Света Нина

14. ЈАНУАР

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ РАВНОАПОСТОЛНЕ

Н И Н Е

просветитељке Грузије (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

 

По благочестивом предању, које се све до данас чува у Грузинској као и у целој Православној Цркви, пречиста Мајка Божја је промислом Божјим била одређена да у Грузији[1] проповеда на спасење људима Еванђеље Сина свог и Господа Исуса Христа. По Вазнесењу Господа нашег Исуса Христа на небо, пише свети Стефан Светогорац, беху сабрани у Сиону ученици његови са Маријом, Мајком Исусовом, и очекиваху Утешитеља, као што им заповеди Господ да не иду из Јерусалима него да чекају обећање Господње. А бацише и коцку у којој би земљи сваки од њих проповедао Еванђеље Божје. Пречиста рече: Да не бих и ја остала без удела, желим да се и за мене баци коцка, како бих и ја имала земљу коју ми одреди Бог. – Они побожни и са страхопоштовањем поступише по речи Божје Мајке: бацише коцку, и паде јој у део земља Грузија. И Пречиста Богородица с радошћу прими то, и хтеде одмах по пријему Светога Духа у виду огњених језика да отпутује у Грузију. Али јој Анђео Божји рече: Немој сада одлазити из Јерусалима, већ остани овде за неко време; a земља која Ти је пала у део, просветиће се касније, и владавина Твоја биће тамо.

Ова одлука Божја о просвећењу Грузије изврши се пошто прођоше три века од Вазнесења Христовог. А извршилац очигледно и заиста беше Преблагословена Богомајка Дјева: пошто дође време, Она са благословом својим и силом својом посла у Грузију на проповед свету Нину девојку.

Света Нина беше родом из Кападокије, јединица знаменитих и благочестивих родитеља: Завулона, римског војводе, рођака светог Великомученика Георгија, и Сузане, сестре јерусалимског патријарха Јувеналија. Кад јој би дванаест година, света Нина дође са својим родитељима у свети град у Јерусалим. Тамо отац њен Завулон, горећи љубављу к Богу, жељаше да му послужи у монашким подвизима. На то доби пристанак своје супруге, и благослов блаженог патријарха јерусалимског. Пошто сузама ороси своју младу кћер Нину, повери је Богу, Оцу сирочади и Заштитнику удовица, и отиде и сакри се у пустињама јорданским: и нико не сазнаде ни место подвига овог угодника Божјег, ни место упокојења његовог. Сузану, мајку свете Нине, патријарх брат њен постави при светом храму за ђаконису, да служи убогим и слабим женама. А Нину дадоше на васпитање некој побожној старици Ниафори.

Света девојчица ова беше толико бистра и паметна, да за две године, уз помоћ благодати Божје, изучи правила вере и побожности и навиче на њих. Свакодневно поучавајући се с усрђем и молитвом речима Светога Писма, њено се срце све више и више разгореваше љубављу према Христу Сину Божјем, који је ради спасења људи поднео крсне муке и смрт. Читајући са сузама еванђелска казивања о распећу Христа Спаситеља и о свему што се десило крај Крста, она се заинтересова судбином хитона Господњег. Где се сада налази ова земаљска порфира Сина Божјег? питаше она своју наставницу, немогуће је да на земљи пропадне тако велика светиња. – Онда Ниафора, колико јој је само било познато из предања, исприча светој Нини, да на североистоку од Јерусалима постоји земља Грузија, и у њој град Мцхет[2]. Тамо је хитон Господњи однео војник, коме коцком припаде при распећу Христовом. Житељи те земље, додаде Ниафора, који се називају Картвели[3], као и њихови суседи Јермени и многа племена планинска, све до сада налазе се у тами незнабожачке заблуде и безбожија.

Ово старичино казивање дубоко западе у срце свете Нине. Она и дању и ноћу упућиваше пламене молитве Пресветој Дјеви Богомајци, да је удостоји видети земљу Грузију, пронаћи и целивати хитон милог Сина њеног Господа Исуса Христа, изаткан њеним Богоматеринским рукама, и проповедати свето име Његово тамошњим незнабошцима. И Преблагословена Дјева Богомајка, услиша молитву слушкиње своје, јави јој се у сну; и рече: Иди у земљу Грузију, благовести тамо еванђеље Господа Исуса Христа, и наћи ћеш милост у Њега, а ја ћу ти бити покровитељка. – Али како могу ја, питаше смирена девојчица, бити оруђе тако велике службе, када сам немоћно женско створење? – A Пресвета Дјева, дајући Нини крст направљен од винове лозе, рече јој: Узми овај крст, он ће ти бити штит и тврђава противу свих видљивих и невидљивих непријатеља; силом његовом побошћеш тамо спасоносну заставу вере у милог Сина мог и Господа, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Пренувши се од сна, и угледавши у својој руци диван крст, света Нина га са сузама стаде целивати. Затим га уви у своју косу, отиде код ујака свог, патријарха, и исприча му о јављењу Богомајке и заповести Њеној да иде у Грузију и тамо благовести Еванђеље вечнога спасења. Блажени патријарх познаде у томе виђењу очигледну вољу Божју, и не устеже се да младој девојци да благослов да иде на подвиг вере. И кад дође благопријатно време да она крене на далек пут, приведе је патријарх светом олтару храма Господњег и, ставивши своју свету десницу на њену главу, овако се мољаше: Господе Боже, Спаситељу наш, у руке твоје предајем ову сироту девојчицу, отпуштам је на проповед твога Божанства. Благоволи, Христе Боже, да јој будеш сапутник и наставник свуда где уста њена буду благовестила о Теби, и подари речима њеним силу и мудрост, којима се нико не би могао противити или одговарати. А ти Пресвета Богородице, свих хришћана помоћи и заштито, ову коју си изабрала за проповед Еванђеља Сина твог, Христа Бога нашег, међу богоборним племенима, опаши својом вишњом силом против видљивих и невидљивих непријатеља; буди јој свагда заклон и непобедива заштита, и нека је милост твоја не напушта док не изврши свету вољу твоју.

Тих дана одлажаху из Светога Града у Јерменију педесет и три девојке другарице, са неком царевом ћерком Рипсимијом, и својом наставницом Гајанијом. Побегле су из Рима због гоњења незнабожног цара Диоклецијана. Он је хтео да узме себи за жену једну од њих врло лепу, цареву кћер Рипсимију, која је била дала обет девствености и уневестила се небеском Женику, Христу. Са овим светим девојкама света Нина стиже до Јерменије и престоног града Вагаршапата[4]. И нађоше себи склониште изван града, покрај неке виноградарске куће; а храну себи зарађиваху трудом руку својих.

