Света мученица Пелагија Тарсијска

4. МАЈ

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ

ПЕЛАГИЈЕ ТАРСАНКЕ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за мај)

 

Када нечестиви цар римски Диоклецијан[1] подиже гоњење на хришћане, тада многи хришћани, бојећи се мука, бегаху у планине. Но они између хришћана, који беху јаче вере и већма се бојаху Бога него људи, остадоше у светим црквама, молећи се Господу да их укрепи на подвиг и учини их непобедивим победиоцима. У то време у киликијском граду Тарсу[2] епископ бејаше Клинон. Он многе незнабошце приведе истинитоме Богу и крсти. И као добри пастир, присајединивши их Христовом стаду, он свакога од њих духовним поукама одушевљаваше да јуначки стоје за Христа Господа свог и да душу своју положе за Њега, са чврстом надом да ће од Њега добити венац победе у небеском царству.

Цар Диоклецијан, који се у то време налажаше у Тарсу, чувши за храброг епископа Клинона, нареди да га потраже и ухвате. А уједно издаде заповест да се затвори градска капија, како епископ не би побегао. Али епископ, пре но што цар издаде ово наређење, би од Бога откривењем обавештен о свему, те тајно напусти град, пошто час његов још не беше дошао. И заједно са другим хришћанима он се cкриваше по горама и пустињама. Цар пак, пошто не могаде пронаћи епископа, сву јарост своју упери на оне које епископ беше привео Христу, и многе новообраћене хришћане баци у тамницу.

У то време живљаше у граду Тарсу једна девица, по имену Пелагија, знаменита рода, чувена по богатству и лепоти, усто целомудрена и пуна страха Божија. Када Пелагија чу од хришћана за Христа Исуса, Сина Божјег, срце се њено запали љубављу према Њему, и она поверова у Њега, и заветова се у души својој да не ступи у брак ни са једним од смртних, трулежних људи, него да се својим чедним девством обручи овом небеском, бесмртном, нетрулежном Женику. И жуђаше за светим крштењем. Али дознавши да је епископ хришћански побегао из града, она се веома ожалости и силно туговаше што не може да га види и из његових руку прими свето крштење. А мајка Пелагијина беше незнабошкиња, идолопоклонка, те Пелагија скриваше од ње и cвоју веру у Христа и своју намеру.

У то време царев син[3], чувши за изврсну и необичну лепоту Пелагијину, и намерно видевши Пелагију, посла к њој угледне људе да јој доставе његову намеру да жели да ступи са њом у брак. Томе се веома обрадова Пелагијина мајка. Али блажена девица Пелагија, прекрсти се и одговори без страха: Ја сам се већ обручила Сину Божјем, Цару Бесмртном. – Са таквим Пелагијиним одговором изасланици се вратише царевом сину. Он се силно разјари, и намисли да јој се освети, али не одмах јер се надаше да ће се девица предомислити и пристати на његов предлог. Међутим Пелагија изјави својој матери да жели посетити своју дадиљу, коју одавно не беше видела. А дадиља живљаше недалеко од града на имању. Уствари Пелагија је хтела да оде од куће са жељом да пронађе хришћанског епископа за кога беше чула од неких хришћана у ком се месту скрива. Мати пак њена, нахушкана ђаволом, не изађе у сусрет њеној молби и одлучно је одби говорећи: Ни у ком случају, чедо, ти сада не можеш ићи тамо; ићи ћеш другом приликом.

То веома ожалости Пелагију. Но идуће ноћи јави јој се Господ у облику епископа Клинона, не говорећи јој ништа. И девица се дивљаше том виђењу, јер чесно лице јавившег се сијаше јаком светлошћу и одело његово бејаше дивно. Но пробудивши се, она кришом посла своја два евнуха[4] у тамницу код затворених хришћана да се распитају какав изгледа њихов епископ. Они се добро распиташе код тих хришћана какав изгледа у лицу епископ, па се вратише и испричаше Пелагији. И чуђаше се девица њиховом причању, јер се потпуно поклапало са њеним виђењем у сну, и она разумеде да је заиста видела епископа Клинона. И душа јој се радоваше, и срце јој силно жуђаше да епископа види на јави, и она се усрдно мољаше Богу овако: Удостој ме, Господе, да видим твога служитеља, весника твојих добара, и не лиши ме светих Тајни твојих!

