Свете мученице Минодора, Митродора и Нимфодора

10. СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИЦА

МИНОДОРЕ, МИТРОДОРЕ и НИМФОДОРЕ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за септембар)

 

Три девојке сестре: Минодора, Митродора и Нимфодора, принесоше себе на дар Пресветој Тројици. Други приносе Богу даре од спољних имања сво их, као што Му некада три источна цара принеше злато тамјан и измирну (Мт. 2, 11); а ове свете девојке принеше Богу даре из унутарњих ризница својих: место злата принеше Му душе своје, искупљене не трулежним златом него скупоценом крвљу безазленог Јагњета (1 Петр. 1, 19); место тамјана принеше Му чисту савест, говорећи заједно са апостолом: ми смо Христов мирис (2 Кор. 2, 15); место измирне принеше на дар Господу само тело, предавши га у чедном девичанству свом на ране за Христа. Свете девојке знађаху добро, да Господ захтева од нас не наша времена богатства него нас саме, по речи Давидовој: Ти си Господ мој, Ти не захтеваш блага моја (Пс 15, 2). Стога оне и принесоше себе саме на жртву Богу, као што то јасно показује њихов свети живот и јуначко страдање.

Ове свете девојке родише се у Витинији.[1] Будући сестре по телу, оне постадоше сестре и по. духу; јер једнодушно изабраше да служе Богу неголи да служе свету и његовим таштинама. Желећи пак да са душом и тело очувају неоскврњеним и да се у савршеној чистоти сједине са чистим Жеником својим, Господом Христом, свете девојке послушаше позив Његов: Изиђите између њих и одвојте се, и не дохватајте се до нечистоте њихове, и ја ћу вас примити (2 Кор. 6, 17 ). Волећи изнад свега девичанску чистоту, и знајући добро да њу није лако сачу вати усред народа, склоног на блуд и непрестани грех, свете девојке напустише људско друштво, и повукавши се од целога света настанише се на једном усамљеном месту. Јер као што воде речне, уливајући се у море, чим се сједине са морском водом губе своју сладост и постају слане; тако и чистота душе и тела, боравећи усред света као усред мора, не може се не напити слане воде сластољубља. Тако кћи Јаковљева Дина чуваше своју девичанску чистоту док не оде у незнабожачки град Сихем, а кад се упозна са кћерима тамошњих житеља и ступи к њима у друштво, одмах погуби своје девичанство (1 Мојс. 34, 1). Овај свет са трима кћерима својим: похотом тела, похотом очију и гордошћу живота – несрећни је Сихем и ништа друго не зна сем да нашкоди онима који се прилепе уз њега. Као што катран огарави оне који га се дотичу, тако и свет љубитеље своје чини прљавима и нечистима. Блажен је стога онај који бежи од света, да га свет не би упрљао својим нечистотама; блажене су и ове три девојке које побегоше од света и од његових трију споменутих злих кћери. Јер њихове прљавштине, не упрљаше свете девојке, и оне постадоше беле и чисте голубице, летећи на крилима врлине и боговиђења по горама и пустињама, жудећи да у божанственој љубави нађу склониште као у гнезду. Јер у пустињака који 1 живе изван таштег света, бива непрестано стремљење ка Богу.[2]

