Света великомученица Анастасија

22. ДЕЦЕМБАР

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ

АНАСТАСИЈЕ УЗОРЕШИТЕЛНИЦЕ

и других с њом (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за децембар)

 

Прекрасна међу женама Анастасија би рођена у знаменитом граду Риму. Високог рода, она својом телесном и душевном красотом, својом добром нарави и кротошћу превазилажаше све. Отац јој, угледни сенатор, беше незнабожац; а мајка јој беше хришћанка, и зваше се Фауста. Још у раном детињству мајка повери Анастасију ради учења књиге неком Хрисогону, човеку чувеном по мудрости и честитом по животу хришћанину побожном и веома искусном у божанским стварима, а касније и мученику. Од овог светог човека Анастасија се научи не само писмености него и томе: да је Једини Истинити Бог – Алфа и Омега, Почетак и Крај целокупне видљиве и невидљиве творевине, и да је Он коначни циљ свих побожних жеља, срца људског. Таквом познању и љубави божанској научи се Анастасија, и усрдно изучаваше хришћанске књиге, дан и ноћ поучавајући се у закону Господњем и утврђујући срце своје у љубави Божјој.

Пошто заврши своје учење код Хрисогона, Анастасија се веома прочу, и сви је хваљаху као мудру и као дивну. А када јој затим блажена мајка Фауста отиде из овога живота, отац даде Анастасију силом и против њене воље за неког високородног властелина Публија, по вери незнабошца. И би одведена Анастасија у дом жеников: верна к неверном, јагње Христово к вуку. Али Анастасију чуваше Бог, ка коме она уздисаше дан и ноћ плачући срцем, те она не изгуби девичанство своје, и нечисти муж не оскврнави чисто тело њено. Јер Анастасија, изговарајући се на женску болеет, која је тобож свакодневно и непрестано мучи, тврђаше мужу да није способна за телесну везу с њим. Због тога је муж понекад кињаше и злостављаше, но њен Анђео Хранитељ јој невидљиво помагаше и из руку мужевљевих спасаваше. И тако она стално остајаше девојка.

Анастасија је често, кришом се облачећи у просте убожјачке хаљине, тајно одлазила од куће, праћена само једном верном робињом, обилазила све тамнице, златом поткупљивала тамничке стражаре, и посећивала сужње који тамноваху ради Христа. И служаше им богобојажљиво и с љубављу: перијаше им руке и ноге, отираше им крв, превезиваше им ране, чишћаше им ћелије, даваше им понуде свакоме према његовој потреби, па се онда враћаше кући. Но ово Анастасијино често посећивање тамница не остаде тајна за њенога мужа, и он се још јаче разгњеви на њу. Истина, он је и раније кињаше што не одговара својим брачним дужностима. Али када му несрећна робиња, која је пратила Анастасију за време тих посећивања тамница, исприча све, он страховито изби Анастасију, затвори је у кући, и постави јој стражу да праг од куће не прекорачи. И туговаше света Анастасија због Христових сужања што их не посећује, што им не служи, и што им не носи понуде. Но нарочито паћаше због учитеља свог, светог Хрисогона, што га не види. Јер он већ две године лежаше у тамници, трпећи многе и разне муке. Раније, док је била слободна, Анастасија је често одлазила к њему; али сада затворена и стражом чувана, она то није могла чинити. Муж пак особито силно злостављаше Анастасију откако јој умре отац, чијег огромног имања она остаде једина наследница, пошто он није имао друге деце. Публије, не волећи Анастасију због њеног избегавања телесних брачних веза, намераваше да умори Анастасију, и тако постане наследник целокупног имања њеног, па да себи доведе другу жену. И муж сматраше свету девојку Анастасију као заробљеницу и робињу, и злостављаше је и мучаше свакодневно. То се види из писма које она кришом посла светом Хрисогону по једној старици. То писмо гласи:

„Светом исповеднику Хрисогону, Анастасија. Премда отац мој бејаше идолопоклоник, али мајка ми бејаше хришћанка и сав живот проведе побожно и чисто у хришћанској вери. Она ме још од повоја начини хришћанком. По њеном одласку из овога света ја под морањем примих на себе јарам мужа богохулника. Али по великом милосрђу Божјем, избегавајући мужевљеву постељу измишљеном болешћу, ја дању и ноћу грлим стопе Господа мог Исуса Христа. Међутим муж хваста се мојим наследством и троши га са недостојним и поганим идолопоклоницима, мене је као врачару и богохулницу ставио под таку свирепу стражу, да очекујем смрт. И стварно, мени ништа друго не остаје него да испустим душу и паднем мртва. Мада ћу се у смрти веселити због исповедања Господа мог Исуса Христа, ипак силно тугујем што гледам где се сва моја богатства која сам обећала Богу, расипају рукама људи незнабожних и туђих Богу. И тога ради молим те, о човече Божији, замоли усрдно Владику Христа: да мога мужа или остави у животу ако провиди да ће се кад тад обратити вери; или ако ће заувек остати у незнабоштву, онда нека нареди да он изиђе из средине живих и уступи место онима који почитују Бога. Јер боље му је умрети него Сина Божјег не исповедати и сметати онима који Га исповедају. Сам Христос ми је сведок да ћу се, ако будем слободна, приљубити стопама светих и старати се свим срцем о њима, као што сам и била почела. Спасавај се, човече Божји, и мене помињи“.

Свети Хрисогон посла Анастасији у одговор овакво писмо: „Хрисогон Анастасији. Теби, која се налазиш усред буре и немира овога света, ускоро ће идући по води доћи Христос и једном речју наређења Свог утишати све ђаволске олује што су навалиле на тебе. Стога, као да си на средини мора, очекуј Христа који ће доћи к теби, и у срцу свом вапиј са пророком говорећи: Што си клонула, душо моја, и што ме смућујеш? Уздај се у Бога, јер ћу га још славити, спаситеља мога и Бога мога (Псал. 41, 6). Надај се двоструком дару од Бога: јер теби ће се и времено наследство повратити и небеско припремити. А Господ ради тога добротворство Своје продужује кроз тешке доживљаје, да не бисмо сматрали да је рђаво оно што нам Он даје: јер ти Господ не наноси штете него те куша. И ово знај, заштита није сигурна када бива од човека, јер Свето Писмо каже: Проклет човек који се узда у човека; и благословен човек који се узда у Господа (Јерем. 17, 5. 7). Чувај се чврсто и будно од свих грехова; и само од Бога ишти утехе, држећи заповести Његове. Теби ће се скоро повратити мирно време; и усред ноћне таме посетиће те светлост цветног дана; и грануће ти сунчано ведри дани иза минуле зиме, да би ти свима који страдају за име Христово пружала времену утеху, и сама ћеш се без сумње удостојити вечне утехе. Спасавај се о Господу и моли се за мене“.

После мало времена Анастасија, свирепо и смртно измучена од злог и незнабожног мужа, написа светом Хрисогону овако: „Исповеднику Христовом Хрисогону Анастасија. Крај дође телу моме; помени ме, да би излазећу душу моју примио Господ, за љубав кога трпим оно што ћеш чути из уста ове старице“.

Свети Хрисогон јој одговори оваквим писмом: „Хрисогон Анастасији. Светлости увек претходи тама, а после болести враћа се здравље, и после смрти наступа живот. Једним се завршетком завршавају и непријатности света у благополучности: да очајање не би владало Ојађенима и празно кочоперење радоснима. Једно је море на које излазе чамци тела наших, и под једним крманошем плове душе наше. Но чамци неких су јачи, и буре им не шкоде; а других су слаби, и у пристаништу су близу потопљења: јер је близу време да погину они који не помишљају стићи у спасоносно пристаниште. Ти пак, о беспрекорна служитељко Христова, свом мишљу привежи себе за крст Христов, и припреми себе за дело Господње. А кад у том делу послужиш по својој жељи, тада ћеш са славом мучеништва прећи ка Христу“.

Овим писмом свети Хрисогон изрече пророчанство о скорој погибији Публија, злог мужа Анастасијиног. У те дане цар посла Публија са изасланицима цару Персијском. И кад путоваху морем, изненада настаде бура, и Публије потону и удави се, те тако бедник погибе са хуком. Света пак Анастасија избави се као птица из ловачке мреже, сачувавши своје девичанство, и прими целокупно наследство што јој беше остало после родитеља. И стаде опет обилазити тамнице, служећи светим страдалцима Христовим не само имањем својим, него их и тешећи мудрим и благоразумним речима, и побуђујући их на јуначко трпљење и неустрашиву смрт за Христа.