После кратког времена звероподобни Диоклецијан дознаде да се Рипсимија крије у Јерменији. И посла писмо јерменском цару Тиридату[5] који тада још беше опаки незнабожац, да пронађе Рипсимију и пошље му је у Рим. Тиридатови људи убрзо пронађоше Рипсимију. Кад је цар виде, зажеле је имати за жену. A светитељка му смело рече: Ја сам заручена цебеском Женику Христу, и како ћеш се ти, погани, дрзнути да се коснеш невесте Христове? – Обузет скотском страшћу, гневом и стидом, нечестиви Тиридат нареди да муче светитељку. Бацише је на многе и страшне муке, па јој отсекоше језик, избодоше очи и сво тело исекоше на комаде. Иста судбина постиже и све свете другарице свете Рипсимије, и наставницу њихову Гајанију[6].

Само се света Нина на чудесан начин спасе од смрти: вођена невидљивом руком, она се сакри у џбуњу дивље, још нерасцветане руже. Узбуђена од страха, и молећи се за своје другарице, она подиже к небу своје уплакане очи, и угледа на висини светлоносног анђела, опасаног светлим ораром. Праћен мноштвом небожитеља он се спушташе с небеских висина, држећи у руци својој миомирисну кадионицу; а са земље, као у сусрет њему, узлажаху душе светих Мученица, које и бише примљене међу светле небожитеље, и заједно се с њима узнеше у небеске висине. Господе! Господе! ридајући вапијаше света Нина када угледа то, зашто мене једину остављаш усред ових гуја и аспида? – A анђео јој одговори и рече: Не тугуј, већ почекај мало, јер ћеш и ти бити узета у царство Господа славе, када се те трновите и дивље руже покрију мирисавим цветовима, као оне неговане у баштама. А сада устани и иди на север, где стиже велика жетва, али нема радника.

Света Нина поступи по овом наређењу, и сама крену на предалеки пут. После дугог путовања она стиже до обале неке велике непознате јој реке, близу насеља Хертвиси. To беше река Кура[7], која натапа средину целе Грузије, протичући од запада југоистоку, до Каспијскога Мора. А на обали беху чобани, који уморној странкињи дадоше мало хране. Они говораху јерменски, а Нина је била научила овај језик од старице Ниафоре. Она упита једнога од чобана: Где се налази град Мцхет, и колико је далеко одавде? Он јој одговори: Видиш ову реку? На њеној обали, идући низ реку далеко, налази се велики град Мцхет, у коме богови наши господују и цареви царују. – И она продужи пут. И једнога дана, уморна од пута, света странкиња седе на камен размишљајући о себи овако: Куда је води Господ? Какви ће бити плодови труда њеног? И неће ли бити узалуд тако далеко и веома тешко путовање њено? – Тако размишљајући у себи она заспа на том камену, и виде у сну човека, дивна лица, коса му је падала по раменима, a y рукама је држао свитак на грчком језику. Он разгрну свитак, даде га Нини и нареди јој да чита, и одмах постаде невидљив. Пренувши се од сна, и угледавши у својој руци диван свитак, света Нина прочита у њему ове еванђелске речи: Заиста вам кажем: где се год успроповеда ово еванђеље по свему свету, казаће се и то за спомен њезин што учини она (жена) (Мт. 26, 13). Нема мушког рода ни женскога, јер сте ви сви једно у Христу Исусу (Гал. 3, 28). Рече Исус женама: He бојте се; идите те јавите браћи мојој (Мт. 28, 10). Који вас прима, мене прима; а који прима мене, прима онога који ме је послао (Мт. 10, 40). Ја ћу вам дати уста и премудрост, којој се неће моћи противити ни одговорити сви ваши противници (Лк. 21, 15). И не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Идите, научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. И ево ја сам с вама у све дане до свршетка века, амин (Мт. 28, 19, 20).

Окрепљена овим божанским виђењем и утехом, света Нина настави свој пут са одушевљењем и новом ревношћу. Савлађујући тешке напоре, глад, жеђ и страх од звериња, она стиже у стародревни град карталински Урбнис. У њему се задржа месец дана, по домовима јеврејским, изучавајући нарав, обичаје и језик новог за њу народа.

Једнога дана примети она да се сав мушки свет тога града и околине спрема да иде у Престоницу Мцхет на поклоњење поганим боговима својим. Упути се тамо са њима и света Нина. Али испред града, код Помпејевог моста, сретоше цара Миријана и царицу Нану са поворком и мноштвом народа. Ишли су у гopy да се поклоне мртвом идолу, званом Армаз, који се налазио на врху горе према граду. Дан беше ведар. Но то беше први дан спасоносног подвига свете Нине за земљу Грузију, а последњи дан владавине поганог идола Армаза. Захваћена народним валом, света Нина пође са њима у гору до идолског храма. Она пронађе згодно место, и са њега виде главног идола Армаза: имао је изглед човека необично високог, искован од позлаћеног бакра, у златном панциру, на глави му златан шлем; очи му беху: једно од јахонта, друго од смарагда, врло крупне и блиставе. С десне стране Армаза стајаше други мали идол златни, по имену Каци, a c леве – идол сребрн, по имену Гаим.

Цар и сав многобројни свет стајаху пред боговима својим са безумним страхопоштовањем и трепетом, а жреци припремаху крваве жртве. И када их спремише, задими се тамјан, потече крв жртвена, и затрешташе трубе и бубњеви. Тада цар и народ падоше ничице на земљу пред мртвим киповима. Ревношћу Илијином распали се срце свете девојке. Уздахнувши из дубине душе, она подиже к небу своје очи пуне суза, и овако се мољаше: Свемоћни Боже, превеликом милошћу својом приведи ове људе познању Тебе, јединог истинитог Бога! Развеј ове идоле као што ветар развејава прашину и пепео са лица земље! Погледај милостиво на ове људе, које си саздао својом свемоћном десницом, и обдарио их својим божанским ликом. Господе и Владару, Ти си тако заволео своје саздање, да си Сина свог јединородног дао за спасење њега палог; избави душе и ових људи твојих из свепагубне власти кнеза таме који је очи њихове ослепио мраком незнања, те не знају истинити пут ка спасењу. Благоволи Господе, да очи моје виде рушење идола што овде гордо стоје; учини тако да и ови људи, и сви крајеви земље, угледају спасење које је од Тебе. Нека се обрадује Теби и север са југом; и нека се сви народи поклоне Теби, једином превечном Богу, и јединородном Сину Твом, Господу нашем Исусу Христу, коме приличи слава вавек!

И док молитва још беше у устима њеним, појавише се са запада мрачни муњеносни облаци, крећући се брзо током реке Куре. Угледавши опасност, цар и народ побегоше. А Нина се сакри у једној раселини међ стенама. Силна провала облака, са громовима и муњама, сручи се на идолски храм: идоли, који су гордо стајали, бише уништени, храм разрушен, и све то бујица однесе у провалију, тако да не остаде ни трага од идола и њиховог храма. А света Нина, чувана Богом, стајаше неповређена у раселини, и спокојно посматраше како око ње изненада нестаде олуја и прође, и опет на небу грану јарко сунце. Ово се догоди на дан преславног Преображења Господњег, у који истинита светлост, која је засијала на Тавору, први пут на горама Грузије преобрази таму незнабоштва у светлост Христову.