За своје боравиште свете девојке изабраше једно високо и пусто брдо, удаљено два потркалишта од топлих вода у Питијама. Настанивши се ту, оне живљаху у посту и непрестаним молитвама. И тако нађоше тихо пристаниште и диван покој за своју девичанску чистоту; сакрише је у пустињи и узнеше на високо брдо, да би за људе била невидљива а за анђеле видљива. Оне узиђоше на врх горе, да би се, отресавши земни прах с ногу својих, лакше приближиле к небу. О томе како врлинско бејаше њихово живљење, може се судити по месту њиховог боравка. Јер шта означава пустиња ако не одбачење свега и усамљење? о чему сведочи брдо ако не о њиховом богомислију? шта прасликују топле воде близу којих оне живљаху ако не топлоту њиховог срца к Богу? Јер као што Израиљци, избавивши се Египатског ропства, прохођаху пустињу, тако и ове свете девојке, изишавши из света, заволеше пустињски живот. И као што Мојсије, узишавши на гору, виде Бога, тако и ове, обитавајући на високом брду телесне очи к Богу подизаху и умним Га очима јасно гледаху. И као што у пустињи ударом у камен воде истицаху, тако се и у ових светих девојака од смиреног ударања у прса изливаху потоци суза из очију њихових. И ове топле сузе имађаху такву силу каквом не располагаху извори топлих вода: јер ове могаху омити само телесну прљавштину, а сузе очишћаваху душевне пороке и чињаху душу бељом од снега. Али, шта су сузе имале очишћавати код оних које, очистивши себе од сваке прљавштине тела и духа, живљаху на земљи као анђели? (ср. 2 Кор. 7, 1). Ако се у чијем срцу од сећања на мноштво грехова и роди умилење и сузе, но у ових чистих девојака сузе истицаху од љубави к Богу. Јер где огањ божанске љубави гори, тамо не могу не бити сузе. Таква је сила тога огња, да када се он разгори у чијем срцу као у пећи, онда уколико расте пламен утолико се и роса увећава: јер колика је где љубав, толико је и умилење. Сузе се рађају од љубави: стога и о Христу када плакаше за Лазаром, говораху: гледај како га љубљаше (Јн. 11, 36). Плакаху свете девојке у својим молитвама и богоразмишљањима: јер љубљаху свога Господа и жељаху да се насите гледањем лица Његова; са сузама оне очекиваху време када ће угледати љубљеног Женика Небеског. Свака од њих понављаше речи Давидове: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјему? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3-4). И као да говораху свете девојке: Дан и ноћ проливамо сузе због тога што не наступа брзо оно време када ћемо отићи и показати се лицу Сладчајшег љубитеља нашег, Исуса Христа, јер жудимо да се наситимо гледањем Њега онако силно као што кошута жуди за изворима воде.

Иако се оваквим особеним животом свете девојке потпуно одстрањиваху од света, њих ипак Бог обелодани људима, јер не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Чудесна исцељења болних која биваху молитвама светих девојака, као громке трубе разнеше глас о њима по целом том крају. У то време цароваше незнабожни Максимијан,[3] а том Витинијском облашћу управљаше кнез Фронтон. Чувши за овете девојке кнез, нареди да их ухвате и доведу преда њ. Овчице Христове, којима звери пустињске не нанеше никакво зло, бише ухваћене од звероликих и звероподобних људи и доведене пред мучитеља. Три девојке стадоше на суду незнабожаца као три анђела. А требало би да оне стоје не пред људима него пред самим Богом у Тројици слављеном, јер очи грешних људи беху недостојне да гледају на светолепа лица њихова која сијаху ангелском лепотом и благодаћу Светога Духа. Мучитељ се дивљаше како се таква лепота, какву он никада не виде ни у царским дворовима, могла сачувати у пустињи. Јер, иако тела светих девојака беху потпуно изнурена од многих трудова и постова, ипак лица њихова не изгубише своју девојачку лепоту него је још више стекоше. Јер где срце бејаше пуно духовне радости и весеља, тамо не могаше увенути красота лица, по речима Светога Писма: Када је срце весело, лице цвета (Прич. 15, 13). Има и у уздржању нешто такво што, уместо изнурености, краси лепотом лица људска, као што то би са Данилом и Три Младића, јер они, иако живљаху у посту и уздржању, лепотом својом превазилажаху све младиће на царском двору. То се исто догодило и са светим девојкама, те лепота ових цветова пустиње, кћери Божијих, која превазилажаше сваку лепоту кћери људских у свету, беше необјашњива за ум људски.

Кнез најпре упита свете девојке како се зову и одакле су. Оне одговорише да се по имену Христовом зову хришћанке, а да су им на крштењу дата имена: Минодора, Митродора и Нимфодора, да су рођене сестре, и да су из Витиније. Онда кнез настави реч своју, и надајући се да их ласкама придобије за своје злочешће, он им говораше: О, дивне девојке! вас велики богови наши заволеше и таком лепотом обдарише; и они су готови да вас још већим богатствима обдаре, само им укажите поштовање и заједно с нама принесите им жртву и поклоњење; а ја ћу вас похвалити пред царем. И кад вас види цар, заволеће вас и обдарити многим даровима, па ће вас удати за велике достојанственике своје, и ви ћете бити уваженије, славније и богатије од других жена.

