Свети апостол и јеванђелист Марко

25. АПРИЛ

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТА

МАРКА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за април)

 

Свети еванђелист Марко беше пореклом Јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Петар га спомиње у својој посланици, говорећи: Поздравља вас црква с вама избрана у Вавилону, и Марко син мој (1. Петр. 5, 13). Син не по телу него по духу, рођен благовешћем и бањом светог крштења. Свети Марко беше уврштен у лик светих Седамдесет апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра, и био постављен од њега за епископа. А кад је с њим био у Риму, он на молбу верних написа Свето Еванђеље. Јер хришћани у Риму молише га да им напише оно што им је са светим Петром усмено казивао о Господу Христу. Он се одазва њиховој молби и написа Свето Еванђеље, и прво га показа самом апостолу Петру. Свети Петар га прочита и посведочи као истинито, и препоручи га свима да га читају и да верују ономе што је написано у њему.

Затим од светог апостола Петра би свети Марко послат најпре у Аквилеју на проповед Божје речи. а потом у Египат. И тако у Александрији свети Марко би и први проповедник Еванђеља и први епископ. Египат сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, и идолопоклонства, гатарства и злоће. Но с помоћу Божјом свети Марко успе да посеје семе науке Христове по Либији, Амоникији и Пентапољу, и да их просветли светлошћу свете вере и Христу приведе. Чудотворећи свуда, он црквама постави епископе, свештенике и ђаконе, и многе људе научи тако врлинском животу, да су се и неверници томе дивили и хвалу одавали. Достоверни црквени историчари, Јевсевије Кесаријски и Никифор Ксантопул, бележе како знаменити јеврејски философ Филон, који се добро упознао са светим Петром у Риму, пишући многе похвале о александријским и уопште египатским хришћанима, које је свети Марко упутио, каже и ово: Ови хришћани остављају привремена богатства и сва своја имања, и не желе да ишта своје имају на земљи. И на ком год се месту они налазе, свуда имају за молитву своје посебне и освећене храмове. У тим храмовима они побожно и чисто врше своје тајне, не бавећи се у њима никаквим световним пословима. Они тамо само читају Свете Књиге, и по свом обичају славе Бога појањем. Неки од њих напуштају градове и, одбацивши све световне бриге, живе у пољима, у градовима, у пустињама, чувајући себе од заједничког борављења с људима, јер знају да је дружење с људима друкчијег живота сметња за врлину. У њих је уздржање и умртвљење тела темељ, на коме зидају остала добра дела. Ниједан од њих не једе пре сутона, нити пије; а неки тек четвртога дана узимају храну. Најискуснији пак међу њима у тумачењу и разумевању Светог Писма, не могући да се засите том духовном храном богоразмишљања у Божанском Писму, по читавих шест дана се и не сете за телесну храну. Нико од њих не пије уопште вина, нити једе меса, нити ишта од живих створова. За њих је наслада хлеб са сољу и водом. Има и хришћанских жена које су навикле на такав живот. Много је њих већ остарелих у девству. Чувајући добровољно и побожно чистоту тела, и учећи се оној мудрости, освећују се не само срцем него и телом, и сматрају да је непристојно да сладострашћу служи сасуд, уготовљен за примање мудрости, и да служи телесном рађању оно лице, које жели нетрулежно и бесмртно семе Божје речи, од кога се рађа плод који никада не умире. Тумачење Светог Писма они добијају од својих најстаријих. У Светом Писму они траже духовни смисао и сакривене тајне, јер сматрају да је само Свето Писмо као видљиво тело, а његов тајни смисао као невидљива душа. Они рано устају на славословље Божје и молитву, на појање и слушање Божје речи, посебно мушкарци, а посебно жене. Неки од њих проводе по седам недеља у непрекидном пошћењу. Код њих је седми дан у великом поштовању. Припремајући се за овај дан и остале своје празнике, они спавају на земљи. Божју службу врше свештеници и ђакони; а над свима њима је старешина епископ (Цркв. Историја II, 17).

Тако пише Филон Јеврејин о ученицима светог Марка и о светим обичајима Цркве Божје, првенствујуће у Духу Светом и у предањима апостолским. Тако свети Марко многострадалним трудовима својим обради у Егапту виноград Христов, имајући свој епископски престо у Александрији, где мученички сконча.

