Света мученица Гликерија

13. МАЈ

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ

ГЛИКЕРИЈЕ

и с њом ЛАОДИКИЈА, тамничког стражара (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за мај)

 

У првој години владавине незнабожног цара римског Антонина[1], када Грчком управљаше царски намесник Савин, хришћани тракијског града Трајанопоља сваки дан се сабираху у свој мали храм, и са великим усрђем мољаху се Богу, просећи од Њега мир и умножење хришћана. Јер тада беше мало хришћана, а и они беху у великим невољама због гоњења. А гоњења на хришћане настадоше зато што цар Антонин, као незнабожац, приношаше жртве поганим идолима, и свуда разасла безаконо наређење да сви који се не клањају идолима буду побијени. Када то наређење стиже у Тракију, намесник Савин оде са њим у град Трајанопољ, објави га народу и одреди дан у који ће сви грађани морати узети учешћа у празновању бога Зевса. Празник се тај називао лампадофорија, тојест буктињоношење[2], и имао је почети на три дана по доласку намесниковом у Трајанопољ.

У Трајанопољу живљаше благородна хришћанска девица, по имену Гликерија, кћи бившег градоначелника Рима Макарија. Она се са својим родитељима беше преселила ту из Рима, па затим остала сироче. У граду Трајанопољу она поверова у Христа и прикључи се хришћанима, и сваки дан одлажаше са њима у храм Божји, и усрдно се мољаше Христу Богу и Пречистој Дјеви Богородици, према којој имађаше особиту љубав као према Мајци Сина Божјег; и трудећи се да подражава Њено вечно девство, Гликерија обручи себе Господу Христу за невесту. А хришћанима говораше: Браћо, и сестре, и оци, и сви остали који ми замењујете мајку, пазите добро каквом Цару ми служимо, каквог Цара лик носимо, и каквим знаком ми ограђујемо себе. Старајмо се дакле свесрдно да заповести овог нашег вечног Цара испуњујемо, да бисмо добили од Њега спасење, које ће бити дато само онима који чесно и храбро испуне све обавезе хришћанског позива.

А хришћани јој одговараху: Сви ми желимо да душе своје положимо за Господа нашег. На то им она опет говораше: Стога вас молим, помолите се Господу за мене, да и мене укрепи заједно с вама на подвиг; да и мене удостоји да мученички пострадам за Њега. Помолите се Господу за мене, да и мене уврсти у ред чедних невеста својих које бораве у његовом свесветлом двору небеском. – И хришћани се мољаху за њу.

Међутим, на три дана по доласку намесника Савина у Трајанопољ, поче незнабожачко празновање: сви грађани незнабошци са запаљеним буктињама хитаху у идолиште Зевсово. Тада и блажена девица Гликерија, запаливши срце своје ревношћу за Христа Господа и Бога свог, и прекрстивши се, журно оде у исто идолиште, и ставши усред њега, рече царском намеснику: Светли намесниче, ево ја ћу прва почети са приношењем жртава истинитом Богу, пошто сам знаменитијег порекла од свих житеља овога града: отац ми је био градоначелник славнога града Рима. Стога треба ја прва да принесем жртву Богу.

Намесник је упита: А где је твоја буктиња којом би запалила своју жртву? Света Гликерија му одговори: Буктиња је моја написана на челу мом; она је неугасива и осветљује нашу истиниту жртву, приношену Богу. – Не схвативши њене речи, намесник јој ипак рече: Добро. Приђи и принеси жртву пре свих. На то му светитељка рече: Вечни Бог не тражи дим упаљених буктиња. Стога нареди да сви погасе буктиње, да би нестао тај дим. Тада ћете видети моју беспрекорну жртву, коју желим да принесем Богу моме.

Намесник нареди да се погасе све буктиње. У то време света Гликерија, ставши на узвишеније место, да би је видео сав народ, откри чело своје и показа свима знак крста Христовог, нацртан на челу њеном, па громко упита све присутне: Видите ли пресветлу буктињу на челу мом? Затим подигавши очи к небу и руке, она рече: Боже свесилни, Тебе славе слуге твоје ради Крста твог; Ти си се јавио у пећи вавилонској тројици Младића својих и избавио их од огња; Ти си затворио уста лавовима, учинио победитељем слугу твога Данила, разорио идола Вила[3], умртвио змију[4] и смрвио лик демонски на пољу Деиру[5], – Ти, Исусе Христе, Пречисто Јагње Божје, молим Те, дођи и помози мени, смиреној слушкињи твојој, и смрви овог идола начињеног рукама људским, и уништи ове одвратне и бесмислене жртве демонске.