Сутрадан цар са народом узалуд искаху богове своје. И не нашавши их говораху: Велики је бог Армаз, али постоји неки други бог већи од њега који га победи. Није ли то хришћански Бог, који и јерменске древне богове посрами, и цара Тиридата обрати у хришћанина? Али у Грузији нико ништа не чу о Христу, нити ко казива да је Он истинити Бог над свима боговима.

После много дана света Нина уће у град Мцхет као странкиња, називајући себе заробљеницом, и упути се у царску башту. У сусрет јој, као познатој и давно очекиваној, изађе баштованова жена Анастасија, поклони јој се и уведе је у дом свој. Онда јој опра ноге; помаза јој главу уљем, и предложи јој хлеб и вино. Анастасија и њен муж умолише Нину да станује у њиховом дому као сестра, јер не имађаху деце, и самоћа им беше тешка. Касније пак муж, Анастасијин начини за свету Нину, по њеној жељи, малу колибу у углу баште, где и досада стоји мала црква свете Нине, у дворишту Самтаврског женског манастира. Ту она постави крст, који јој је дала Богомајка, и провођаше дане и ноћи у молитвама и псалмопјенију.

Из ове колибе поче светли ред подвига и чудеса свете Нине, у славу имена Христова. Први добитак за Христову Цркву у Грузији би чесни пар који даде уточишта слушкињи Христовој. Молитвом свете Нине разреши се Анастасија своје бесплодности, и постаде мајка велике и благословене породице, и прва од жена која у Грузији верова у Христа пре људи.

Нека мајка, сва уплакана и кукајући, ношаше по улицама града своје смртно болесно дете, молећи за помоћ. Света Нина узе дете, положи га на своју постељу од лишћа, и помоливши се, стави на њега свој крст од винове лозе, и даде га уплаканој мајци жива и здрава.

Од тога дана стаде света Нина јасно и гласно проповедати Еванђеље и призивати грузинске незнабошце и Јевреје покајању и вери у Христа. Њен свима познати побожан, праведан и целомудрен живот привуче к њој очи, слух и срце народа. Многе жене, нарочито јеврејске, често долажаху да из њених слаткоречивих уста слушају ново учење о царству Божјем и вечном спасењу, и тајно вероваше у Христа. Такве беху: Сидонија, кћи (а други кажу сестра) првосвештеника карталинских Јевреја Авијатара, и шест других јеврејских жена. После мало времена поверова у Христа и сам Авијатар, када чу из уста свете Нине како су се у Христу Исусу испунила сва пророштва о Месији. „Закон Мојсијев и пророци водили су Христу, кога ја проповедам, говораше ми света Нина, – исповеда сам Авијатар; – Он је завршетак и извршитељ закона. И почевши од постања света, као што и у Књигама нашим пише, казиваше ми ова дивна жена све што Бог уготови за спасење људи кроз обећаног Месију, који је ваистину Исус, Син Безмужне жене, као што и пророци прорекоше. Њега оци наши из зависти распеше на крст, и убише. Али Он васкрсе, узнесе се на небо, и опет ће доћи на земљу са славом. Он је очекивање незнабожаца и слава Израиља. Његовим именом света Нина на моје очи чињаше многа знамења и чудеса, која само сила Божја. може чинити“.

Често разговарајући са овим Авијатаром, света Нина дознаде од њега овакву повест о хитону Господњем: „Слушао сам од својих родитеља, а ови су опет слушали од својих родитеља и дедова, да за царовања Иродова у Јерусалиму, стиже вест Јеврејима у Мцхету да су у Јерусалим долазили персиски цареви, и тражили новорођенче мушко, из племена Давидова, рођено само од мајке, а без оца, и називали га царем јудејским. И нађоше га у Витлејему, граду Давидовом, у убогом дому, и поднесоше му дарове: царско злато, целебну смирну и миомирисни тамјан. И пошто My се поклонише. вратише се у своју земљу. Тридесет година после тога, мој прадед Елиоз доби од Ане првосвештеника из Јерусалима овакво писмо: „Онај, коме персиски цареви дођоше са даровима на поклоњење, када достиже зрео узраст, стаде објављивати да је Он Христос, Месија и Син Божји. Дођите дакле у Јерусалим, да видите смрт његову, коју по закону Мојсијеву има искусити“. – А када се Елиоз, заједно са многима другима, спреми да иде у Јерусалим, тада му мати његова, благочестива старица из рода првосвештеника Илије, рече: Иди, чедо, на царски позив, али те молим, немој учествовати у већу нечестивих противу онога кога се спремају да убију, јер је Он реч пророка, прича премудрих, тајна сакривена од почетка векова, светлост незнабошцима, и живот вечни. – Елиоз, заједно са Лонгином Каренијским, отпутова у Јерусалим и беше присутан при распећу Христоврм. А мати његова, која беше у Мцхету, уочи Пасхе изненада чу у срцу свом као ударце чекића који забија клинце, и завапи громко, говорећи: „Сада пропаде царство Израиљево, јер предадоше на смрт Спаситеља и Избавитеља народа његовог, који ће отсада бити крив за крв Саздатеља и Господа свог. Тешко мени што не умрех пре овога! не бих чула ове страшне ударце. О, нећу на земљи угледати славу Израиља! – И ово рекавши, умре. A Елиоз, који је присуствовао Христовом распећу, доби хитон Његов од римског војника, коме коцком припаде, и донесе га у Мцхет. Сестра Елиозева Сидонија, честитајући брату што је здрав стигао, обавести га о чудној и изненадној смрти мајке и о њеним претсмртним речима. А када Елиоз потврди предосећање своје мајке о Христовом распећу, и показа сестри хитон Господњи, Сидонија га узе, и целивајући га са сузама и притискујући га на своје груди, одмах паде мртва. И никаква људска сила не мoгaшe извући из руку умрле ту свештену одећу. Ни сам цар Адеркије, који са великашима својим дође да види необичну емрт девојчину, и исто тако жељаше да јој извуче из руку ризу Христову. После неколико дана Елиоз предаде земљи своју сестру, а са њом и хитон Христов. И то учини тако тајно, да до данашњега дана нико не зна место где је Сидонија сахрањена. Ми мислимо да је то место усред царске баште, где је од онога времена сам од себе израстао, и до данас стоји, хладовити кедар. К њему се људи стичу, поштујући га као неку велику силу. Ту, под корењем кедра налази се Сидонијин гроб. Уосталом, не знам, да ли је то тако“.

