Свети Амфилохије Иконијски

23. НОВЕМБАР

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

АМФИЛОХИЈА,

епископа Иконијског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за новембар)

 

Свети Амфилохије, земљак, друг и пријатељ светог Василија Великог, Григорија Богослова и других великих светитеља из четвртог столећа, родио се у Кесарији Кападокијској. Отац му се такође звао Амфилохије и беше рођени брат блажене Ноне,[1] мајке светог Григорија Богослова. Беше то човек великога ума и веома образован; притом врло добре душе, побожан и красноречив он беше од велике помоћи сродницима и њихов наставник у многоме. Бринући се о својој деци, он им даде дивно образовање и васпита их у духу хришћанске вере и побожности. Његов млађи син Амфилохије, поставши пунолетан, беше најпре ритор и адвокат. Али, пошто још у раној младости беше заволео Бога више свега, он по савету светог Григорија Богослова остави метеж светски и сујету и повуче се у пустињу, у једну пештеру, где стаде водити монашки, строго подвижнички живот, усрдно служећи само јединоме Богу. Ту он провођаше време у молитви, читању Светога Писма и посту. Тако он у свештеним подвизима самоумртвљења и себеобестрашћења проживе четрдесет година. Тада га Господ изведе на други подвиг: подвиг архијерејског служења Цркви.

Када умре епископ Иконијске цркве звани Јован,[2] ангео Господњи јави се Амфилохију ноћу и рече му: „Амфилохије, иди у град, и паси духовне овце“. – Али Амфилохије не хте. Наредне ноћи опет му се јави ангео Господњи и рече му: „Иди у град, Амфилохије, и паси овце које ти Бог уручује“. – Но Амфилохије ни овога пута не послуша ангела, јер сматраше да је ово јављење прелест од злог духа, и говораше у себи: „зна се и Сатана претварати понекад у ангела светла“. – Међутим треће ноћи ангео, дошавши к њему, позва га: Амфилохије, устани с постеље! – Уставши брзо, Амфилохије мало уплашен рече: Ако си ангео Божји, онда станимо оба на молитву. – И приклонивши главу Амфилохије поче певати: „Свет је, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове“ …; но и ангео певаше с њим заједно. Затим га ангео узе за десну руку и поведе у цркву која се налазила недалеко; и пред њима се врата црквена сама отворише. Када они уђоше унутра, Амфилохије угледа велику светлост и мноштво људи у белим одеждама, који га узеше, приведоше олтару и дадоше му у руке Свето Еванђеље, говорећи: „Господ с тобом!“ А један од њих, изгледа, најстарији, громко узвикну: „Помолимо се сви!“ Затим поче говорити: „Света благодат поставља брата нашег Амфилохија за епископа града Иконије. Помолимо се сви за њега, да благодат Божија буде на њему“.

После молитве сви се опростише с Амфилохијем, и постадоше невидљиви. А Амфилохије стајаше сам, чудећи се изванредном виђењу и свом необичном посвећењу за епископа, и мољаше се Богу предајући себе светој вољи Његовој. Чим пак поче свитати, Амфилохије изађе из цркве и крену у своју пештеру. И гле, на путу га сретоше седам епископа који се беху из околних градова сабрали у Иконији ради избора и постављења епископа томе граду. Њима беше наређено од Бога да пронађу црноризца Амфилохија. Стога, изишавши из Иконије, они свуда тражаху тог блаженог оца, и сусревши га најзад на путу они га упиташе: Јеси ли ти Амфилохије? Кажи нам истину, јер је свака лаж од нечастивога. – Он им смерно одговори: Ја сам грешни Амфилохије. – Они га онда чесно поведоше у цркву да га хиротонишу, али им он рече: Пошто је Богу угодно било да вам укаже да мене недостојног и грешног изаберете за епископа, онда не треба и надаље крити и прећутати чудесна дела Његова, него смо неизоставно дужни објавити их и за све одати хвалу Богу.

И свети Амфилохије им исприча све од почетка, како он прошле ноћи би од ангела посвећен за епископа. Чувши то, епископи се веома удивише и узнеше благодарност Богу за такво чудесно посвећење Амфилохија, и не усудише се да га поново посвећују, него му се са страхом и поштовањем поклонише и с љубављу га целиваше, па га на архијерејски престо посадише за царовања Валентинијана и Валента.[3]

Свети Амфилохије много година пасијаше стадо Христово, јер се живот његов продужи све до царовања Теодосија Великог и његових синова. Као учитељ православне вере он се бораше против Аријеве јереси,[4] претрпе многа гоњења и муке од јеретика, бејаше саподвижник светих Отаца у борби против богохулства Евномијева, и на Другом Васељенском Сабору много војеваше против духоборца Македонија[5] и присталица јереси Аријеве. Због такве ревности за веру и због високо врлинског живота свог свети Амфилохије беше слављен свуда и беше вољен од светих Отаца, нарочито од светог Василија Великог и светог Григорија Богослова, који га сматраху за свога присног пријатеља и беху с њим у преписци.