Док се света Гликерија тако мољаше Богу, изненада тресну страшан гром, и идол Зевсов паде на земљу и разби се у парампарче. Видећи то, царски намесник и жреци побеснеше од гнева и наредише да Гликерију камењем претуку. Но камење, бацано на светитељку, не додириваше је, већ падаше око ње на гомилу, као да га неко руком слагаше. А незнабошци, не познавајући силу Божју, називаху светитељку мађионичарком. Но она им рече: Сила Христова која делује у мени, изобличава вашу заблуду, а Његова помоћ развејава оне муке које ми наносите.

После тога намесник нареди да свету Гликерију вежу и одведу у тамницу. Стражарима пак тамничким нареди да будно мотре на њу, рекавши им: Пазите да вам она помоћу мађија својих не умакне из тамнице, јер ће после рећи да ју је избавио бог њен; а тиме она може преварити многе. На то света Гликерија рече намеснику: Безумни, слепи и безбожни човече! Зар не схваташ да сам ја везана заповестима Господа Бога мог и прикована за Закон његов, и не могу да одрешим себе од тих милих уза, нити да бежим од страдалничког подвига, на који добровољно пођох за Христа Спаситеља мог? – Рекавши то, она оде у тамницу.

Док се света Гликерија налажаше у тамници, к њој дође јереј Божји Филократ, посећујући је као сужња Христовог. Светитељка му рече: Осени ме крсним знаком, и украси ме њиме као неким помазањем, и учини ме пријатном Богу и Цару коме служиш, да бих, ограђена и укрепљена знамењем његовог часног крста, победила злобу ђавољу. – Осењујући је светим крстом, презвитер рече: Нека ти знамење Христово помогне у намери твојој! и нека ти сам Христос буде духовно миро које те помазује својом благодаћу, да би добила оно што желиш! – Укрепивши тако Гликерију у Господу, и давши јој мир, Филократ оде из тамнице.

Сутрадан изјутра намесник Савин дође у царски двор са намером да тамо мучи свету Гликерију. Позвавши је преда се на суд, намесник је упита: Јеси ли одлучила, Гликеријо, да принесеш жртву великоме богу Зевсу, коме се клања и приноси жртве и сам цар наш? Светитељка одговори: Како се могу поклонити или жртву принети ономе који паде и разби се у парампарче, неспособан да себи самом помогне? Ја знам само једнога Бога; Он живи на небесима, и помаже ми да уништавам вашу незнабожачку силу. Њему треба приносити жртву, и клањати Му се, и угађати Му. – Намесник јој опет рече: Принеси жртву, иначе ћу те ставити на муке. Мученица одговори: Мене ће мучити Бог мој, ако тебе послушам. На то намесник одврати: Значи – ти хоћеш да умреш? Мученица му одговори: Ја хоћу да телесним мукама излечим душевне болести своје.

Тада намесник нареди да је нагу обесе за косу о дрво мучења и да јој гвозденим ноктима стружу тело дотле док не умре. Тако обешена и стругана, светитељка не осећаше бол у телу свом од тих мучења, и говораше намеснику: Безбожни и препуни сваке злоће, слуго ђавољи! Ништа су за мене ове муке, ја их не осећам, јер имам Господа Исуса Христа који ми помаже. Него хајде, припреми за мене неке друге муке, пошто су ове ништавне.

Док светитељка тако говораше, слуге који је мучаху малаксаше. А намесник, видећи да мученица одолева мукама, нареди да је скину са мучилишта и бију по лицу. Бијена, светитељка говораше: Мој Бог је светлост моја, и Христос је тврђава моја; Он благодаћу својом утврђује расположење слушкиње своје. – Затим, погледавши у небо, она рече: Тебе молим, Господе, просвети лице моје и учини да јуначки примам ударце. Ти ме, Господе, укрепи у страдању за Тебе, јер си Ти Бог који богатствима Светога Духа свог обогаћујеш оне који неустрашиво исповедају пресвето име твоје пред мучитељима. Ти, Господе, помажеш на земљи свима твојим светима, под чијим руководством и ја познадох Тебе, Бога мог, и заволех Тебе, Творца мог. Услиши сада мене, слушкињу твоју која се бори за име Твоје, и помози ми да се избавим из замки ђавола и чељусти змије.