Чувши то, света Нина долажаше ноћу да се моли у сенци тог кедра. Али сумњаше да се заиста под корењем његовим налази сакривен хитон Христов. Но из тајанствених виђења, која је на том месту имала, она се увери да је то место свето и да ће бити славно. Тако, када једном заврши своје поноћне молитве, света Нина виде: гле, са свих страна слетеше се у царску башту јата црних птица, па одатле одлетеше на реку Арагву[8], и купаху се у њеним водама. Затим узлетеше високо, али већ убељене као снег. Онда се спустише на гране кедрове, и испунише башту рајским песмама.

Ово би јасно знамење да ће се околни народи просветити водом светога крштења, и да ће на месту где је кедар бити храм истинитоме Богу, у коме ће се вавек славити име Господње. И још виде као да се околне горе, Армаз и Заден, затресоше и падоше. Такође чу убојне покличе и вреву многобројних демона, у облику персијских војника, као да су продрли у престони град, и разлегаше се страшан глас, као глас цара Хозроја, који наређује да се све уништи. А када света Нина подиже крст, и начини у ваздуху крсни знак, и рече: „Умукните, демони, престаде ваша владавина, јер ево Победитеља!“ – све страховање ишчезе одмах.

Уверавана овим знамењима да је близу царство Божје и спасење народа грузинског, света Нина не престајаше благовестити људима реч Божју. Са њом се труђаху у благовешћу Христовом и ученици њени, нарочито Сидонија и њен отац Авијатар. Он се тако ревносно и силно препираше око Христа Исуса са својим пређашњим истоверцима, Јеврејима да и гоњење од њих претрпе, па и пресуду донеше да га камењем затрпају. Само га цар Миријан спасе од смрти. Јер већ и цар помишљаше у срцу свом на веру Христову. А знао је да се ова вера утврдила не само у царству јерменском него да је и у римској империји цар Константин[9] именом Христовим и силом Његовог Крста победио све непријатеље своје, и постао хришћанин и покровитељ хришћана. Грузија пак у то време беше под влашћу Римљана, и у Риму се тада налажаше као таоц Миријанов син Бакар, због тога Миријан не брањаше светој Нини да и у престоном граду његовом проповеда Христа. Само супруга Миријанова, царица Нана, опака жена, притом усрдна поштоватељка мртвих идола, беше пуна злобе према хришћанима. Она беше поставила и статуу у Грузији погане богиње Венере[10]. Али благодат Божја, која немоћне исцељује и даје оно у чему се оскудева, убрзо исцели и ову царицу болесну духом. Разболе се царица, и уколико је лекари више лечаху, утолико се болест њена погоршаваше; и царица беше на самрти. Тада њени ближњи, видећи велику опасност, умолише је да позове странкињу Нину, која својом молитвом Богу кога проповеда, исцељује сваки недуг и сваку болест.

Царица нареди да јој доведу ту странкињу. Али светитељка, пробајући царичину веру и смирење, рече њеним изасланицима: „Ако царица жели да оздрави, нека дође к мени овде у ову колибу, и верујем да ће силом Христа Бога мог бити исцељена“. – Послуша царица, и нареди да је на одру однесу у светитељкину колибу. А за одром њеним иђаше син њен Рев, и много народа. Кад стигоше, света Нина нареди да болесну царицу положе на њену постељу од лишћа, па преклони колена и топло се помоли Господу, лекару душа и тела. Онда узе свој крст, метну га на главу болеснице, па онда на њене ноге и на оба рамена, начинивши на тај начин крсни знак. И када то заврши, царица одмах устаде са одра здрава. И ту, пред светом Нином и пред народом, царица узнесе благодарност Господу Исусу Христу. A затим и у дому свом, пред супругом својим царем Миријаном, гласно исповеди да је Христос истинити Бог. А свету Нину начини својом присном другарицом и свагдашњом сабеседницом, хранећи душу своју њеним светим поукама. Исто тако царица приближи к себи мудрог старца Авијатара и његову кћер Сидонију, и много се од њих поучаваше вери и побожности.

А Цар Миријан, син персијског шаха Хозроја и родоначелник у Грузији династије Сасанида, још оклеваше да јавно исповеди Христа за Бога. Али се прављаше да је ревнитељ идолослужења, и једном хтеде да истреби исповеднике Христове и свету Нину. И то поводом овог случаја: Блиски рођак персијског цара, муж учен, и усрдни поштовалац Зороастровог учења, дође у госте цару Миријану. Али се у његовом дому разболе од тешке болести – лудила. Плашећи се гнева персијског цара, Миријан посла да умоле свету Нину да дође и исцели царевића. А она нареди да болесника доведу код кедра што је усред царске баште. И она га постави лицем к истоку са рукама издигнутим к небу, и нареди му да трикратно рекне: „Одричем се тебе, Сатано, и предајем себе Христу, Сину Божјем“. – Када то рече бесомучник, зли дух га стресе и баци на земљу као мртва, јер, не подносећи молитве светитељкине, изиђе из њега. И царевић оздрави, верова у Христа, и као хришћанин врати се у своју земљу. Али цар Миријан се уплаши од овога више него да је царевић умро, јер се бојаше гнева персијскога шаха због обраћења Христу његовог рођака у његовом дому. А шах беше огњепоклоник. Због овога прећаше да и свету Нину убије и све хришћане у граду истреби.

Захваћен олујом оваквих злих мисли против хришћана, цар Миријан, да би се разонодио, пође у лов у Мухранске шуме, на дваестак километара од Мцхета. И тамо својим сапутницима говораше: „Ми навукосмо на себе страшни гнев богова наших, јер допустисмо хришћанским чаробњацима да у нашој земљи проповедају веру своју. Али ћу ускоро мачем поклати све који се клањају крсту и распетоме на њему. Наредићу и царици да се одрекне Христа. А ако не послуша, убићу и њу заједно са осталим хришћанима“. – Говорећи то, цар се пoпe на врх окомите горе Тхоте. И гле, светли дан се изненада преврати у мркли мрак; настаде олуја слична оној што уништи кип Армаза; севање муња ослепи очи цареве, а гром растури све његове сапутнике! Сав очајан, цар дозиваше у помоћ богове своје. Али не би од њих ни гласа, ни одговора. Тада, осетивши над собом карајућу руку живога Бога, цар завапи: „Боже Нинин, отерај мрак са очију мојих, и ја ћу исповедити и прославити име Твоје!“ – И одмах прогледа, а олуја се утиша. Дивећи се толикој сили самог имена Христовог, цар се окрену истоку, подиже руке к небу, и са сузама говораше: „Боже, кога Нина слушкиња Твоја проповеда, Ти си ваистину једини Бог над свима боговима! Ето сада видим велику доброту твоју на себи, и срце моје осећа радост, утеху и твоје приближење мени. Боже благословени, на овом месту поставићу дрво крста, да се вавек памти твоје знамење које си данас показао на мени! – На врху горе Тхоте до сада стоји црква коју је подигао цар Миријан.