У то време цар Диоклецијан се налажаше у Аквилеји[1] и стараше се на све могуће начине да му ниједан хришћанин не умакне и сакрије се. Из Рима га известише да су тамнице препуне хришћана и да их муче разноврсним мукама, али се они не одричу Христа свог. Свима је њима учитељ Хрисогон; њега сви слушају, и чврсто се држе његовог учења. Тада цар нареди да све ставе на муке и уморе на разне начине, само да Хрисогона пошаљу к њему. Јер мишљаше цар, ако Хрисогона победи, лако ће онда савладати све остале хришћане.

Када светог Хрисогона вођаху к цару на суд, Анастасија иђаше за њим издалека. Угледавши светитеља, цар му најпре стаде говорити врло благо: Хрисогоне, прими добар савет: пређи у нашу веру и угоди боговима, а себи изабери весеље место невоља, и корисно место некорисног. Још знај да ћу те не само ослободити мука и даровати ти слатко видело, него ћу те одмах поставити и за епарха великога града Рима. – Светитељ одговори: Ја познадох јединога Бога, и Он ми је слађи од свакога видела, милији од свакога живота, скупоценији од сваког блага. У Њега и срцем верујем; Њега и устима исповедам, и душом почитујем, и колена своја пред њим преклањам јавно; а многе богове твоје, и басне, и демоне, нипошто нећу поштовати, јер о њима мислим што и Сократ, који каже: Од њих треба бежати свом снагом, јер су варалице људи и познати душеубице. Дарови пак и почасти које ми обећаваш, за мене не значе ништа до сан и сенку.

Не подносећи овако смеле речи Хрисогонове, цар нареди војницима да одмах одведу Хрисогона у забачено место и одсеку му главу. И лежаше тело светитељево на обали морској, недалеко од обиталишта неког презвитера Зоила, човека светог, и трију девојака, сестара по телу и духу: Агапије, Хионије и Ирине.[2] Тај презвитер, неким откривењем Божјим сазнавши за тело светог Хрисогона, узе га са главом, положи у ковчег и сакри у своме дому.[3] И у тридесети дан њему се свети Хрисогон јави у виђењу и рече: Знај да ће за ових девет дана те три девице Христове, које живе близу тебе, бити узете на мучење. Но ти реци слушкињи Господњој Анастасији, да их брижљиво храбри на јуначки подвиг док се не овенчају страдањем. А и ти имај добру наду, да ћеш примити слатке плодове трудова својих: јер ћеш се ускоро ослободити земаљског света и бити одведен Христу са пострадалима за Њега.

То исто би откривено и светој Анастасији. И она, побуђивана Духом Божјим, дође дому презвитера Зоила, кога дотад није познавала, и питаше га где су те девице, о чијој будућој мученичкој кончини њему би откривено у виђењу. Презвитер јој показа њихову кућу, и света Анастасија проведе с њима једну ноћ, с љубављу им говорећи многе спасоносне и пуне божанске љубави поуке, и на тај начин соколећи их да јуначки стоје за Христа женика свог до проливања крви своје за Њега. Том приликом света Анастасија виде и мошти мученика Христова, светог Хрисогона, милог учитеља свог, и плака над њима дуго од свег срца, препоручујући себе његовим молитвама.

Затим се опет света Анастасија врати у Аквилеју. И би као што рече свети Хрисогон презвитеру Зоилу у виђењу: за девет дана презвитер Зоил се престави ка Господу; а свете девице: Агапија, Хионија и Ирина, бише ухваћене, и пред цара Диоклецијана на суд изведене. Он их дуго и ласкама и претњама наговараше и примораваше да идолима принесу жртве; али пошто оне нипошто не хтедоше, он их врже у тамницу. А света Анастасија одмах, по обичају свом, оде к овим светим девојкама, и тешаше их уздањем у сигурну помоћ Христову и надом у славну победу и тријумф над непријатељем.

У то време цар отпутова у Македонију због неких народних послова, а свете три девојке бише предате мучитељу Дулкицију. Овај их подврже испитивању и мучењу, па их уручи неком Сисинију комиту[4] на истјазавање. Сисиније врже свету Агапију и Хионију у огањ, где оне и скончаше предавши дух Богу а тела своја оставивши у огњу читава и неповређена. Свету пак Ирину један од комитових војника устрели стрелом, и светитељка сконча. Света тела њихова узе света Анастасија, зави их у беле плаштанице са мирисима, и богобојажљиво положи !на чесном месту, величајући њихова страдања.