Док је светитељка тако говорила Богу, мучитељи је немилосрдно удараху по лицу. Но одједанпут стаде поред ње Анђео Господњи, који толико уплаши мучитеље њене да сви попадаше на земљу као мртви. А намесник, не видећи појаву Анђела поред ње, упита је: Реци ми, Гликеријо, зашто се не повињујеш царском наређењу? Светитељка одговори: Кога цара наређења треба да слушам? Намесник јој рече: Самодржца римског који нареди да се држи древни закон отачки о клањању боговима нашим. Светитељка му на то одговори: Ја слушам Бога Сведржитеља и његовом се закону повињујем. Ја држим његов закон и зато Му себе саму приносим на жртву, као што некад Авраам принесе на жртву Богу сина свог Исака, због чега постаде мио Богу истинитоме, и доби од Њега благослов да буде отац многим народима. Намесник рече: Изврши што ти наређујем, ако не желиш да погинеш злом смрћу као жена саблажњена. Но мученица му одговори: Христос, Начелник подвига нашег, укрепљује у подвигу духовном не само људе него и жене који војују противу оца твог, ђавола, и награђује их светлим венцем.

Тада намесник нареди да мученицу одведу у тамницу и да је много дана море глађу и жеђу. И светитељка крену у тамницу радујући се, и уђе у њу узносећи хвалу Богу. А кад чврсто затворише тамничка врата, она стаде славити Бога, говорећи: Благословен си Ти, Господе Боже отаца наших! Благословен си Ти, Боже, познаван од Светих твојих који држе заповести твоје; Ти си се јавио светом апостолу Петру кад је напуштао Рим, и посрамио његовог противника Симона врачара; Ти си помогао Давиду, и Голијата му под ноге покорио; Ти свепречесни и свепречисти Боже, услиши и мене, и дођи у помоћ мени, слушкињи Твојој; и избави ме од замки вражијих, и од прелести безбожног намесника.

Пошто прођоше три дана, намесник рече трибуну: Узми мој прстен па иди и удари печат на оно одељење тамнице, у коме се налази она мађионичарка. – Трибун оде и изврши наређење: запечати тамничка врата, и издаде заповест тамничкој стражи да будно мотри да не би ко давао храну или пиће затвореници. Али Анђели Божји доношаху светој мученици непознату храну и неисказано пиће, и крепљаху невесту Христову.

После извесног времена царски намесник намисли да иде у град Ираклију[6], па оде до тамнице да види мученицу, да би је повео са собом. Нашавши тамничка врата запечаћена његовим печатом и печат нетакнут, он помисли да је Гликерија већ умрла од глади и жеђи, пошто је било прошло много дана откако је затворена. Но, отворивши врата, он је угледа живу и од уза одрешену; виде пред њом и посуђе у коме се налазио чист хлеб и млеко, и вода у чаши. То све веома изненади намесника, јер бедник није схватао да сам Бог храни слушкињу своју. И нареди намесник да мученицу изведу из тамнице и поведу за њим у Ираклију. А светитељка узношаше благодарност Богу говорећи: Господе Боже, Ти нас научаваш познању истине; Ти свестрано промишљаш о људима својим; Ти си послао Данилу храну у рову; Ти си и пророка Илију снабдевао храном у потоку; Ти обраћаш заблуделе; Ти просвећујеш слепе; – благодарим Ти што си се опоменуо и мене, смирене слушкиње своје, и хранио ме за време глади дарежљивом руком твојом из неодузимљивих ризница твојих.

Говорећи тако, светитељка је ишла путем у Ираклију. А намесник, који раније беше стигао тамо, већ приношаше жртву у Зевсовом храму. Међутим хришћани града Ираклије, чувши да к њима долази мученица Христова Гликерија, која је страдала за Христа у Трајанопољу, изађоше јој са својим епископом Дометијем у сусрет изван града три потркалишта, и угледавши је они је прославише за страдања њена ради Христа, а епископ сатвори молитву Богу за њу, говорећи: Господе Исусе Христе, светлости неугасива, просветитељу оних што су у тами, вођо заблуделих, Ти си Мојсија провео кроз море као по суву, а Фараона потопио у мору, молим Те: буди вођ и овој слушкињи твојој у исповедању пресветог имена твог.