Вративши се у престоницу и идући улицама града цар громко говораше: „Сви људи, прославите Нининог Бога, Христа, јер је то вечни Бог, и Њему јединоме приличи свака слава вавек!“ – А тражаше цар свету Нину, питајући: „Где је она жена странкиња, чији је Бог – мој избавитељ?“ – Светитељка пак у то време свршаваше вечерње молитве у својој колиби. Цар, a ca њим и царица која му беше изашла у сусрет, и много народа који за њима иђаху, дођоше до колибе. И кад цар виде светитељку, паде пред ноге њене, говорећи: „О мајко моја, научи ме и удостоји ме да призивам име великог Бога твог, Спаситеља мог! – У одговор њему, сузе радости потекоше незадрживо из очију свете Нине. А када је видеше где плаче, заплакаше и цар и царица. Сав пак присутни народ, гледајући њих, громко ридаше. „Кад год се сетим ових свештених тренутака, – каже Сидонија, очевидац и касније описивач овог догађаја, – сваки пут сузе духовне радости ми саме теку из очију“.

Обраћење Христу цара Миријана беше одлучно и непоколебљиво. Њега Бог изабра за руковођа у просвећењу грузинског народа светлошћу свете вере, као што у исто то време беше изабрао Римљанима и Грцима цара Константина Великог. He часећи ни часа, цар Миријан посла цару Константину у Грчку своје изасланике, молећи га да му пошаље архијереја и свештенике, који би крстили народ, научили га вери Христовој, основали и утврдили у Грузији свету Цркву Божију. А света Нина, до повратка изасланика са свештеницима, неуморно поучаваше народ Еванђељу Христовом, указујући тиме истинити пут спасењу душа и наслеђу царства небеског. Учаше их и да се моле Христу Богу, припремајући их на тај начин за свето крштење.

Цар жељаше да до доласка свештеника подигне храм Божји. И као што му указа света Нина, изабра за то место у својој башти, где беше онај велики кедар. Светитељка говораше: „Нека се ова пропадљива и пролазна башта претвори у духовну и бесмртну башту, која ће рађати плодове за живот вечни“. – Кедар би посечен, и од шест грана његових бише направљени шест стубова. Њих лако поставише на означеним местима за зидање. Али кад зидари приступише да подигну седми стуб, направљен од стабла кедровог, и да га поставе у темељ храма, никаква га сила не могаше с места помаћи. Сви се зачудише томе. А пошто дан нагињаше заходу, цар отиде ожалошћен дома, говорећи у себи: Шта је ово? – Разиђе се и народ. Само на том месту сву ноћ остаде света Нина са својим ученицама, молећи се непрестано и сузама квасећи стабло кедрово. Пред зору стаде пред свету Нину диван младић, и шапну јој на уши три неке тајанствене речи, које кад чу, она паде на земљу и поклони му се. Онда младић приђе стубу, обухвати га, и подиже са собом у ваздух високо. А стуб се блисташе као муња, и осветли цео град. Цар и народ се слегоше на место, и сви посматраху, са страхом и радошћу дивећи се: како се онај тешки стуб, никим не држан, час диже у висину на дванаестак лаката изнад земље, час спушта доле и додирује пањ на коме је растао; и најзад стаде и утврди се на свом месту непокретно. Из доњег пак дела стуба стаде тећи миро дивно и целебно. И исцељиваху се сваковрсни болесници који се са вером мазаху њиме. Тако један Јеврејин, слеп од рођења, када се само додирну светлоносног стуба, одмах прогледа, и прослави Бога поверовавши у Христа. Једнога дечка, који је седам година лежао у постељи болестан, мајка његова донесе код живоносног стуба, и замоли свету Нину да га исцели, исповедајући да је Исус Христос, кога она проповеда, заиста Син Божји. Света Нина само додирну стуб својом руком, затим је стави на главу болесног дечка, и он одмах оздрави. Пошто се пак силан народ стицаше код живоносног стуба, то побуди цара те нареди зидарима да стуб ограде нарочитом оградом. И од тога дана ово место поштоваху веома не само хришћани него и незнабошци. Убрзо би готов и храм Божји, први у земљи Грузији. Беше направљен од дрвета.

Изасланике цара Миријана цар Константин прими са великим почастима и радошћу. Дарива их многим даровима, и они се вратише у Грузију. Са њима дође и изасланик цара Константина, архиепископ антиохијски Евстатије[11], са два свештеника и три ђакона, и са свима црквенобогослужбеним утварима. Тада цар Миријан одмах издаде наређење свима обласним управитељима и велможама да сви дођу код њега у престоницу. И када се сабраше, цар Миријан одмах пред свима њима прими свето крштење; тако исто и царица и сва деца њихова. А крај моста на реци Кури, где најпре беше кућа јеврејина Елиоза, па потом идолски храм, би направљена крстионица, и ту епископ крсти војводе и велможе царске. Зато се и назва то место Мтаварта Санатлави, што значи: крстионица велможа. Мало пак ниже од ове крстионице два свештеника крстише народ, који са великим усрђем и радошћу приступаше крштењу, сећајући се речи свете Нине, да ко се не роди од воде и Духа Светога, неће видети онај живот и вечну светлост, већ ће му душа пропасти у мраку пакленом. А свештеници путоваху по околним градовима и селима, и крштаваху народ. И тако брзо и у миру би крштена сва Карталинска земља[12], осим кавкаских горштака, који још задуго остадоше у тами незнабоштва. А не примише крштење ни мцхетски Јевреји, осим првосвештеника Авијатара, који се крсти са целим домом својим и других педесет породица, које беху, како се прича, потомци разбојника Вараве. И овима, у знак свога благоволења што су примили свето крштење, цар Миријан поклони место више Мцхета, звано Цихедиди.

Тако, уз помоћ Божју који је утврђивао реч благовешћа еванђелског, архиепископ Евстатије са светом Нином просвети земљу Грузију за неколико година. И пошто уреди богослужење на грчком језику, и освети првоздани у Мцхету храм у име дванаест Апостола, по примеру цариградском, и препоручи мир младој Христовој цркви, и постави за епископа Грузије презвитера Јована, у зависности од антиохијског престола, он се врати у Антиохију[13].

После неколико година благочестиви цар Миријан посла у Цариград цару Константину ново изасланство (неки пак кажу да је сам Миријан лично имао састанак са Константином Великим, и путовао у Јерусалим, и измолио тамо место Лотова чуда да подигне манастир у част Крста Господњег), молећи га да пошаље у Грузију много свештеника, да би у његовом царству сваки могао чути реч спасења и свима био отворен улаз у благодатно и вечно царство Христово. Исто тако мољаше га да пошаље у Грузију искусне храмоградитеље, да би зидали цркве од камена. Са светом љубављу и радошћу испуни Константин Велики молбу Миријанову. И поред много злата и сребра цар Константин даде његовим изасланицима део (подножје) од животворног дрвета Крста Господњег, који тада (године 326.) света Јелена, мајка Константина Великог, већ беше пронашла. Даде им и један од клинаца којим пречисте руке Господње беху приковане за крст. Усто даде им крстове и иконе Христа Спаситеља и Пресвете Богородице, а и мошти светих Мученика за оснивање цркава. Тада би пуштен и врати се оцу своме син Миријанов и наследник Бакар, који беше таоц у Риму.