После тога света Анастасија хођаше из града у град, и из земље у земљу, служећи светим сужњима по тамницама, збрињавајући о свом трошку Христове сужње храном и пићем и лековима и сваком потребом, олакшавајући муке великим страдалцима и телом изнемоглима, и златом купујући у тамничких стражара одмор многогодишњим сужњима. Због тога она и би названа узорешителница: јер многима раздреши узе својим тајним старањем о њима, многима издејствова олакшице, многима исцели неизлечиве ране својим заузимањем и видањем, многе полумртве оживи својим служењем, а охрабри здраве који иђаху на мучење. Беше света Анастасија и лекарску науку изучила, те сама лечаше оне у ранама, и не гнушаше се носити на својим рукама оне који не беху у стању владати својим ногама и рукама, Христа ради поломљеним и изранављеним; такве она својим рукама храњаше и појаше, и гној им чишћаше, и ране превијаше. И светој Анастасији беше радост и весеље само ово: да као самоме Христу усрдно послужи онима који страдају за исповедање преслатког имена Христовог. О томе се она свом мишљу својом стараше; на томе она свим усрђем својим рађаше, и око тога се она свом снагом својом труђаше, немоћ природе своје савлађујући чврстином душе и јунаштвом, и љубављу к Богу и ближњима, а врх свега љубављу к светим страдалцима, увек блиских Богу, о којима она са Давидом збораше: Како су ми драгоцени пријатељи твоји, Боже! (Псал. 138, 17).

Када света узорешителница Анастасија борављаше у Македонији, она се и тамо бављаше својим уобичајеним служењем светима. Тамо се она упозна са једном врло младом удовицом, по имену Теодотијом, која беше родом из Витинијског града Никеје. После смрти свога мужа Теодотија остаде са три своја мала синчића, и живљаше у Македонији, проводећи своје удовичке дане у побожном хришћанском живљењу. Блажена Анастасија често обитаваше код ове удовице, јер је љубљаше као верну слушкињу Христову, и тешаху се међусобно слатким разговорима о преслаткој љубави Божјој, ради које толики светитељи Божји душе своје с радошћу положише. Но после извесног времена сазнаде се да је Теодотија хришћанка. Као таква она би изведена на суд пред цара. За време тог нечастивог суђења неко из цареве свите, по имену Левкадије, би рањен Теодотијином лепотом, и моли цара да је не погубљује, него да му је да за жену. Цар одмах пристаде на то, надајући се да ће је муж брже обратити к боговима.

Левкадије узе Теодотију са децом њеном и одведе кући својој. И шта све он не учини, и шта све не изговори, молећи Теодотију, и саветујући јој, и ласкајући јој, и претећи јој, да учини ове две ствари: да се одрекне Христа и да пристане да му буде жена. А Теодотија му одговараше: Ако се трудиш да ме добијеш за своју жвну да би располагао мојим богатствима и имањима, ево ја ти их све добровољно поклањам, само ме остави да Христу служим, еда бих место свих богатстава једино Христа наследила. Ако пак желиш мене волећи моју лепоту, и паштиш се да ме од Христа одвратиш, онда знај, ти покушаваш немогућу ствар: јер ћеш пре лепоту моју у нелепоту изменити, и живот у смрт, но што ћеш ум мој отргнути од Христа и приволети ме на брак с тобом.

Тих дана појави се потреба те Левкадије отиде са царем некуда на пут, а Теодотију остави у своме дому. И задржа се Левкадије на путу дуго време. Теодотија пак пошто се мало одмори, служаше са светом Анастасијом сужњима, болне исцељујући, мртве сахрањујући, а живе на велике подвиге укрепљујући. Међутим цар Диоклецијан би и овом приликом извештен, да су по градовима тамнице препуне хришћана, и нема где да се смештају други сужњи. Тада незнабожни мучитељ нареди да за једну ноћ буду на разне начине побијени сви хришћани по тамницама, да би тамнице могле примити у себе друге хришћане. И би за то одрећена једна ноћ, која безброј мученика посла ка незалазном дану, успававши им тела сном помоћу разноврсних смрти: јер једне посече мач, друге потопи вода, неке сажегоше ужарене пећи, а неке живе прими утроба земље, јер побацавши их у дубоке ровове и јаме, живе их засуше песком и камењем.