О страдању светог еванђелиста Марка блажени Симеон Метафраст пише ово: У време када се свети апостоли разиђоше по свету ради проповеди Еванђеља, свети Марко по Божјој вољи дође у Египат. А божанствени канони свете апостолске Цркве назваше га еванђелистом, јер он беше први проповедник Еванђеља Господа и Спаса нашег Исуса Христа у целом Египту, у Либији, Мармарикији, Амоникији и Пентапољу. Сви житељи тих земаља беху необрезана срца и окорели идолопоклоници, испуњени сваке нечистоте и служитељи нечистих духова. По свима градовима, и селима, и раскршћима они подизаху идолишта и постављаху идоле; и у њих беху чарања, гатања, враџбине, и сва демонска сила, коју Господ наш Исус Христос разруши и уништи доласком Својим. Када божанствени еванђелист Марко проповедаше небеско царство Христово у пентапољском граду Киринеји, он сатвори велика чудеса: речју божанске благодати болесне исцељиваше, губаве очишћаваше, нечисте и зле духове изгоњаше. Просвећени том апостолском проповеђу и чудотворством, многи повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле, порушише идолишта, и крстише се у име Оца и Сина и Светога Ауха.

Тамо му би наређено Духом Светим да иде у Александрију и сеје добро семе Божје речи. Као силан и сјајан подвижник, свети Марко се свесрдно припреми да крене на тај подвиг. Пошто се опрости са братијом, он им рече: Господ мој нареди ми да идем у град Александрију. Братија га испратише све до лађе, и пошто једоше хлеб са њим, они га отпустише говорећи: Нека ти Господ Исус Христос устроји добро путовање!

Отпловивши одатле, свети Марко стиже другог дана у Александрију. Пошто се искрца из лађе, он дође у место звано Мендион. И кад уђе на градску капију, њему се распаде сандала. Видевши то, апостол рече себи: Заиста ми је овај пут срећан. И угледавши обућара који је крпио стару обућу, даде му своју сандалу. Шијући сандалу обућар случајно прободе шилом своју леву руку и, јаукнувши, призва Бога, као што то бива у таквим случајевима. Чувши име Божје, апостол се обрадова духом, и рече у себи: Мој пут Господ учини срећним. – А рана на руци обућаревој беше велика, и силна крв иђаше из ње. Свети Марко пљуну на земљу, начини кал од пљувачке, и помаза обућареву рану, говорећи: У име вечито живог Исуса Христа буди здрав! – И одмах се излечи рана, и рука постаде здрава.

Кад обућар виде такву силу овога човека и дејство његових речи, и кад по лицу познаде чисто и врлинско житије његово, рече му: Молим те, човече Божји, хајде мојој кући и проведи дан код мене слуге твога, да заједно хлеб једемо, пошто си ми указао ову милост. Апостолу то би мило, и одговори: Господ нека да теби небески хлеб живота!

Обућар сав радостан, одведе апостола дому своме. А свети Марко, ушавши у његов дом, рече: Нека благослов Господњи буде овде! Помолимо се, брате, Богу! – И сатворише молитву заједно. По молитви седоше да једу, и стадоше с љубављу разговарати међу собом. У разговору обућар упита светитеља: Оче, ко си ти, и откуда твоја реч има толику силу? Свети Марко му одговори: Ја сам слуга Господа Исуса Христа, Сина Божјег. Човек на то рече: Желео бих да видим тог Сина Божјег. Свети Марко му одговори: Ја ћу ти Га показати.

И стаде му казивати Еванђеље Исуса Христа, и показивати из Пророка што је о Господу нашем било претсказано. Обућар на то рече: Ја никад нисам чуо за Свето Писмо о коме ти говориш, већ за Илијаду и Одисеју, и што мудрују египатски младићи. – Свети Марко му онда изложи учење о Христу, и доказиваше му да је мудрост овога света лудост пред Богом.

И верова обућар речима светога Марка, видећи његова знамења и чудеса, и крсти се сав дом његов и велико мноштво житеља тога места. Име пак обућару беше Аниан. А пошто из дана у дан растијаше и увећаваше се број верних, чуше старешине града да је к њима дошао неки галилејанин и хули богове њихове, и забрањује да им се приноси жртва. Стога тражаху да га убију; и прављаху заседе, не би ли га како ухватили.