Враћајући се у Грузију са многим свештеницима и храмоградитељима, изасланици Миријанови положише темељ првоме храму у селу Ерушети, на граници земље Карталинске (сада у Ахалциском срезу), и оставише клинац од Крста Господњег за овај храм (он је већ давно у рушевинама). Други храм они основаше у селу Манглису, на педесетину километара јужно од Тифлиса, и ту оставише гореспоменути део животворног дрвета. У Мцхету пак, по жељи цара Миријана и упутствима свете Нине, би подигнут храм од камена у славу Преображења Господњег у царској башти, близу колибе свете Нине. Света Нина не виде довршење овог величанственог храма, јер, избегавајући славу и почасти које јој указиваху цар и народ, а. и пуна свете ревности да и даље прославља име Христа Спаситеља, она се повуче из многољудног града у гору, на безводне висине Арагве, да би се тамо молитвом и постом припремила за нове трудове проповедања Еванђеља у пограничним областима Карталиније. Тамо она пронађе малу пећину, коју скриваше грање дрвећа, и настани се у њој. И ту молитвеним сузама изведе себи воду из камена. До данашњих дана из овог извора капље вода као сузе, и у народу се назива Сузни извор, и Млечни извор, јер даје млеко усахлим грудима мајки.

У то време житељи Мцхета видеше чудну појаву: неколико ноћи светли крст на небу са венцем од звезда обасјаваше првоздани храм. А пред зору, одвајаху се од онога крста четири најсјајније звезде, и одлажаху: једна на исток, друга на запад, трећа обасјаваше цркву, епископију и сав град, а четврта обасјавајући склониште свете Нине, узлажаше на врх стене, на коме се налажаше једно величанствено дрво. Ни епископ Јован, ни цар, не могаху разумети ову појаву. А света Нина отсече оно дрво, направи од њега четири крста: и постави један на оној стени, други- на западу од Мцхета, на гори Тхоти, месту ослепљења цара Миријана и обраћења његовог Богу истинитом; трећи крст нареди да се да невести Саломији, жени царевића Рева, да га постави у граду свом Уџарми; а четврти крст одреди за покрајину Бодби, где владаше кахетинска царица Софија, коју ускоро и пође да обрати светлости Христовој сама ревносна Нина.

Узевши са собом презвитера Јакова и једнога ћакона, света Нина пође у планинске крајеве, на северу од Мцхета, ка изворима реке Арагве и Јоре, и испуни кланце Кавказа проповеђу Еванђеља спасења. Дивљи горштаци, житељи Чалетиа, Ерцоа, Тионетиа, и многи други, укроћени божанском силом еванђелске речи и чудесних знамења која се чињаху молитвама свете проповеднице Христове, примише Еванђеље царства Христова, уништише своје идоле, и примише свето крштење од презвитера Јакова. Одатле она пропутова Кокабети, и обрати све тамошње житеље вери у Христа. Затим света проповедница крену на југ Кахетије, стиже у покрајину Бодби, крајње границе светих подвига њених и земног странствовања њеног, и ту остаде. И начини на брду колибу себи за склониште. И молећи се дан и ноћ пред светим крстом, света Нина брзо привуче на себе пажњу околних житеља. И они почеше сваки дан долазити к њој, да слушају њене слатке поуке о вери Христовој и о путу у вечни живот. У то пак време живљаше у Бодби царица Кахетија Соџа (Софија). И она дође да чује дивну проповедницу. А кад је чу, не хте да се удаљи од ње: поверова искрено њеним спасоносним речима. И убрзо царица Софија са свима својим великашима и мноштвом народа прими крштење од свештеника Јакова.

Пошто тако у Кахетији изврши последње дело своје апостолске службе у Грузијској земљи, света Нина доби с неба извешће о својој блиској кончини. Извештавајући о томе писмом цара Миријана, и призивајући на њега и његово царство вечни благослов Божји и Пречисте Дјеве Богомајке, и заштиту непобедиве силе крста Господњег, света Нина писаше: „Ја сада, као странкиња и дошљакиња, одлазим из овога света, и поћи ћу путем отаца мојих. Молим те, царе, нареди да дође к мени епископ Јован, да ме припреми за вечни пут, јер је дан смрти моје близу“. – Прочитавши ово писмо, које му однесе сама царица Софија, цар Миријан, сав царски двор његов, и свештени клир са епископом хитно отпутоваше к умирућој, и затекоше је још живу. А мноштво народа, окружавајући болеснички одар светитељкин, сузама га орошаваше; и многи болесници, додирујући га, исцељиваху се. Последњих дана свога живота, умољена од својих ученица које су плакале крај њеног одра, света Нина им исприча о своме роду и житију; Саломија Уџармска записа њено казивање, које је и овде укратко изложено, говорећи: „Нека се запише бедно и лено житије моје, да би било познато и деци вашој, као и вера ваша, и љубав којом ме узљубисте. Нарочито пак да би била позната будућим нараштајима она знамења Божја, која ви својим очима видесте и њихови сте живи сведоци“. – Каза им и неке поуке и о вечном животу. Затим се из руку епископових побожно причести спасоносним Тајнама Тела и Крви Христове. И нареди да тело њено сахране у тој истој убогој колиби, да не би новооснована Црква Кахетинска остала сирота. И онда у миру предаде дух свој у руке Господње, 335. године.

Цар и епископ, a ca њима и народ, ожалошћени, да не би остали без тако великог светила вере и побожности, хтедоше да драгоцене остатке светитељкине пренесу у мцхетску саборну цркву и погребу их крај живоносног стуба. Али никако не могаху ковчег подвижнице помаћи с места које она изабра за своје одмориште. Стога погребоше тело Христове благовеснице на месту њене убоге колибе, у насеобини Бодби. Над њеном раком цар Миријан ускоро поче зидати храм, који син његов цар Бакар доврши 342. године и освети у име рођака свете Нине, светог Великомученика Георгија. Овај храм ма да је много пута био обнављан, никада није био разрушен. Постоји до данашњег дана. Поред њега би основана митрополија Бодбиска, најстарија у целој Кахетији, од које се проповед еванђелска распростре до накрај гора источнога Кавказа.

Тело свете Нине свеблаги Бог прослави нетљеношћу: на њеном гробу биваху многа и непрестана знамења и чудеса. Ова благодатна знамења, свет и равноангелни живот и апостолско трудбеништво, које узе на себе и славно изврши света Нина, побудише младу Грузинску цркву да, са благословом Антиохијске цркве, назове свету Нину равноапостолном просветитељком Грузије, уврсти је у сабор Светих, и установи у част њену свакогодишњи празник 14. јануара, у дан њене блажене кончине. Иако се не зна тачно година кад је установљен овај празник, ипак је очигледно да је установљен не много година после светитељкине кончине, јер убрзо почеше по Грузији и цркве подизати у име свете равноапостолне Нине. До наших дана стоји мала камена црква у име свете Нине, према Мцхету, коју је цар Вахтанг Гургаслан[14] подигао на оној гори, на којој света Нина прво молитвом својом сакруши идола Армаза.