После тога она опет стаде молити своју матер, говорећи јој: Госпођо мати моја, молим те, пусти ме до моје дадиље, силно сам је се зажелела, пошто је давно видела нисам. – Мајци се није хтело да је пусти. Али бојећи се да се од туге не разболи, она изађе у сусрет њеној молби и нареди да се спреме кола, коњи и многобројне слуге. Затим обуче Пелагију, као невесту царског сина, у царску порфиру, украси је златним накитима и скупоценим драгим камењем, повери је најповерљивијим слугама и евнусима и, сместивши је у раскошним колима, испрати је говорећи: Путуј ми здраво, кћери моја, и однеси мој поздрав твојој дадиљи. – И радосно крену на пут Пелагија, окружена мноштвом слугу.

Пошто се удаљише од града око десет потркалишта, они се приближише једној шумовитој гори. Утом један од слугу, по имену Лонгин, угледа неког чесног мужа који је силазио с горе. То беше епископ Клинон, који по промислу Божјем срете путнике. Лонгин, потајни хришћанин, познаде епископа Клинона, и рече другоме слузи, такође потајном хришћанину: Брате Јулијане, познајеш ли овог мужа што нам иде у сусрет? То је човек Божји – епископ Клинон, који је славан на целом Истоку због чудеса која чини. Цар, сазнавши за њега, дуго га је тражио, али пошто га не пронађе, он диже гоњење на хришћане.

Овај Лонгинов и Јулијанов разговор чуше она два евнуха, које Пелагија беше послала у тамницу код затворених хришћана да се распитају о спољашњем изгледу епиcкопа, и одмах известише Пелагију о том разговору. Она нареди да кола стану, сиђе с њих и нареди својим слугама да остану у дубрави и одморе се у хладу дрвећа, јер није хтела да незнабошци слушају о тајнама свете вере. Онда пође пешице у сусрет Божјем човеку, и кад му приђе, она га поздрави говорећи: Радуј се, служитељу Христов! Епископ јој одговори: Нека мир Христа мог буде с тобом, девице! Пелагија настави: Благословен Бог који ми у виђењу показа изглед лица твог и посла те к мени, да спасеш душу моју од погибли. Стога те cада молим, Бога ради коме служиш, реци ми јеси ли ти Клинон, епископ хришћански? Клинон јој одговори: Ја сам пастир словесних оваца Христових које се надају добити живот вечни. Пелагија га онда упита: Шта наређујеш својим овцама да чине, да би могле добити живот вечни? Епископ јој одговори: Учим их познању Оца и Сина и Светога Духа, и упућујем их на богоугодни живот у страху Божјем и у љубави Исуса Христа. Пелагија му на то рече: Кажи ми, оче мој, шта најпре треба да чине они који желе да се сједине са Богом твојим? Епископ јој одговори: Ево казујем ти: крштење ради отпуштења грехова и у живот вечни, јер ништа није потребније од тога.

Тада Пелагија припаде к ногама епископовим, и мољаше га говорећи: Смилуј се на мене, владико, и дај ми тај дар! Јер откако поче разговарати са мном, светлост Божија засија у срцу мом, и ја се одричем Сатане и анђела његових и лукавстава његових и бездахних идола, које одавно омрзнух, јер су виновници не живота већ смрти и вечне погибли. Сада пак молим Бога небеског да Он мене недостојну обручи Сину свом који просвети срце моје, јер је Он сунце правде.

Чувши овакве речи њене, епископ се дивљаше тако великој љубави њеној к Богу, и душа му се радоваше за њу. Затим, подигавши руке своје к небу, он се мољаше овако: Боже и Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти који обитаваш на небу и који си призвао ову девицу к познању твоме, пошаљи јој свето крштење љубљеног Сина твог.

Док се епископ тако мољаше, изненада изби из земље пред њима извор воде живе. Угледавши то, епископ одаде хвалу Богу, говорећи: Велик си, Боже наш, Оче и Сине и Свети Душе, јер си синовима људским дао у наслеђе крштење у живот вечни. И сада, Господе срцезналче, Ти знаш смирење слуге твога и видиш да се стидим крстити ову девицу. Зато, Свемогући, удеси све промислом својим, и научи ме шта да радим.

Уто му Пелагија рече: Господине и оче, услишена је молитва твоја, јер ево видим два светлоносна младића где крај извора стоје и држе у рукама покривач бељи од снега. Стога ме можеш крстити без смутње.