Тада најстарија сестра Минодора отвори своја ћутљива уста и рече: Бог нас је створио и ликом Својим украсио; ми се Њему клањамо, а за друге богове нећемо ни да чујемо; дарови пак ваши и почасти за нас су ђубре које треба ногама изгазити. Ти нам још и високородне мужеве од твога цара обећаваш. Али, ко може бити бољи од Господа нашег Исуса Христа, коме се вером заручисмо, чистотом присајединисмо, душом прилеписмо, љубављу сјединисмо? Он је наша част и слава и богатство; и од Њега нас не само ти и цар, него ни сав свет неће моћи одвојити. – А Митродора, друга сестра, рече: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? (Мт. 1 6 , 26). Јер шта је овај свет за нас према љубљеном Женику и Господу нашем? Исто што и блато према злату, тама према сунцу, жуч према меду. Зар ћемо ми ради таштег света изневерити љубав Господњу и погубити душе своје? Никада!

Много ви говорите, рече мучитељ, јер нисте виделе мучења и нисте задобиле ране; а када их упознате, друкчије ћете говорити. – Најмлађа сестра Нимфодора одговори смело: Зар ти мислиш да нас уплашиш мучењима и љутим ранама? Сабери овде из целе васељене справе за мучење, мачеве, колце, гвоздене нокте; сазови све мучитеље из целога света, уједини све врсте мучења и сручи их на слабо тело наше, па ћеш видети да ће се пре сва та оруђа поломити и свима мучитељима руке уморити и све врсте мучења исцрпсти, него што ћемо се ми одрећи Христа нашег, за кога ће нам горке муке бити слатким рајем, а времена смрт вечним животом.

Но кнез им рече: Као отац вам саветујем, децо, послушајте ме и принесите нашим боговима жртву . Ви сте рођене сестре, стога немојте пожелети да једна другу видите у стиду, бешчешћу и мукама, и да видите лепоту своју унакажену. Не гово рим ли вам истину? Зар вам моје речи нису на корист? Заиста Вам дајем очински савет, јер не желим да вас видим обнажене, бијене, кидане и дробљене у комаде. Зато испуните моју вољу, да бисте стекле не само моју него и цареву благонаклоност, и примивши сва блага проживеле свој живот у срећи. А ако ме не послушате сада, одмах ћете бити стављене на горке муке и тешке патње, и лепота ће ваша пропасти. – На ове речи Минодора одговори: Судијо! нити нам је твоје ласкање пријатно, нити твоје прећење страшно; јер знамо да наслаћивати се с вама богатством, славом и свима временим уживањима јесте припремати себи вечну муку у паклу, а трпети за Христа времене муке значи заслужити себи вечну радост на небу. Та срећа коју нам ти обећаваш непостојана је, и муке којима нам претиш времене су; а муке које је Господ наш спремио за оне који Га мрзе вечне су, и обиље милости које Он чува за оне који Га љубе безгранично је. Због тога не желимо ваша пролазна блага, нити се бојимо ваших привремених мука; али се бојимо паклених мука и гледамо на небеска блага, јер су вечни. Но најглавније је ово: ми љубимо Христа, Женика нашег, зато једнодушно и желимо умрети за Њега, и то умрети заједно, да би се видело да смо ми сестре више по духу него по телу. И као што нас је једна утроба родила на свет, тако нека нас и једна мученичка смрт за Христа изведе из овога света, и нека нас једна палата Спасова прими, и тако ћемо вавек остати заједно.

Затим подигавши очи к небу уздахну и рече: Исусе Христе Боже наш! ми се нећемо одрећи Тебе пред људима, не одреци се ни Ти нас пред Оцем Твојим који је на небесима. – Онда се опет обрати мучитељу са речима: Хајде, судијо, мучи нас! удари ранама тело наше које ти изгледа лепо; за тело наше не може бити лепши украс ни злато, ни бисер, ни скупоцена одећа од рана за Христа нашега, које ми давно желимо да примимо. – Кнез јој на то рече: Ти си најстарија по годинама и разуму, и дужна си учити друге да се павињавају наредбама царевим и нашим; а ти и сама не слушаш, и друге квариш. Молим те: послушај ме, испуни наређење, поклони се боговима, да би и сестре твоје, угледајући се на тебе, учиниле то исто. – Но светитељка му одговори: Узалуд се трудиш, кнеже, узалуд се стараш да нас одвојиш од Христа и приволиш на поклоњење идолима које ви називате боговима. Ни ја ни сестре моје нећемо то учинити, јер је у нас једна душа, једна мисао, једно срце које љуби Христа. Стога ти саветујем, не троши више речи, него нас испитај на делу: биј нас, сеци, пеци, кидај на комаде; тада ћеш увидети да ли ћемо се покорити твоме наређењу. Ми смо Христове, и готове смо умрети за Христа.