И Руска православна Црква, која је примила к себи, као у спасоносну лађу, Грузинску цркву, страшно угрожавану од њених зловерних суседа, увек је чествовала свету Нину као равноапостолну. Јер су јерарси њени, који су управљали Грузинском црквом са титулом Егзарх Грузије, досада много учинили на просвећењу Грузије, а нарочито на оснивању женских школа и подизању цркава у име свете равноапостолне Нине. А један од бивших егзараха Грузије, који је касније био поглавар Сверуске цркве, митрополит Исидор, превео је са грузинског на руски језик и службу светој равноапостолној Нини, и са благословом Светог Синода издао је 1860. г. за употребу у Цркви.

С правом Грузинска црква православна, старија сестра Руске цркве, слави своју основатељку свету Нину као равну Апостолима, јер је сву земљу Грузију светим крштењем просветила и многе хиљаде душа Христу привела. Јер када онај који једнога грешника обрати с кривога пута, и изведе што је драгоцено из ништавнога, биће као уста Божја (Јак. 5, 20; Јерем. 15, 19); утолико пре показа се као уста Божја она која толике грешнике и народе који нису знали Бога обрати Богу од пагубне прелести идолске, и научи их да верују и достојно служе Њему, те тако недостојне учини достојнима Богу. Зато и би увршћена са Светима у царству Христа Бога нашег, коме еа Оцем и Светим Духом приличи част, слава, благодарност и поклоњење сада и увек и кроза све векове, амин.

Овде треба укратко рећи и ово: у областима данашње Грузије (а то су: Кахетија, Карталинија, Имеретија, Гурија, Мингрелија, Абхазија, Сванетија, Осетија и Дагестан), нарочито на западној обали Црнога Мора, било је хришћана, иако не много, и пре свете Нине. А прву реч о Христу Спаситељу благовестио је у горама Кавказа апостол Андреј Првозвани, који је и горе Кијевске облаговестио. Древно предање, записано у летописима грузинским, а сагласно и са казивањем Житија Светих (под 30. новембром), гласи да је апостол Андреј проповедао Христа: У Кларжету, који се налази недалеко на југозападу од Ахалциха; у Ацхверу, који је сада село Ацхури, при улазу у Боржомски кланац; у Цхуму, који је сада град Сухумкале; у Абхазији, Мингрелији и у северној Осетији. У Ацхури је апостол подигао цркву, и оставио у њој чудотворну икону Божје Мајке, која је кроз векове била веома поштована не само од хришћана него и од незнабожних горштака. Постоји она и до данас у манастиру Гаенатском, близу града Кутаиса и назива се Ацхурска. Сапутник апостола Андреја, Симон Кананит проповедао је евето Еванђеље дивљим Суанима (Сванетима), који га и убише камењем. Месно предање сматра да се његов гроб налази у древном граду Никопсији или Анакопији.

О светом крсту, од винове лозе, који Мајка Божја даде светој Нини, познато је ово: до 458. године чуван је у мцхетској саборној цркви; а затим, у дане гоњења хришћана од стране огњепоклоника, овај свети крст узе неки инок Андреј и из Мцхета пренесе у област Тарон у Јерменији, која је тада била једноверна са Грузијом, и најпре се чуваше у цркви светих Апостола, коју Јермени називаху: Газар-Ванк (црква Лазарева). А одатле, због гоњења од стране Персијанаца, који су свуда уништавали све што је хришћанско, свети крст свете Нине био је преношен и кријен у тврђавама јерменским: Капоети, Ванаки, и у граду Ани, све до 1239. године. Те године царица грузинска Русудан, са епископима својим, измоли од монголског вороде Чармагана, који тада беше заузео град Ани, да крст свете Нине буде враћен у Грузију, којој је од старине припадао. И опет би овај свети крст постављен у мцхетској саборној цркви. Али ни ту не нађе себи мира: због непријатеља често су га скривали по горама, час у храму Свете Тројице који и досада стоји на малој гори Казбег, час у тврђави Ананур, у древном храму Божје Мајке. Роман, митрополит грузински, одлазећи 1749. године из Грузије у Русију, тајно узе крст свете Нине и предаде га царевићу Бакару Вахтанговичу, који је тада живео у Москви. И још око 50 година овај се крст налазио у селу Лискову, нижегородске губерније, на имању грузинских кнезова, потомака цара Вахтанга, који су се доселили у Русију 1724. године. Кнез Георгије Александрович, унук онога Бакара, године 1801 .подари крст свете Нине императору Александру Павловичу, који онда изволе ову велику светињу Грузије опет вратити Грузији. Од тога времена па све до сада овај символ апостолских подвига свете Нине чува се у Тифлису у сионској саборној цркви, близу северних врата олтарских, у кивоту који је окован сребром, на чијем је горњем поклопцу изображена света Нина и чудеса која је починила силом часног и животворног крста.

О хитону Господњем, ради кога је света Нина дошла из Јерусалима у Грузију да би га пронашла, грузински летописи говоре укратко. Из казивања њихових постаје очигледно да је света Нина несумњиво пронашла само место где је био сакривен хитон Господњи, тојест могилу, у којој је са умрлом девицом Сидонијом био погребен и чесни хитон Господњи. Кедар пак који је израстао на овој могили, иако по наређењу свете Нине беше посечен, ипак му је корен, под којим, се скривао мртвачки ковчег Сидонијин и у њему риза Господња, био остављен недирнут, по наредби, како изгледа, оног светлоносног мужа што се јавио светој Нини, када се она ноћу са сузама молила над тим кореном, и шапнуо јој на уши неке три тајанствене речи. Јер после тога света Нина никада ни помислила није да откопава кедров корен и гроб Сидонијин, нити да на другом месту тражи жељени хитон Господњи. Једном, тешећи цара Миријана да не тугује што његови изасланици, који од цара Константина примише део животворног дрвета Крста Господњег и клинац, не донесоше их у Мцхет, него једно оставише у Манглиси а друго у Ерушети, рече му: „He тугуј, царе, јер тако треба да буде, да би се границе царства твога оградиле божанском силом Крста Христова и раширила се вера Христова. А Теби и твом престоном граду нека је доста те благодати што се овде налази пречесни хитон Господњи“.

