Свети блажени Василије јуродиви

2. АВГУСТ

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ

ВАСИЛИЈА БЛАЖЕНОГ,

чудотворца Московског, јуродивог (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)

 

Овај блажени Василије живљаше у време благоверног цара и великог кнеза Јована Васиљевича[1] и преосвећеног Макарија, митрополита Московског и целе Русије. Отац му се звао Јаков, а мати Ана. Њиховим молитвама он заволе Бога, и по њиховој вери он им би дат. Од ране младости он заволе Бога и пође за Њим: оставивши родитељски дом и свој род, он у нади на будућа блага замени трулежно живљење духовним, те уместо телесног оца имађаше одсечење бремена грехова, уместо мајке – чистоту, уместо браће – чежњиво стремљење ка небеском Јерусалиму, уместо деце – уздахе срца. Ради свега тога он силно изнураваше себе разноврсним суровим подвизима. Он беше толико сиромашан да не имађаше за себе чак ни малену пећину, и не ношаше на телу свом одећу, него свагда обитаваше без крова, и хођаше наг и зими и лети, зими мрзнући се од хладноће, а лети патећи од врућине. Живећи усред вреве и вике, али имајући душу слободну од страсти, он свагда провођаше живот Христа ради јуродивог, лудог. Он ништа не говораше и прављаше се као нем, желећи на тај начин да своје врлине сакрије од људи и да буде познат само Богу. Али „не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Мт. 5, 14), јер слава о њему због чистоте живота његовог и јуначког трпљења његовог дође до ушију благоверног цара и великог кнеза Јована Васиљевича целе Русије самодршца, коме о животу његовом исприча преосвећени митрополит Макарије. Оба они веома се дивљаху његовом трпљењу и хваљаху Бога што Он у њихово време дарова таког светог мужа.

На тај начин непроменљиво се подвизавајући у трудовима и трпљењу, у гладовању и жеђовању, и сваки дан излажући себе смртним опасностима, блажени Василије проведе свој живот. Напослетку се разболе, и лежаше на одру. Благоверни цар и велики кнез Јован Васиљевич, самодржац целе Русије, чувши за скори светитељев одлазак к Богу, дође к њему заједно са својом благочестивом царицом и великом кнегињом Анастасијом и са својим благородним царевићима Јованом и Теодором, да га посети и прими од њега благослов. Налазећи се на смрти и при издисају, блажени пророчки рече царевићу Теодору: „Све што припада твојим претцима, биће твоје: и ти ћеш бити њихов наследник“.

Рекавши то, блажени предаде душу своју у руке Божије. Од тела његовог сав сс град испуни миомиром, и мноштво грађана слеже се на његов погреб. Призор беше дирљив: цар и кнезовн сами ношаху тело светитељево на својим раменима до светог храма, архијереји и свештеници са васцелим клиром слављаху блаженога појући псалме и црквене песме, а народ са сузама вапијаше говорећи: „Преблажени Василије, моли се усрдно Христу Богу нашем за град наш Москву, и за све руске градове и села, за христољубивог цара нашег, за благочестиву царицу његову и за благородну децу њихову, а војсци његовој буди победа над непријатељима“. Учествујући у погребу блаженога, цар и царица проливаху сузе радоснице и жалоснице: радоснице зато што у таквој кончини светитељевој они гледаху доказ његовог савршенства и његовог увршћења у лик светих, а жалоснице зато што се лишише таквог сјајног подвижника. И већ тада многи добише исцељење од додира к светим моштима блаженога. Преосвећени митрополит Макарије са свештеним сабором, отпојавши над телом светитељевим псалме и погребне песме, погребоше га чесно на дан другог августа 1552. године.[2] Блажени поживе свега осамдесет и осам година, од којих седамдесет две проведе у подвигу јуродства. Господ прослави блаженога чудесима и после његове смрти, у 1588. години. Богу нашему слава сада, свагда и кроза све векове.

————————————–
[1] Блажени Василије родио се у почетку владавине великог кнеза Московског Јована Васиљевича III (1462-1505. год.) у селу Елахову под Москвом, где се сада налази Елаховскаја и Басманаја улица. У шеснаестој години својој он узе на себе подвиг лудака, будале Христа ради и проведе у њему 72 године. Прочу се за царовања Јована IV Васиљевича Грозног, који дознаде за њега преко мигрополита Макарија (1543-1564. год.) који је веома поштовао блаженога.

[2] Тело блаженог Василија би погребено близу цркве Свете Тројице на Рву, где 1554. године Јован Грозни нареди да се у спомен покорења Казана подигне Покровски храм, више познат под именом храма светог Василија Блаженог. Године 1588. мошти блаженог Василија стадоше давати многа исцељења; и те године по наређењу цара Теодора Јовановича би над местом погребења блаженога подигнут храм у његово име, направљен од сребра кивот, па позлаћен и украшен бисером и драгим камењем. Би установљено празновање његовог спомена 2. августа. Мошти блаженога и данас почивају у том храму.