Саслушавши ове речи кнез Фронтон се попуни јарости и сав гнев свој изли на Минодору: он одмах нареди да две млађе сестре одведу, а да Минодору обнаже и бију четири џелата. Док светитељку бијаху, објављивач викаше: О дај поштовање боговима и хвалу цару, и не омаловажавај законе његове! – И гако два сата бише свету Минодору. Најзад јој. мучитељ рече: Принеси боговима жртву! – Мученица одговори: Ништа друго и не радим, него само жртву приносим. Зар не видиш да сву себе принесох на жртву Богу моме?

Тада мучитељ нареди слугама да још немилосрдније бију свету Минодору. И бише је по целоме телу без милости, размрскавајући јој зглобове, ломећи јој кости и дробећи јој тело. Но света мученица, обузета свесрдном љубављу и чежњом за Бесмртним Жеником, јуначки трпљаше муке, као не осећајући болове. Најпосле, она из дубине срца ускликну: Господе Исусе Христе, весеље моје и љубави срца мога, к Теби прибегавам, надо моја, и молим Те: прими у миру душу моју! – И ово рекавши испусти дух, и оде к љубљеном Женику свом, украшена ранама као скупоценим накитима.

Након четири дана мучитељ изведе преда се на суд Митродору и Нимфодору, и положи пред ноге њихове мртво тело најстарије сестре њихове. Чеоно тело свете Минодоре лежаше наго, без икаквог покривача, од главе до ногу сво покривено ранама, зглобови сви размрскани. Призор беше потресан за све. Мучитељ то учини, као да је хтео рећи младим девојкама: Видите ли сестру вашу? То исто и вас очекује. – И надаше се мучитељ да ће се ове две сестре, видећи тако страховито унакажено тело своје сестре, уплашити и покорити се вољи његовој. Присутни пак људи, посматрајући мртво и свирепо изранављено тело, не могаху угушити у себи природно осећање жалости, и потресени отворено плакаху. Једино кнез мучитељ беше тврд као камен и биваше све свирепији. Мада сама природа и љубав према сео три побуђиваше и свете девојке, Митродору и Нимфодору, на сузе, ипак их велика љубав према Христу задржаваше од плача, и чврста нада да се шихова сестра већ наслађује весељем у палати свога Женика, и чека њих да и оне, украшене таквим истим ранама, похитају доћи и стати пред лице свежељеног Господа. То задржаваше свете девојке од суза, и оне, гледајући на свето тело што пред њима лежаше, говораху: Благословена си ти, сестро и мати наша, ти си се удостојила добити мученички венац и ући у дворе Женика твога. Стога се помоли преблагом Господу кога сада гледаш, да Он не оклевајући нареди и нама да дођемо к Њему твојим путем, да се поклонимо Његовом величанству, да се насладимо љубави Његове и да се веселимо с Њим вавек. А ви, мучитељи, што се скањерате те нас већ не убијате? зашто нас лишавате удела миле сестре наше? зашто нам брзо не поднесете чашу смрти, које смо жедни као најслађег пића? Ево, удови су наши готови на раздробљење, ребра су готова на жежење, тело је готово на растрзање, главе су готове на одсечење, срце је готово на јуначко трпљење. Хајде, почните свој посао, не очекујте од нас ништа више, јер ми нећемо преклонити колена пред лажним боговима. Ви видите како ми свесрдно желимо смрт. И шта ви још хоћете? Умрети са сестром нашом за Христа Господа, премилог Женика нашег, – ето, то је наша једина жеља.