Међутим, светитељка окована би уведена у град од војника који су је спроводили. Сутрадан намисли намесник да је огњем спали, ако не принесе боговима жртву. Извевши је на суд, он је упита: Ниси ли се предомислила, Гликеријо, да боговима принесеш жртву? Светитељка одговори: У закону што нам је од Бога дат пише: Немој кушати Господа Бога свог (1 Мојс. 6, 16); и: нека буде ваша реч: да, да; не, не (Мт. 5, 37). Ја ти већ рекох да се присајединих Христу моме а одрекох ђавола коме ти служиш. Сједињена са Христом, како се могу икада одвојити од Њега, и место живота изабрати смрт? Чини што хоћеш, а ја презирем сва сујетна блага земаљска, да бих добила небеска.

Тада намесник издаде наређење да Гликерију баце у пећ огњену. Када пећ би ужарена, света девица се прекрсти и рече: Господе Боже свесилни, благосиљам Те и прослављам свето име твоје што си мени, слушкињи твојој, даровао овај дан и овај час на вечно весеље, и што си моје исповедање написао пред Анђелима и људима. Молим Те, испуни жељу душе моје: покажи овом незнабожном и нечистом намеснику, да си Ти заиста мој помоћник.

Док светитељка тако говораше, бацише је у пећ. Но одмах роса паде с неба и угаси пламен огњени, а светитељка стајаше у пећи као чисто јагње, певајући ове речи: Свет си, Господе Боже, који посла помоћ с неба смиреној слушкињи својој, да би сви схватили да се Теби повињава све и сва и да је по твојој вољи огањ овај изгубио силу своју. – Рекавши то, света мученица изађе из пећи потпуно неповређена.

А намесник, приписујући ту њену неповређеност од огња мађионичарској сили, нареди да јој одеру кожу са главе. И када то слуге чињаху, света мученица призиваше Бога, говорећи: Господе Боже, Ти производиш светлост, и Ти указујеш милост те правда цвета усред ових мучења, покажи поганом намеснику Савину да се нико, који полаже наду у Тебе, не боји мука, него чак жели веће муке, да би за исповедање Тебе примио што светлији венац од Тебе. Славим Те што си, скинутом кожом са мене, открио сву душу моју, те сада, обасјавана светлошћу твојом, ја могу рећи: Отвори очи моје, да бих видела чудеса закона твог (Пс. 118, 18).

Намесник, видећи у овим речима њеним и у јуначком трпљењу њеном срамоту за себе, нареди да мученицу одведу у тамницу и да је тамо, везавши јој и руке и ноге, положе нагу на оштро камење. А кад наступи поноћ, Анђео Господњи сиђе у тамницу. Облиставши тамницу, он ослободи свету мученицу окова, исцели је, успоставивши јој на глави кожу, одрану од мучитеља, и не беше ни трага од рана на њој, него сва беше читава и здрава, и лицем дивна и светла.

Сутрадан намесник опет нареди да му сужањку доведу на ислеђење. Када тамнички стражар отвори тамницу и уђе, он виде Гликерију разрешену од окова и здраву, и не познаде да је то Гликерија, и хтеде да убије себе мислећи да је Гликерија побегла, јер се веома уплаши љутих мука на које би га намесник ставио. Но светитељка му рече: Не чини себи зла, ја сам Гликерија. – А он, престрављен, замоли је: Смилуј се на мене, да не бих умро од страха, јер верујем у Бога који помаже теби. Светитељка му рече: Иди за Христом, и спашћеш се.

Излазећи из тамнице, стражар метну на себе окове светитељкине, и иђаше за њом к намеснику. Када га намесник угледа, упита га: Шта си то урадио, Лаодикије? Где је сужањка што ти је поверена на чување? Лаодикије му одговори: Ево је пред тобом. Прошле ноћи она би обасјана светлошћу Божјом и исцељена руком светог Анђела, посланим јој од Бога, који је ослободи окова и поврати јој првобитну лепоту лица. Видећи чудеса Божија, ја поверовах у њеног Бога, и метнух на себе окове њене, и хоћу да умрем са њом.

Тада намесник, испунивши се гнева, рече: Нека овај бедник буде посечен, па ћемо видети да ли ће Христос доћи да му помогне. – Када се приближи време да секиром буде посечен, Лаодикије подиже очи к небу и громко узвикну: Хришћански Боже, уврсти ме у царству твоме поред слушкиње твоје Гликерије! А света Гликерија мољаше се за њега Богу, говорећи: Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти си исцелио болести смртне и заробљеног човека ослободио окова адских, Ти и слугу твога Лаодикија ослободи од власти ђавола, и помози му да до краја доведе подвиг исповедања твог, и душу његову прими у миру! – Ладокије, који је слушао Гликеријину молитву, рече: Амин. И би му глава отсечена секиром; а тело његово хришћани узеше тајно и погребоше чесно.