Благодарећи Богу, епископ приступи извору и угледа два Анђела Божја који, као што рече Пелагија, држаху покривач бељи од снега, да њиме покрију тело девичино. Затим, осветивши воду, епископ изговори овакву молитву: Царе свеколике твари, Ти чиниш духове да су Ти анђели и пламен огњени да су Ти слуге, учини ме достојним да ову девицу коју си послао к мени принесем Теби на жртву живу као мирис духовног миомира. Уврсти је у ред изабраних твојих да би у дан царства твог и она са пет мудрих девојака ушла у дворе Христа твог са запаљеним светилником.

Довршивши молитву, епископ крсти блажену девицу Пелагију у име Оца и Сина и Светога Духа, и причести је честицом Тела Христова коју ношаше код себе. После тога света девица Пелагија поклони се епископу и, целивајући му ноге, говораше му: Господине мој и оче блажени, моли Бога за мене, да ме укрепи Духом cвојим Светим. Епископ јој одговори: Бог коме си предала себе, нека ти пошље помоћ из светог обиталишта свог и нека ти подари победу над непријатељем. Испуњена превеликом радошћу од Духа Светога, Пелагија рече епископу: Оче, молим те, Бога ради који ми тобом даде спасење, не презри ову моју молбу: пошто из твојих светих руку примих нетрулежну порфиру Вечнога Цара, то више не треба да носим ову земаљску трулежну порфиру и ове таште наките. Зато те молим, оче, узми их и продај, па новац добијени за њих раздај невољнима, јер су ми све те драгоцености отсада одвратне. Епископ јој на то одговори: Иако ми не доликује да ове ствари узмем у руке, ипак ћу их узети, да те не бих увредио, пошто ме молиш призивајући Бога. Добро дакле, испунићу ти жељу. – На то Пелагија рече: Чула сам како Господ наш говори у светом Еванђељу: Нико не може два господара служити; не можете Богу cлужити и мамону (Мт. 6, 24). Зато и ја, желећи да служим једноме Богу, одбацујем мамона[5]. – Епископ се удиви разуму свете Пелагије па, помоливши се Богу за њу, благослови је и отиде од ње.

Света Пелагија, радујући се у Духу Светом, слављаше и благодараше Бога што је удостоји примити небеске дарове. И вративши се к слугама својим који су је чекали, нађе их где им по дејству ђаволском очи беху помрачене, те ништа не виђаху, нити знађаху куда треба да иду. Схвативши да им се то десило дејством пакости ђавоље, светитељка осени крсним знаком свакога од њих, и тиме одмах одагна мрак са очију њихових, и они стадоше видети добро, као и раније. Прогледавши, слуге распитиваху свету Пелагију говорећи: Госпођо, где је онај човек с којим си разговарала? Ми видесмо где између вас стоји једна пресветла жена са две круне на глави, а изнад круна сијаше крст.[6] – Света Пелагија нареди слугама да ућуте; затим их стаде учити вери у Господа нашег Исуса Христа. А слуге јој говораху: Како да не верујемо, госпођо наша, у Онога који ће нас после смрти избавити од вечних мука и може нам даровати живот вечни на небу! – И радоваше се светитељка обраћењу слугу својих, и саветоваше им да одмах приме свето крштење. Затим, севши на кола, она продужи пут ка својој дадиљи.

Дадиља изађе у сусрет светој Пелагији, и виде да је несравњено лепша него што је раније била, али се зачуди што је просто одевена и без икаквих накита. После прве радости од сусрета, дадиља примети велику промену у нарави свете Пелагије: раније она бејаше горда и надмена, а сада је смирена и кротка; раније бејаше многоговорљива, а сада је ћутљива; раније је волела да се храни разноврсним и многим финим јелима, а сада живи у посту и уздржању и једе врло мало; раније је проводила дане у нераду и уживањима, и ноћи у спавању на мекој постељи, а сада већи део дана проводи у молитви, и спава на тврдој постељи, и ноћу устаје на молитву.