А кад свану, мученикољубива Анастасија блажена по обичају свом дође у једну од тамница, и не нашавши никога она испуни ваздух плачем и ридањем. Упитана од тамошњих војника зашто тако рида, она одговори: Тражим слуге Бога мога који јуче беху у овој тамници, а сада не знам где су. – Војници пак, познавши да је хришћанка, одмах је ухватише и одведоше к царском намеснику Илирије Флору. Када намесник упита свету Анастасију: Јеси ли хришћанка? она громогласно одговори: Ваистину, хришћанка сам. Јер што теби изгледа одвратно, то је мени премило. Назив хришћанин за вас је богохулан, а за мене драгоцен и славан. – Када пак намесник сазнаде да је Анастасија из Рима и високог рода, он је упита: Шта те онда покрену да оставиш своје славно отачаство Рим и дођеш овамо? – Светитељка одговори: Шта друго осим глас Господа мог који ме призива к себи, јер Њему јединоме следујући, ја оставих отачаство и пријатеље, и узевши крст Христа мога, брзим и радосним корацима кренух стопама Његовим. – Намесник је упита: Где је тај кога ти називаш Христос? – Светитељка одговори: Нема места где Христа не би било. Он је на небу, Он је у мору, Он је на земљи, Он је и у свима који Га призивају и боје Га се, просвећујући им разуме и свагда пребивајући с њима. – Намесник је упита: Где су ти који се боје Христа твога, о којима говориш, кажи нам да их упознамо? – Светитељка одговори: Досада беху с нама на земљи у телу, а сада су, оставивши ово доле, на небесима, и са висине гледају на нас: јер им то издејствова смрт коју примише за Христа. Мећу њих бићу увршћена и ја, јер желим да кренем истим путем којима и они.

Пошто царски намесник није могао предузети ништа против високородне Римљанке док не обавести о њој цара, он написа подробан извештај о Анастасији и посла Диоклецијану. Диоклецијану пак беху познати и Анастасијини родитељи, и њен муж, и она сама. И дознавши да Анастасија троши на убоге хришћане имање што наследи од родитеља, он, желећи да се докопа тог имања, нареди да му доведу Анастасију. Када Анастасију доведоше пред њега, он је стаде распитивати за њено имање, више волећи богатство неголи богове своје. И говораше: Где су ризнице што су остале од твога оца? – Светитељка одгОвори храбро: Да ми је још нешто остало од ризница и имања, којима бих још могла служити слугама Христа мог, онда ја не бих предала себе у руке онима који ишту крви хришћанске. Али пошто сам сва блага већ потрошила како треба, мени остаје још само тело моје, и ево хитам да и њега принесем на дар Христу моме.

Цар, видећи Анастасијино Неустрашиво изјашњавање, и осећајући јуначку храброст душе њене, изгуби наду да ће је речима савладати и ишта добити од њених богатстава пошто их је потрошила. При томе он се бојаше да се упусти у дуг разговор с њом, да га она не би посрамила мудрим речима својим. Зато нареди да Анастасију одведу епарху, говорећи: Не доликује царевом велељепију да разговара са безумном женом.

Епарх мирним гласом рече Анастасији: жено, зашто нећеш да боговима принесеш жртве као што их отац твој приношаше, него оставивши их почитујеш Христа кога не знаш, који је од Јевреја рођен, а од њих и убијен као злочинац. – Анастасија одговори: И ја у дому свом имађах и богове и богиње, златне и сребрне и бакарне, и видећи их где онако узалудни служе птицама за слетишта а пауцима и мувама за обиталишта, ја их побацах у огањ, да им птице, пауци и муве не би наносили срамоту. И изиђоше ми из огња новци златни и сребрни и бакарни, те ја за те новце многе гладне нахраних, наге оденух, невољне помогох, и потребите збринух. И тако богове који стајаху узалудни и некорисни, ја употребих на корист многима. – Разјарен, епарх викну: Ја о том безбожном делу твом нећу ни да слушам ушима својим. – Светитељка се насмеја и рече: Чудим се, судијо, расуђивању твоме, те дело моје називаш безбожним делом. Јер да је у тих бездахних идола било бар једно чувство, или једна ма каква сила, шта би их онда спречило да се отму из руку које их разбијају, или да одмазде тим разбијачима? или бар да од вас заишту помоћ? Али они и не знају шта се с њима збива! – Судија прекину Анастасији реч викнувши: Свебожанствени цар наш нареди све празне речи оставити и од двога једно учинити: или боговима принеси жртву, или ћеш зло погинути. – А светитељка говораше да за Христа умрети, то не значи погинути него се обрести у вечном животу.