Присуство хитона Господњег под корењем кедра, како за живота свете Нине тако и у каснија времена све до тринаестог века, пројављивало се течењем целебног и миомирисног мира из кедровог стуба и корења. Течење мира престаде у тринаестом веку када хитон би извађен из земље. А то беше и казна за нехришћане који се дрзнуше да гаталачким рукама баратају по том месту. Католикос Николај Први, који половином дванаестог века (1150-1160) управљаше Грузинском црквом, познат са светости живота и философије, примећујући да у његово време беху многи који су сумњали да постоји хитон Господњи под живоносним стубом, каже да, сумња њихова, иако природна, јер хитон Господњи никада не би откривен нити га ико икада виде, ипак није оправдана, јер сва знамења и чудеса, која су раније бивала и сада се збивају на очиглед свију, произлазе од хитона Господњег, само преко мироточивог стуба кедровог. А набрајајући чудеса која су се збила од хитона Господња, католикос Николај спомиње и ово: Жена једног турског султана, који беше заузео град Мцхет, зажеле из љубопитства да отвори гроб Сидонијин и види хитон Господњи, али је сажеже неки унутрашњи огањ. Татари пак, које она беше послала да раскопају гроб, бише поубијани неком невидљивом силом. Ово чудо, каже он, многи видеше, и оно је познато свакоме. Као на постојано чудо, које свагда и сви виде, католикос Николај указује на миро које тече. Влагу на источној страни стуба виде сви, каже он; а неки, из простаклука, замазаше то место кречом, али не могаху зауставити течење мира. Како су многобројна исцелења од њега, томе смо сви ми сведоци. – Овај католикос Николај састави службу у част хитона Господњег и живоносног стуба, говорећи: „Треба свечаним празником украсити Богом постављени стуб и хитон Спаситеља нашег Исуса Христа квји се под њим налази“.

Течење мира из поменутог стуба престаде, када хитон Господњи, по вољи Божјој, би извађен из земље. А ово се зби, како то каже грузински писац чије је име непознато, у тешке за сву Грузију године најезде варварских хорди Тамерланових, или тачније Џингисканових, када они заузеше Тифлис, побише око сто хиљада његових житеља, порушише све храмове његове и храм сионски, и наружише све светиње хришћанске. Тако, примораваху хришћане да својим ногама газе чудотворну сионску икону Божје Мајке. Онда навалише на град Мцхет, чији житељи са архијерејима побегоше у шуме и у неприступне планинске кланце. Предвиђајући кукавни удео Мцхета, и не желећи да остави светињу храма његовог да јој се варвари наругају, један благочестиви човек, пошто се помоли Богу, откопа Сидонијин гроб, извади из њега пречесни хитон Господњи, и потом га предаде архијереју. А храм мцхетски, величанствено здање цара Вахтанга Гургаслана (царовао од 446-469.), би тада до темеља срушен. Од тога времена хитон Господњи се чуваше у ризници католикоса, све до васпостављења у пређашњој слави мцхетског храма од стране цара Александра Првог, који царова у Грузији од 1414. до 1442. године. Тада би хитон Господњи унесен у овај саборни храм, и ради што веће сигурности, би сакривен у крсту црквеном. И тако остаде све до седамнаестог века. А године 1625, персијски шах Абас освоји и пороби земљу Грузију. Желећи пак пријатељство са руским царским двором, под чијим је покровитељством већ тада била Грузија, узе из мцхетског храма хитон Господњи, метну га у златни ковчег, украшен драгим камењем, и са својим писмом посла на дар пресветом патријарху сверуском Филарету, родитељу тадањег цара и господара Михаила Феодоровича. Благочестиви цар Михаил и пресвети патријарх Филарет с радошћу примише овај велики дар, скупоценији од свих скупоцених дарова земаллких. И прикупише од свих грчких архијереја који су тада бнли у Москви и мудрих стараца сва предања о хитону Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и показаше се сагласна са овима што су овде изложена. А после молитве и поста уверише се да је ово заиста хитон Господњи, јер га стављаху на болеснике и збише се многа чудесна исцељења. И наредише да се у великој саборној цркви Успенија Пресвете Богородице, на западној страни, у десном углу удеси врло чесно и украшено место. И ту положише ризу Христову. Она ее до данас тамо налази. Сви је са достојном побожношћу почитују. И дандањи бивају од ње исцељења болесних и утехе онима што јој с вером прибегавају. А од времена пресветог патријарха Филарета установљен је у Руској цркви празник полагања ризе, односно хитона Господњег, који се празнује 10. јула. У Грузинској пак цркви установљен је празник хитону Господњем првог октобра још у дванаестом веку. Празнује се тамо врло свечано, нарочито у Мцхету. Овај се празник тамо празновао, ако не од доба првог хришћанског цара Миријана, онда од петога века, тојест од времена славног царовања Вахтанга Гургаслана, као знаменити дан освећења новог и величанственог у Мцхету храма који је он подигао на месту старог Миријановог храма.

————————————————————————————-
[1] Иверија или Грузија – земља у Закавказју, до присаједињења свог Русији 18. јан. 1801. г., била је самостална царевина, и у разна времена имала разне границе. У ужем смислу назив Грузија, у садашње време, примењује се најчешће на Тифлиску губернију, у којој Грузини сачињавају главни део становништва.

[2] Мцхет – древна престоница Грузије; сада малено село Душетског среза, у Тифлиској губериији, у V веку Мцхет је постао седиште патријарха, који је носио титулу мцхетског католикоса.

[3] Картвели – Кавкаско племе, сродно Грузинима; уствари такође Грузини.

[4] Јерменија – планинска земља иамеђу реке Куре и извора реке Тигра н Еуфрата; насељена Јерменима; затим подељена између Русије, Персије и Турске. Вагаршапат – некада престоница јерменског царства; град основан царем Вагаршапатом; сада насеље Ериванске Губерније.

[5] Тиридат ступио на престо 286. год; спочетка био опак гонитељ хришћана, затим обраћен у хришћанство светим свештеномучеником Григоријем, првим епископом јерменским, и од тада постао ревностан хришћанин. За његове владавине, године 302. би обраћена у хришћанство и сва Јерменија.

[6] Спомен ових светих мученица, чија смрт послужи као повод за обраћање Христу цара Тиридата и целе Јерменије, Православна Црква празнује 30. септембра.

[7] Кура – највећа река Кавкаскога краја; улива се у Каспијско Mope.

[8] Арагва – лева притока Куре, у коју се улива код Мцхета.

[9] Цар Константин Велики царовао од 306. до 337. године.

[10] Венера – грчкоримска богиња лепоте и љубави. Њени празници провођени су у крајњој разузданости и разврату.

[11] Ово је свети Евстатије, архиепископ антиохијски, који се упокојио 337. год.; празнује се 21. фебруара.

[12] Карталинија – тако се назива земља дуж долине реке Куре. Она је некада заједно са Кахетијом улазила у састав Грузијске царевине.

[13] Овде је реч о Антиохији Сиријској, – један од најстаријих и најбогатијих градова Сирије, њена престоница. У садашње време Антиохија је мала турска варош.

[14] Царовао у Грузији од 446. до 459. год.