По свим овим признацима дадиља познаде да је Пелагија примила хришћанску веру, па јој стаде овако говорити: Љубљена кћери моја, као што си раније својом превеликом телесном лепотом задивљавала царевог сина и све који су те сретали, тако се и сада постарај да се истинском лепотом своје душе допаднеш Сину Божјем, Цару Вечном, коме си се обручила када си поверовала у истинитог Бога небеског. Нека те Он укрепи на подвиг страдања за Њега; нека ти Он да победу на непријатеља; нека те Он увенча венцем славља у слави својој! А сада, кћери моја, одлази што пре с миром од мене; не желим, и не смем да те задржавам у дому своме, јер се бојим гнева царевог сина, који те сматра својом заручницом. Но немој мислити да се ја бојим за себе, јер када бих с тобом пострадала, с тобом бих заједно и награду примила од Бога; него се ја бојим за целу породицу своју и за све сроднике своје. Јер када царев син, који жели да се тобом ожени, дозна да си ти хришћанка, и да гостујеш у моме дому, одмах ће погубити не само мене него и сав дом мој са целом породицом мојом.

Саслушавши ове речи своје дадиље, света Пелагија смирено саже главу и крену назад к својој мајци. А када се приближи своме дому, изађе јој у сусрет њена мати. Угледавши своју кћер не у царској порфири и са накитима већ у простој одећи, она се запрепасти и смути. Но један од слугу потајно јој исприча све што се догоди на путу, како Пелагија прими хришћанску веру и крштење од хришћанског епископа. Чувши то, мати просто обамре од велике туге, и лежаше дуго на постељи као мртва. А кад потом дође к себи она, ништа не рекавши кћери, отрча к цару и замоли га да јој да војнике да пронађу и ухвате хришћанског епископа који је обмануо њену кћер, и да га доведу на суд. Цар јој даде много војника, коњаника и пешака.

За то време блажeна Пелагија, видећи мајку своју силно разјарену, узе са собом евнухе своје и неке слуге, који беху поверовали у Христа, тајно отиде с њима од куће и, прешавши реку Кидну[7], скриваше се. Мати пак њена, вративши се кући са војницима и не затекавши Пелагију код куће, ожалости се још више, па разасла на све стране војнике да траже Пелагију и епископа Клинона. Војници се разиђоше по свима околним местима, распитујући се за Пелагију по путевима, тражећи је по горама и пустињама, али не могаху пронаћи оне које је Бог покривао заштитом својом. А света Пелагија, седећи на обали реке, виде војнике како је траже на другој обали, но ослепљени, војници не приметише ни њу ни њене сапутнике. Тада светитељка рече слугама својим: Видите ли, како Господ наш љуби и покрива слуге своје који се надају на Њега? – После напорних и узалудних трагања војници се вратише, не нашавши ни Пелагију ни епископа. То Пелагијину мајку баци у најцрњу тугу и муку, те једва остаде жива од неизмерне жалости.

Потом света Пелагија, примивши у срце савет благи од Духа Свeтога, и распаливши се љубављу према свом Небеском Женику толико да је била готова предати себе на муке за Њега, отиде дома к матери cвојој и стаде јој говорити: Мајко, зашто се узалуд гневиш? Зашто не желиш да познаш истину? Није ли те стид да позовеш војнике ради проналажења светог мужа, који штује Бога свемоћног, Саздатеља свеколике творевине? Није ли те стид да водиш рат против Бога небеског? Не знаш ли ти да слуга Његов, епископ, могао би умолити Њега да му пошаље једног од својих Анђела, који би за трен ока уништио све пукове цареве војске?

То и много друго говораше cвета Пелагија о Господу Христу, саветујући своју мајку да позна истинитог Бога; али без икаквог успеха, пошто њeна мајка беше оcлепљена безумљем и осуровљена злобом. Не обраћајући пажњу на богонадахнуте речи своје кћери, она посла царевом сину овакву вест: Твоја заручница посвети себе хришћанском Богу. – Чувши то, царев син се веома ожалости и растужи, и спопаде га силно очајање. Јер он се сети како је његов отац многобројне хришћане страшним мукама уморио, но ниједнога није успео да привуче на своју страну. Седећи тако смућен и утучен у своме дворцу, он овако говораше себи: Ако је Пелагија поверовала у хришћанског Бога и заручила се Њему, онда она неће нипошто пристати да отступи од Њега и постане моја жена. О, шта да радим? Да ли да је предам на муке? Али, тиме нећу ништа постићи, јер знам са како великом радошћу хришћани добровољно предају себе на сваковрсне муке и на најстрашнију смрт за Бога свог. Тако ће и Пелагија поступити, пре ће зажелети да умре него да постане моја жена; и мој ће удео бити стид и велика жалост: стид од потсмевања хришћана мени, а жалост од њене смрти, јер је неизмерно љубим и сав горим огњем љубави према њој. Али, знам шта ћу да урадим! Да не бих гледао њене муке, и да не бих више сам мучио себе патњом срца рањеног љубављу, ја ћу се сам убити, јер ми је боље једанпут умрети него сваки дан обамирати, презиран и мржен од оне, према којој сам рањен љубављу.