После многих оваквих узајамних речи епарх увиде да је света Анастасија непоколебљива, па оде и обавести цара. Диоклецијан се силно разгњеви и док размишљаше шта да чини с Анастасијом, неко од саветника предложи цару да Анастасију преда врховном жрецу Капитолском Улпијану, да је он или речима придобије или мукама присили, но ако се она не покори, да је смрћу уништи. Све пак што би остало од Анастасијиног имања, нека Улпијан преда Капитолу. Овај савет се допаде цару, к он одмах предаде свету Анастасију врховном жрецу Улпијану.

Улпијан узе Анастасију и чесно одведе својој кући, желећи да је улови љубазношћу а не јарошћу. И пошто је дуго и ласкаво саветовао Анастасију, он изложи пред њом две врсте сасвим супротних ствари: на једној страни све дивне предмете овога света, а на другој све справе за мучење, страшне и за гледање. Дакле, на једној страни драго камење, на супротној оштре каме! на једној – златни и кристални кревети са скупоценом постељином, на другој – гвоздени усијани кревети засути жеравицом; на једној – ћердани, минђуше и разни златни и бисерни накити, на другој – окови, ланци и железни конопци; на једној – раскошна огледала и сав прибор за женско улепшавање, на другој – гвоздени гребени за дерање тела и клешта за кидање меса и железна бодила; на једној – најскупоценије хаљине, на другој – опеке и пртене крпе за трљање и подљућивање нанесених за време мучења рана.

Ради чега то уради овај лукави и подмукли архижрец? Ради чега стави према дивним стварима ужаоне, и према пријатнима непријатне, према примамљивима одвратне? Ради тога да: или помоћу првих преласти или помоћу других уплаши невесту Христову. Но она, презирући прве, није се плашила других; и вољом својом грљаше справе за мучење а не женске наките. И шта постиже бедни архижрец? Оно што говори пророк: Неправда превари себе саму (Псал. 26, 12). Тако и архижрец све то, не знајући, устроји на своју срамоту и стид. Јер се у свему томе обелодани, с једне стране Анастасијино велико јунаштво и њена љубав према Христу, а с друге стране немоћ и ништавност Улпијановог злоумишљаја и лукавства и подмуклости и преваре. Јер када архижрец, рече светој Анастасији: „Изабери себи од ових двеју страна коју хоћеш“, она погледавши на страну где беху изложене световне ствари рече: „То је твоје, ђаволе, и оних који теби служе; са њима ћеш бити предат вечној погибли“. Погледавши пак на окове и остале страхотне справе за мучење, света Анастасија рече: „Окићена овим, ја ћу се милом женику мом Христу показати предивна и свепријатна. Ово дакле изабирам, а оно презирем; ово иштем, а оно одбацујем; ово волим због милог Господа мог, а оно мрзим и пљујем“.

Међутим архижрец још штеђаше Анастасију, и не губљаше наду да ће се она променити. Зато јој предложи три дана на размишљање. Овај предлог тешко паде мученици, и она рече: Зашто одлажеш? Зашто ме одмах Не ставиш на муке? Шта друго очекујеш да чујеш од мене сем овога што ти говорим сада? Боговима твојим жртве принети нећу, и вољи твојој и цара твога покорити се нећу. Напротив, жртву хвале принећу Цару векова, једином бесмртном Богу мом, за кога полажем душу своју, и твоје муке презирем, само да Христа добијем који је живот вечни. – Упита је жрец: Еда ли и ти, безумнице, желиш себи смрт као што је Христова? – А мученица, чувши где спомиње смрт Христову, испуни се радости и рече: Амин! Амин! Нека ми то буде, Христе Царе! – Жрец је упита: А шта значи та реч Амин? – Светитељка одговори: Ти ниси достојан ту реч ни схватити ни изговорити. Јер нико паметан не лије скупоцено миро у покварен суд.