Међутим, обраћајући се светој мученици Гликерији намесник рече: Ми знамо да је отац твој био градоначелник Рима, знамо да је и мати твоја исто тако била високог порекла; но не знамо ко теби помаже, ти нам сама кажи. Светитељка одговори: Мени помаже Христос, Спаситељ света и Бог сваке утехе; Он ми је слао храну у тамницу, Он ме је од окова ослободио; Он ми је и унакажену лепоту лица обновио.

Тада намесник нареди да мученица буде бачена зверовима да је поједу. И светитељка иђаше к зверовима радосно и весело као на неки пир. Када стиже на место где се испуштају зверови, она стаде. И би пуштена огромна лавица која је страшно рикала; но, притрчавши, она леже крај светитељкиних ногу и лизаше јој стопала. А светитељка, подигавши очи своје к небу, рече: Благодарим Ти, Боже свесилни, Боже отаца, Боже милосрђа што си укротио јарост звера, да би показао божанску силу своју, и што си све љуте муке претворио за мене у лаке. Услиши ме, Боже, и овом злом намеснику узврати по делима његовим, а мене не лиши венца благодати твоје са светима твојим.

Када се светитељка тако помоли Богу, чу се глас с неба који јој говораше: Услиших молитву твоју. Ходи к мени с миром! Ево, теби се отварају врата царства небеског! – Ускоро би пуштена на светитељку друга лавица, која приђе светитељки и уједе је, али од тог уједа не направи се никаква рана на телу њеном; и мученица предаде свету душу своју у руке Божје. Звери се онда вратише у своје кавезе, а царског намесника тог часа спопаде љута бољка, те сав отече и силно се наду, и умре на улици, пошто нису имали времена да га однесу његовој кући. Епископ пак Дометије дође, узе многострадално тело свете мученице Гликерије и сахрани чесно на једном дивном месту близу града Ираклије. Потом из чесних моштију њених потече целебно миро[7], исцељујући сваку болест у славу Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

Света Гликерија чесно пострада 177. године.

———————————————
[1] Антонин Пиј владао римском царевином од 138. до 161. године.

[2] Лампадофоријом (λαμπαδηφορια) или лампадодромијом (λαμπαδηδρομια) називало се уствари трчање са буктињама. У тим тркама узимала је учешће, углавном, омладина. При томе, награде су додељиване онима који би извесно растојање претрчали са запаљеном буктињом. Лампадофорије су приређиване о разним религиозним празницима и свечаностима, обично у част богова светлости и огња (Прометеја, Пана), а и у част врховног бога Зевса.

[3] Вил или Ваал – врховно божанство код Вавилонаца, бог сунца и светлости уопште. У Вавилону је у част овог божанства био подигнут велики храм у облику високе четвороугаоне куле. У приземљу овога храма налазила се постеља и златан сто; ту су жреци свакодневно постављали храну, одређену за Вила. Вавилонци су сматрали Вила за бога живог који једе и пије. Но ту њихову обману обелоданио је пророк Данило (види Књигу пророка Данила).

[4] Змија, која је била у великом поштовању код Вавилонаца и чији је златни кип стајао у Виловом храму, била је развејана у прах пророком Данилом (Књига пророка Данила).

[5] Види Књ. пророка Данила, гл. 3.

[6] Познато је да је у старини било око двадесет градова који су се називали Ираклија; у даном случају подразумева се Ираклија, која се налази у Тракији и лежи у близини Мраморног Мора.

[7] Очевидац течења мира из гроба свете мученице Гликерије био је, поред осталих, и цар Маврикије (царовао од 582. до 602. год.). При њему се десило на гробу свете мученице следеће чудо: епископ ираклијски одлучи да бакарни суд у који се стицало свето миро замени сребрним, који он беше купио у Цариграду. Но када овај сребрни суд би постављен крај светитељкиног гроба, миро престаде. После напорних молитава, и пошто сребрни суд би замењен старим бакарним судом, миро опет потече. Испоставило се да је сребрни суд раније припадао човеку који се бавио враџбинама и употребљавао тај суд у нечисте сврхе.