Рекавши то, млади царевић извуче свој мач, обнажи своје груди, стави на њих оштри врх мача, и с плачем рече: Проклет био тренутак у који очи моје угледаше велику лепоту, које се не могу ни науживати ни наситити. Но ево, одмах ћу ослободити себе свих патњи! – И после ових речи царевић снажно зари себи мач у груди и, пробовши себе, паде на мач и умре.

Сазнавши за овакву смрт царевог сина, мати Пелагијина се силно препаде, бојећи се да цар Диоклецијан у одмазду за сина не погуби њу са целим домом њеним и са свима рођацима њеним. Зато она веза своју кћер и одведе је цару, бацајући на њу једину кривицу за смрт његовог сина и предајући је на смрт и казну. Погледавши на њих, Диоклецијан с великом жалошћу рече: Шта сте урадиле? Убиле сте ми сина. – Мати му Пелагијина на то рече: Ево царе, ја ти доведох виновницу смрти сина твога; казни њу и одмазди за ту смрт. – Међутим Диоклецијан, видевши неисказану лепоту Пелагијину, лепоту какву дотле не беше никада видео, јер Пелагија беше лепша од свих његових жена и наложница, пређе на другу мисао. Он сада већ мишљаше не о одмазди већ о томе како би задовољио своју нечисту страст, којом се распали на Пелагију. И стаде смишљати како би Пелагију одвратио од Христа и узео је себи за жену. И одмах нареди да донесу и метну пред ноге девици мноштво злата и драгог камења, желећи да тиме преласти Христову невесту, а мајци њеној даде сто таланата[8] и отпусти је. И она се врати кући својој, радујући се радошћу ђаволском. А света Пелагија би остављена у царској палати, окружена и служена дворкињама.

Сутрадан нареди цар да свету девицу с почастима изведу преда њ, а сам сеђаше на престолу у свом блеску свом, са целим сенатом. И мноштво војника окружаваху га. Пред тако великим скупом он се обрати светој девици овим речима: Само једну молбу имам на тебе, Пелагијо: одреци се Христа, па ћу те узети за жену, и бићеш прва на моме двору, јер ћу ставити на те царску круну, и ти ћеш заједно са мном владати над целим мојим царством. Будем ли с тобом имао сина, он ће после мене сести на мој престо и царовати светом.

Испунивши се божанском ревношћу, света Пелагија одговори цару неустрашиво: Ти лудујеш, царе, говорећи ми такве речи! Али знај насигурно: ја нећу испунити твоју жељу, јер се гадим одвратног брака с тобом, пошто имам Женика – Христа, Цара Небеског. Не желим ни твоју царску, ништавну и краткотрајну круну, јер су ми у Господа мог у царству небеском припремљене три круне: прва за веру, јер веровах свим срцем у истинитог Бога; друга за чистоту, јер Му заветовах своје девство; трећа за мучеништво, јер хоћу да примим сваку муку за Њега и да душу своју положим из љубави према Њему.

Чувши овако смеле речи, Диоклецијан се силно разгневи, па нареди да се ужеже метални во, рачунајући да на тај начин застраши девицу. Када метални во би тако силно усијан, да варнице сипаху из њега као из живог угљевља, приведоше к њему свету девицу. У народу који посматраху овај призор, беше много потајних хришћана. Видећи где девицу воде на мучење, они се тајно мољаху Богу за њу, да је укрепи својом вишњом силом. А цар и његови великаши много наговараху свету девицу и ласкама и претњама, да испуни цареву жељу. Али она остаде непоколебљива у својој одлуци.