Тада Улпијан нареди да Анастасију на три дана одведу к познатим јој женама и њеним Некадањим сусеткама и другарицама, да је оне усаветују, и раскраве јој срце да се врати отачаским боговима. И шта све не чињаху те лукаве и незнабожне жене! какве речи, какве савете, каква ласкања, и каква мила и пристојна шапутања не уливаху у њене уши, дочаравајући уму њеном лепоту и сласти овога света! Али света Анастасија беше за све то глува и нема. Па усто она у току та три дана не окуси ни хлеба ни воде, само у срцу свом непрестано вапијаше ка Христу, Женику свом.

По истеку три дана врховни жрец идолопоклонички Улпијан, видећи да је света Анастасија у исповедању Христа непоколебљива као стуб и гора непокретна, донесе одлуку да је стави на муке. Али претходно зажеле бедник да чисту голубицу Христову оскврнави својом нечистотом. И када хтеде да је се дотакне, он тог часа ослепи и спопаде га таква главобоља, да он као безуман викаше и призиваше своје богове у помоћ. Онда нареди да га однесу у идолски храм, надајући се исцељењу од богова којима служи. Али уместо помоћи њега снађе огромна штета, и уместо живота он доби смрт, јер тамо у мукама изврже душу своју, и отиде к боговима својим у пакао.

Глас о томе брзо се пронесе на све стране. А света Анастасија постаде слободна. И отишавши одатле она отиде код гореспоменуте духовне сестре своје Теодотије, која је пребивала у дому Левкадија комита, и исприча јој све што је претрпела, и о чуду које Бог учини преко ње, и о милости коју изли на њу. После пак неколико дана врати се комит Левкадије из Витиније. И поново као и први пут стаде наговарати Теодотију и благим и страшилним речима на два безакоња: на веру у нечастиве богове своје и на погани брак са њим. Но видевши да од тога нема ништа, и још сазнавши да је и Анастасија ту, он се страховито разгњеви. И одмах узе Анастасију, свеза је и предаде суду, а Теодотију са децом њеном посла везану Витинијском антипату,[5] Никитију, са писменим извештајем о свему што се односи на њу.

Блажена Теодотија, доведена к антипату Никитију, би изведена на суд. И када јој судија, саслушавајући је, поче претити мукама, тада њен најстарији син Евод, мали дечко, рече: Ми се, судијо, не бојимо мука од људи, јер оне осигуравају телу нераспадљивост а души бесмртност; него се бојимо Бога који може и душу и тело погубити у паклу огњеном (Мт. 10, 28). – Судија одмах нареди да дечка прућем бију све док му крв не потече, и то наочиглед мајке. А мајка гледајући то радоваше се, и речима сокољаше чедо своје да јуначки трпи.

После тога Теодотија би предата неком бесрамнику Гиртаку да је оскврни. Али када овај приступи к целомудреној слушкињи Христовој и хтеде да је се дотакне, угледа крај ње блиставог младића, који љутито погледа на њега бестидника, и удари га силно руком по лицу и раскрвави га. За ово чудо дознаде и антипат. Али он, уместо да у томе види доказ како Бог чува чистоту целомудреника, постаде још безумнији и то чудо приписиваше мађијама. И наредивши да се пећ силно ужеже, он врже у њу мајку са троје деце. И тако света Теодотија са благословеним плодом утробе своје постаде благословена и благопријатна жртва Богу, јер тамо и сконча.[6]

У то пак време света Анастасија бејаше у тамници Илирског игемона. Јер овај, будући златољубив, а чувши да је Анастасија богата и има много имања, дозва је насамо и рече јој: Знам, жено, да си богата имањем, а да си по вери хришћанка, што и сама не скриваш. Изврши дакле заповести Христа вашега, који вам законом наређује да сва богатства презирете и постанете сироти: уступи ми своје богатство и наслеђе и сва имања. Поступивши тако, ти ћеш стећи двоструки добитак: и заповест ћеш Христову испунити, и слободу ћеш добити од нас, те ћеш без страха и сметње послужити Богу своме. – На то премудра Анастасија одговори благоразумно: Али, судијо, негде је у Еванђељу рекао Христос мој: Продај имање своје и подај сиромаеима, и имаћеш благо на небу (Мт. 19, 21). А ти си богат; и ко би био тако безуман да теби да оно што припада сиромасима? и ко би био тако луд да храну гладних да ономе који у сластима и насладама живи? Али када бих те видела гладна, и жедна, и нага, и болесна, и у тамницу вргнута, ја бих онда учинила теби што нам је заповеђено од Христа: нахранила бих те, напојила бих те, оденула бих те, посетила бих те, послужила бих ти, помогла бих ти, дајући ти што је потребно.

