ниједна од садашњих великих религија (ислам, јудаизам, хинудизам, таоизам) не треба да нестане, нагласио је да ће сви припадници ових религија обитавати у Царству Божјем и да нема потребе да претходно буду христијанизирани.

И док се такве ствари исповедају у окриљу Светског Савета Цркава, наши протестантски пријатељи не престају да на најлицемернији начин спроводе свој безбожни прозелитизам на штету Православних Цркава и да мисионаре по свим крајевима земље.

Такође је церемонија оснивања Националног Савета Цркава Аустралије (National Council of Churches in Australia) која је одржана 13. јуна 1994. и представља ССЦ у малом (у том савету учествује 13 вероисповести међу којима су православни из јурисдикција Цариградске, Антиохијске и Румунске Патријаршије) почела на један сулуд и бесраман начин – три домородачке девојке и дечака, непристојног изгледа и покрета, извели су у унутрашњости папистичког храма Св. Христофора у Камбери (где је и одржана свечаност) обред очишћења са димом, платнима и ритуалним плесовима. Те исте девојке после су унеле и Еванђеље у храм док га је једна од њих поставила на амвон једног хришћанског храма.

Можемо да наведемо још многе примере. Протестантско хришћанство које својим деспотизмом гуши ССЦ, нажалост прети да својим настраним панрелигиозним активностима изгуби своје главне карактеристике, и да променивши своју физиономију потпуно нестане.

Још нешто треба посебно нагласити у вези са овим што нас интересује. У једном таквом необузданом синкретизму екуменистичке збрке није се тешко уверити да постоји сродност између ставова ССЦ и ставова ,,Ηοвοг Доба“ које се у последње време са месијанским ентузијазмом и великом брзином шири по свету. „Ново Доба“ је један сложен покрет који је започео у Америци и који уз огромну економску и политичку подршку тежи за светском влашћу, светском владом, поретком и религијом. По томе покрету, све религије појединачно воде са разних страна једноме јединственом циљу. Поштују се духовна предања (појединих религија) која треба ујединити у оквиру једне светске религије. Зар овде немамо есхатолошку заједницу Антихриста?

На крају, али нимало неважно није ни ангажовање Савета Цркава у савременом феминистичком покрету. Феминистикиње са њима својственом ароганцијом и агресивношћу, снажно су насрнуле на ССЦ и не наишавши на никакав отпор врше притисак на његове програме, тражећи подршку за своју борбу и ставове. Овде није реч само ο фамозном „рукоположењу жена“. Ово питање које је сасвим природно у протестантској еклисиологији која одриче светотајински карактер свештенства и нема толико значаја. Али оно је од значаја за Англиканску Цркву која жели да се покаже католичанском и која прихвата свештенство као свету тајну, иако на један недоследан начин, што оптерећује њене односе са другим католичанским Црквама.

Овај ангажман ССЦ иде све дубље и то на начин који може да поткопа саме темеље хришћанске вере.

Наводимо пример сензационалног феминистичког скупа “Reimagining“, који је одржан крајем 1993. године у Менеаполису у Минесоти (САД) и на коме је учествовало преко две хиљаде жена и тек понеки мушкарац. Иако овај скуп није био под покровитељством ССЦ, на њему су се нашле многе његове значајне личности које су бурно и одушевљено изразиле своје ставове.

У својој ароганцији према свему мушком фанатичне феминисткиње нису оклевале да и самом Богу дају својства женског рода. Изгледа да личности Оца и Сина које указују на мушки пол тројичног Бога, изузетно много сметају феминисткињама у њиховом гневу, иако је назив „Света Тројица“ женског рода. Зато да би направиле равнотежу славиле су Духа Светога као божанску Премудрост (Софију). Истовремено грубо су се изругале богочовечанској личности Христовој и тајни Његовог крстног страдања. Карактеристичне су речи које је на поменутом скупу изговорила Делора Вилијамс, професорица на школи ,,Union Theological Seminary“ у Њујорку: „Не мислим да нам више требају сељаци који се вешају ο крстове и лију крв (притом очигледно алудира на покајничку праксу код римокатолика), нити натприродне и лажне измишљотине“, (при чему отворено напада метафизику и светотајинску дубину хришћанске религије).

У служби „Софији“ (Божанској Премудрости) и њој посебној посвећеној литургији „меда и млека“ феминисткиње су певале следеће ужасе и грозоте: „Слатка моја Софијо, ми смо жене по твојој слици. Са нектаром међу нашим бедрима, зовемо свога вољеног да родимо дете. Топлим изливима нашега тела подсећамо свет на чулне радости и задовољства.“

Као што се и очекивало на овом скупу је снажно наглашен значај секса, не само у његовом природном физиолошком облику, већ и у неприродном, пошто су свештенице лезбејке у својим наступима гласно потврдиле своје присуство.