Тада нареди цар да свуку са ње све њене хаљине. Када света девица виде да хоће да је обнаже, она громко викну к Диоклецијану: Боље би било, царе, да се сетиш својих жена и наложница, јер cам и ја обложена истим телом, као и оне. – Но цар, раcпаљен нечистом пожудом и жељан да посматрањем наге девице насити своје блудне очи, нареди да је што пре обнаже. Међутим света Пелагија, не чекајући да је руке нечестивих обнаже, брзо осени себе крсним знаком, па свуче са себе своје хаљине и баци их цару у лице, и стаде нага пред очима Анђела и људи, блистајући девичанским стидом као царском порфиром. И стаде ружити цара, говорећи: Ја сматрам да си ти она змија што превари Еву и наговори Кајина да убије Авеља; ти си онај ђаво који измоли у Бога допуштење да куша праведнога Јова. Али, непријатељу Хриcтов, ти ћеш ускоро са свима једномишљеницима својим погинути бучно.

Рекавши то, она се опет прекрсти, па сама пође к усијаном волу, не чекајући да је они баце у њега. А када се рукама ухвати за вола, одмах се чесне руке њене као восак истопише од силног огња. Међутим она, као не осећајући бол, провуче главу своју кроз отвор на усијаном волу и уђе унутра целим телом, велегласно славећи Бога и говорећи: Хвала Ти, Господе, Јединородни Сине Бога вишњега, што си мене немоћну укрепио на овај подвиг и помогао ми да победим ђавола и његова лукавства. Теби и беспочетном Оцу твом са Светим Духом нека је за то слава и поклоњење вавек.

Рекавши то, она предаде своју свету душу у руке Пречистог и Бесмртног Женика свог[9], и уђе у небеске дворе уз ликовање и појање Анђелских cила. А чесно тело њено растопи се у металном волу као масло, и разли се као миомирисно миро, и цео се град испуни неисказаним мирисом. Односно чесних костију њених нечестиви цар нареди да се избаце изван града. И однесоше их на гору Линатон. И дођоше из пустиње четири лава, и седоше око костију, чувајући их од других зверова и од птица грабљивица.

Блаженом епископу Клинону би откривење од Бога о кончини свете Пелагије и о месту где се налазе њене кости. Епископ онда оде на ону гору, и нађе њене чесне кости и лавове где седе око њих. Кад лавови угледаше Божјег човека приступише му и, пошто му се поклонише, вратише се у пустињу. А епископ, узевши кости свете мученице, однесе их на највиши врх те горе и сахрани их под један камен. Доцније, за царовања Константина Великог[10], када благочешће засија свуда, он сагради цркву над чесним моштима невесте Христове. На надгробном камену епископ Клинон написа ово: Света девица Пелагија, која себе посвети Богу и до краја се бори за иcтину, почива овде моштима својим, а душа јој царује на небу са Анђелима у слави Христовој.

Тако заврши свој подвиг света мученица Пелагија за Христа Исуса Господа нашег, коме слава са Оцем и Светим Духом сада и свагда и кроза све векове, амин.

———————————————-
[1] Цар Диоклецијан владао римском царевином од 284. до 305. године.

[2] Тарс је у старини био велики и насељени град малоазијске области Киликије. Oсновао га је асирски цар Сенахериб (од 705. год. до 681. год. пре Христа). Благодарећи своме положају крај реке Кидне, водио велику трговину. – Тарс је место рођења светог апостола Павла. Сада је то малени град у Турској. Житељи овога града и околине и данас се већином баве ћилимарством као и у доба апостолa Павла, који је и сам био ћилимар (ср. Д. А. 18, 3).

[3] Цар Диоклецијан није имао синове. Овде под царевим сином треба разумети царског посињеника.

[4] Евнух је ушкопљени слуга. Такве слуте служили су по харемима на Истоку. Обичај ушкопљења слугу постојао је у старој Грчкој и у Риму, али јe у старо време нарочито био раширен у Малој Азији.

[5] Мамон је име сиријског божанства, покровитеља богатства. У преносном смислу мамон означава уопште богатство, земаљска блага.

[6] Очигледно да је ова пресветла жена што се јавила, била Пресвета Богородица.

[7] Кидна, сада Терсус-Чај, мала река у Киликији; извире у Таври и протиче кроз град Тарс.

[8] Талант је сребрн или златан новац разне величине и вредности. Старојеврејски талант износио је око 68000 златних динара. Старогрчки златни талант вредео је око 4000 златних динара.

[9] Света Пелагија пострада 287. године. У осмом веку, у време цара Константина Копронима (од 741. до 775. год.), њене свете мошти су пренесене у Цариград и положене у храму, њој посвећеном.

[10] Цар Константин Велики управљао је западним делом римске царевине од 306. до 324. год., а од 324. до 337. год. управљао је целом римском царевином.