Разгњевивши се, игемон затвори свету Анастасију у мрачној тамници, и тридесет дана мораше је глађу. Али света мученица се храњаше надом својом, – Господом Христом, јер јој то беше слатка храна и у тескоби утеха. И њој се сваке ноћи јављаше света мученица Теодотија, и испуњаваше јој срце весељем, и укрепљаваше је. И Анастасија разговараше с њом дуго о многим стварима, и распитиваше је. Једном је упита ово: како она долази к њој после смрти? – Света Теодотија јој објасни, да је душама мученика дарована од Бога нарочита благодат, да по одласку са земље долазе којима хоће на земљи, разговарају с њима, и теше их.

Затим игемон, пошто већ прође тридесет дана, виде да Анастасија није изнемогла од глади већ је здрава и радосна, разгњеви се на стражаре сматрајући да су јој они давали храну, па затвори Анастасију у најсигурнију тамницу, запечати тамницу својим печатом, и поставивши највернију стражу, продужи других тридесет дана мучити Анастасију глађу и жеђу. А света Анастасија и дању и ноћу храњаше се и напајаше сузама, молећи се Богу непрестано.

А кад истекоше и ових тридесет дана, игемон изведе Анастасију из тамнице, па видевши да се у лицу није променила, осуди је на смрт, и то да са другим осуђеницима, осуђенима на смрт за разне злочине, буде потопљена у мору. Међу њима се налажаше и један благочестив човек, по имену Евтихијан, који за Христа беше лишен целокупног имања свог, па осуђен на исту смрт. Све осуђенике посадише на лађу и извезоше на море. А кад стигоше насред пучине морске, војници пробушише лађу на много места да би потонула, а сами седоше у припремљени чамац, и одвеслаше ка обали. И када лађа већ поче тонути, сви осуђеници на лађи изненада угледаше свету мученицу Теодотију где уреди једра и крмани крмом ка обали, и лађа пловљаше сасвим сигурно. Гледајући то чудо и видећи да су спасени од потопљења, сви осуђеници припадоше к ногама двоје хришћана: Евтихијана и Анастасије, изјављујући да желе постати хришћани. И кад се срећно искрцаше на копно, они бише од Евтихијаиа и Анастасије научени вери у Господа нашег Исуса Христа, и крстише се. А беше сто двадесет душа које се спасоше од потопљења и повероваше у Господа. Када пак игемон сазнаде за то, он све њих погуби на разне начине. А односно свете мученице Анастасије нареди да је између четири стуба растегнуту и везану огњем спале.

И тако заврши свој страдалачки подвиг блажена Узорешителница, разрешивши се телесних уза и отишавши ка жељеној слободи небеској.[7] Свето пак тело њено, неповређено од огња, измоли од игемонове жене једна побожна жена по имену Аполинарија, и чесно сахрани у врту крај куће своје. А када касније престаде гоњење, она над гробом свете великомученице Анастасије подиже цркву. Након пак много година чесне мошти свете великомученице бише свечано пренете у престоницу Цариград, на заштиту и спасење граду, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом у Једном Божанству слављеног вавек. Амин.

————————————
[1] Аквилеја – град у северној Италији, на речици Натисони. Доцније порушен од варвара.

[2] Спомен ових светих мученица празнује се 16. априла.

[3] Касније чесна глава пренета у Рим, а свето тело светог Хрисогона налази се у Венецији.

[4] Комити су првобитно били пратиоци високих царских службеника по покрајинама, а касније пратиоци царева и њихова свита. Од цара Константина Великог комитима су се називали сви дворјани.

[5] Антипат = царски намесник; проконзул; управитељ области у коју је улазило неколико покрајина.

[6] Света Теодотија пострада са светом децом својом у граду Никеји, у Витинији.

[7] То је било око 304. године, у 22. дан месеца децембра.