Карактеристично је на крају, оно што је рекла Др. Чанг Хјун Кјунг, синкретистички оријентисани презвитеријански теолог из Јужне Кореје која је изјавила да је „хришћанска Црква веома патријархална (да у њој доминирају мушкарци) и зато смо овде заједно: да уништимо ово патријархално идолопоклонство хришћанства“.

Она је потом описала своју властиту визију „хришћанства“ које се састоји од три богиње: хиндуистичке богиње Кали, будистичке Кван Гин и древне филипинске богиње Ине.

Ово мало примера мислим да је довољно да укажу на синкретистички и панрелигиозни амбис у који постепено тоне Светски Савез Цркава.

Када један православни посматрач гледа ово бедно стање испуњавају га меланхоличне мисли.

Временом су изневерени конститутивни принципи ССЦ. Његове главне карактеристичне особине у опасности су да потпуно нестану. Првобитно његово настојање да међусобно приближи Цркве сродних вероисповести загушено је и покривено разним ангажманима на друштвеном и политичком пољу или у панрелигиозном синкретистичком покрету који у наше дане поприма заиста забрињавајуће форме. Светски Савет Цркава и протестантизам, који изражава конфесионални идентитет већине његових чланова, будући да не поседују елементе истинске католичности (кохезију, ауторитет, аутентичност) имају тенденцију да изгубе своју историјску посебност као одређене хришћанске конфесионалне заједнице и да заврше у вртлогу дехристијанизације и секуларизације.

Ове ставове не деле само православни теоретичари, већ и непристрасни протестантски теолози као што је чувени Волфхарт Паненберг, професор систематске теологије Протестанске школе у Минхену, који у својим предавањима на универзитетима Сједињених Држава изражава свој песимизам у погледу будућности историјског протестантизма и како ће он преживети на европском и америчком тлу.[2] По мишљењу овог професора секуларизација протестантизма води нестанку његове хришћанске аутентичности, издаји суштине хришћанске вере и губитку његовог хришћанског идентитета, што доводи у опасност могућност његовог преживљавања у двадесетпрвом веку.[3]

Ово се односи уопште на протестантизам. Али, што се тиче нас, шта ми Православни радимо? Мислим да нема никога међу нама који верује да су конститутивни принципи које је Васељенска Патријаршија дефинисала у својим Прогласима (1920-1952), а који се односе на наше учешће у екуменском покрету остали нетакнути овим током збивања. У блиској прошлости као и у наше дане сведоци смо болног феномена, једног болесног екуменизма у који је запао Екуменски покрет у коме се грубо изврћу еклисиолошке основе Православља. Улазимо у једну мутну реку догматског минимализма и синкретизма. У ССЦ који можда наивно мисли да је нека врста над-цркве, Православна Католичанска Црква понаша се као један комадић Цркве истог ауторитета и части са јеретичким огранцима протестантизма, у складу са фамозном Теоријом грана. Али и поред свега овога екуменисти су задовољни. Протестантска јерес изгледа да им не смета. Заједно се моле са јеретицима, без обзира што тиме газе свештене каноне наше Цркве.

Али, има и горих ствари. Православни представници који узимају учешћа на скуповима Савета Цркава пристају да учествују у заиста страшним призорима. Виђамо их у панрелигиозним спектаклима које одушевљено отварају протестанти. Ако ово има за циљ међусобно упознавање и решавање проблема народа на екуменским основама онда је то у реду. Ипак, нажалост, ове активности имају једно дубље значење. Разне религије се постављају са становишта њихове суштине и циљева у исту раван са хришћанством које је у опасности да изгуби свој идентитет као једина религија Божјег откровења која може да спасе свет. Оставимо, дакле, необуздани феминистични дух који је почео да жестоко дува окриљем Светског Савета Цркава и који прети да све изврне наопако.

Након свега овога, поставља се питање – Каква је корист од нашег даљег учешћа у Светском Савету Цркава?

 

из часописа

ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΜΑΡΤΥΡΙΑ

 

——————————————————

[1]Редакција часописа пушта овај чланак као веома интересантан, иако у потпуности не стоји иза свих ставова аутора.

[2]М.П. Георгије Цеци: „Самокритика Протестантизма“ часопис „Енимеросис“ 1-1994/6, стр. 1.2 М.П. Георгије Цеци: „Самокритика Протестантизма“ часопис „Енимеросис“ 1-1994/6, стр. 1.

[3] Часопис „Енимеросис“ 1-1994/6, стр. 3-4