Судија, иако увиде да су ове свете девојке неустрашиве и да је непоколебљива жеља њихова умрети за Христа, ипак он и надаље покушаваше да их ласкама лукаво придобије за своју мисао. Но сестре одговорише: Бедниче, када ћеш престати да се противиш нашој чврстој одлуци? Ти знаш да смо ми једног корена гране, да смо рођене сестре; буди уверен да ми и мисао једну имамо. То си ти могао схватити и од тобом убијене сестре наше. Јер када она, немајући пред очима својим ниједан пример јуначког страдања, показа толику силу у трпљењу; онда шта ми треба да урадимо, гледајући сестру нашу која нам собом даде пример? Зар ти не видиш како она, мада лежи са затвореним устима, својим отвореним ранама поучава нас и упућује на страдалачки подвиг? Не, ми се нећемо раставити од ње, нити ћемо раскинути нашу сродничку везу, него ћемо и ми умрети за Христа као што и она умре. Одричемо се богатстава која нам обећавате; одричемо се славе и свега што је од земље и у земљу се поново враћа; одричемо се смртних женика, пошто имамо Бесмртнога: Њега једино љубимо, и Њему као мираз нашу смрт за Њега приносимо, да бисмо се удостојиле бесмртности у вечној, чистој и светој палати Његовој.

Тада мучитељ, изгубивши сваку наду, страховито се разјари и нареди да Нимфодору одведу, а да Митродору обесе и свећама јој пале тело. Тако би Митродора мучена у току два сата. Трпећи такво мучење, света мученица подизаше очи своје к једином љубљеном Женику свом за кога страдаше, просећи од Њега помоћи. Скинувши је са дрвета опаљену као угаљ, мучитељ нареди да је силно туку гвозденим штаповима, ломећи јој све удове. У таквим мукама света Митродора, призивајући Господа, предаде у руке Његове свету душу своју.

Када она издахну доведоше и трећу овчицу Христову, свету Нимфодору, да види мртва тела својих двеју сестара, те да би се, уплашена опаке смрти, одрекла Христа. И кнез јој стаде лукаво говорити: Дивна девојко! ја се дивим твојој лепоти више него ли ма чијој, и жалим твоју младост. Богови су ми сведоци да сам те заволео као своју кћер. Само приступи и поклони се боговима, и одмах ћеш наћи велику милост у цара: он ће те наградити многим имањима и почастима. А ако то не урадиш, зло ћеш погинути, као и твоје сестре чија су тела пред тобом. – Међутим света Нимфодора, сматрајући ове речи као ветар, не обрати пажњу на њих, него с ниподаштавањем изружи идоле и идолопоклонике, и као Давид говораше: Идоли су незнабожаца сребро и злато, дело руку човечијих. Таки су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 12.16).

Видећи да речима не постиже ништа, безаконик нареди да Нимфодору обесе нагу и да јој тело стружу гвозденим ноктима. А она у тим мукама не показа ни најмање нетрпљења, нити јаукну, нити уздахну, већ само, подигавши очи своје к небу, мицаше уснама, што беше знак њене усрдне молитве Богу. И када биров викаше: „Принеси боговима жртву, па ћеш бити ослобођена од мучења“, светитељка одговори: Ја себе принесох на жртву Богу моме; мени је слатко страдати за Њега, а умрети – добитак.

Најзад мучитељ нареди да мученицу бију гвозденим штаповима све док не издахне, и света Нимфодора би убијена за исповедање Исуса Христа.

Тако три девојке својом мученичком смрћу прославише Свету Тројицу.

Међутим мучитељу не би доста што их је мучио живе, него он чак и на њих мртве изли свој неукротиви бес: јер он нареди да се наложи велики огањ и у њега баце тела светих мученица, да сагоре. Чим се приступи овоме, изненада с великим громом паде огањ с неба и за трен ока сагоре кнеза Фронтона и све његове слуге који мучаху свете мученице. А на запаљену ломачу паде велики дажд и угаси ватру. А верни, узевши тела светих мученица која ни најмање не беху повређена од огња, чесно их погребоше близу Топлих вода у једном гробу.

Тако оне које роди једна утроба, прими један гроб, да би оне, нераздвојне за живота свог на земљи, биле нераздвојне и после смрти. Сестре на земљи, оне остадоше сестре и на небу; сестре – у гробу, сестре и у палати Женика свога. Над њиховим телима би подигнута црква у име њихово, и од њих истицаху исцељења као реке, у славу Пресвете Тројице, и у спомен трију светих девојака, чијим молитвама нека се и ми удостојимо гледати Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, коме слава вавек. Амин.

———————————-
[1] Витинија област у северозападном делу Мале Азије.
[2] Антифон , глас 1.
[3] Максимијан Галерије, зет и сацар Диоклецијанов на истоку римске царевине, а затим и самостални његов наследник (305-311. године).