За царовања благочестивог цара Теодосија Великог[6] свети Амфилохије оде к цару и моли га да у свима градовима забрани молитвене скупове аријанаца. Али цар не хте то учинити, да не би у очима народа испао насилник. Тада свети Амфилохије отиде из дворца потиштен. Међутим, после неколико дана он опет дође у цареву палату, и као мудрац учини ствар достојну сећања: поклони се цару који сеђаше на престолу указујући му дужно поштовање, а на сина његовог Аркадија који недавно беше постао сацар оцу и сеђаше крај оца он и не погледа, нити му одаде дужно поштовање. Цар Теодосије помисли да се Амфилохије заборавио и нареди му да и Аркадију укаже дужно поштовање. „Доста је, јер је указано дужно поштовање цару“, одговори Амфилохије. – To силно разгневи цара Теодосија, и он, не дозвољавајући непоштовање према своме сину, нареди да блаженог Амфилохија с поругом истерају из дворца. Тада свети Амфилохије рече цару: Видиш ли, царе, како ти не подносиш непоштовање према твом сину и како се гњевиш на мене? Тако и Бог Отац не подноси непоштовање према Сину Свом, и одвраћа се и ненавиди оне који хуле на Сина Његова и гњеви се на оне који се друже са следбеницима проклете јереси њихове.

Тада би јасно цару зашто свети Амфилохије не указа дужно поштовање сину његовом, еда би на тај начин показао да Богу Сину припада подједнако поштовање са Оцем. Задивљен мудрошћу светог Амфилохија, цар устаде са престола, преклони се светитељу и замоли опроштај од њега. И одмах цар Теодосије разасла по целој царевини наређење: да се из свих градова протерају сви аријанци, па макар силом и претњом. Тако свети Амфилохије очисти Цркву Христову од јеретика.

Око тог времена продре у Ликаонску област јерес месалијана.[7]

Свети Амфилохије ревносно брањаше Цркву своју и од ове заразе. Он изобличаваше јеретике и лично, и силом своје богомудре речи; а после тога учествовао је на сабору Сидском у Памфилији,[8] где та јерес би осуђена. У то време свети Амфилохије достиже тако савршенство, да је молитвама својим исцељивао болне.

Достигавши дубоку старост, свети Амфилохије с миром се упокоји у Господу.[9]

———————————-
[1] Спомен свете Ноне празнује се 5. августа.

[2] To je било 372. године.

[3] Цар Валентијан царовао на Западу од 374. до 375. године, Валент на Истоку од 364. до 378. Свети Амфилохије постављен за епископа 373. године.

[4] Арије осуђен Првим Васељенским сабором; он учио: Син Божји није Бог већ врховни створ, којим је Бог створио сав свет.

[5] Други Васељенски Сабор, 381. год. у Цариграду, осудио Македонија који је учио да је Дух Свети твар и да нема удела у Божанству и слави Оца и Сина.

[6] Теодосије Велики царовао од 379. до 395. године.

[7] Месалијани, или евхити, одрицали су Тројичност Лица у Бога, свете тајне, пост, спољашње подвиге и све црквене прописе. По њиховом учењу: сваки се човек налази у власти демона; за борбу са демоном довољна је само напорна молитва, после које се Свесвети Дух усељује у молећег се. Они су се одавали созерцања, мистичним играма и тврдили да телесним очима виде Божанство. – Јерес месалијанска појавила се у четвртом веку, била осуђена 431. године на Трећем Васељенском Сабору, коначно ишчезла у седмом веку, али се и доцније јављала под разним називима (павликијанство, богумилство и др.).

[8] Памфилија – јужна област у Малој Азији. Сабор је одржан у Сиди, значајном граду Памфилије.

[9] Свети Амфилохије упокоји се око 395. године. – Свети Амфилохије оставио је много разноврсних богословских дела: он је писао књиге, стихове, писма, беседе. Нарочито су важна његова апологетска дела: у одбрану православног учења и изобличавање јеретика. Таква је књига против евхита, и књига о рођењу Господа по телу. На његову молбу Василије Велики написао је чувено дело „О Духу Светом“ у 27 глава. Блажени Јероним у „Каталогу Црквених писаца“ каже да је св. Амфилохије по светости и образовању био раван св. Василију и Григорију Богослову с којима је био блиски пријатељ. За његове књиге каже исти Јероним: „He знаш, чему више у њима да се дивиш: светском знању или познавању Божанских Писама“.