Сазнавши за ову заверу, свети Марко постави вернима за епископа Аниана, и три презвитера: Малеона, Савина и Кердона, и седам ђакона, и других једанаест клирика, да служе Цркви. А сам побеже одатле, и дође опет у Пентапољ. И проведе у Пентапољу две године, где продужи утврђивати своје раније дело. И постави у околним покрајинама и градовима епископе, презвитере и клирике, па се поново врати у Александрију. И нађе да се братија умножила у благодати и вери Господњој, па беху и цркву саградили у приморју, у месту Вукула. И праведник се веома обрадова томе и, преклонивши колена, прослави Бога. И проведе у тој цркви дуго време. А хришћани се умножаваху, и потсмеваху се незнабошцима, и идоле њихове ружаху.

А кад незнабожни градоначелници дознадоше да је свети Марко дошао у њихов град, и живи у њему, испунише се љубоморе и зависти пошто чуше да он твори многа чудеса: исцељује болесне, глувима даје слух а слепима прозрење. И стадоше га тражити, и не налазећи га они шкргутаху зубима, и по идолиштима својим поганим и пировима идолопоклоничким они љутито викаху: Велику нам муку задаје онај мађионичар и чаробњак!

Уто настаде пресветли празник Ускрс, дан Христова Васкрсења, двадесет четвртог априла. У исти дан паде и нечестиви празник незнабожачког поганог бога Сераписа. На Ускрс свети Марко служаше у цркви божанствену службу. Огромна руља незнабожаца нападе изненада на цркву, ухватише светитеља, везаше га чврсто око врата, и почеше вући по калдрми вичући: Повуцимо овог вола у обор! А свети Марко благадараше Христа Бога говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе што си ме удостојио да страдам за име Твоје! – А вучен би светитељ по земљи пуној оштрог камења, и из изранављеног тела његовог лијаше се крв целим путем.

Кад паде вече, незнабожни идолопоклоници вргоше у тамницу светог апостола, док се договоре којом смрћу да га уморе. А у поноћи, док врата беху закључана и стражари спаваху пред њима, настаде велики земљотрес, јер Анђео Господњи, сишавши с неба, косну се апостола говорећи: Слуго Божји Марко, врховни међу светима у Египту, ето уписано је име твоје у књизи живота на небесима, и увршћен си међу свете апостоле, и спомен твој на земљи неће се заборавити никада, и ти ћеш ликовати с Вишњим Силама, Архангели ће примити на небу дух твој, а мошти твоје биће сачуване на земљи.

Видевши ово виђење, свети Марко пружи к небу руке своје говорећи: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што ме ниси оставио него си ме уврстио међу светитеље Своје. Молим Ти се, Господе, прими у миру душу моју, и не лиши ме благодати Твоје! – Када он то изговори, Господ Исус Христос дође к њему у оном обличју у ком је био са ученицима својим пре Крста и погребења, и рече му: Мир теби, Марко, еванђелисте мој! – Свети Марко му одговори: Мир и Теби, Господе мој Исусе Христе! – И отиде Господ од њега.

Сутрадан дођоше к тамници мноштво грађана, извукоше светитеља из тамнице, поново га конопцем везаше за врат, и опет га вукоше по улицама са истом виком: Повуцимо вола у обор! – А свети Марко вучен, благодарећи Бога и молећи се, рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! – И рекавши то, предаде дух свој Богу. А руља поганих незнабожаца, желећи да спали тело светитељево, наложи огањ. на месту које потом би названо:Анђелско. И тог часа силом Господа нашег Исуса Христа спусти се мркли мрак, јер сунце сакри своје зраке, и би страшна грмљавина, и велики земљотрес, и киша са силним градом падаше све до вечера. И народ побеже од страха, оставивши светитељево тело. Од кише пак угаси се огањ, а од земљотреса срушише се многе зграде и побише многе. А неки од незнабожаца дрзнуше се рећи да преблажени бог њихов Серапис посетом својом почини те страхоте.

Побожни хришћани онда дођоше, спремише за укоп тело светитељево, и однесоше на место, где су они творили своје молитве и псалмопјенија, и сахранише чесно свете мошти на источној страни у каменој гробници. И спомен његов вршаху ревносно и побожно, почитујући првог александријског светитеља; и за њих ништа не беше чесније и скупоценије од његових светих моштију.

Свети апостол и еванђелист и мученик Христов Марко сконча у Египту, у граду Александрији[1], двадесет и петог априла, за Неронова царовања у Риму, око 68. године, а за царовања међу нама Господа нашег Исуса Христа, коме част, слава и моћ са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

————————————————-
[1] Икону страдања Св. апостола и еванђелиста Марка видети на истој икони где је страдање Св. ап. Јасона и Сосипатра, под 28. априлом (стр. 438).